Kao što sunčana svetlost veseli oči gledalaca, tako i kazivanje o mučenicima obasjava umove slušalaca; i kao što je nebo ukrašeno zvezdama, tako je Crkva Božja mučenicima; i što je cveće u polju, to su mučenici u Crkvi. Praznovanje mučenika je oproštaj grehova; praznovanje mučenika je lek bolesnima, uteha ojađenima, i izbavljenje onima što pate od nečistih duhova; praznovanje mučenika je život i zdravlje mučenikoljupcima. Veliki podvizi mučenika su svetli venci svetaca, jer tela svoja dadoše na pane i sve lepote ovoga sveta odbaciše kao đubre, da se ne bi Hrista odrekli. Zbog toga im Gospod podari život sa bestelesnim anđelima. Jer kada se iskonski neprijatelj roda ljudskog paštaše da ih pobedi, on im postade uzrok da zadobiju raj: jer ne prestade tutkati ljute zveri na one pobožne u veri.
On i u naše vreme, kaže brzopisac svetiteljev Uap, opisatelj stradanja njegovog, potstače protiv stada Hristovog ljutog zvera Likinija, kome blagočestivi car Konstantin dade svoju sestru za ženu. Jer ovaj Likinije, dobivši skiptar od nečestivog Maksimijana, i u svemu se ugledajući na njega, odmah stade divljački goniti istaknutije hrišćane. I razasla u sve gradove i krajeve svoja nečestiva naređenja, i pobi bezbrojne hrabre vojnike. On pobi četrdeset mučenika u Sevastiji, sedamdeset izvrsnih vojnika i knezova svoga dvorca, i trista ljudi iz Makedonije. A kada on svepogani vide da ogromno i nezbrojivo mnoštvo ljudi, prezirući njegova mrska naređenja, idu u smrt za veru, on naredi da po vojničkim pukovima i po gradovima traže i hvataju najistaknutije i najuglednije hrišćane, i samo njih primoravaju na idolopoklonstvo. Jer se nadao da će strahom prinuditi sve da ga slušaju.
U tom revnosnom traganju svuda za najistaknutijim hrišćanima Likinije, koji je bio u Nikomidiji, saznade da je Teodor stratilat, vojvoda rimski i gradonačelnik grada Iraklije kraj Crnog Mora, hrišćanin i da mnoge obraća Hristu. A sveti Teodor beše rodom iz Evhaite, ne mnogo udaljene od grada Iraklije. Hrabar i junačan, veoma lep i divan, mudar i pametan, izvrstan govornik, svetog Teodora nazivahu vrioritor, što znači: izvor krasnorečivosti. Carevi ga postaviše za stratilata, tojest vojvodu, i dadoše mu na upravljanje grad Irakliju zbog njegove hrabrosti, koja postade naročito glasovita otkako on ubi drakona u Evhaiti. Jer nedaleko od grada Evhaite beše jedno pusto polje, i u njemu velika provalija, i u njoj ogroman drakon, koji kad je otuda izlazio zemlja se pod njim tresla. A kad bi izlazio, on je proždirao što sretne: čoveka ili marvinče. Čuvši za to, hrabri vojnik Hristov sveti Teodor, koji je tada bio u puku, pođe sam, ne govopeću nikome ništa o svojoj nameri. Nosio je svoje uobičajeno oružje: mač, i imao na grudima skupoceni krst. I govorio je u sebi: Idem da silom Hristovom izbavim svoj kraj od tog ogromnog drakona. I kad stiže na ono polje, ciđe c konja i leže na travu da se odmori. Nedaleko odatle je živela neka blagočestiva stara žena, koja se zvala Jevsevija. Naišavši, ona ugleda vojnika Hristovog, Teodora stratilata, gde spava. Priđe mu s velikim strahom, uhvati ga za ruku i probudi, govoreći mu: Ustani, brate, i brzo se skloni sa ovog mesta, jer ti ne znaš za strahotu ovog mesta, gde je mnoge snašla ljuta smrt. Ustaj odmah, i idi svojim putem! – A česni mučenik Hristov, ustavši, reče joj: Kakva je to strahota i užas na ovom mestu, majko? – Sluškinja Božja Jevsevija odgovori mu: Sinko, na ovom mestu ima jedan ogroman drakon, od koga niko ne sme ovuda da prođe. Jer on svaki dan izlazi iz legala