Povodom praznika Svetog Save, iguman Svete carske srpske lavre Hilandara Visokoprepodobni arhimandrit Metodije uputio je besedu srpskom narodu.
Život Svetog Save, kao najbolji primer, dobro je stalno imati pred svojim očima, a osobito u ove dane kada slavimo njegov sveti spomen. Da bi nečiji život koristili kao primer sebi potrebno je da ga duhovno sagledamo i da dg razumemo, neophodno je videti ona nevidljive sile i one neopipljive sile, koje su mnogo važnije od onoga vidljivog, kako u životu svakog čoveka ali isto tako i u istoriji celog ljudskog roda. Pisao je o tome prepodobni Justin Ćelijski. Napominjući da je istorija ličnosti skoro uvijek zamršenij i složenija od istorije događaja. Događaji su obična rezultat duhovnik sila koje djeluju kroz ličnosti. Čovjek je naravno vidljiv ali nevidljive su one sile koje deluju kroz njega i njime, a ono što vidimo u životu Svetog Save jeste da je on pronašao savršen sklad između duhovnog i materijalnog. Dakle, duhovnih potreba svoga naroda ali i onih koje su materijalne. Sveti Sava jeste da radi života u monaškom činu ostavio sva blaga ovoga sveta ali istovremeno i gradio i stvarao. On jeste molio Boga da Bog bude zastupnik i pomoćnik u borbi protiv spoljnih neprijatelja, ali i onaj koji će da umiri zavađenu braću. Molio se Bogu ali se nije ni lenjio kada je potrebno da i on sam miri i pregovara. Sveti Sava se molio Duhu Svetom da on siđe na njegov narod srpski da ga nadahne, isto tako i on sam je propovedao tom narodu i obezbedio je knjige koje su bile potrebne duhovnim i narodnim vođama, i tako je Sveti Sava samim svojim životom na delu potvrdio božansku istinu da Bog spasenje ljudskom rodu ustrojava ne delujući sam nego uključujući i same ljude kao delo spasenja koliko je to moguće. Za početak svog puta, Sveti Sava je odabrao Svetu Goru jer ona je tvrđava vjere Duhovni Univerzitet i najpostojanija stena koja u metežu koji vlada Balkanom kroz vekove. Živeći na Svetoj Gori, Sveti Sava je proučavao sveto jevanđelje ali isto tako gledao je svetogorske pustinjake i podvižnike kao živa Jevanđelja. Gledao je njihov život kao primjer ispunjavanja svih jevanđelski zapovjesti. Ali i Sveta Gora je zapamtila Svetog Savu, iako je prošlo puno vremena od kad je on ovdjee živio tako da prije dvije godine kada su slavili osam vekova njegove hirotonije za prvog arhiepiskopa autokefalne srpske crkve, svetogorski oci su sa radošću primili i prihvatili naš predlog, predlog bratstvo manastira Hilandara da se u sabornom protatskom hramu uz učešće svih iguman 20 manastira svetogorskih manastira odsluži saborna liturgija u čast Svetog Savu. Ali jedan detalj bih sada podelio sa vama. Tom prilikom jedan smireni svetogorskih staraca, a takvi su obično svetogorci kada provedu ovde u pustinji Svete Gore decenije, prišao mi je i nenametljivo podelio sa mnom jednu svoju pomisao: „ znaš oče, to što je Sveti Sava osnovao autokefalnu nezavisnu srpsku crkvu, on time nije želeo da razdvaja pravoslavne, Već da ih još više ujedini i osnaži”.
Ne možemo zaobići činjenicu da ove godine praznik Svetog Save dočekujemo u teškim okolnostima velike zdravstvene krize koja je zahvatila ceo svet. Ljudi su uplašeni i zbog onoga što nam se svakodnevno dešava ali i još više zbog onoga što dolazi posle svega, koje će biti posledice ovih događaja. Zato je vjera sada na velikom ispitu. Mi pravoslavni hrišćani moramo u ovakvim okolnostima da pokažem veću veru nego svi ostali. I za ovo nam je najbolji primjer Sveti Sava. Teško je naravno pratiti Savu u njegovoj vjeri. Zo je bilo teško čak i njegovom bratu Stefanu Prvovenčanom, koji se takođe posvetio, koga sveta crkva slavi kao prepodobnom Simona Monaha. On je u mnogim teškim slučajevima, za tadašnju državu i narod, pribegavao ljudskim sredstvima i pokazao da nije ima tako jaku veru kao njegov mlađi brat. Ali potrudimo se u tome, jer istorija naše crkve pokazuje nam da je Gospod često svoj narod propuštao kroz iskušenja, postavljao ih pred razne izazove ali im je u isto vreme ostavljao izlaz. Naše je samo da se molimo Bogu da nam pokaže koji je to izlaz, da nam otkrije, i da se mi ne trudimo da svojim ljudskim silama i svojom ljudskom pameću nađemo rešenje, skupljajući informacije iz raznih izvora, već da se kroz molitvu pripremimo za sve ono što nas čeka i nadamo se da će Gospod, koje svoje vjerne propušta kroz iskušenja da bi ih očistio, kao što se zlato čisti u ognju, isto tako propuštajući i nas sadašnje hrišćana kroz ovo veliko ispitivanje, da će nam istovremeno ukazati na najbolji put kojim ćemo iz njega izaći.
Duhovne vođe i nastavnici ostavljali su svojim narodima i pisana zaveštanja, a najveća zaveštanja su ustvari bili njihovi životi. Međutim, i ono što su napisali isto je tako važno. I Sveti Sava je sam ostavio pisana zaveštanja našem srpskom narodu. I na kraju sjetimo se kako se on potpisivao, obično je sebe nazivao, od svih poslednji i grešni Sava. Pa eto i u tom njegovom potpisu da pronađemo jednu duhovnu poruku i pouku koja je možda najvažnija za nas njegovu duhovno decu ovog vremena. Jer u ovo vreme vidimo da je zavladao duh osuđivanja drugih. Vidimo da se u svim slojevima društva ljudi obično javljaju kada hoće da ukažu na greške i grehe drugih, kada žele da ih optuže. Ako je nešto u suprotnosti sa jevanđeljemto je onda to. Jer Gospod nam je rekao da greške drugih ljudi smatramo kao trun u njihovom oku a naše sopstvene grijehe, treba da vidiimo kao brvno u našem oku. Zzato da prvo izvadimo brvno iz našeg oka pa tek posle, ako uopšte i to smijemo da uradimo, da ukažemo na trun u oku drugih. Istina koja se kroz predanja u sve vekove prenosi je da ako hoćemo da ispravimo čovječanstvo, jedini je put da krenemo od sebe. Dakle, ako svako bude samog sebe ispravio, to će biti jedini način da se ispravi celo čovečanstvo. Sa ovim duhovnim razmišljanjem bratstvo Svetog manastira Hilandar, pozdravlja sve vas i čestita vam praznik Svetoga Save.
