Svi ljudi na Kosovu i Metohiji mogu da žive u miru i slozi, jer kako je govorio blaženopočivši mitropolit Amfilohije, dovoljno je i neba i zemlje i vode i polja za sve, ali pojedini ljudi zatvoreni u svoje ideologije, kolektivne strahove i predrasude, ne vide kako da izađu iz tog začaranog kruga. Zato je važno da dijalogom nađemo put napred i rešavamo probleme, a ne nametanjem sile i pretnjama, jer to vodi samo u dalje konflikte. Ono što je važno jeste da verski predstavnici sa svoje strane ne podgrevaju političke narative i konflikte već da pozivaju na mir i suživot u međusobnom poštovanju. Kada u drugima prepoznajemo lik Božiji i projavljujemo ljubav prema drugima, voleći u njima samog Boga, onda je bratska ljubav i žrtva prirodan deo našeg života, jer, dajući ne gubimo, već se bogatimo i dobijamo – besedio je Njegovo preosveštenstvo episkop Teodosije.
Tiho, zaštitnički molitvom i ljubavlju, usmeren ka večnosti Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije poručuje da je naša nada i naša budućnost u Bogu, a Božija reč živa, delotvorna, večna, trajna i nepromenjiva. Na nemirnom i uzavrelom prostoru naše južne pokrajine, duhovni pastir srpskog naroda poziva na mir, ljubav, dijalog među ljudima i koračanje putem koji nam je Gospod zacrtao.
- Čovek je egzistencijalno vezan za svog Stvoritelja. Da li se svako zlo na svetu događa odbacivanjem Boga?
Bog je stvorio Čoveka po Svome liku i podobiju i svaki čovek nosi lik Božiji utisnut u dubini svoga bića. Kao nosioci lika Božijeg imamo stalni poziv od Boga da ga pronađemo u sebi i kroz evanđelski život u Hristu vaspostavimo blagodaću Božijom. Tada se u nama obnavlja lik Božiji i postajemo novi čovek u Hristu Gospodu. Bog nije stvorio zlo, ali ono se projavljuje kao odbacivanje zajednice sa Bogom i protivljenje volji Božijoj, koja nadilazi ljudski razum. Otuda je zlo u čoveku posledica gordosti i samoljublja, i sledstveno tome, ljudi koji su izgubili svest o Božijem pozvanju i liku Božijem u sebi ne prepoznaju ga ni u drugim ljudima, koje vide kao svoje neprijatelje i protivnike. Otuda nastaju: mržnja, ratovi, netrpeljivost, podele, i sve ono što vidimo kao projavu zla u svetu. Zlo se može pobediti jedino Bogom i ljubavlju i zato nas Gospod uči da se „ne protivimo zlu” tj. da na zlo ne odgovaramo zlim delima, već da sledujemo našem Spasitelju koji je pobedio svako zlo i smrt.
- Na najveći broj ljudi je primenjiva narodna izreka: „Bez nevolje nema bogomolje”. Šta se to prelomi u čoveku da u mukama priziva Gospoda, a dok je srećan zaboravlja?
Najveći broj ljudi živi u stalnom zaboravu Boga i sećamo ga se samo u nevoljama i opasnostima. Zato nas apostol Pavle poziva da se stalno molimo, tj. da stalno prebivamo u sećanju na Boga. To zahteva trud i prinuđavanje naše pale prirode koja se lako povodi za materijalnim vrednostima ovoga sveta, ili posustaje pred raznim strahovima i nevoljama. Svetitelji nas uče da je tajna života u Hristu, da mu se u potpunosti predamo. To ne znači, neaktivnost i nezainteresovanost, već čvrstu rešenost da pored svog truda koji ulažemo, koliko do nas stoji, prepuštamo Bogu konačan ishod svega onoga što radimo i čvrsto se nadamo u promisao Božiji, koji upravlja vascelom tvorevinom. Živeći rasejano, ne sećamo se Boga, ne vidimo ga u drugim ljudima, već živimo u strahu i neizvesnosti što izaziva stalni nemir i nezadovoljstvo, pa i agresivnost prema drugima. Čovek koji se stalno seća Boga obitava u duhovnom miru bez obzira na spoljašnje okolnosti, kao što su zdravlje i starost, jer se on u svemu predaje Bogu.
- U kojoj meri hrišćanstvo daje integralnu verziju ljudskog bića i šta bi uopšte bio čovekov život bez Božijeg duha i njegove snage i vere?