svog, pa nađe li čoveka ili marvinče, on ubije i pojede. – A hrabri vojnik Hristov Teodor reče joj: Udalji se, majko, i stani daleko od ovog mesta, i videćeš silu Hrista mog. – Česna starica se udalji odatle, pa se baci na zemlju plačući i govoreći: Bože hrišćanski, pomozi mu u ovaj čas! – A sveti mučenik se prekrsti i, pogledavši u nebo, reče: Gospode Isuse Hriste, divno ime, Ti si zasijao iz Očeva bića, ne odbaci molitvu moju Ti koji mi pomažeš u bitkama i daješ pobedu nad protivnicima. Ti si i sada isti, Gospode, Isuse Hriste; pošlji mi pobedu sa svete visine svoje, da bih pobedio neprijatelja – drakona. Onda se okrete svome konju i reče mu kao čoveku: Znamo Božju silu u svima, u ljudima i stoci. Zato mi i ti pomaži, – ukrepio te Hristos! – da bih pobedio protivnika. – A konj, poslušan rečima svoga gospodara, stajaše očekujući pojavu drakona. Tada se mučenik približi provaliji, i gromko viknu drakona: Tebi govorim i napeđujem imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, koji se dobrovoljno raspeo za rod ljudski, iziđi odatle i dođi k meni! – A drakon, čuvši svetiteljev glas, krenu. A kad krenu, zatrese se zemlja na onom mestu. Sveti Teodor se prekrsti i usede na svoga konja. Drakon se pojavi, a konj mu pritrča, i stade sa sve četiri noge biti i gaziti strašnog drakona. Onda vojnik Hristov Teodor mačem probode drakona, i ubi ga. I reče: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si me uslišio u ovaj čas i dao mi pobedu nad drakonom. Zatim se putem svojim mirno vrati pukovima svojim, radujući se i slaveći Boga.
Kada puče glas o tome, svi žitelji grada Evhaite, kao i iz cele okoline, slegoše se na ono polje. I ugledavši drakona mrtva, od svetog Teodora ubijena, čudiše se, i svi vikahu: Veliki je Bog Teodorov! – I mnogo naroda, i mnoštvo vojnika verovaše u Hrista. I pošto se krstiše, postadoše svi jedno Hristovo stado, i proslavljahu Oca i Sina i Svetoga Duha.
A sveti Teodor, živeći u gradu Irakliji, propovedaše Hrista, istinitog Boga, i mnogi se od neznabožaca obraćahu, i postajahu hrišćani. Svakog dana su dolazili ljudi k svetitelju radi krštenja. I skoro sva Iraklija primi svetu veru. Kada za to ču nečestivi car Likinije, veoma se snuždi. I posla iz Nikomidije, gde je tada boravio, u grad Irakliju oficire sa vojskom da Teodora s češću dovedu k njemu. A kad stigoše u Irakliju, sveti Teodor ih česno primi, priredi im veliku gozbu, i dade im dare kao carevim ljudima. I oni pozvaše svetitelja k Likiniju, govoreći: Hajde u Nikomidiju k caru koji te voli. On je slušao o tvojoj hrabrosti, lepoti i mudrosti, pa mnogo želi da te vidi i obdari dostojnim darovima i odlikovanjima. A sveti Teodor im odgovori: Neka bude volja careva i vaša! Samo proveselite se danas i sutra, pa ćemo potom učiniti što valja učiniti.
Kada trećeg dana oficiri predložiše svetom Teodoru da krenu na put k caru, on ne pođe, nego neke od carevih ljudi zadrža kod sebe a druge odasla caru sa svojim pismom. U pismu je pisao caru da mu je nemoguće napuštati grad u vreme kada je u narodu pometnja: jer mnogi ostaviše otačke bogove i klanjaju se Hristu, i skoro ceo grad se okrenuo od bogova i slavi Hrista. Stoga molim tvoju carstvenost, pisao je sveti Teodor, potrudi se i dođi ovamo, samo ponesi sa sobom velike bogove. I to sa ova dva razloga: prvo, da smiriš pometeni narod, i drugo, da utvrdiš drevnu veru u bogove prinoseći im sam s nama žrtve pred celim narodom. Jer kada narod bude video nas gde se klanjamo velikim bogovima, svi će se ugledati na nas, i tako utvrditi u otačkoj veri.
