Sveti velikomučenik Prokopije

Stradanje Svetog velikomučenika Prokopija

Sveti grad Jerusalim odnegova svetog velikomučenika Prokopija, kome roditelji njegovi nadenuše ime ne Prokopije nego Neanije, a ime Prokopije on dobi od samog Gospoda Hrista na krštenju, kao što će se kasnije videti iz ove povesti. Isto tako se i Jerusalim u to vreme nazivao od neznabožnih idolopoklonika ne Jerusalim nego Elija. Jer po razorenju Jerusalima Titom[1], sinom Vespazijanovim[2], po isteku mnogo godina, rimski car Adrijan[3], kome pri rođenju bi dato ime Elije, poželevši da na mestu razorenog Jerusalima podigne grad, nazva ga po svome imenu Elije, i zapovedi da niko taj grad ne naziva Jerusalimom već Elijom. Neprijatelj Gospoda našeg Isusa Hrista, Adrijan se staraše ne samo da istrebi sa zemlje presveto ime Njegovo, nego željaše da iz ljudskog sećanja izbriše i samo mesto gde Hristos postrada. Zbog toga on i nazva Jerusalim Elija.

U tom gradu življaše neki slavan čovek, senatorskog roda, po imenu Hristofor. On beše hrišćanin, a njegova supruga Teodosija – neznaboškinja. Od njih se i rodi Neanije, po čijem rođenju Hristofor ubrzo otide ka Gospodu. Ostavši udovica, Teodosija vaspitavaše dete u neznabožačkoj veri i nauči ga da služi idolima, pošto i sama beše usrdna služiteljka demona. Dečko bejaše veoma bistar, i kad ga mati dade neznabožačkim učiteljima na školovanje, on brzo izuči sve svetovne nauke.

Kada Neanije izraste u mladića i već postajaše zreo čovek, mati zažele da ga da caru u vojnu službu. U to vreme bezbožni car rimski Dioklecijan[4] dođe u Antiohiju Sirijsku što je na reci Oronti. Doznavši za to, Teodosija ode sa svojim sinom u Antiohiju i dade ga u službu caru. Car, videvši da je mladić lep, kršan i veoma pametan, silno ga zavole i naredi da bude u carskim palatama blizu njega, zajedno sa drugima, njemu sličnima. Zatim ga car u skorom vremenu proizvede za vojvodu, i posla ga sa vojskom u egipatski grad Aleksandriju[5], naredivši mu da tamo goni, muči i ubija hrišćane, a da im imovinu oduzima u korist države. Neanije reče tad caru: Slušao sam za te ljude, gospodaru, da oni počituju nekakvog sina Božjeg, zvanog Hristos, i da su tvrde naravi, nepokorni, drski, i čvrsti u svojoj veri i postojani; i da više vole umreti nego ostaviti svoga Hrista i prineti žrtve bogovima našim. Zbog toga smatram da neće biti lako privoleti ih na naše zakone.

Dioklecijan, razjarivši se, stade huliti Hrista Spasitelja, govoreći: Bog njihov, kako sami oni tvrde, nije imao žene. Kako je onda mogao roditi Sina? A Hristos u koga oni veruju, taj je rođen od žene, i on bi od jevrejskog naroda osuđen na smrt, bijen, trnovim vencem ovenčan, ismejan, na krst razapet, octom i žučju napojen, i umre u gorkim mukama. Ako je bio Bog, zašto onda ne izbavi sebe iz jevrejskih ruku? I kada sebi ne pomože u nevolji, može li onda drugome pomoći?

Takve, i još gore hule izgovori sin pogibli. Jer, kao što kaže božanstveni Pavle, reč krstova je ludost onima koji ginu, a nama koji se spasavamo – sila Božija (1 Kor. 1, 18). Neanije, ubeđen carevim rečima, krenu sa dva odreda vojske na zapoveđeni mu put. Ali pošto od silne sunčane vreline i žege iznemogavahu i vojnici i njihovi konji, to oni putovahu noću a danju se odmarahu. I kada oni prođoše mimo sirijski grad Apameju[6], u devet sati noću bi zemljotres, i sevanje munja, i strašna grmljavina, te svi od straha behu kao mrtvi. A vojvoda ču glas s neba koji njemu govoraše: Neanije, kuda ideš, i na koga ustaješ? – U velikom strahu Neanije odgovori: Poslan sam od cara u Aleksandriju da ubijem sve koji veruju u Raspetoga? – I opet mu reče glas s neba: O, Neanije, i ti li na mene ideš? – Neanije upita: Ko si ti, Gospode? Ne mogu da te poznam.

Tek što Neanije to reče, u vazduhu se pokaza presvetli krst, kao od kristala, i od krsta se ču glas: Ja sam Isus, raspeti Sin Božji! – Dršćući Neanije reče: Car mi ispriča, da onaj Bog koga hrišćani počituju, nije imao žene, i kako si ti onda Sin Božji? Ako si pak stvarno Sin Božji, kako te onda Jevreji uzmogoše ismejati, i raspeti, i umrtviti? – I odgovori mu glas od krsta: Ja to radi roda ljudskog dobrovoljno pretrpeh, da izbavim grešnike od vlasti đavola, i potražim izgubljene, i oživim mrtve. I kada ja ne bih bio Sin Božji, kako bih onda posle smrti ja bio živ i govorio s tobom?

Posle ovih reči krst uziđe na nebo, i odmah se ču glas s neba: Ovim znakom koji si video, pobeđuj neprijatelje svoje, i mir moj biće s tobom!

Tako Neanije, kao nekada Savle (D.A. 9, 1-20), kroz javljenje njemu Gospoda na putu, od gonitelja postade izabrani sasud Gospoda Isusa Hrista. I od tog čudesnog viđenja, i od slatkog razgovora Gospodnjeg s njim, srce se njegovo ispuni neizrecivom radošću i veseljem duhovnim.

