Sveti sveštenomučenik Kliment Ankirski

Za vreme cara Valerijana, 258 godine, rodi se sveti mučenik Kliment u glavnom gradu Galatije Ankiri od oca neznabošca i majke hrišćanke. Majka mu Efrosinija beše iz hrišćanske kuće, dobro vaspitana i obučena u hrišćanskoj veri. Udadoše je preko njene volje za čoveka neznabošca, jer su njeni roditelji očekivali da se zbudu reči apostolske: Osveti se muž nekršten ženom krštenom (1 Kor. 7, 14). Ali se njihovo očekivanje ne ispuni, jer on, zaronjen dušom u dubine neznaboštva i obuzet tamom idolodemonstva, nije hteo ni da pogleda ka svetlosti Hristovoj. Usto se na sve moguće načine starao da i suprugu svoju Efrosiniju privuče u svoje zloverje. A i ona se isto tako trudila da ga izvede na put istine. Dan i noć mu je govorila i stazu spasenja pokazivala, ali ništa nije uspela, jer mu se srce bilo okamenilo. I moljaše se ona Hristu, da se smiluje na njih i učini da oni, sjedinjeni telesno, budu sjedinjeni i duhom u svetoj veri. A ako je to nemoguće, onda da se i telesno rastanu, pošto nisu jednoga duha.

Gospod naš Isus Hristos, slušajući molitve sluškinje svoje, smilova se na nju, i ubrzo je oslobodi neznabožnog muža. Jer ovoga, pošto je bio kamena srca i nepopravljiv, Gospod potpuno odbaci, i on umre, ostavivši posle sebe supruzi prvenče u povoju, muško detence. Blažena Efrosinija odgajivaše svoje čedo više pobožnošću nego mlekom. I prosvetivši ga svetim krštenjem, ona ga prinese Hristu. A dade mu ime Kliment, što na grčkom jeziku znači: lastar vinove loze. I ovo mu ime dade kao proročica, predviđajući da će on biti lastar istinskog čokota – Hrista, koji će roditi mnoge grozdove dyša ljudskih. I proreče za njega, da će biti izvanredan ispovednik presvetog imena Hristovog, i krv svoju proliti, i dušu svoju za Njega položiti, i postati Hristov stradalnik i mučenik. I učaše ga svetim knjigama i dobrom vladanju, i upućivaše na svaku vrlinu.

Dete rastijaše telom i razumom. I kad mu beše dvanaestak godina, majka njegova, sveta Efrosinija, približavaše se svojoj blaženoj končini, koju i unapred doznade. I ležeći bolesna na postelji, ona željaše da joj sin bude ne toliko naslednik njenog ubogog materijalnog imanja, nego naslednik njenog nematerijalnog duhovnog bogatstva: vrlina. I poučavaše ga materinski, grleći ga, ljubeći ga i govoreći: Čedo moje, čedo milo, siroče od povoja, koje ni oca ne pamtiš. Ali nisi siroče, jer ti je otac – Hristos Bog, koji te obogaćuje svojim darima. Ja te, čedo, rodih telom, a Hristos Bog te rodi Duhom. Stoga znaj, da ti je On otac, a ti Njemu sin. I pazi, da tvoje usinovljenje Bogu ne bude uzalud. Služi samo Hristu Gospodu! U Hrista polaži nadu svoju! Jer je On vaistinu spasenje naše, i život besmrtni. On s neba siđe k nama, da nas sa sobom uzvede na nebo. On nas učini decom svojom milom, i oboži nas. Ko takvome Gospodu služi, izbaviće se svih zamki đavolskih, zgaziće zmije i škorpije, i savladati svaku neprijateljsku silu. Jer će ne samo posramiti neznabožne careve, knjaževe i mučitelje, koji se klanjaju idolima i demonima, nego će razmrskati glave i samim demonima koje oni poštuju.

Zatim, lijući suze, i ispunivši se blagodati Božje, mati poče proročki pretskazivati šta će sa njim biti i, govoraše: Molim te, čedo milo, molim, da mi za sve moje muke i patnje oko tebe, učiniš jedan poklon, jer će nastati opasno vreme, i blizu je gonjenje koje diše strašnom jarošću i pretnjom, i ti ćeš biti, kako Gospod naš kaže, vođen pred careve i vladare Njega radi (Mt. 10, 18). Učini mi ovu čast, sine! Stoj smelo i junački za Hrista, i čuvaj čvrsto i nepokolebljivo veru Njegovu! A ja se, o srce moje, nadam u Hrista mog, da će uskoro zablistati na tebi venac mučeništva, i u moju čast i na spasenje mnogih duša. Stoga pripremi srce svoje za podvig mučeništva, da te vreme podviga ne bi zateklo nepripremljenog. Znaj da je korisno biti kušan nevoljama, kao zlatu u ognju! Ali se ne boj! Stradanje je privremeno, nagrada je večna; nevolja prolazi brzo, radost ostaje večito; ovde malo sramote, a y Boga večna slava. Pretnje i muke od mučitelja su kratkotrajne; jarost careva zemaljskih biva ismejana, i vene slava njihova; gasi se oganj, spremljen od njih za Hristove mučenike. Mač njihov rđa razjeda; sila njihova propada. Neka te ništa takvo ne odvoji od Hrista Gospoda! Gledaj u nebo, i otuda očekuj veliku, izobilnu i večitu nagradu od Boga! Boj se Božjeg veličanstva! užasavaj se njegovog suda! trepti od njegovog svevidećeg oka! Jer koji su se odrekli Njega, za njih je spremljen oganj neugasivi i crv neumirući. A koji su poznali slavu njegovog Božanstva, i nikako ne otpadaju od Njega, njih čeka neizreciva radost i veselje i naslađivanje sa svetim Ispovednicima. Neka mi to, o preslatki sine moj, bude poklon od tebe za moje porođajne muke oko tebe, za trudove u vaspitanju: da ti, plod utrobe moje, postaneš ispovednik Gospodnji, i ja se nazovem mučenikovom majkom, i proslavim se u udovima sina koji stradaju za Hrista! Potrudi se dakle da stradaš za Postradalog radi nas, da bi se od Njega udostojio velikih blaga, i da ja zbog tebe budem udostojeia tih blaga sa svetima. Eto ja, sine moj, stojim na pragu končine moje, i ovaj vidljivi svet neće mi granuti sutrašnjim danom. A ti si mi svetlost u Hristu, i život moj u Gospodu! Zato te molim, srce moje, da se ne postidim u svojoj nadi, nego da se, po apostolskoj reči, spasem radi poroda svog (1 Tm. 2, 15). Rodih te, čedo, da stradam u tebi kao u svom sopstvenom telu. Krv što si od mene dobio, ne štedeći prolij, da bi radi nje i ja dobila počast. Daj telo na rane, da se i ja zbog njih razveselim pred Gospodom našim, kao da sam sama za Njega stradala. Jednom je jedna Jevrejka sedam sinova prinela Bogu na mučeništvo za veru, i u sedam tela sinova svojih stradajući jednom dušom svojom, ostala nepobedivom. A ti ćeš mi jedan dovoljan biti za slavu u Gospoda mog, ako se za veru budeš junački borio. Eto, ja sada odlazim od tebe, i idem ispred tebe Bogu. Telom odlazim, ali se duh moj neće odvojiti od tebe, da bi se s tobom udostojila pripasti k prestolu Hristovom, hvaleći se pred Njim tvojim stradanjima i kiteći se tvojim podvizima. Jer i koren, sakriven pod zemlju, orošuje se istom rosom, kojom i vidljive grane nad zemljom. – Tako blažena majka ceo dan pred svetom končinom svojom poučavaše sina svog milog, grleći ga i ljubeći mu glavu, oči, lice, usta, grudi, i ruke, i govoreći: O, sada sam blažena, jer celivam udove mučeničke! – I posle takvih mnogih reči, ona nasloni na njega glavu svoju, i predade dušu svoju u ruke Gospoda svog, i otpočinu u mcru.