Takvo pismo sveti Teodor napisa caru Aikiniju, eda bi ga potstakao da dođe u Irakliju. Jer svetitelj je želeo da postrada u svom gradu, da bi ga osvetio svojom, za Hrista prolivenom, krvlju, a i druge utvrdio u svetoj veri svojim junačkim mučeničkim podvigom.
Primivši stratilatovo pismo car ga pročita, i veoma se obradova. I ne časeći ni časa, on uze osam hiljada svojih vojnika, knezove i velmože, i ugledne građane nikomidijske, i radostan krenu za Irakliju, noseći sa sobom zlatne i srebrne idole velikih bogova.
Te noći, kad se svetitelj moljaše po svome običaju, imaćaše ovakvo viđenje: otvori se krov kuće u kojoj je on bio, i nebeska svetlost kao veliki oganj obasja ga sišavši mu na glavu, i bi mu glas s neba koji govoraše: Ne boj se, Teodore, ja sam s tobom! – I posle tog glasa završi se viđenje. I razumede svetitelj da je već došlo vreme da strada za Hrista. I radovaše se, veseleći se duhom. Čuvši pak da se car približava gradu, uđe u unutrašnju molitvenu odaju svoju, i pomoli se s plačem, govoreći: Gospode Bože svemoćni, Ti ne ostavljaš one koji se uzdaju u milost Tvoju nego ih štitiš, budi mi milostiv, i zaštiti me od vražije prelesti, da ne bih pao pred protivnicima mojim, i da se vrag moj ne bi obradovao zbog mene. Spasitelju moj, budi kraj mene u ovom podvigu, u kome želim da budem za sveto ime Tvoje. Ti me ukrepi i utvrdi, i daj mi sile da muški stojim za Tebe do krvi, i da dušu svoju položim radi ljubavi prema Tebi, kao što si i Ti, ljubeći nas, položio na krstu dušu svoju za nas.
Pošto se tako sveti Teodor sa suzama pomoli Bogu, on umi lice svoje, obuče se u svečano odelo, uzjaha konja svog dardanskog, sa kojim je nekada ubio drakona u Evhaiti, pa sa vojskom svojom i građanima izađe u susret caru. Susrevši cara, on mu se pokloni, kao što dolikuje, pozdravljajući ga česno, i govoreći: Raduje se, care, božanstveni i najmoćniji samodržče! A car veoma ljubazno primi svetog Teodora, zagrli ga, i reče: Raduje se i ti, najdivniji mladiću, hrabri vojniče, slavni stratilate, svetao kao sunce, premudri čuvaru otačkih zakona, dostojni diademe! Jer tebi dolikuje da posle mene budeš car. – I razgovarajući ljubazno i veselo o mnogim stvarima, oni svečano uđoše u grad uz svirku. I odmarahu se taj dan u veselju.
A usred grada, na istaknutom mestu, beše napravljen visok carski presto. Sutradan, praćen Teodorom stratilatom, dođe car u svoj slavi svojoj, sede na presto, i stade hvaliti grad, i ljude, i stratilata, govoreći: Zaista ovo mesto zaslužuje da se nazove božjim prestolom; dolikuje da ljudi ovo mesto zovu drugim nebom; jer je i grad velik, i mnogoljudan, i ljudi pobožni i verni bogovima. Zaista se nigde tako ne poštuju veliki bogovi kao ovde; i nijedno drugo mesto nije podesnije i izvrsnije za služenje velikim bogovima od ovog. Zbog toga je onaj divni i svehrabri bog Iraklije i zavoleo ovo mesto, i po svome imenu nazvao ovaj grad Iraklijom. Uistini je ovo mesto dostojno uprave tvoje, gospodine Teodore; tebi dolikuje da upravljaš ovako divnim gradom i ovolikim narodom; jer si odan bogovima, i sva ljubav tvoja upućena je njima: ti dan i noć samo to i radiš, samo se o tome brineš kako da ugodiš drevnim bogovima jelinskim. Stoga i sada pokaži pred nama ljubav svoju koju imaš za njih, i prinesi im žrtve s poklonjenjem, da i sav narod vidi tvoje usrđe prema bogovima, i sazna kako si prisni poklonik velikih bogova, i mio caru.