Posle toga viđenja Neanije sa svojim vojnicima dođe u Skitopolj[7], i pozvavši k sebi zlatara naredi mu da načini krst onakav kakav on vide noću. Zlatar odbijaše, govoreći: Ja to ne mogu da uradim, jer je krst znak galilejaca, koji se nazivaju hrišćanima. I ako car dozna za to, on će me strašnom smrću pogubiti. – Neanije zahtevaše da on tajno izradi krst, zaklinjući mu se da o tome neće kazati ni caru, niti ikome drugome. Tada zlatar primi od vojvode dovoljno zlata i srebra na izradu krsta, i tajno izradi krst onakav i onoliki kako mu to vojvoda opisa. Čim krst bi izraćen, na njemu se iznenada pojaviše tri lika, nevidljivom rukom nacrtana, sa jevrejskim natpisom: na gornjem delu – Emanuil[8], a na dvema stranama – Mihail i Gavril[9]. Ugledavši to, zlatar se začudi i beše u nedoumici ko to uradi, pošto u toj sobi ne beše nikoga sem njega. I on reši da te likove otare; uze oruđe, ali ne mogade to učiniti, jer mu se ruka ukoči kao da je uzeta. A kad vojvoda vide krst, on upita majstora: Čiji su ovi likovi, i zbog čega su izobraženi? – Zlatar sa zakletvom tvrđaše: Kada završih posao, ova se tri lika pojaviše sami od sebe, i ne znam čiji su. Htedoh da ih otarem, ali ne mogoh, jer mi se ruka ukoči.

Tada Neaniji bi jasno da se u krstu nalazi neka božanska sila; pokloni se krstu, celiva ga i, obavivši ga skerletom, nošaše ga kod sebe, čuvajući ga sa strahopoštovanjem. I on se sada oružaše ne protiv hrišćana već protiv varvara, i pobeđivaše ih silom Hristovom, pokoravajući njihove zemlje. Čak i protiv samog nevidljivog neprijatelja, đavola, on iziđe u rat, i pobedi ga svojim junačkim stradanjem za Hrista.

A njegovo stradanje otpoče ovako. Kada on bejaše u svome gradu Jerusalimu, koji se u to vreme zvao Elija, građani ga moliše da odmazdi agarjanima[10] za zla koja im činjahu. Jer agarjani, napadajući njihov kraj i trčkarajući oko grada, odvođahu one koji su se slučajno nalazili izvan grada, a naročito hvatahu ženskinje i uzimahu ih sebi za žene. To isto oni činjahu i po okolnim selima. Hrabri vojnik Hristov, naoružan silom svetoga krsta, smelo izađe sa svojom vojskom i pojuri za agarjanima, moleći se u srcu svom ovako: Pomozi mi, nado moja, Hriste Bože! – I dođe mu glas s neba: Nadaj se, Neanite, jer sam ja, Gospod Bog tvoj, s tobom!

Čuvši ovaj glas, vojvoda postade još smeliji i strahovito potuče agarjane, i sve zarobljenike oslobodi. U toj bitci pogibe šest hiljada agarjana, a od Neanijevih vojnika niko ne bi ranjen, niti ubijen. I posla Neanije ispred sebe glasnika k svojoj majci, izveštavajući je o pobedi nad neprijateljima, čemu se ona veoma obradova. I kada on sa trijumfom i plenom pobednički ulažaše u grad, majka ga radosno srete. I kad on uđe u svoj dom, mati mu reče: Milo čedo moje, kada ti ode u boj, ja uzeh u ruke kadionicu i tamjan, pa uđoh k bogovima i molih se njima za tebe da ti oni pomognu. I eto sada ti se njihovom pomoću pokaza pobedilac! Stoga uđi k njima i odaj im blagodarnost, da bi ti oni i u buduće pomagali. – Neanije joj odgovori: Dobro si uradila, majko, moleći se za mene, ali meni je pomogao moj Bog. – Mati mu onda reče: Čedo, ne govori o jednom bogu, da se ostali bogovi ne razgneve na tebe i ne odvrate od tebe. – Neanije joj na to reče: Majko, ne obmanjuj sebe idolskim mnogobožjem. Jer kako su mi mogli pomoći oni, kada su sami bezdahni? A ako su mi oni pomogli, hajde da ih upitamo, neka nam to kažu, i mi ćemo se tada uveriti u njihovu moć.

Rekavši to, on uđe u majčinu spavaću sobu gde se nalažahu zlatni i srebrni idoli, i obraćajući se njima reče: Vama govorim, tobožnji bogovi, recite nam: ko meni pomože u bitci? – A idoli mučahu, jer kako bi mogli odgovoriti kad su nemi? Tada Neanije reče majci: Eto, mati, vidiš kakvi su tvoji bogovi. Kada oni nisu u stanju da jednu reč progovore, kako onda mogu pomagati nekome? – Mati mu na to reče: Oni ne odgovaraju tebi zato što ih ti sa podsmehom pitaš. – Onda ih ti sama upitaj, odvrati Neanije; oni su dužni da odgovore tebi, pošto im vrlo usrdno služiš.

Tada ona, pristupivši im sa velikim strahopoštovanjem i preklonivši kolena, reče: O, svemoćni bogovi! Veliki Zevse[11] i ti, carice Hera[12], i gospodaru mora Posejdone, i suncoliki Apolone[13], i ti zaštitnice grada Palado[14], i ostali bogovi! Molim vas, recite nam, ne pomogoste li vi u bitci sluzi vašem, sinu mom? – No odgovora od njih ne bi.

Tada blaženi Neanije, držeći krst u ruci, ispuni se božanske revnosti, pa skinuvši svoju gornju haljinu i odgurnuvši mater od idola, stade ih razbijati, udarajući ih o zemlju i gazeći ih nogama. I pošto ih polomi u parčad, on to zlato i srebro razdade siromasima. A mati njegova, videći to, strahovito se razgnevi i razjari, i zaboravivši prirodnu ljubav prema sinu, hitno otputova u Antiohiju k caru Dioklecijanu, i sa suzama se žaljaše caru na sina što joj bogove porazbija i što njoj samoj ne ukaza dužno poštovanje odgurnuvši je od bogova. A car je tešaše nadom da će, bilo laskama bilo pretnjama, obratiti njenog sina k pređašnjoj veri u bogove. Pritom car reče: Ne bude li pak hteo da se obrati, onda će zbog zločina svojih zlom smrću umreti, a ti izaberi sebi za sina koga hoćeš iz moje svite.