Posle česne smrti i sahrane svoje majke Kliment ostade puko siroče. Jedino je Boga imao za oca. A Bog, opšti Promislitelj svih, koji se brine o sirotanima i ništima, dade malome Klimentu drugu majku. Jer u tom gradu življaše jedna blagorodna, ugledna i bogata žena, po imenu Sofija, prijateljica Klimentove majke, blažene Efrosinije. Ta Sofija življaše po Bogu, provodeći u molitvama dan i noć. Pošto nije imala dece, ona uze k sebi kao sina blaženog dečka, svetoga Klimenta, i voljaše ga kao rođeno svoje čedo, i staraše se o njemu svom dušom. U to vreme nastade velika glad u Galatiji, te su neznabožni Jelini ostavljali decu svoju po putevima, jer nisu imali čime da ih hrane, a i sami su umirali od gladi. Tada sveti Kliment stade tu decu dovoditi u dom Sofije, druge majke svoje; i tu ih od njenog imanja negovaše, odevaše, školovaše, i svetom krštenju privođaše. I pretvori Sofijin dom u sirotište i školu, te Sofija postade majka mnogoj deci u Bogu, bolja majka od onih koje su ih telesno rodile. Jer ona decu rađaše duhovno, vaspitavajući ih u hrišćanskoj veri.

Sveti Kliment još u mladim godinama steče razum čoveka savršena: poče od mladosti svoje umrtvljavati telo svoje postom i uzdržanjem, živeći monaški. Uzdržavaše se od mesa, a hranjaše se hlebom i zeljem; piće mu pak beše voda. U tome beše sličan trojici svetih Mladića, čija tela, naviknuta na post, ostadoše nepovređena dvostrukim ognjem: i unutrašnjim ognjem prirodne pohote, i spoljašnjim ognjem peći. A pošto tada u toj zemlji beše malo hrišćana, blaženi Kliment beše među njima kao neko božansko svetilo, svetleći mnogima svetlošću bogopoznanja. Ali već nastade vreme da se upaljena sveća stavi na svećanjak: da sveti Kliment, koji je svetleo vrlinama, uziđe na stepen sveštenstva, kako bi mnoge prosvećivao i putem spasenja vodio. Stoga, po Božjem promislu i jednodušnoj želji svih galatijskih hrišćana, on bi izabran i posvećen, najpre za čteca, a potom za đakona i prezvitera. A posle dve godine, iako nije imao više od dvadeset godina, bi posvećen za episkopa. I bi drugi Danilo: mlad po godinama, a razumom i vrlinama prevaziđe starce, i pokaza da starost nije u godinama nego u vrlinskom životu i mudrosti.

Pošto postade episkop, sveti Kliment sakupi ne samo mnogo dece i učaše ih knjigama, nego i starcima postade učitelj, jeline privodeći hrišćanstvu i krštavajući ih, i tako svaki dan umnožavajući Hristovu Crkvu. Potom se stade proroštvo njegove blažene majke Efrosinije zbivati, i njemu seodasvud poče plesti venac mučenički. Dioklecijan mučitelj, čim postade car, još prve godine vladavine svoje razasla po celoj rimskoj carevini pismena naređenja svima knezovima, velikašima, namesnicima, upraviteljima, vojvodama i gradonačelnišša, da na sve moguće načine ubijaju i uništavaju sve koji ispovedaju ime Hristovo. I u tim svojim naredbama prećaše da će one knezove i velikaše, koji ne budu revnosno ispunili njegovo naređenje o uništavanju hrišćana, predati na ravne muke s hrišćanima i pobiti; a onima koji se pokažu revnosni u mučenju i ubijanju hrišćana, obećavaše bogatstvo i počasti. Stoga se po celom rimskom carstvu, u svima pokrajinama i gradovima, carski namesnici i vlastela dadoše na gonjenje hrišćana, jedni bojeći se carevih pretnji, a drugi želeći da ugode caru i dobiju odlikovanje. I starahu se svim silama da istrebe sa zemlje ime hrišćansko.

U to vreme stiže u Galatijsku pokrajinu carski namesnik Domicijan. I revnosno tražaše hrišćane da ih, po carevom naređenju, pobije. Tada sveti Kliment, episkop ankirski, bi oklevetan od neznabožaca da zabranjuje klanjati se njihovim velikim bogovima, a mnoge privodi svome Hristu. I odmah naredi Domicijan da ga uhvate i dovedu njemu. I najpre pokuša da laskavim i obmanljivim rečima pridobije svetitelja za svoje bezbožje, govoreći: Držim da optužbe koje su mi predate protiv tebe nisu istinite, jer tvoje lice, i čestan izgled, i krotka narav, pokazuju da si ti čovek izvrstan, blagorodan, mudar i pametan. A ono što je protiv tebe izneseno, to su dečje besmislice. Reci nam dakle sam što o sebi, jer ćemo od tebe sama lakše saznati istinu, ako nam i nešto malo rekne tvoja mudrost.

Sveti episkop mu odgovori: Naša mudrost i razum je Hristos, Sin Boga Oca, čijom rečju sve bi stvoreno; od Njega imamo i govor i razum. Mučitelj reče: Eto, iznenada si nas uvredio, počevši da nam u samom početku govoriš besmislice. Nego, ja ti savetujem: odbaci ta nekorisna pričanja, i prinesi žrtvu bogovima. Jer je poznato da svakoga, koji bogove nipodaštava, očekuju muke, a svakoga, koji ih poštuje i klanja im se, očekuju počasti. A primer toga sam ja sam: jer sam zbog poštovanja bogova došao do ovako velikog položaja. I blagodarim bogovima za njihovo veliko dobrotvorstvo: oni poštuju one koji njih poštuju, a muče one koji ne žele da im se klanjaju.

Nasmeja se svetitelj na ove namesnikove reči, i odvrati: Ali mi, carski namesniče, sasvim smo suprotnog shvatanja: jer vaše poklone smatramo za štetu, vaše počasti – za sramotu, i veliki položaj – za rabotu zarobljeničku; a ruženja, pretnje, muke smatramo za nasladu i utehu, pa štaviše – pomoću njih se sjedinjujemo s Bogom. Znajući to, ne nadaj se da ćeš nas ičim odvratiti od vere. To nećeš postići ni obećavajući počasti i poklone, ni preteći mukama.

Ove svetiteljeve reči naljutiše Domicijana. I oštrije gledajući u svetitelja, on reče: Kako vidim, krotko razgovarajući s tobom ja te navukoh na gordost. I nije ni čudo, jer, kako čuh za tebe, ti se stalno baviš oko dece, pa i sam imaš detinju pamet. Uostalom, ako bogove ne umilostiviš žrtvama, znaj bićeš osućen na smrt. I to ne na neku brzu smrt, na kakvu se ti nadaš, nego će toj ljutoj smrti prethoditi velike i razne muke. I tako ćeš ti, zli, užasno završiti; i bićeš drugima za primer, da se i ostali pouče strašnom pogibijom tvojom.

Sveti Kliment odgovori: Pošto si spomenuo decu, onda znaj, da sam se ja trudio da decu naučim onoj mudrosti koju ne znaju ni oni najstariji i najmudriji među vama. Jer se istinska mudrost Božja skriva od mudraca i pametnjaka ovoga sveta, a otkriva se deci (Mt. 11, 25). Ja se hvalim i objavljujem, da Bogu mome prinosim duhovne i slovesne žrtve, a ne kao što vaši žrečevi prinose potoke krvi, dim i smrad, pomoću kojih vi bezumno prštujete svoje bogove. A ja, kada krv svoju budem prolio za Boga mog, prineću My je na žrtvu. Time ću, iako ne potpuno, a ono delimično uzvratiti Bogu mom što je za mene prolio krv Svoju. Jer me Hristos, Car moj, iskupi Svojom skupocenom krvlju.