Ovo govoraše car laskajući i opsenjujući svetog Teodora. A on odgovori: Dugovečni care, neka bude volja tvoja! Samo daj mi najpre da ove moje velike, zlatne i srebrne, bogove jelinske, koje si sa sobom doneo, odnesem mojoj kući, i tamo im noćac i sutra nanoć prinesem žrtve, i mirise, i kadove, i poklonjenje. A posle toga, kad budeš naredio, ja ću im javno pred celim narodom prineti žrtve. – Kad to ču car, obradova se veoma, i odmah naredi da se zlatni i srebrni bogovi odnesu u dom Teodora stratilata. A nanoć svetitelj ih sve poizrazbija u sitnu parčad, i razdade ništima.
Posle dva dana posla car svetom Teodoru naređenje da svoje obećanje ispuni na delu i tog dana pred celim narodom prinese žrtvu bogovima. Svetitelj reče da će obećanje ispuniti, ustade i ode hitno k caru. Car i ovoga puta iziđe usred grada, sede na svoj presto, i obrati se svetitelju: Premudri Teodore, izvrsni vojvodo, poštovan i od naših prethodnika – careva! Evo, došao je dan žrtve i praznika, stoga prinesi žrtvu bogovima javno, da i ostali ljudi vide tvoje usrđe prema bogovima i nauče se da budu revnosniji prema njima i zagrejaniji za njih.
Kada car ovo reče, kapetan neki Maksencije stupi pred cara i reče mu: Tako mi velikih bogova, danas se carstvenost tvoja prevari odnosno ovog poganog Teodora, jer ja juče videh gde jedan prosjak veselo nosi u rukama zlatnu glavu boginje Artemide, i upitah ga gde nađe tu glavu. A on mi odgovori, da mu je dao Teodor stratilat. – Čuvši to, car sav uzdrhta, i dugo ćutaše u nedoumici. A svetitelj reče caru: Tako mi sile Hrista mog, istina je to, care, što ti kaza kapetan Maksencije. I ja dobro učinih što polupah bogove tvoje. Jer kada bogovi tvoji ne mogoše sebi pomoći dok sam ih ja razbijao, kako onda mogu tebi pružiti pomoć?
Čuvši ovakve reči od svetog Teodora, Likinije zaneme, i prosto beše nem i van sebe. Od velike muke on nasloni glavu na desnu ruku, i satrven govoraše: Avaj meni! avaj meni! kako sam ismejan! Šta da kažem, i šta da činim, ne znam. Ja, svemoćni car, dođoh ovom pagubnom čoveku sa tolikim ljudima. I eto, ismejan sam od svih vražijih vojski; naročito što ovaj bednik polupa pobedonosne bogove moje, i razdade ih ništima. – Zatim se obrati svetitelju: Teodore, zar time uzvraćaš bogovima za darove koje si od njih dobio? Zar sam se ja ovome nadao, kada sam ti ukazivao poštovanje? Radi toga li krenuh iz Nikomidije i dođoh k tebi ovde? O, zla i nesveta glavo! Vaistinu si sin lukavstva! vaistinu si najpoganije obitalište nevaljalstva, jer si me prevarom doveo ovamo. Ali, tako mi sile velikih bogova mojih, neću ti ovo oprostiti, bestidniče! niti će ti ovaj poduhvat biti na dobro!
Svetitelj mu odgovori: Bezumni care, što se jarostiš? Ta sam vidi i shvati silu bogova tvojih! Jer da su bili zaista bogovi, zašto onda ne mogoše pomoći sebi? Zašto se ne rasrdiše na mene kada ih lomljah, niti poslaše oganj da me sažeže? Ali pošto su mrtve i nedelatne stvari, ljudske ih ruke lomiše kao zlato i srebro. Ti se, care, gneviš i uzrujavaš, a ja se rugam bezumlju tvom. Ti se jarostiš i vičeš, a ja sam hrabar i ni u šta ne smatram tvoju jarost. Ti se žalostiš, a ja ce radujem zbog propasti tvojih bogova. Ti bogoborstvuješ, a ja blagosiljam. Ti huliš na istinitog Boga, a ja Ga slavim pesmama. Ti se klanjaš mrtvim bogovima, a ja ce klanjam Bogu živom. Ti služiš poganom Serapisu, a ja služim čistom i neporečnom Gospodu mom Hristu, koga nose čisti Serafimi. Ti poštuješ mrskog Apolona, a ja poštujem Boga koji živi vavek. Ti si ugalj trakijski, a ja knez rimski. Ti si Likinije – vejač, a ja Teodor – Božji dar. Nemoj se, dakle care, gneviti, ni jarostiti! Jer tako radeći, ti obelodanjuješ svoju unutrašnju muku. U tome si sličan magarcu i mazgi.