I odmah napisa car igemonu – poglavaru Palestine Justu, koji beše rodom iz Italije, čoveku svirepom, naređujući mu da u prisustvu uglednih ljudi iz okolnih gradova savetuje na sve moguće načine, i milom i silom, vojvodi Neaniju, sinu Teodosijinom, koji je prišao hrišćanskoj veri, da se ponovo obrati k bogovima; a ne bude li to učinio, onda ga staviti na ljute muke. U tom pismu nalažahu se i hule na Hrista.

Igemon Just, dobivši carevu naredbu, sazva ugledne ljude iz palestinskih gradova, pa sam ode u Eliju k vojvodi Neaniju, pozdravi se s njim i dade mu carevo pismo. A vojvoda kada pročita pismo i u njemu napisane hule protiv Gospoda našeg, ne otrpe nego iscepa pismo na sitne komadiće, pa ih razbaca po vazduhu, govoreći igemonu: Ja sam hrišćanin, a ti čini što ti je naređeno. – Igemon mu tada reče: I cara se bojim, i tebe kao prijatelja stidim se i žalim te, te ne znam šta da radim. Nego poslušaj mene i ove čestite ljude, pa u našem prisustvu prinesi bogovima žrtvu. A ako to ne uradiš, onda ćeš me i protiv volje primorati da izvršim naređenje.

Na to Neanije reče igemonu: „Ti zgodno spomenu žrtvu, evo, ja sebe samog prinosim na žrtvu Hristu, Bogu mome“.

Rekavši to, on otpasa sa sebe vojvodski pojas i baci ga igemonu u lice, odričući se carske službe, da bi bio vojnik Cara Nebesnoga. Pritom on izobliči idolopokloničko bezbožje.

Igemon i ljudi što behu došli s njim razgneviše se, pa dohvatiše Neanija i odvedoše u Kesariju Palestinsku[15], koja se nazivala Filipova, a i Sevastija Paneada, u kojoj nekada bi postavljena statua Hristova, izrađena po želji krvotočive žene, koja se isceli dodirnuvši haljinu Gospodnju (Mt. 9, 20-22). Tamo igemon, sevši na otvorenom za sav narod sudištu, izvede Neanija na saslušanje. Ugledavši Neanija građani, idolopokloničkim bezbožjem pomračeni, kao pijani ili đavoimani povikaše ka igemonu, govoreći: To je neprijatelj i istrebitelj bogova naših i ismevač naređenja carskih.

Igemon pak, inače vrlo svirep i bezdušan čovek, silno se razjari od narodne vike, i naredi odmah da Neanija obese nagog na mučilištu i da mu železnim noktima stružu telo. I odpadaše meso sa Neanijevog tela i viđahu se gole kosti. Neki od građana videći takvo stradanje mučenikovo, žaljahu ga zbog mladosti njegove i plakahu za njim. A mučenik, videvši ih gde plaču, reče im: Ne plačite za mnom već nad pogibijom duša vaših, jer treba oplakivati onoga kome predstoji beskonačno mučenje u paklu. – Zatim, uzdigavši oči k nebu, on se moljaše govoreći: Bože! ukrepi mene, slugu Tvoga, na posramljenje vragu a na proslavljenje presvetog imena Tvog!

Kada mučitelji sluge iznemogoše, mučenik bi po igemonovom naređenju skinut sa mučilišta i vrgnut u tamnicu. A tamnički stražar Terencije, pamteći dobročinstvo Neanijevo, sažali se na njega te prostre pod njim sena i ponjavu; i mučenik ležaše jedva živ u tamnici. U ponoći bi zemljotres u gradu, jer Bog sa anđelima Svojim dođe da poseti slugu Svoga, i zasija velika svetlost u tamnici, i vrata se tamnička otvoriše, i svima tamošnjim sužnjima okovi spadoše, i javiše se dva anđela u obliku prekrasnih mladića i rekoše mučeniku: Pogledaj na nas, i vidi. – Mučenik, pogledavši prema njima, upita: Ko ste vi? – Oni odgovoriše: Mi smo anđeli, poslani k tebi od Gospoda. – Mučenik im reče: Ako ste anđeli Gospodnji, onda se pred mojim očima poklonite Gospodu i ogradite sebe krsnim znakom, da bih vam poverovao. – Anđeli to odmah uradiše, i rekoše: Sad dakle veruj da nas Gospod posla k tebi. – I mučenik reče: Znam da k trojici Mladića, bačenima u peć vavilonsku, bi poslan od Gospoda anđeo da im rashladi oganj. A šta takvo učinih ja, ili u kakav sam to oganj bačen, da bih se udostojio anđelske posete?

Kada mučenik sa smirenošću govoraše ovo, iznenada se javi sam Gospod Isus Hristos u slavi neiskazanoj, i dodirnuvši mučenika isceli ga od rana i podiže potpuno zdrava. I krstivši ga Gospod vodom, reče mu: „Više se nećeš zvati Neanije već Prokopije[16]. Budi hrabar i jačaj, jer jačajući učinićeš velika dela i privešćeš k Ocu mome izvrsno stado“. – A Prokopije, obradovan i prestravljen, pade na zemlju, pokloni se Gospodu, moleći se da ga On ukrepi u stradanjima, da se ne bi uplašio ljutih muka. Gospod mu reče: „Ne boj se, ja sam s Tobom!“ – Rekavši to, Gospod uziđe na nebesa.

Od vremena ovog javljenja Gospodnjeg srce svetog Prokopija beše prepuno neiskazane sladosti nebeske i radosti duhovne. I telom on beše toliko zdrav, da ne imađaše ni traga od pretrpljenih rana: jer se pouzda u Gospoda, i On mu pomože, i procveta telo njegovo (sr. Ps. 27, 7).

Sutradan igemon posla jednog od vojnika u tamnicu da se izvesti, da li je mučenik živ, jer je držao da je on već umro od jučerašnjih ljutih mučenja. Tamnički stražar Terencije ispriča vojniku da celu noć spavao nije, jer se u ponoć u tamnici događalo nešto čudesno i strašno, naime: desio se zemljotres, zasijala je neobična svetlost, otvorila su se vrata, spali su okovi sa sužanja, a sa Neanijem su razgovarali neki presvetli ljudi. Vojnik, navirivši u tamnicu, viknu k mučeniku: Jesi li živ, Neanije? – Svetitelj odgovori: Živ sam i zdrav blagodaću Boga mog. – Vojnik reče: Ne mogu da te vidim. – Svetitelj odgovori: Svaki koji beži od svetlosti Božje i služi demonima, slep je i u tami hodi, i ne zna kuda ide.