Pošto mučenik izgovori ovo sa velikom smelošću, namesnik odbaci svoju lažnu krotost, i otvoreno pokaza svoju prirodnu ljutinu i bezumlje. On naredi da svetitelja naga obese o drvo, i da mu oštrim železnim spravama stružu i režu telo. Radeći to, sluge vikahu na mučenika što nipodaštava carske naredbe. I duboke brazde orahu se na telu svetiteljevom kao na njivi; i velika parčad otpadahu od tela njegova, da mu se i unutrašnjost jasno viđaše. Prosto je i očima bilo teško to gledati. A svetitelj se ne pokoleba umom, niti promeni u licu, niti uzdahnu, niti jauknu, niti zaječa u tako strašnim mukama. Naprotiv, beše jači i junačniji od onih koji su posmatrali njegove muke; i manje se mučaše od svojih mučitelja; i veselim licem gledajući ka nebu, on blagodaraše podvigostrojitelja Hrista Boga, i govoraše: Hvala Ti, Hriste, svetlosti moja i živote, disanje moje i radosti! Blagodarim Ti, Životodavče, što si me ovakvog spasenja udostojio! Već se duša moja veseli na putu svedočanstava Tvojih. Sladak mi je svaki trud ljubavi Tvoje radi. Tebi hvala što me trpljenjem krepiš! jer si ruku Svoju svemoćnu pružio k meni grešnome, izbavljajući me od jarosti namesnikove i od ruku mučitelja mojih. Jer si Ti sam utočište svima nevoljnima!

Dok se svetitelj tako molio, malaksaše oni što ga mučahu, i sustadoše. A namesnik, videći gde sluge malaksaše, reče mučeniku: Smatraš li da si me svojim trpljenjem već pobedio, jer se sluge moje umoriše za jedan sat? Svetitelj odgovori: Ja ne smatram tako, nego verujem i nadam se da Hristos koji je y meni: On je pobedio, pobeđuje i pobediće svakoga neprijatelja. – I naredi namesnik drugim slugama da opkole mučenika, i da silnije muče telo njegovo od onih prvih. I ovi mučiše nepobedivog stradalnika dugo, dok i oni ne malaksaše i od umora kao mrtvi popadaše. Namesnik, posmatrajući to, čuđaše se i stiđaše što sluge njegove malaksaše, pa naredi da mučenika skinu s drveta. A svetitelj beše takav, da je užasno bilo gledati ga, i nemoguće rukama dodirnuti ga: jer mu je meso bilo skinuto sa celog tela kao neka odeća, i jedino su se videle krvave kosti, te se čovek jedva mogao raspoznati.

Kada namesnik vide da mučenjem nije postigao ništa, on se opet blagim rečima obrati mučeniku. A mučenik, kao što junačnom vojniku Hristovom dolikuje, reče mučitelju mnogo gorkih reči, te ga opet razjari. I Domicijan povika: Zaista je ovaj čovek svađalica! Bijte ga po licu i po ustima, jer su mu samo još ti delovi tela čitavi, zato i govore drsko. Bijte ih nepoštedno! neka se izjednače sa ostalim delovima tela! – I bi svetitelj bijen od slugu pesnicama po licu i po ustima tako silno, da od toga pade na zemlju. Pa ga i onda kamenjem udaraše po ustima, te mu i zube polomiše. A mučenik, radujući se, govoraše: Namesniče carski, ti mi počast činiš, a ne mučiš me! Jer i Gospoda mog Isusa Hrista tukoše po ustima, i udaraše po obrazima, pa se i ja nedostojni udostojih toga sada. Prvomučenik Stefan bi zasut kamenjem, pa se i ja time ukrasih. Olakšava mi muke to, što stradam ugledajući se na stradanja Hrista mog. I patnje moje čini lakima to, što ću se, pošto ih podnesem, sa većima i boljima od mene udostojiti velikih počasti.

Mučitelj se udivi ovakvom junaštvu mučenikovom, pa naredi da ga odvedu u tamnicu. No misleći da, tako isprebijan, on neće moći na nogama ići, jer mu celo telo beše jedna jednostavna rana, naredi slugama da ga uzmu za ruke i noge, i odnesu u tamnicu. A kad sluge priđoše da ga uzmu i nose, on ih odgurnu od sebe, ustade i silom Hristovom pođe sam, pevajući i govoreći: Ulje grešnika neka ne okvasi glavu moju! (Ps. 140, 5). Videvši to, namesnik reče onima oko njega: O, kako je trpljenje i snaga u toga čoveka! Takvi bi trebalo da budu carevi vojnici, da bi bili iznad svih opasnosti. Ja ovome više suditi neću, nego ću ga poslati caru Dioklecijanu. Valjda će mu on dolijati, jer je vešt u mučenju. On uvek izmisli takve muke i umorstva, da ceo grad Rim dršće od njegovih presuda.

Posle nekoliko dana svetitelj se blagodaću Hristovom u tamnici isceli od rana, i postade zdrav. Namesnik ga posla u Rim caru Dioklecijanu, napisavši sve o njemu. A svetitelj vođen od vojnika, izlazeći iz grada moljaše se Bogu i govoraše: O Bože, i Care neba i zemlje, i cele vasione, Ti sve ispunjavaš, i ni od jednog se mesta ne odvajaš, u ruke tvoje predajem grad ovaj! sačuvaj njega, i u njemu duše onih što veruju u Tebe! Sačuvaj nepovređenom Crkvu Svoju! neka psi i vuci ne raspude malo stado Tvoje što je u gradu ovom, nego ga umnoži radi slave imena Svog! I mene ne odvoj sasvim od ovoga grada, nego na putu i u podvizima boraveći sa mnom, opet me vrati ovamo Ti koji si povratio Jakova u dom oca njegova i izbavio ga iz ruke Isavove; Ti koji si ljudima svojim naredio da kosti Josifove iznesu iz Egipta i sahrane ih u otačastvu, da bi se slavio kroza sve vekove! – Pošto se tako pomoli Bogu, odvedoše ga putem.

Kada svetitelj bi doveden u Rim, i izveden pred neznabožnog cara, car se udivi videći svetlost lica mučenikova i njegovu telesnu snagu, i ne htede da veruje Domicijanovom pismu, u kome ga je izveštavao kolika je stradanja ovaj hrišćanin podneo. Jer smatraše ovoga telom zdrava, licem vesela, kao da nikakve muke nije pretrpeo. I pitaše ga car: Jesi li ti slavni Kliment, koji je tolike muke pretrpeo.

Onda naredi car da se na jednu stranu postave: zlato, srebro, odlikovanja, skupocena odela, nakiti, a na drugu – oruđa za mučenje: železni grebeni, železne postelje, oštri brijači, žeravice, kotlovi, usijani šlemovi, koci, točkovi i teške verige, i druga mnoga oruđa. Car pogleda na mučenika, i ukazujući rukom na zlato i bogate darove reče: To ti poklanjaju bogovi naši, ako im se staneš klanjati i žrtve prinositi. Svetitelj okrenu glavu od tih darova, kao od stvari rđavih, poganih i smrdljivih, i pogleda nezaslužnih, i s uzdahom reče: Neka ti darovi budu bogovima vašim na propast!

Tada car, grozno gledajući, pokaza rukom na oruđe za mučenje, i reče svetitelju: To je spremljeno za one koji ne veruju u naše bogove. – Hrabri mučenik Hristov odgovori mu: Kada su ta mučenja tako strašna, šta misliš, kakve li su tek one muke koje je Bog nebeski pripremio za one koji ne veruju u Njega? I kada darovi vaši izgledaju svetli i divni i skupoceni onima koji zemaljski misle, koliko je veće od toga ono što Bog ugotovi onima koji ga ljube, ono što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe! (1 Kor. 2, 9). Zlato i srebro, – to je nerodna zemlja to – pronađeni od ljudi za spoljašnje ukrašavanje. A njih oganj izmenjuje, rđa i trenje ih razjeda, razbojnici otimaju, lupeži kradu. Blistave haljine su delo crva, hrana moljcima, ili od beslovesnih životinja uzeta vuna. I više se treba diviti životinjama koje tu vunu proizvode, nego vama koji se njome kitite. Jer se kitite i gordite proizvodom beslovesnih životinja. A blaga našeg dobrog Boga, nisu ni od koga pozajmljena, niti rukama ljudskim izraćena, već su večna i nepromenljiva. Njihova je krasota bezgranična i svetlost večna; ne menjaju se; niti ih moljac jede, niti rđa kvari, niti mogu ovetšati u toku beskonačnih vekova.