Tada se car Likinije još većma razjari, i naredi da svetitelja golog rastegnu na četiri strane i žestoko biju sirovim žilama volovskim. I vojnici bijahu mučenika nemilosrdno, menjajući ce po tri i četiri puta. I dadoše mu 600 silnih udaraca po leđima i 500 po trbuhu. I rugaše mu se car, govoreći: Teodore, potrpi malo, dok dođe k tebi Hristos bog tvoj, i otme te iz ruku ovih što te biju. A svetitelj mu odgovori: Čini što činiš, i ne prestaj! jer me ni nevolja, ni tuga, ni rane, ni mač, niti ikakvo mučenje ne može razdvojiti od ljubavi Hristove. – Ove reči ponovo baciše cara u strašnu jarost, i on povika: Zar još Hrista ispovedaš? I naredi da ga gvozdenim šipkama biju po leđima nemilosrdno. Zatim gvozdenim grebenima strugaše telo, i buktinjama pališe, i oštrim crepovima trljaše rane njegove. A svetitelj, muški podnoseći sve to, ništa drugo ne govoraše samo: Slava Tebi, Bože moj!
Posle svega toga naredi car da svetitelja bace u tamnicu, okuju mu noge u okove, i da mu pet dana ništa ne daju da jede. A petog dana da spreme krst, izvedu mučenika, i raspnu. I kao nekada Hristos Gospod naš od Pilata, tako i sveti Teodor od Likinija bi raspet na krst, i klinci ukucani u ruke i noge njegove. Usto nemilosrdni mučitelji dodadoše svetitelju rane na pane: ukucaše mu oštar i dug klinac u grudi, i brijačima mu rezahu telo; a neki mladići i dečaci digoše tetive svoje, te mu strelama izrešetaše lice i iz očiju izbiše zenice. A ja, kaže opisivač njegovih stradanja Uap, videći teške muke njegove i slušajući unutrašnje bolne uzdahe njegove, bacih hartiju na kojoj sam pisao, i padoh s plačem pred nogama njegovim, govoreći: Blagoslovi me, gospodine, blagoslovi! reci poslednju reč meni, sluzi tvome! – A gospodin moj, vojnik Hristov Teodor, reče mi tihim glasom: Uape, nemoj ostavljati posao svoj, i nemoj prestati da gledaš mučenja moja, već opiši sva moja stradanja, i končinu, i dan moje končine. Zatim obraćajući se Gospodu, reče: Gospode, Ti mi pre reče: Ja sam s tobom! a zašto si me sada ostavio? Vidi, Gospode, divlje zveri me rastrgoše Tebe radi, izbiše mi zenice iz očiju, telo mi ranama izdrobiše, lice unakaziše, zube polomiše, samo gole kosti moje vise na krstu. Gospode, seti se mene koji Tebe radi visim na krstu, i za Tebe podnesoh okove, oganj i klince. A sada, primi duh moj, jer već odlazim iz ovog života.
Rekavši to, mučenik umuče, i ništa više ne reče, jer celo telo njegovo beše iskidano. A Likinije, misleći da je mučenik već umro, ostavi ga da visi na krstu. No oko prvih petlova noću Anđeo Gospodnji ga skinu sa krsta, i satvori ga potpuno čitava i zdrava, kao što je bio ranije, i celivajući ga reče mu: Raduj se i krepi blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer evo, s tobom je Gospod Bog. Zašto reče da te je On ostavio? Dovrši dakle tečenje podviga svog, pa ćeš doći Gospodu da primiš venac besmrća koji ti je spremljen.
Rekavši to mučeniku, Anđeo postade nevidljiv. A sveti mučenik Teodor, blagodareći Boga, poče pevati: Uzvišavaću Te, Bože moj, Care moj, i blagosiljaću ime tvoje kroza sve vekove! (Ps. 144, 1).