Vojnik ode i izvesti igemona o onome što ču. Igemon tada sede na sudištu, i opet izvede Hristova mučenika na sud. I pogledavši na njega, svi videše da je lice njegovo svetlo i svo telo njegozo zdravo i belo, kao da nikada nikakve rane nije podnelo. Mnogi od prisutnih na sudu zadivljeni povikaše: Bože Neanijev, pomozi nam! – A igemon, ustavši sa svog sudijskog mesta i rukom davši narodu znak da ućuti, viknu gromkim glasom: Braćo! zašto se divite videći Neanija zdrava? Bogovi se smilovaše na njega i isceliše slugu svoga.

Na to svetitelj reče igemonu: Dobro kažeš da sam isceljen milosrđem Božjim. No ako smatraš da je to čudesno isceljenje izvršeno silom bogova tvojih, onda hajdemo u njihov hram da doznamo koji me bog isceli. – Držeći da mučenik hoće da se pokloni bogovima, igemon se veoma obradova i naredi da se put od sudišta do idolišta ukrasi i da se po njemu prostru najlepše prostirke. A birov sa najvišeg mesta objavljivaše, vičući: Neanije, sin visokorodne žene Teodosije, pokajavši se vratio se bogovima i ide da im prinese žrtvu.

Slušajući to, neznabošci se radovahu, a potajni hrišćani silno tugovahu. I sleže se mnoštvo naroda sa ženama i decom. Igemon sa svetim Prokopijem i sa svima znatnim ljudima svečano iđaše ka idolopokloničkom hramu. Ušavši unutra, svetitelj se tajno pomoli Hristu Bogu, načini rukom u vazduhu krsni znak prema idolima i reče: Vama govorim, nečisti idoli, uplašite se imena Boga mog i sile svetoga krsta, te padnite sa svojih mesta i, razbivši se, razlijte se kao voda!

I odmah padoše svi idoli, i načinivši svojim padom strašnu huku izdrobiše se u komade. A što je najčudnije, sav materijal od koga oni behu napravljeni pretvori se, po Božjem naređenju, u vodu, i idolište se napuni vode, i poteče reka na vrata idolišta hučeći.

Ovo čudo veoma zadivi sve, i mnogi povikaše govoreći: Bože hrišćanski, pomozi nam! – A igemon, izbezumljen ovim događajem, od zaprepašćenja ne znađaše šta da radi. No zatim, jedva došavši sebi, naredi da mučenika odvedu u tamnicu, a sam sav utučen otide kući svojoj.

Kasno uveče dođoše k tamnici u kojoj beše sveti mučenik dva odreda vojske sa dvojicom svojih starešina – tribuna, Nikostratom i Antiohom, i moliše svetoga da ih uvrsti među vojnike Nebeskoga Cara, Hrista Boga. Sveti Prokopije moli tamničkog stražara Terencija da mu dopusti da na neko vreme iziđe iz tamnice. Stražar mu dopusti, znajući tačno da neće pobeći onaj koji želi da strada za Hrista. Izišavši, svetitelj odvede vojnike k episkopu toga grada Leontiju, koji se iz straha skrivao negde. Našavši ga, Prokopije ga zamoli da krsti vojnike, a sam se ponovo vrati u tamnicu. Episkop te noći izvrši oglašenje nad vojnicima, krsti ih, i pričesti Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Kada posle toga oni odoše k tamnici, sveti mučenik ih pouči svetoj veri i ispovedanju imena Hristova, i utvrdi ih da budu neustrašivi i junački u stradanju.

Kada nastade dan i igemon po običaju svom dođe na javno sudište, pred njega stupiše ovi vojnici gromoglasno slaveći Hrista, i izjavljujući da su hrišćani, i pokazujući da su gotovi ići za Hrista na muke i smrt. Igemon, videći tolike vojnike gde smelo idu u smrt za Hrista, začudi se i zaprepasti se, i dugo im savetovaše da napuste Hrista i ponovo se vrate bogovima. Ali kada vide da su nesavitljivi, on im izreče smrtnu presudu: da budu posečeni mačem. I izvedoše ih van grada na gubilište, gde se ogroman broj dželata sleže radi izvršenja smrtne kazne nad njima. Beše tamo izveden i sveti Prokopije, u okovima, da bi se uplašio videći smrt tolikih vojnika. A on, gledajući na njihov podvig, radovaše se duhom i moljaše se za njih Hristu Bogu, da ih do kraja krepi, i da duše njihove primi u nebesko carstvo. Dželati pak sa drugim neznabožnim vojnicima okružiše ta dva odreda poverovavših u Hrista i posekoše ih, pritom ubiše zajedno s njima i oba tribuna, Nikostrata i Antioha.

Tako novi vojnici cara Hrista, položivši duše svoje za Njega, pređoše u trijumfu sa zemlje na nebo. A čuveni dobrotvor, po imenu Evlalije, došavši noću sa mnoštvom vernih, pokupi tela mučenika i pogrebe ih; sveti pak Prokopije ležaše u okovima.

Kada mučenik Hristov boravljaše u tamnici, k njemu dođoše dvanaest visokorodnih žena i rekoše mu kroz prozorče: „I mi smo sluškinje Hristove!“ – To bi dostavljeno igemonu, i on odmah naredi da te žene posade u tamnicu. Radosno ulazeći u tamnicu one govorahu: „Primi nas, Gospode, u nebeski dvorac Tvoj!“ I ušavši unutra one se pokloniše svetom Prokopiju. Svetitelj ih stade učiti svetoj veri, božanstvenoj ljubavi prema Hristu, i toploj molitvi k Bogu.

Posle nekog vremena igemon, sevši na sudištu pred narodom, naredi da te ugledne žene dovedu iz tamnice pred njega na sud. Na ovo suđenje dođe i mati Prokopijeva Teodosija, da vidi podvig ovih žena, jer beše čula za njih. Kada ih dovedoše na sud, igemon ih upita: Pristajete li da prinesete žrtve bogovima, pa da se udostojite časti od nas, ili hoćete, ostajući uporne, da same sebe ljuto pogubite? – Svete žene odgovoriše: Čast koju nam ti obećavaš, neka pogubi tebe sama, a mi smo sluškinje raspetoga Hrista koji nas je izveo iz pogibije. On je naša čast i slava!