Dioklecijan na to reče: Lepo govoriš, ali rđavo shvataš, zato se i trudim da te privedem poznanju bogova. Stoga i blago razgovaram s tobom, savetujući te da se ne uzdaš u smrtnog čoveka. Jer Hristos, koga vi poštujete, pretrpe mnoge muke od Jevreja, naposletku bi ubijen, i umre; a naši bogovi su uvek besmrtni, i nikada ništa ne pretrpeše.

Svetitelj odgovori: Istinu govoriš, care, da su bogovi vaši besmrtni i nestradalni. Jer kako mogahu umreti, kad nikada živeli nisu? I kako mogahu išta pretrpeti, kad su neosetljivi? Moraš znati da su načinjeni rukama ljudskim. Jer kameni bogovi vaši železom i teslom biše istesani, a drveni – sekirom i nožem izrezani, zlatni pak i srebrni – ognjem izvajani, bakarni i gvozdeni – čekićem iskovani. Dok su pravljeni, silne udarce dobiše, i ostadoše – neosetljivi. Besmrtni su, bez smrti su, jer nikad živeli nisu; i krhaju se, jer nikad postojali nisu. A Gospod moj i Bog, Isus Hristos, blagovole da po čovečanskoj prirodi svojoj umre telom, da spase svet i svojom božanskom silom satre samu smrt. I učinivši to, vaskrse u treći dan, i podari nam život – Sebe Samog.

Slušajući svetiteljevo slobodno i smelo govorenje, Dioklecijan se veoma razgnevi, i naredi da ga golog privežu za točak, pa da okreću točak i tuku ga gvozdenim motkama. Dok se točak okretaše, kad svetitelj bivaše gope, bijahu ga gvozdenim motkama, a kad bivaše dole, rastojanje između točka i zemlje beše tako malo da su se svetitelju kosti krhale, i parčad tela otpadala. Dugo mučen na takav način, mučenik se Hristov moljaše, govoreći: Gospode Isuse Hriste, pomozi mi, i ublaži mi muke, uklanjajući ljute bolove, jer uzdajući se u Tebe, predadoh sebe na rane. Pomozi mi kao nekada svetom apostolu tvom Pavlu, i pogledaj telo moje strašno izranavljeno: želim da postanem čitav i zdrav na slavu i ispovedanje svetog imena Tvog i da bih za Tebe primio još mnoge i mnoge muke na posramljenje i porugu bezbožnika! Ukrepi me radi imena Tvog, jer se uzdam u Tebe, životodavca mog.

Dok se svetitelj tako moljaše, stade točak kao ukopan, i sustadoše od umora oni što su ga okretali. A svetitelj, nevidljivom rukom odrešen, stade čitav i zdrav celim telom. A kada to videše, mnogi od prisutnog sveta, diveći se vikahu: Veliki je Bog hrišćanski! – Sveti pak Kliment, istinska loza čokota Hristova, providevši Duhom da će se od njegovih mučeničkih podviga roditi razumni grozdovi, gromko uznošaše hvalu Bogu, govoreći: Blagodarim Ti, Bože, Oče nebeski, što si mi darovao da u ovom velikom gradu stradam za jedinorodnog Sina Tvog, koji je postradao za nas, i skupocenu krv Svoju prolio za iskupljenje naše, koga je ovde Petar propovedao, Pavle objavio, moj imenjak Kliment proslavio, i Onisim ispovedio. Svi oni i postradaše za Njega, a sada se slave na nebu, i poštuju od mnogih na zemlji. No uskoro će od vrlo mnogih biti poštovani više nego carevi zemaljski; pa će im se i blagoverni carevi klanjati.

Ove reči svetiteljeve kao plamen paljahu mučitelja Dioklecijana. To ga dovede do besa, i on, ne obraćajući pažnju na čudo učinjeno silom Božjom, zaslepljen zlobom, sav se predade mučiteljskoj svireposti: naredi da debelim gvozdenim polugama biju svetitelja po ustima, i polome mu zube. – A svetitelj, bijen po ustima, ne prestajaše govoriti, dražeći mučitelja. Iako mu sluge prećahu i naređivahu da ćuti, no kao zvono, što se jače udara – jači zvuk daje od sebe, tako i Hristov mučenik, ukoliko mu više prećahu i usta i zube polugama lomljahu, utoliko on gromkije proslavljaše Boga, na sramotu gordog mučitelja. Pošto se i sam Dioklecijan umori, i od besa malaksa, on naredi da mučenika, okovana u železne verige, bace u narodnu tamnicu. Predveče dođoše k svetitelju mnogi ljudi i blagorazumne žene sa decom, koji tog dana behu videli njegovo junaštvo. I pripadajući k svetim nogama njegovim, jednodušno ga moljahu da ih krsti. A svetitelj blagodaraše Boga što se u vreme tako svirepog gonjenja uvećava broj Njegovih ispovednika. I poučivši ih odmah svetoj veri u Hrista, on ih krsti sve i malo i veliko, jer u tamnici toj beše vode u izobilju. I radosno pevaše svetitelj: Blago onima kojima se oprostiše bezakonja, i kojima se pokriše gresi (Ps. 31, 1). A y ponoć velika svetlost s neba obasja tamnicu. Svi pogledaše gore, i videše divnog mladića, svetlog kao munja, gde raširenih krila leti i spušta se k svetom mučeniku. I kad slete do njega, stavi mu u ruke hleb čist i čašu vina, i odmah postade nevidljiv. A svi stajahu zaprepašćeni od ovog viđenja. Sveti pak Kliment poznade da je to Telo i Krv Hristova, satvori propisane molitve, i sve novokrštene pričesti Božanskim Tajnama kad je već svitalo.

Svakog dana dolažahu verni k svetitelju, i dovođahu sa sobom druge radi krštenja, te se množaše Hristovo stado. I tamnica postade kao crkva, u kojoj se uznošahu hvale Bogu. Stražari, videći to, obavestiše cara. I te noći sleže se kod svetitelja mnoštvo vernih. Po carevom naređenju vojnici. dođoše, sve uhvatiše, i sve ih kao ovce izvedoše izvan grada na zaklanje. I pitahu svakoga pred posečenje: Odričeš li se Hrista, da bi ostao u životu? – I ne beše ni jednog koji se uplaši smrti, nego svi izjaviše želju da umru za Gospoda svog. I bi tada posečeno za Hrista vrlo mnogo ljudi, i žena, i dece. Samo jedan mladić umače iz ruku dželata, ne što se bojao smrti, već što je želeo da mnoge i velike muke podnese za istinitog Boga. Ime tom mladiću beše Agatangel. O njemu će odmah biti reči.

Posle toga Dioklecijan opet izvede svetitelja na sud. I ispitujući ga mnogo, svirepo ga mučaše. Najpre ga nagog povališe, i vrlo dugo volovskim žilama strašno tukoše. Zatim ga obesiše, i gvozdenim grebenima strugoše, dok mu svo meso ne ostrugaše, te samo gole kosti ostadoše. I reče svetitelj mučitelju: Ovo telo koje stružete, nije ono što je izašlo iz utrobe majčine, jer je to odavno namesnik Domicijan potpuno ostrugao. A y ovo novo obuče me Hristos, Tvorac moj. No pošto se vi trudite da i njega ostružete sa kostiju mojih, ja verujem Hristu mom, da će me On opet u takvo isto telo obući. On to može, jer neće nestati blata lončaru, nego će se naći u izobilju za Njegove potrebe.

Tada naredi mučitelj da mu buktinjama pale bedra. A svetitelj sve slatko trpljaše za sladčajšega Isusa. Diveći se trpljenju i junaštvu mučenika, Dioklecijan reče svojima: Mnoge sam nesrećne hrišćane mukama umorio, ali ni jednog ovako nepobedivog ni videh. Poslaću ga stoga u Nikomidiju k Maksimijanu, kao nešto novo, i nikada neviđeno, niti čujeno. Neka se divi telu ovom, nepobedivom za muke. Jer držim, da ni on nikada nije našao čoveka tako čvrsta umom i krepka telom.

