Episkop Varnava Nastić rođen je 31. januara 1914. godine u Geri, Indijana (Sjedinjene Američke Države). U Americi je živeo do svoje osme godine kada je, po završetku drugog razreda osnovne škole, zajedno sa roditeljima došao u Sarajevo gde je nastavio svoje školovanje i, sa odličnim uspehom, završio osnovnu školu i gimnaziju sa višim tečajnim ispitom. Zatim je, zajedno sa ocem, otišao u Ohrid kod vladike Nikolaja (Velimirovića) da zatraži blagoslov za upis na Bogoslovski fakultet u Beogradu. Inače, otac episkopa Varnave, Atanasije je, po svedočenju vladike Nikolaja, aktivno učestvovao u srpskom verskom bogomoljačkom pokretu i materijalno podržavao putovanja njihovih propovednika. Posle kraćeg razgovora i dobijenog blagoslova, Atanasije je upoznao episkopa Nikolaja i sa sinovljevom željom da postane monah. Vladika se ovome obradovao i rekao: -Za sada neka ide i studira, a ja ću se moliti Gospodu da mu ispuni i drugu želju. Tako se Vojislav upisao na Bogoslovski fakultet Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu, sa željom da svoj život celokupnom svojom ličnošću posveti Bogu.
Među najsvetlijim likovima u strasnoj četrdesetogodišnjici, kako je vreme od 1945. godine pa naovamo nazvao ava Justin Popović, svakako je lik episkopa Varnave Nastića koji je znao da su hrišćani pozvani da se obuku u novog čoveka, sazdanog po Bogu u pravednosti i svetosti istine (Ef 4,24), a to znači, da se obuku u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost i, povrh svega, u ljubav (Kol 3, 12,14), da idu za pravdom, pobožnošću, verom, ljubavlju, trpljenjem i krotošću (1. Tim 6, 11), da se uklanjaju od zla i čine dobro (Jn 5,29; 1. Ps 37,27; Rim 12, 9; 1.Sol 5, 22: 2. Tim 2, 19; Jn 11), da misle sve što je istinito, pošteno pravedno, čisto, dostojno ljubavi, što je na dobrom glasu, što je vrlinsko i dostojno pohvale (Fil 4, 8), jer koji čini dobro, od Boga je (3. Jn 11), a plod Duha je u svakoj dobroti, pravednosti i istini (Ef 5, 9; Gal 5, 22,23). Dakle, episkop Varnava je znao i bio svestan da Gospod ljubi pravdu i neće ostaviti prepodobne svoje i da će ih doveka sačuvati (sr. Ps 36, 28).”
On je smerno nosio svoj krst petogodišnjeg robovanja u komunističkim kazamatima Sarajeva, Stoca, Zenice i Sremske Mitrovice, a potom i još dvanaest godina u kućnom pritvoru u manastirima Vavedenje, Gomionica, Krušedol i Beočin. Uvek se u svojim stradanjima borio da ljubavlju i smirenjem pobedi zlo i one koji su tom zlu tako predano i verno služili. A pobeđivao je, jer je, po rečima protosinđela dr Stefana Čakića, bio jedna izuzetna ličnost, jedna nesalomljiva energija, jedan beskompromisan borac za istinu i pravdu, jedan vatreni rodoljub, jedan sveti arhipastir Crkve Hristove, jedna neugasiva zvezda vodilja naraštajima koji dolaze, jedan skoro nedostižan primer dobrote, čestitosti i poštenja. Komunisti mu nisu dozvolili da se vrati na svoju eparhijsku katedru. Umro je 12. novembra 1964. godine pod sumnjivim okolnostima u manastiru Beočinu.