Razgnevi se igemon pa naredi da svaku rastegnu po zemlji i štapovima nemilosrdno biju. Zatim ih nage obesiše na mučilištu i rebra im ognjem žegoše, a one se moljahu Hristu Bogu prizivajući Ga u pomoć. Potom naredi igemon da im otseku grudi, rekavši: Da li će vam pomoći Raspeti, u koga se uzdate? – A one mu odgovoriše: On nam je već pomogao, kao što vidiš, mučitelju čovekomršče: jer mi žene pobeđujemo tebe vlastodršca, ne mareći za muke na koje nas stavljaš. – Razjarivši se još više, mučitelj naredi da im potpuno usijano gvožđe stavljaju ispod slabina. I pitaše ih: Osećate li kako peče oganj, ili ne? – Svete žene odgovarahu: Ti ćeš upoznati bol od ognjenog žeženja, kada budeš bačen u neugasivi oganj pakla. A s nama ovde stoji pomažući nam Gospod naš, koga ti ne vidiš, kao što slepi ne vide sunce.

Dok svete žene stradahu tako, mati svetog Prokopija Teodosija stajaše među narodom i gorko plakaše posmatrajući junačko trpljenje ovih žena. Zatim, kad u njenom srcu zasija svetlost poznanja istine, ona se ispuni revnosti, i stupivši pred igemona klicaše govoreći: „I ja sam sluškinja raspetoga Hrista Boga!“ – Ovo prosvetlenje dogodi se s njom molitvama njenog sina, svetog velikomučenika Prokopija, koji se stalno moljaše za njeno obraćenje k Bogu.

Igemon i sva njegova svita i sav narod, videći i slušajući kako visokorodna žena Teodosija, Neanijeva mati, smelo ispoveda Hrista, silno se začudiše toj iznenadnoj promeni kod nje, zbog koje ona prezre čast visokorodstva svog, bogatstvo i slavu, i neustrašivo ide na muke. I upita je igemon: Gospođo Teodosija! Ko te prevari da ostaviš otačke bogove i da takve stvari govoriš? – Ona odgovori: Ja niti sam prevarena, niti sam u zabludi. Ranije sam stvarno bila u zabludi, varana od demona, kada sam se, umesto istinitoga Boga koji je stvorio nebo i zemlju, klanjala odvratnim idolima, delu ruku ljudskih. – Igemon, ukazujući prstom na mučene žene, reče Teodosiji: Kako vidim, ove te obmanjivačice prevariše. – Ona na to odgovori: One me ne prevariše, nego me svojim stradanjem naučiše da poznam istinu. Jer kako bi one mogle biti hrabre u tolikim mukama, kada Onaj koji ih krepi ne bi bio istiniti Bog? Nisu dakle one obmanjivačice, nego si ti sam obmanjivač, zavodiš ljude u tamu i zabludu i uvlačiš ih u pogibao. – Igemon joj onda reče: Predomisli se, Teodosijo! i izmoli sebi oproštaj od bogova. A i mi ćemo se pomoliti njima za tebe, da ti oproste ovaj greh tvoj. – Ona odgovori: Od raspetog Hrista Boga ja molim oproštaj za pređašnje moje neznanje i za zla dela koja počinih.

Razgnevivši se, igemon naredi da je posade u tamnicu zajedno sa onim mučenim svetim ženama. Kada Teodosija uđe u tamnicu, ugleda je sin njen sveti Prokopije i veoma se obradova, jer već Duhom beše doznao za njeno obraćenje Hristu, i reče joj veseo: Gospođo mati moja! zašto si došla ovamo, i zbog čega si ostavila bogove svoje? – Ona mu reče: Čedo moje slatko! ja sada poznah istinu. Jer posmatrajući stradanja svetih žena ja razmišljah u sebi: kako mogu slabe žene podnositi tako strašne muke ako ih ne ukrepljuje taj Hristos, za koga one stradaju? A kada Hristos ne bi bio svemogući Bog, kako bi onda mogao ukrepljavati one koji stradaju za Njega? Dok tako razmišljah u sebi, srce mi obuze umilenje, i nekakva luča zasija u mome umu, i ja poznadoh ništavnost nazovi bogova i poverovah da je jedini istiniti Bog onaj koga ti, i svete žene, i ostali mučenici, ispovedate. – Tada joj reče sveti Prokopije: Blažena si gospođo mati moja, što si se udostojila takvog prosvetlenja od Boga i što si dospela u tamnicu zbog toga.

I boravljaše blažena Teodosija u tamnici služeći svetim ženama. Ona čistim platnom otiraše rane njihove i stavljaše im lekove na rane, pošto je znala lekarsku nauku. A sveti Prokopije pouči svoju mater svetoj veri. I te noći on je odvede k episkopu Leontiju, koji je krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, pa se opet vrati s njom u tamnicu radujući se i slaveći Boga za njeno prosvećenje.

Potom svete žene sa Teodosijom biše izvedene iz tamnice i privedene na neznabožno sudište. Igemon reče Teodosiji: Znaj, visokorodna ženo, da te ja štedim i neću da te izložim ruglu i mukama. Stoga se predomisli i prizovi milosrdne bogove, da bi se od njih udostojila oproštaja, a od nas velike časti. – Sveta odgovori: Bezumniče i glupače, zar se ne stidiš salivene kipove nazivati bogovima? Ako je velika vrlina kada se čovek po meri sila svojih trudi da se dobrim delima upodobi Bogu, onda na svaki način i vi treba da se upodobite vašim bogovima – idolima, tojest da budete slepi, gluvi, nemi, nepokretnih ruku, nepomičnih nogu, kao što su i bogovi vaši.

Na ove njene reči igemon se razgnevi i naredi da je jako udaraju po ustima, pa da je pruženu po zemlji nepoštedno biju motkom, i onda da joj telo stružu železnim noktima. A ostale svete žene, gledajući njeno stradanje; moljahu se za nju Bogu da je ukrepi, i pojahu neke stihove iz psalama kojima ih beše naučio sveti Prokopije: Hodite, zapevajmo Gospodu, pokliknimo Bogu Spasitelju našem, jer On nam je utočište i sila, pomoćnik u nevoljama koje nas snađoše (Ps. 94, 1; 45, 2).