Sutradan, dok se još ne beše rasvanulo, pogani Likinije posla svoja dva kapetana, Antioha i Patrikija, rekavši im: Idite i donesite mi telo umrloga Teodora, da ga metnem u olovni sanduk i bacim u dubinu morsku, da ga bezumni hrišćani ne bi uzeli na neki način. – Kada se kapetani približiše mestu gde beše krst, oni ugledaše krst, ali raspetog na njemu mučenika ne videše. Tada Antioh reče Patrikiju: Istinu govore galilejci da je njihov Hristos vaskrsao iz mrtvih. Eto, kako mi izgleda, On vaskrse i slugu svog Teodora. – A kada Patrikije priđe još bliže krstu, on ugleda svetog Teodora gde sedi na zemlji i hvali Boga. I uzviknu Patrikije gromko, govoreći: Veliki je Bog hrišćanski, i nema drugog Boga osim Njega! I pristupiše oba kapetana svetitelju, i rekoše mu: Molimo te, mučeniče Hristov, primi nas, jer smo i mi od ovog časa hrišćani. – I tog dana poverovaše u Hrista ova dva kapetana i još sedamdeset vojnika s njima. A kad saznade za to, Likinije posla svog namesnika Siksta i trista vojnika s njim, da pobiju sve koji su poverovali u Hrista. A kad oni dođoše i videše čudesa koja sveti Teodor činjaše silim Hristovom, i sami poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista.
I sleže se silan svet pa to mesto, i vikahu: Jedan je Bog – Bog hrišćanski! i nema drugog Boga osim Njega! I još vikahu: Ko je mučitelj Likinije, da ga kamenjem zatrpamo? jer je nama Bog i car – Hristos, koga Teodor pripoveda. – I nastade u narodu velika buna i metež, i gotovost na prolivanje krvi, jer neki vojnik Leandar, sa isukanim mačem jurnu na svetog Teodora želeći da ga udari. A carski namesnik Sikst dohvati Leandra, istrže mu mač iz ruku, i probode ga njime. Drugi pak neki vojnik, Mirpos, jurnu i ubi namesnika. A sveti Teodor, umirujući narod, povika: Prestanite, mili moji! Gospod moj Isus Hristos bi raspet, zadržavajući Anđele da ne čine osvetu rodu ljudskom. – I jedva sveti Teodor mnogim molbama i savetima utiša bunu i uzrujanost u narodu. Sveti Teodor, praćen svom tom masom ljudi i vojnika, prolažaše pored zatvora. A sužnji gromko dovikivahu svetitelju: Smiluj se na nas, slugo Boga višnjega! Svetitelj ih rečju razreši uza i, otvorivši tamnička vrata, reče im: Ljudi, idite u miru i sećajte me se! – I sav se grad steče k njemu. I svi, odbacujući idolopoklonstvo, proslavljahu Hrista, jedinog Boga. I isceljivahu se bolesnici, i izgonjahu demoni iz ljudi, jer koga se svetitelj samo rukom kosnuo, ili ko se odeće svetiteljeve dotakao, odmah je taj dobijao isceljenje.
A neko iz najodanije Likiniju čete videći šta se zbiva, otrča i reče Likiniju: Ceo grad napusti bogove, i pod uticajem Teodorovog učenja i mađija veruje u Hrista. Car se razjari, i odmah posla dželata da otseče glavu svetom Teodoru. A kad narod ugleda dželata, opet nastade buna i metež, i ustajući protiv Likinija, htedoše ubiti dželata. Svetitelj ih dugo odvraćaše od takve namere. Najzad reče: Braćo i oci, nemojte vojevati sa Likinijem, jer je on sluga oca svog đavola. A meni valja već otići ka Gospodu mom Isusu Hristu.
Rekavši to, on se stade moliti Bogu. I posle duge molitve on blagoslovi bratiju i prekrsti se. Zatim reče meni, kaže opisivač Uap: Čedo moje Uape, postaraj se da zapišeš dan moje končine. A telo moje sahrani u Evhaiti na imanju mojih predaka. Ti pak kada se budeš upokojavao, ostavi zaveštenje da te sahrane s moje leve strane. – I opet se mučenik Hristov pomoli, i rekavši amin, prekloni pod mač svoju česnu i svetu glavu. I tako postrada sveti Todor u subotu 8 februara u tri časa popodne 319. godine.
Pošto bi posečen, sav narod ukaza velike počasti svetitelju: sa svećama i kadionicama uzeše telo njegovo, i položiše ga na naročitom mestu. Potom ono bi svečano preneseno u Evhaitu 8. juna. I tamo se dešavahu velika i bezbrojna čudesa u slavu Hrista Boga, kome sa Ocem i Sinom, Amin!