I naredi Dioklecijan da ga okovana posade u lađu, i odvezu na sud drugome caru, Maksimijanu. A napisa Maksimijanu sve šta Kliment pretrpe od njega u Rimu, a šta pre toga od Domicijana u Ankiri. Pre no što je svetitelj ušao u lađu, gorespomenuti Agatangel uvuče se krišom u lađu, i očekivaše svetog Klimenta. A kad uvedoše svetog Klimenta u lađu, pripade Agatangel k svetim nogama njegovim, i ispriča mu kako je od njega kršten; obavesti ga i o pogubljenju vernih, i o svome bekstvu. I kaza mu da je k njemu došao radi toga, da bi za Gospoda Hrista zajedno sa njim sve muke podneo, i zajedno umro. Obradova se sveti Kliment blaženom Agatangelu i tolikom njegovom usrđu i ljubavi za Hrista Boga, i njegov dolazak smatraše kao dolazak anđela Božjeg. I zahvali Gospodu, i moljaše Ga da ukrepi i pomogne Agatangela, da njegovoj mladoj duši da hrabrost i silu da istraje do kraja, i da ga udostoji venca mučeničkog.

Ploveći, sveti provođahu dan i noć u molitvi. A ne imađahu nikakvu hranu. Sveti Kliment nije ni mario za to. On govoraše: Ja koji u srcu svom imam hleb – samog Isusa Hrista, neću nikada ogladneti; i ja koji imam vodu – blagodat Hristovu, neću nikad ožedneti. – A vojnici, videći da Kliment i Agatangel mnogo dana niti jedu, niti piju, sažališe se na njih, i nuđahu im hleb i vodu. Oni ih pohvališe za to dobro delo, ali ne primiše ni hranu ni piće, govoreći da njih hrani Bog koji promišlja o svima. Jer Anđeo Gospodnji noću im donošaše s neba hranu, i okrepljavaše ih.

Posle duge plovidbe pristadoše uz ostrvo Rodos. Mnogi odoše sa lađe u grad da kupe hrane. Svetitelji moliše vojnike na lađi, da ih puste da idu u hrišćansku crkvu da se pričeste Božanskim Tajnama životvornog Tela i Krvi Hristove, pošto beše nedelja. A episkop ostrva Rodosa, bogoljubivi Fotin čuvši za svetog Klimenta, dođe sa svojim sveštenstvom i ostalim hrišćanima, i zamoli vojničkog starešinu da sa Klimenta skine okove, i da ga sa učenikom Agatangelom pusti k njima, obećavajući da će ih bez zakašnjenja opet dovesti na lađu. I na molbu episkopa Kliment bi pušten. I odvedoše svete u malu crkvu, pošto u to vreme na ostrvu Rodosu beše malo hrišćana.

Episkop naredi da se čita Sveto Evanđelje. I klirik otvori knjigu i stade čitati ove reči: He bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Slušajući ove reči, sveti podigoše oči svoje k nebu i uzdahnuše, a prisutni hrišćani, gledajući u njih, stadoše plakati. I ispuni se crkva plačem i uzdasima. Onda zamoli episkop svetoga Klimenta da otsluži svetu liturgiju. I kada liturgisaše sveti Kliment, neki sveštenici a i neki mirjani, koji behu dostojni, videše na diskosu veliki žar, iz koga izlažaše neiskazana svetlost, koja obasjavaše svetitelja i prisutne, a nad oltarom svete Anđele gde kruže u vazduhu. I videći takvo čudo, padoše na zemlju ničice, i ne smejahu gledati u svetitelja. Po završetku svete službe episkop Fotin, sa ostalim hrišćanima, odvede svete u svoj dom, i ugosti ih. Tada, ne samo hrišćani, nego i nehrišćani, dovedoše svetom Klimentu mnoge bolesnike; i on ih isceli sve molitvom i krsnim znamenjem. Zbog toga mnogi jelini stadoše javno ispovedati Hrista kao istinitog Boga, i moljahu da se krste. A kada vojnici videše koliki se narod stiče oko Klimenta, uplašiše se da im ne otmu sužnja, i time im napakoste. Stoga ga uzeše i povedoše na lađu, da ga opet metnu u okove. Hrišćani ga ispratiše sa mnogim suzama i ridanjem, ne želeći da se odvoje od njega. Pošto dadoše svetima poslednji celiv, i pošto celivaše Klimentove okove, oni se vratiše svojim domovima. Lađa otplovi, i uz povoljan vetar pređe Jegejsko Mope, i tako stigoše u Nikomidiju.

Neznabožni car Maksimijan dobivši u Nikomidiji pismo od Dioklecijana, i videvši mučenika, udivi se velikom trpljenju mučenikovom i nepobedivom junaštvu u mukama. Bojeći se pak da ga sam istjazava, da ne bi bio posramljen od mučenika, Maksimijan ga predade sudiji Agripinu na istjazavanje, a sam se pravljaše kao da je zauzet drugim carskim poslovima. Kada svete izvedoše na sud, Agripin upita Klimenta: Jesi li ti Kliment? Mučenik odgovori: Ja sam sluga Hristov. – Sudija naredi da ga pesnicama biju po ustima, govoreći: Zašto ne nazivaš sebe slugom carevim nego Hristovim? – Bijen, svetitelj govoraše: Trebalo bi da i carevi vaši budu sluge Hristove; i njihova bi vladavina bila mirna, i moj Hristos bi im pokorio pod noge sve narode. – Pogledavši pak u svetog Agatangela, sudija ga upita: A ti, ko si? Jer u Dioklecijanovom pismu nema ništa o tebi. – A Agatangel, pogledavši u nebo, reče: I ja sam hrišćanin; a udostojih se hrišćanskog imena preko ovog sluge Božjeg Klimenta. Sudija reče: Znači, on je vinovnik tvoje zablude i ljute smrti. – I naredi da svetog Klimenta obese naga, i da mu brijačima režu telo; i da Agatangela, takođe naga, dobro biju žilama. Mučen, sveti Kliment se moljaše Bogu za Agatangela, da ga ukrepi u stradanju.

Pošto završiše sa mučenjem, naredi mučitelj da ih obojicu vrgnu u tamnidu. A tamnica beše puna sužanja, zatvorenih za razne krivice. Videvši usrdno moljenje svetih Bogu, i ugledavši gde Anđeli Božji posetiše i utešiše sluge Hristove, sužnji biše veoma tronuti, i pripadajući k nogama svetog Klimenta, moljahu ga da ih privede svome Bogu. Desi se, po promislu Božjem, da tamo bete dosta vode za krštenje. I pošto im sveti Kliment dade mnoge pouke, krsti ih sve; i otvorivši tamnicu molitvom, pusti ih, govoreći: Idite, deco, i spasite se iz ruku bezbožnika! Gospod naš Isus Hristos neka vas čuva!

A kada sutradan saznade sudija Agripin za puštanje sužanja, strašno se naljuti na svetitelje. I pripremi gledalište, i baci ih zverovima da ih zverovi pojedu. Ali zverovi ništa ne uradiše svetiteljima, nego se umiljavahu oko njih kao psi oko svojih gospodara. Onda naredi da se mučenicima kroz svaki prst na ruci nabiju usijana šila sve do lakata. A prisutni narod, ne mogući da gleda takvo mučenje, ljutito vikahu na sudiju da pusti nevine ljude. Sudija se još više razljuti, i naredi Da im drugim usijanim svrdlima provrte ruke od lakata sve do ramena. Tada se narod uskomeša, pa dohvativši kamenje, stadoše gađati sudiju, i gromoglasno vikati: Veliki je hrišćanski Bog! – A sudija, uplašivši se narodne pobune i graje, pobeže doma. Sveti pak mučenici, pošto ih niko ne smede zadržati, otidoše na gopy Piramis, na kojoj su jelini obično prinosili žrtve svojim bogovima. I tamo, sedeći u idolskom hramu, molitvom idole sakrušiše, i demone odatle oteraše.