Čuvši to, igemon naredi da olovnim prućem polome vilice svetim ženama. Zatim naredi da te mučenice zajedno sa svetom Teodosijom vežu jednim železnim lancem, pa tako odvedu izvan grada i tamo poseku mačem. I iđahu žene s veseljem i radošću na smrt kao na svadbu, i položiše glave svoje za Hrista Boga, i udostojiše se nebeskog čertoga.

Posle pogubljenja svetih žena sveti Prokopije bi opet izveden na sud. I upita igemon mučenika besno ričući kao lav: Jesi li zadovoljan, bezbožniče, pogibijom tolikih duša? – Svetitelj odgovori: Ja ih nisam pogubio, već od pogibije izbavio i od smrti u život priveo.

I naredi igemon da ga železnom rukavicom biju po ustima i da mu železnim noktima oderu lice. I lijaše se krv mučenikova i zemlju natapaše. Potom olovnim prućem tukoše svetog mučenika po vratu. No on stajaše u tim mukama kao stub nepomičan.

Posle toga igemon naredi da mučenika bace u tamnicu, a sam veoma ogorčen ode kući svojoj, jer se stiđaše i besnijaše što ne mogade savladati stradalca Hristova. Od muke on toga dana nikome ne progovori ni reči; i dobi groznicu i legavši u postelju on te noći umre, predavši dušu svoju u ruke demonima, kojima je on tako usrdno služio.

Propoved pak o Hristu širaše se sve više i više, i svakodnevno se mnoštvo ljudi i žena prisajedinjavahu Hristovoj veri, blagodareći učenju i čudesima svetog Prokopija. Jer kada se sveti Prokopije nalažaše u tamnici, k njemu mnogi donošahu svoje bolesnike, i on ih blagodaću Hristovom isceljivaše, i duhove nečiste izgonjaše iz ljudi, i tako neznabošce privođaše u poznanje Hrista Boga.

Posle pagubne smrti igemona Justa u Palestinu doputova od cara Dioklecijana drugi igemon, po imenu Flavijan, takođe rodom iz Italije, ali po naravi još svirepiji od Justa. Stigavši u Kesariju palestinsku i saznavši za svetog mučenika Prokopija, on ga bez odlaganja izvede preda se na sud i stade ga ispitivati odnosno imena, roda i vere. Huleći na Hrista Boga našeg, taj bednik govoraše mučeniku: Čudim se da se vi hrišćani, tvrdeći da je Bog vaš rođen od žene i raspet od ljudi, klanjate Njemu. Nije li to bezumlje? – Mučenik Hristov odgovori: Ako hoćeš, igemone, da me strpljivo saslušaš, ja ću ti pokazati da vaše knjige svedoče o našem Bogu. Najpre velim da je jedan istiniti Bog, po prirodi neizmenljiv, bestrastan, predvečan i večan, a nisu bogovi oni kojih je mnogo, koji su podložni stradanjima i promenama, javili se u vremenu i već završili svoje postojanje. Ne znaš li za vašeg Ermija, prozvanog Trismegist[17], to jest triput veliki, takođe i za Sokrata[18], koji tvrde da postoji jedan Bog a ne mnogi bogovi? Čuj najpre šta piše Ermij lekaru Asklipijadu[19]: „Gospodar i Sazdatelj svega, koga mi nazivamo Bog, stvori ovaj vidljivi i veštastveni svet. I pošto Mu se ovaj prvi i jedini Njime stvoreni svet pokaza prekrasan i prepun svakovrsnih blaga, oduševi se njime i veoma ga zavole kao Svoj porod“. Eto, igemone, vidiš da vaš Ermij izjavljuje da postoji samo jedan Bog a ne mnogi bogovi! I kada bi bilo mnogo bogova, onda ne bi postojala jedna predvečna božanska priroda, nego bi postojale mnoge prirode koje se povremeno javljaju. Jer vi govorite za jedne bogove da su postojali ranije, a za druge da su se javili kasnije; u vas je jedan bog neba, drugi – bog mora; ta uopšte sve vidljive stvari imaju svoje bogove. Ne bi li zbog toga i vaš Sokrat osuđen od Atinjana da ispije smrtni otrov što je odbacivao mnoge bogove? A ti vaši besmrtni bogovi, i pre svega Zevs, vrhovni bog, oceubica i muž svoje rođene sestre, nije li živeo na Kritu? Ne pokazuju li tamo i do danas njegov grob? A vaš Posejdon nije li bio vođ razbojnika, pljačkaš i ubica? I zar se grob njegov ne nalazi u Kalabriji[20]? I kako vi svoje bogove nazivate besmrtnima, kada oni pomreše kao obični ljudi, kada njihove grobove pokazuju, i kada njihova zla dela grčki i rimski pisci dobro znaju? Takvi su dakle vaši bogovi, koje ne samo hrišćani nego i njihovi vlastiti poklonici izobličavaju i hule. A što ti o Hristu Spasitelju, Bogu našem, reče da je rođen od žene i raspet, čuj kakva se tajanstvena otkrivenja o Njemu nalaze u vašim knjigama. Vaša proročica, zvana Sibila[21] (ona sama čije je knjige rimski car Tarkvinije kupio za skupe pare), u svojoj drugoj knjizi jasno je napisala o ovaplođenju Hristovom ovo: „Kada Djeva bude rodila Slovo Božije i u po vedroga dana javi se sa istoka zvezda, vesnica velikoga čuda smrtnim ljudima, tada đe k njima dođi Sin velikoga Boga, obučen u telo, sličan ljudima na zemlji. Njemu đe mudraci doneti dare: zlato, smirnu i tamjan; i to đe Mu biti prijatno“. Takođe i o krstu Hristovom ta ista Sibila govori: „O, blaženo drvo, na kome đe Bog biti protegnut! Ti si dostojno ne zemlje nego neba“. Pored toga govori i o drugom dolasku: „S neba đe dođi veliki Car, Gospodar svih vekova, i sudiće svima ljudima i celome svetu. Njega će i verni i neverni ugledati kao istinitog Boga gde sedi na visokom prestolu i daje svakome po delima“. Ako pak još uzaželiš da čuješ predskazanja pitijskoga Apolona[22], livijskog Amonija[23], Dodone[24] i Pergama[25], onda pročitaj pažljivo knjige njihove i poznađeš Hrista, Boga višnjega, o kome su oni predskazali i koji je imao doći na spasenje i obnovljenje roda ljudskog. Kada vođ Argonauta[26] Jazon upita delfiskog Apolona o najstarijem u Atini idolištu: „Reci nam, proroče, suncoliki Apolone, kome će pripadati ovaj hram u poslednja vremena?“ Apolon odgovori: „Vi ispunjavate svoje obrede, pomoću kojih izražavate poštovanje bogovima, a ja ispovedam Jedinoga Boga koji caruje na nebesima, kojega će se Večno Slovo začeti u čistoj Djevi. I kao strela, puštena iz ognjenog luka, Ono će proći po svoj vaseljeni, obuhvatajući sve i privodeći ih kao dar k Ocu. Njegovoj materi pripadaće ovaj hram, a ime joj je Marija“. – I opet, kada Vatos upita tog istog Apolona o bogu, odgovori: „Meni će samo jedan naneti muke, i to nebeski Čovek, koji će, budući Bogom, postradati, mada Božanstvo neće stradati. Po Božanstvu i po čovečanstvu On će imati od Oca besmrće i život i sile, a po Materi će imati smrt, krst i grob. Iz njegovih očiju teći će tople suze, i On će pet hiljada ljudi nasititi sa pet hlebova. O Njemu će svaki reći: Hristos je Bog moj, raspeti, umrli, iz groba vaskrsli, i na nebesa uzneseni“.