Posle nekoliko dana saznade sudija za njih da su na Piramisu. I ode tamo sa žrečevima i vojnicima svojim. Svete mučenike silno tukoše debelim motkama, da im kosti polomiše. Onda ih posebno strpaše u dve vreće, koje kamenjem dopuniše, pa vreće zašiše, i sa gore ih baciše u more. Kotrljajući se niz strmu planinsku padinu, svetitelji se skotrljaše u more. I svi mišljahu da im je to kraj.

Kada neki hrišćani doznadoše za potopljenje svetih, hođahu po obali, očekujući da more, kao što to obično biva, izbaci tela svetih mučenika. I gle, ugledaše dve vreće gde plove po moru. I sevši u čamac, dođoše do njih, odrešiše ih, i nađoše svete mučenike žive i zdrave, kao da ništa propatili nisu. I proslaviše Boga. Onda tu noć provedoše na obali. A Anđeli Božji posetiše svetitelje i hranom ih okrepiše.

Sutradan odoše sveti Kliment i sveti Agatangel u grad, i stavši nasred trga, propovedahu ljudima velika dela Božja. I podignuvši ruke svoje k nebu, oni govorahu Bogu: Blagodarimo Ti, Gospode Isuse Hriste, što nas, koji se u tebe nadamo, nisi ostavio, nego si nas izbavio od ljutih muka; i nisi razveselio neprijatelje naše zbog nas, već si u nama proslavio sveto ime Svoje! – A behu na trgu dva slepca, i jedan čovek sa suhom rukom, i jedan raslabljeni. Svetitelji metnuše ruke svoje na njih, i odmah ih isceliše. Kada to vide narod, stadoše im dovoditi svoje bolesnike, i one koji duhovi nečisti mučahu; i sve ih mučenici isceljivahu molitvama svojim i dodirom. I narod gromko veličaše ime Isusa Hrista.

Videvši to, sudija Agripin se veoma udivi, i ne znađaše šta da radi. Najzad ode i obavesti cara o svemu. Divljaše se i car veoma, kako to da, potopljeni u moru, opet se obretu živi. I kad saznade car da je sveti Kliment rodom iz Ankire, naredi da ga sa učenikom njegovim pošalju u Ankiru, govoreći da grad, koji ga je rodio i odgajio, treba da ga kazni kako hoće. I napisa pismo o Klimentu ankirskome knezu Kurikiju. I obojicu okovane, odvedoše vojnici u Ankiru.

Ulazeći u rodno mesto svoje, sveti mučenik Kliment s radošću govoraše: Hvala Tebi Bože, što si uslišio ništavnost moju! Hvala Tebi Hriste, što si me udostojio da vidim grad u kome sam se rodio! – I predadoše ih knezu Kurikiju. On ih ispita, pa ih stavi na muke. Najpre, pomoću silno usijanih gvozdenih dasaka žegoše telo svetoga Klimenta; zatim ga vezaše za jedan stub, i tako bez milosti tukoše, da mu je i meso otpadalo. A svetog Aganangela obesiše, i gvozdenim grebenima strugoše. I upita ih knez, rugajući im se: He osećate li bolove u telima svojim? Sveti Kliment mu odgovori apostolovim rečima: Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja (2 Kor. 4, 16). I naredi mučitelj da se silno užeže gvozdeni šlem, i metne na glavu svetome Klimentu. Kada to učiniše, dim veliki iziđe iz svetiteljevih nozdrva, ušiju i usta. I trpeći neiskazan bol, svetitelj povika ka Gospodu svome, go voreći: Neiscrpni Izvore, Vodo Živa, Kišo spasonosna, isceli me rosom blagodati Tvoje! Ti si nas izvukao iz vode; Ti i od ognja izbavi sluge Tvoje! – Čim se svetitelj tako pomoli, odmah se ohladi onaj gvozdeni šlem. Kada to vide knez Kurikije, prepade se; i ne znajući šta da radi, posla ih u tamnicu. A cara Maksimijana izvesti pismom o svemu što se desilo.

A blažena Sofija, druga mati Klimentova, dođe noću u tamnicu sa velikom radošću i suzama. Radovala se što se nazvani sin njen pokaza tako izvanredan Hristov mučenik i slavan pobeditelj. I celivaše rane i okove obojici. I opra im i previ rane, i poveza ih čistim platnom. O svemu podrobno raspitivaše svetog Klimenta, kako je i gde stradao, i od koga. A donese im i hranu, i okrepi ih. I svake noći ona dolažaše i služaše sužnjima Hristovim.

Posle nekog vremena knez Kurikije dobi naređenje od cara da svete mučenike pošalje u drugi grad, zvani Amisija, kod drugog, vrlo svirepog mučitelja, namesnika carskog Domicija. A blažena Sofija isprati svete mučenike daleko, zajedno sa onom decom koju je sveti Kliment za vreme gladi bio skupio u njenom domu, hranio i vaspitavao, i koju je ona čuvala kao decu svoju.

Neki od ove dece ne htedoše da se odvoje od svetih mučenika, nego odoše s njima, privezani ljubavlju za njih. I usput ih vojnici zaklaše, po carevom naređenju, koje je on poslao, pošto je bio obavešten o toj deci.

U Amisiji sveti mučenici biše od Domicija bačeni u uzavreli kreč u petak u osam sati pre podne, a y subotu u devet sati nađoše ih žive i zdrave. Kada to videše dva vojnika, poverovaše u Hrista, i javno izjaviše da su hrišćani. Zbog toga oni te iste subote, sedmoga septembra, biše raspeti od neznabožaca. Njihova su imena Fengon i Evkarcije. Onda mučitelj naredi da svetome Klimentu i Agatangelu oderu kožu s leđa, i da ih gvožđem dugo biju. Zatim naredi da ih polože na usijane gvozdene krevete, pa da ih sumporom i smolom polivaju i odasvud zapale. A svetitelji, ni malo ne povređeni, kao na mekoj carskoj postelji odmarajući se, zaspaše slatkim snom, i videše u snu Gospoda Hrista gde im sa mnoštvom svetih Anđela svojih dolazi i govori: He bojte se, ja sam s vama! – I prenuvši se od sna oni s radošću ispričaše jedan drugome to viđenje. I dugo ih držaše na užarenim krevetima. A kad Domicije vide da im oganj nije ni najmanje naškodio, beše u nedoumici šta da preduzme. I naredi da ih odvedu u tamnicu.

Dugo vremena ostadoše sveti mučenici u toj tamnici. Zatim ih opet poslaše caru Maksimijanu, koji se tada bavio u Tarsu. I na putu za Tape, moraše ih silna žeđ; naročito su vojnici, koji su ih vodili, malaksavali od žeđi, jer ti krajevi behu pusti i bezvodni. Onda sveti molitvom izvedoše iz suve zemlje izvor vode slatke. I svi piše, i rashladiše se. I vojnici poneše vode koliko im beše potrebno za put. I na tom putu sveti Kliment se svesrdno moljaše Hristu Bogu: da mu da, da za sveto ime Njegovo bude mučen svakoga dana za sve vreme svoga života. I bi mu otkriveno od Boga, da će sa godinama koje je proveo u stradanjima, pa do okončanja mučeničkog podviga, provesti dvadeset i osam godina u neprekidnim stradanjima. Tome se sveti mučenik veoma obradova. Jer obuzet neiskazanom ljubavlju Hrista Boga svog, on je želeo da dugo vremena provede u ljutim mukama za Hrista, i da svaki dan hiljadama puta umire za Njega. – I kada svetitelja izvedoše pred cara Maksimijana, on se silno začudi videći ih još žive, i posle tolikih muka nepobedive. Onda ih ispita, i nađe da su nepokolebljivi. i naredi te usijaše veliku peć, kao nekada Navuhodonosor u Vavilonu. I baci u nju Hristove vojnike. I provedoše sveti u toj peći dan i noć, i nađoše ih žive i čitave. Videvši to čudo mnogi iz naroda poverovaše u Hrista. – Zatim vrgoše svete u tamnicu. I provedoše u njoj četiri godine. Jer se bezbožni car nadaše, da će im dugo tamnovanje dodijati i primorati ih da se lakše preklone jelinskoj veri njihovoj.

Pošto svetitelji provedoše četiri godine u tamnici, car naredi da ih izvedu na sud. Ali sam ne htede da im sudi kao, tobož, nedostojnima da im car bude sudija. Ustvari, on se stiđaše njihove neustrašivosti. I predade ih nekom vlastelinu Sakerdonu, čoveku veoma opakom, koji je bezbrojne hrišćane strašnim mukama umorio i pogubio. Predade mu ih, da ih primora da se poklone bogovima. Ovaj uze svete mučenike, Klimenta i Agatantela, i najpre pokuša da ih laskama i pretnjama pridobije. A kada u tome ne uspe, on naredi da ih nage vežu za drvo, svakog posebno. I onda ih žestoko biše, i tela im tako nemilosrdno strugoše da im ramena i leđa behu potpuno do kostiju ostrugani, tako da im sve meso otpade. Smatrajući da će odmah umreti, mučitelj naredi da ih odreše i odnesu u tamnicu. Ali kada vide gde svetitelji stoje na nogama i sami idu u tamnicu, toliko se postide da od stida i besa potpuno malaksa telom, te ga sluge, jedva živog, na rukama odnesoše iz sudnace kući njegovoj. A svetiteljima, dok iđahu putem za tamnicu, otpadahu krvava parčad mesa od tela njihovih. Tu parčad hrišćani pokupiše iz prašine po putu, i kao veliko blago čuvahu česno kod sebe.

Kada car doznade za Sakerdonov slučaj, nasmeja se, i reče: Gle, slavni Sakerdon, koji je mnoge hrišćane pobedio, pobećen je od dvojice. – U tom trenutku pored cara se nalažaše neki knez, po imenu Maksim. On zamoli cara da te mučenike preda njemu u ruke. I hvaljaše se da će ih, ili primorati da prinesu žrtve bogovima, ili ih mukama umoriti. Car naredi, te mu predadoše svetitelje. I on ih ne stade odmah mučiti, nego je mnogo dana prijateljski s njima razgovarao, i savetovao im da se poklone bogovima. Dozvavši ih jednom k sebi, reče im: Radujte se, ljudi! Besmrtni bogovi vas vole kao svoje vlastite sinove, i brinu se za vas, jer mi mnogo puta u snu i na javi rekoše za vas, da ćete se vi obratiti k njima. Zbog toga su i zadržali vaše mučetelje, da vas ne pogube, jer čekaju vaše obraćenje, koje je već blizu. Jer prošle noći javi mi se veliki bog Dionis, i reče mi: Dovedi k meni ona dva čoveka! I evo, ljudi, i hram je Dionisov otvoren, i žrtvenik je ukrašen, i žrtve su gotove! Hajdete i prinesite mu žrtvu! – odgovoriše sveti: Bezočno lažeš, sudijo! Jer tvoji bogovi, kao što su na javi nemi, tako ni u snu ne mogu govoriti. Koji ti Dionis reče to? Jer su u vas dva kipa njegova: jedan kameni, drugi bakarni. Ako ti je kameni to rekao, onda mu mi proričemo da će ubrzo nastati vreme, kada će biti razbijen u komade, koji će biti, ili sa drugim kamenjem uzidani u neku građevinu, ili u oganj bačeni i u kreč pretvoreni. A ako ti je to rekao bakarni Dionis onda će biti prekovan u kotlove, i drugo slično posuđe.

He podnoseći ovakve reči, Maksim ih stade ljuto mučiti. A mučenje se sastojaše u ovome: oštre gvozdene sprave, svrdlovi, mačevi, klinci, trozupci, biše vrlo gusto pobijeni u zemlju, oštricom naviše i virahu iz zemlje za jednu stopu u visinu; i na njih golog svetog Klimenta poleđuške položiše, sa licem okrenutim gore.Tada naredi mučitelj da ga debelim motkama tuku odozgo. A svetom Agatangelu mnogo rastopljenog olova izliše na glavu. I kada motkama bijahu svetoga Klimenta po grudidima, i svuda, od glave do nogu, to se sva ona oštra oruđa zabadahu odozdo u telo njegovo, i jedna dopreše do srca, druga do prsiju, treća do stomaka, a neka mu probiše celo telo i virahu. I kada posle dugog bijenja naredi mučitelj da mučenika skinu odatle, jedva ga mnogo njih sa velikom mukom iščupaše iz onih oruđa. I Maksim beše zaprepašćen, i divljaše se takvom trpljenju, da ni tolike muke ne mogu, niti da primoraju mučenike da se obrate k bogovima, niti da ih umore. Jer višnji Bog čuvaše duše njihove u telima njihovim, da ne izađu iz njih, na veliko proslavljenje svetog imena Svog, a na posramljenje neznabožaca.

Saznavši za to, car Maksimijan osudi svete mučenike na večitu tamnicu, sve dok tamo ne umru. Ali neki velikaš, po imenu Afrodisije, po poreklu Persijanac, koji je bio vrlo vešt u izmišljanju najstrašnijih muka za hrišćane, zamoli cara da mu da te mučenike da ih on pogubi. Car mu ih dade. I on ih odvede kući svojoj. I priredi raskošnu trpezu, i nuđaše mučenike da s njim jedu, piju i vesele se. A oni mu rekoše: Mi se hranimo nebeskim jelom i pićem. Ko to jelo jede, i to piće pije, neće nikada ni ogladneti ni ožedneti, nego živi vavek veseleći se. – A Afrodisije to primi kao ličnu uvredu, i reče: Sutra ću vam spremiti obed koji želite: smrt opaku.

Sutradan naredi Afrodisije da se donesu dva vodenična kamena, da se svetima obese o vrat, te da ih oni tako vuku po celome gradu na sramotu svoju. I dok su sveti mučenici vukli kamenje kroz grad, mnogi bacahu, kamenje na njih, ali se većina divila tako velikom i dugom stradanju njihovom, i smatrali ih za besmrtnike. Stoga se i obratila Hristu.

Posle toga, prema carevoj odluci, baciše svete mučenike u tamnicu na večito tamnovanje, e da bi, izmučeni dugim tamnovanjem, umrli u tamnici. I ostadoše sveti mučenici mnogo godina u tamnici, sve dok se ne navrši dvadeset i osam godina stradanja, kao što to bi otkrivenjem Božjim rečeno svetom Klimentu u Tarsu, kada su ga vodili caru na sud. Za to vreme mnogi ispovednici Hristovi i počeše i završiše svoj mučenički podvig, a ova dva mučenika još behu u svom mučeničkom podvigu.

Posle Maksimijana zacari se Maksimin. Pošto se krv hrišćanska nemilice prolivala, stražari tamnički, kojima beše dodijalo dugo tamnovanje Klimentovo i Agatangelovo, otidoše caru i upitaše ga: Šta narećuješ za ona dva sužnja, koji danogo godina od mnogih careva i od mnogih velikaša mučeni najstrašnijim mukama, ne umreše, i eto su još živi u okovima; i mada ih niko ne gleda i ne brine o njima, ipak su zdravi i u licu svetli, i držimo da su besmrtni? – Car Maksimin najpre najpogrdnijim rečima ispsova svoje bogove, što nisu bili u stanju da tim sužnjima oduzmu privremeni život, pa onda ispita ko su i otkuda su. I kada saznade da su iz galatijskog grada Ankire, on naredi da ih upute tamo knezu Lukiju, koji je u to vreme upravljao tamo. Doznavši za ovakvu naredbu, svetitelji se veoma obradovaše. Jer je sveti Kliment silno želeo da svoj mučenički podvig okonča u postojbini svojoj, o čemu je i molio Gospoda Hrista. I molitva mu bi uslišena.