Kada sveti Prokopije navođaše svedočanstva o Hristu Bogu iz jelinskih knjiga, igemon seđaše kao gluva aspida, ne želeći ni da sluša ni da shvati istinu. I sa podsmehom on reče svetitelju: Izvrstan si pripovedač božanskih stvari, kao da imaš nebeske ključeve i pečate! Ipak, pre no što te počnem mučiti, savetujem ti, prestani sa praznim pričanjem, i, odrekavši se bezumnog hrišćanstva, izvoli jelinstvovati, mnogoboštvovati s nama, kao što car naređuje. Ako pak to nećeš da učiniš, ja ću te zbog tvog upornog protivljenja staviti na ljute muke, i ti ćeš onda i ne hoteći izvršiti ono što ti se naređuje.

Sveti mučenik odgovori: Ako ti ne želiš da poznaš istinitoga Boga, koga možeš videti duhovnim očima, onda ubijaj i žrtvuj tela ljudska, reži nas i seckaj na komade za bogove tvoje, a ja ću prineti Bogu mome žrtvu hvale. Ti nazivaš bezumnima nas koji znamo jelinog istinitog Boga živog. Nisi li ti, naprotiv, sam bezuman, kada mrtvima prinosiš žrtve i klanjaš se neosetljivom kamenju? Ako je kamen, kome se ti klanjaš kao Bogu, dobra stvar, zašto ga onda sečeš i razdeljuješ na mnogo delova, pa izabravši jedan deo koji se isteše u obliku čoveka, ti ga nazivaš bogom i prinosiš mu žrtve? Ostale pak delove tog istog kamena ti upotrebljuješ za neke niže radove, ili njima zasipaš blatnjavo mesto i nogama gaziš. To isto radiš i sa drvetom: odsečeš jedan deo od njega, istešeš idola, i klanjaš mu se, a ostale delove upotrebiš na neke niže svrhe, ili ih u oganj mećeš. Ako je kamen ili drvo – bog, onda svaki kamen ili drvo treba poštovati kao boga. A ako ni drvo ni kamen nije Bog, zašto onda od trulog drveta i od neosetljivog kamena išteš zdravlje i spasenje? Ako pak gvožđe nazoveš bogom, no i gvožđe je podložno sili ognja, jer kada je usijano ono gubi svoju prirodnu tvrdoću, postaje meko, i čekićima se udara. Treba li Boga udarati čekićima? Da li ćeš oganj nazvati bogom? Ali on je silan dotle dokle ima šta da sagoreva; ne domećeš li mu drva, onda i njegova sila iznemogava, a voda ga potpuno ugasi. I kako mogu biti bogovi takve stvari koje jedna drugu uništavaju?

Ne podnoseći reči svetog mučenika, igemon naredi jednome od prisutnih, nekome Arhelaju, da mučenika udari mačem po vratu. Svetitelj odmah prekloni vrat svoj pod mač, gotov da umre za Gospoda svog. Arhelaj obema rukama visoko podiže mač, i kada htede svom snagom da udari po vratu, ruke mu i celo telo iznenada klonuše i on, pavši na zemlju, izdahnu.

Videći to, igemon se prepade i naredi te mučenika u okovima odvedoše u tamnicu. U šesti dan posle toga igemon ponovo izvede mučenika na sud i naredi te mučenika nemilosrdno biše volovskim žilama, ukucavaše mu u telo usijane klince, žegoše mu rane i trljaše ih octom sa solju. Potom bi donesen metalni žrtvenik, sa mnogo žara na njemu, onda metnuše tamjan na desni dlan svetitelju i nadneše dlan nad žeravicu, misleći da će on od bola okrenuti ruku i tamjan će pasti u oganj. U tom slučaju oni su imali nameru reći da je on prineo bogovima žrtvu bacivši kad u oganj. I tako držahu mučenikovu ruku nad žeravicom oko dva sata. A on, svim umom svojim pogružen u Bogu, ne obraćaše pažnju na ruku koja mu je gorela, te žrtvenik sa ugljem stajaše uzalud. Gledaoci se divljahu tome i slavljahu Hrista, a igemon i njegov gospodar, đavo, osećahu se postićeni. Sveti mučenik pak, uzdižući oči k nebu, govoraše: „Ti me držiš za desnu ruku i po volji Svojoj vodiš me (Ps. 72, 23). Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se krepošću; desna ruka Tvoja, Gospode, sakruši neprijatelja; desnica Gospodnja pokaza silu; desnica Gospodnja uzvisi me!“

Posle toga mučitelj naredi da mučenika vezanih ruku obese na mučilištu, a da mu o noge privežu dva teška kamena. U takvom položaju mučenik visijaše dugo vreme; od težine kamenja njemu zglobovi izlažahu iz svojih mesta. Zatim mučitelj naredi da mučeniku odreše kamenje i spuste ga s mučilišta, pa da ga bace u užarenu peć kada je najusijanija. Sveti mučenik, ulazeći u peć, ogradi sebe krsnim znakom i satvori molitvu k Bogu; i tog časa suknu plamen iz peći i sagore sve nahodivše se blizu neznabošce, a svetitelj ostade nepovređen, jer se njemu oganj pretvori u hladovinu.