Kada svete mučenike dovedoše u Ankiru, izvedoše ih na sud pred Lukija kneza. On se ne upusti ni u kakvo ispitivanje, nego naredi da ih odmah vrgnu u tesnu tamnicu, noge im metnu u klade; vrat, ruke i celo telo okuju u železne verige, i natrpaju teško kamenje, kako ne bi mogli mrdnuti telom, niti ispružiti noge.

Sutradan izvede na sud samo svetog mučenika Agatangela. U početku ga zasu mnogim laskama, da bi ga privukao svome zloverju. Ali kada vide da je nepokolebljiva duha, on ga stade mučiti: metnu mu usijane minđuše na uši; zatim mu svećama sažeže rebra, pa mu najzad mačem otseče svetu glavu. A česno telo mučenikovo uze blažena Sofija, druga majka Klimentova, uvi u čistu plaštanicu s mirisima, i položi u pećini, u kojoj se nalažaše i mala crkva hrišćanska. Jer zbog svirepog gonjenja od strane neznabožaca hrišćani nisu mogli imati javne crkve. Stoga u pećini nadraviše sebi crkvu, i tamo vršahu svoja bogosluženja. Sveti mučenik Agatangel stradao je od raznih mučitelja: od dva cara, Dioklecijana i Maksimijana; i od velikaša: Agripina, Kurikija, Domicija, Sakerdona, Maksima, Afrodisija i Lukija. Svoj mučenički podvig okonča petog novembra.

Kada sveti Kliment doznade o končini svoga učenika i sapatnika, svetog mučenika Agatangela, ispuni se neiskazanom radošću što ga ispred sebe posla Bogu. I ležeći ničice na zemlji, pritisnut teškim okovima, on uznošaše veliku blagodarnost Bogu za svetog Agatangela, što ga udostoji da podvig dovrši, veru sačuva, sve muke junački podnese, i bude uvršćen među svete mučenike na mebu. A moljaše se i za sebe, da bi mogao do kraja izdržati, i prelukavu glavu vražju razmrskati, i sa slavom preći u željena nebesa.

Posle posečenja svetog Agatangela, mučitelj Lukije naredi da svetog Klimenta svakog dana muče u tamnici, i to na ovaj način: bodljikavim oštrim štapom bijahu mučenika po licu i glavi, zadajući mu svaki dan po sto i pedeset udaraca, i to činjahu sa svetiteljem od petog novembra pa sve do petog januara. Bijen strašno, danju je krv njegova natapala tamničku ćeliju, a noću, blagodat Božja koja ga posećivaše preko svetih Anđela, isceljivše rane njegove. A neznabošci behu u velikoj nedoumici, jer dolazeći svaki dan, zaticahu mučenika uvek zdrava. I ludi od besa, oni još svirepije bijahu mučenika po glavi i licu, nanoseći mu uvek po sto i pedeset određenih udaraca.

Pred Bogojavljenje dođe u Ankiru, po naređenju carevom, drugi namesnik umesto Lukija, po imenu Aleksandar. I uoči Bogojavljenja, noću, kad je trebalo da se služi bdenije, blažena Sofija sakupi hrišćane, i uze sa sobom vaspitanike Klimentove: dečake i devojčice, i odoše u tamnicu kod svetog Klimenta. A Bog pomože vernima u njihovom pothvatu, jer navede tvrd san na tamničke stražare; samo jedan od njih ne spavaše, i on beše potajni hrišćanin. On im i otvori tamnicu. Ušavši unutra, hrišćani sa Sofijom mudrom skinuše okove sa svetitelja, pa ga uzeše i odvedoše u onu crkvu u pećini. I s radošću praznovahu blagodareći Boga. A kad svanu, sveti Kliment otsluži svetu diturgiju, i svi se pričestiše Božanskim Tajnama iz svetih ruku svoga pastira. Izgovori arhijerej Božji i dugu pouku, u kojoj proreče za svoju smrt, da će uskoro biti ubijen. I reče im: He bojte se, braćo, niko od vas neće ni poginuti, ni postradati. Vuci ni jednoga dograbiti neće. Samo ću ja sa dvojicom sveštenika položiti dušu svoju za velikog arhijereja Hrista, koji je dušu svoju položio za nas. – A proreče i to, da će ubrzo gonjenje prestati, idolopoklonstvo isčeznuti, a sveta vera procvetati. Jer će Nebeski Car podići na zemlji takvog cara, koji će, prosvetivši se svetim krštenjem, prosvetiti i sve zemlje rimske carevine. I on će osnovati Novi Rim. I vera će zasijati svuda.

Pošto poreče to svome duhovnom stadu, i obradova duše njihove, sveštenomučenik Kliment ode sa svima prisutnima u dom majke svoje Sofije, i uredi veliku trpezu, i sve ugosti. I ostade sveti Kliment u domu njenom do dvadeset i trećeg januara. Za to vreme namesnik Aleksandar se bavio poslovima uprave. I obavestiše ga da je hrišćanski episkop Kliment izašao noću iz tamnice. I stadoše ga tražiti. A kad dođe nedelja, arhijerej Božji sveti Kliment ode u crkvu pećinsku, da služi svetu liturgiju. To saznadoše neznabošci, i izvestiše namesnika. On odmah ode sa vojskom i, ušavši unutra, nađe svetog Klimenta gde pred prestolom Božjim stoji i prinosi Beskrvnu Žrtvu. I naredi namesnik jednom vojniku da otpozadi udari mačem arhijereja po vratu. I kad vojnik to učini, pade glava svetog sveštenomučenika Klimenta na sveti presto, i na predložene Darove, i obagri se krvlju njegovom Beskrvna Žrtva i sav sveti oltar. A prisutni vernici behu u velikom strahu i užasu. Ma da i sami očekivahu smrt, ne žaljahu sebe, nego za pastirem svojim naglas plakahu i ridahu. A namesnik odmah iziđe napolje, ne učinivši od naroda nikome ništa. Samo dva sveštenika biše sa svetim Klimentom u oltaru posečena. Njihova su imena Hristofor i Hariton, đakoni.

Blažena Sofija suzama i radošću zali česno telo svoga milog sina, a y samoj stvari svoga duhovnog oca i pastira. Plakaše, jer se liši njega na zemlji; radovaše se, jer dobro okonča mučeništvo, i pređe ka Gospodu Hristu. I bi svetitelj sa obadva đakona česno pogreben od Sofije i prisutnih hrišćana u pećinskoj crkvi kraj groba svetog mučenika Agatangela, 23 januara 312 godine.

Tako sveti sveštenomučenik Kliment završi dugi podvig svoga mučeništva, dvadeset osam godina podnoseći za Hrista bezbrojne i neiskazane muke. O njemu grčki istoričar Nikifor kaže ovako: Sve od postanja sveta: koji su radi Boga podneli ma kakvo stradanje od ognja, od gvožđa, od kamena, od drveta; i koji su se sa zverovima borili; i koji su dugo u okovima mučeni; i koji su od raznih smrti u zemlji, u vodi, u vazduhu skončali; i koji su od silnog mraza ili od silne žege presvisli; i koji su ma kakvim mučenjem i kaznama lišeni života, – sve njih sveti Kliment sa Agatangelom stradanjima svojim mnogo prevaziđe. Stradao je od jedanaest mučitelja u raznim gradovima: U Ankiri – od galatijskog antipata Domicijana; u Rimu – od cara Dioklecijana; u Nikomidiji – od namesnika Agripina; opet u Ankiri – od kneza Kurikija; u Amisiji – od carskog namesnika Domicija; u Tarsu – od cara Maksimijana, od vlastelina Sakerdona, od kneza Maksima, od velikaša Afrodisija; opet u Ankiri – od kneza Lukija, najposle – od namesnika Aleksandra. Jer svi ovi mučitelji odašiljahu svetog Klimenta jedan drugome kao neko čudo nikada neviđeno. Jer je u toku tolikih godina, i u tolikim raznovremenim ljutim mukama, ostao sa učenikom svojim Agatangelom nepobediv i nepokolebljiv, krepljen Bogom, Gospodom našim Isusom Hristom radi slave svetog imena Njegovog, kome sa Ocem i Svetim Duhom od svakog stvorenja priliči svaka slava, čast i poklonjenje vavek, amin.