Ovo preslavno čudo zadivi i zaprepasti sve, i prestravljeni igemon pobeže u sudnicu. Tada neki od građana stadoše vikati k igemonu, govoreći: Pogubi što pre ovoga čarobnjaka, jer ako ga ubrzo ne pogubiš, on će ceo grad zavesti svojim činima!

Igemon onda izreče konačnu smrtnu presudu: da se mučeniku mačem odseče glava. Izveden na gubilište, sveti mučenik izmoli sebi vreme za molitvu. I okrenuvši se istoku, on podiže k nebu i oči i ruke i pomoli se Bogu za grad, za ljude, za one što su u opasnostima, za bolesnike, za siročad i udovice, da bi ih sve čuvao promisao Božji. A naročito se moljaše Bogu o tome, da neznabožačko bezbožje bude što pre zamenjeno hrišćanskom pobožnošću, i da Hristova Crkva poraste i umnoži se i sija pravoverjem do skončanija vjeka. I kada on završi molitvu, ču se s neba glas koji obećavaše ispunjenje njegovih molbi, a samog mučenika pozivaše k nasleđu carstva nebeskog. Tada sveti mučenik Prokopije s radošću prekloni pod mač česnu glavu svoju i bi posečen mačem, položivši dušu svoju za Gospoda svog u osmi dan meseca jula.[27] A neki od hrišćana dođoše noću, uzeše česno telo njegovo, pomazaše ga mirisima i obaviše čistim platnom, pa česno pogreboše na naročitom mestu, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome priliči svaka čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Ava Justin, Žitija svetih

1. Imperator Tit carovao od 79 do 81 godine.
2. Vespazijan vladao od 70 do 79 godine.
3. Adrijan carovao od 117 do 138 godine.
4. Dioklecijan vladao od 284 do 305 godine.
5. Aleksandrija – znameniti u starini grad, osnovan carem Aleksandrom Makedonskim (336 do 323 godine pre Hrista) u Egiptu, na obali Sredozemnog Mora; slavio se u dohrišćansko doba kao centar nauke i trgovine; od početka četvrtoga veka postao jedan od najvažnijih Centara hrišćanskog života i sedište patrijarha.
6. Grad Apameja nalazio se u jugozapadnom kraju Sirije, na reci Oronti.
7. Grad Skitopolj nalazio se u Maloj Aziji.
8. Emanuil, jevrejska reč, znači: s nama Bog. Sveti prorok Isaija naziva Emanuilom Gospoda Isusa Hrista (Is. 7, 14 = Mt. 1, 22-23).
9. Mihail i Gavril – arhangeli.
10. Agarjani – muslimani, Arabljani, koji se tako nazivaju po imenu Agare, inoče Avraamove, majke Izmailove, od koga i vodi poreklo pleme Arabljana.
11. Zevs – vrhovni bog stare grčke vere, smatran rodonačelnikom ostalih bogova i ljudi.
12. Hera – najstarija kći Kronosa i Reje, jedna od glavnih ličnosti u staroj grčkoj mitologiji; smatrana za suprugu Zevsa i caricu bogova.
13. Apolon, grčka reč znači: pogubitelj. Apolon kod starih Grka i Rimljana bio bog sunca, svetlosti i prosvete; izobražava se obično sa lukom, tobolcem i strelama kao neprijatelj i pobeditelj tamnih sila.
14. Palada ili Atina – smatrana boginjom pokroviteljkom braka i porodične sreće.
15. Ova Kesarija nalazila se kod izvora Jordana; nju treba razlikovati od druge Kesarije, takođe palestinske, no koja je ležala na obali Sredozemnog Mora.
16. Prokopije – grčko ime, znači: onaj koji napreduje, uspeva.
17. Ermij Trismegist – polumitska ličnost starogrčke istorije.
18. Sokrat – znameniti grčki filosof; živeo u petom veku pre Hrista.
19. Asklipijad – čuveni starogrčki lekar.
20. Kalabrija – divlji brdoviti kraj u jugozapadnom delu Italije.
21. U staroj Grčkoj Sibilama su se nazivale putujuće predskazivačice, koje su svakome koji je hteo gatale o budućnosti i predskazivale sudbinu. Delatnost Sibila naročito je cvetala u VIII i VII veku pre Hrista. Grčki istoričari spominju razne Sibile: erifrsku, frigijsku, helespontsku, i druge. Najviše izveštaja ima o kumskoj Sibili, savremenici Tarkvinija Gordog, koji je živeo na šest vekova pre Hrista. U Žitiju je reč o ovoj Sibili. Po starogrčkom predanju, tri od devet Sibilinih knjiga kupio je car Tarkvinije, i smestio ih kao sveštene knjige u Kapitolskom hramu.
22. Reč je ovde o Apolonovom proricalištu u Delfima, gradu u podnožju Parnasa. Prema grčkoj mitologiji, Apolon je sam izabrao Delfe za svetilište, prethodno ubivši tamošnjeg zmaja Pitona. Proricanja su ovde vršile takozvane pitije.
23. Livija – drevni naziv Afrike; sastojala se iz dva glavna dela: Marmarike i Kirenaike; u Marmariki, u oazi Sivah, nalazilo se proricalište u čast tivskog božanstva Amona.
24. Dodona – najstarije svetilište Zevsa, sa proricalištem i sveštenim dubom; nalazilo se u Tesaliji, okolo grada Skotuza.
25. Grad Pergam – u maloazijskoj oblasti Miziji; tamo se nalazio kolosalan žrtvenik, podignut carem Evmenom II (196 do 157 god. pre Hrista) i posvećen Zevsu u spomen pobede careve nad Galima.
26. Po kazivanju grčke mitologije, Argonauti su bili moreplovci, koji su na lađi Argo krenuli na prvo morsko putovanje po tuđim zemljama.
27. Sveti velikomučenik Prokopije postradao 303 godine.