Hristos, kao sam ovaploćeni predvečni Sin Božiji, otkrio nam je Boga i ukazao svojim životom i poukama put kako da u njemu ponovo vaspostavimo zajednicu sa svojim Tvorcem. Razne religije daju različite odgovore na duhovna pitanja, ali hrišćanstvo pruža najpotpuniju i bogootkrivenu istinu o Bogu i čoveku. Naš narod koji se vekovima oslanjao na svoju veru, koju su utvrdili bogonosioci i veliki prosvetitelji našeg roda, verom u Hrista uspevao je da preživi najteža iskušenja. Zato uvek treba da se vraćamo Evanđelju i učenju Svetih otaca, kako nama ne bi ovladao duh ovoga sveta, duh smutnje i podele, duh nemira i konflikta. Zato nam Hristos i kaže: „Blaženi čisti srcem jer će Boga videti”.
- U današnje vreme prevladava težnja ka materijalizaciji života na uštrb duhovnosti. Vidite li način da se vrate vrednosti nematerijalnog života?
Vera u Hrista nas uči da materija sama po sebi nije izvor zla, jer je sam Bog postao čovek da bi čoveka učinio pričasnikom Božijim, da bi vascelu tvar osvetio i uzveo u večno postojanje. Problem nastaje kada se vežemo za materijalne stvari ovoga sveta i pretpostavimo ih duhovnim vrednostima i Bogu. A materijalne, ili bolje rečeno, plotske stvari, sve su one koje u našem srcu zamenjuju Boga: bogatstvo, moć, sila, vlast, telesno uživanje, razne ideologije itd. Zato duhovni život preobražava čoveka i svu materijalnu tvorevinu i uvodi u prostor večnosti, sapostojanja u Bogu kroz Hrista Spasitelja.
- U kojoj meri nam pomaže preispitivanje o tome: da li imamo negativnog u sebi, da li gajimo predrasude o drugim narodima i kulturama, da li zlopamtimo, da bi bili dostojni veri?
Svako nipodaštavanje drugih ljudi, naroda i njihovih kultura, samo zato što su različite od naše, pokazuje da ne poznajemo Boga ni u sebi ni u drugima. Hristos nije došao radi jednog naroda, već radi vascelog sveta, da ga spase i prizove spasenju, to jest, isceljenju i punoći postojanja. Otuda su hrišćanski oci i misionari širili hrišćansku veru preobražujući postojeće kulture i dajući im novi smisao i značenje. Danas je to pogotovo obaveza nas hrišćana u situaciji gde Crkva postoji širom sveta i deluje među raznim ljudima i kulturama. Bog je u svojoj ljubavi prema čoveku posejao seme istine posvuda, i vascela tvorevina diše premudrošću Božijom. Naše je da to prepoznamo i razumemo u bogootkrivenoj istini koju nam je Gospod ostavio i koju naša Crkva vekovima čuva.
- Često se susrećemo sa verskim neznanjem. Možemo li biti hrišćani, a verovati u reinkarnaciju i nešto drugo i kako najlakše spoznati verske istine u pravom značenju?
Razne kulture i narodi razvili su različite tradicije i učenja kojima su ljudskim umom pokušali da protumače tajnu Božiju. Otuda su nastala i različita verovanja i tolike mnoge zablude. Hristos nije doneo u svet još jednu novu religiju, već je sam kao „put, istina i život” projavio sebe kao istinskog Boga u telu i otkrio nam tajnu Božiju Duhom Svetim. Boga ne možemo razumeti telesnim čulima i razumom, već samo Duhom Svetim, kada smirimo svoj um i otvorimo srce za premudrost Božiju u ljubavi prema svima. Otuda današnji savremeni čovek, umesto da traži istinu u raznim ljudskim učenjima, treba da otvori svoj um i srce za premudrost Božiju koja se daje onima koji su svoje srce očistili ognjem ljubavi Božije, koji sleduju Hristu Bogu i Spasitelju i koji su se smirili da bi primili darove Božije.
- Učestali su problemi sa decom i omladinom. Koliko mladi istinski žive svoju veru, koliko veroučitelji mogu pomoći da se mladi ljudi izvedu na pravi put u duhu hrišćanstva i ima li mogućnosti Crkva da redovno nudi mladima sadržaje koji bi ih približili Crkvi i Bogu, a istovremeno spasli poroka, koje nosi današnje vreme ?
– Hrišćansku veru i našu tradiciju moramo delatno da propovedamo u današnje vreme, a ne samo rečima. Mladi ljudi, koji žive u svetu brojnih lažnih vrednosti, često nemaju ni vremena, ni pažnje ni volje da prepoznaju istinske duhovne vrednosti od svega onoga što ovaj svet nudi preko savremenih medija i sredstava komunikacije. Zato hrišćansko vaspitanje treba da počne u samoj porodici i da se nastavi kroz školu i obrazovanje uz stalno učestvovanje u životu Crkve i bogosluženjima i naročito svetotajinskom životu. Bez toga širenje hrišćanstva svodi se na običaje i navike, na sujeverje i praznoverje, koga je danas toliko mnogo na sve strane. Mladi ljudi treba da upiju istinske duhovne vrednosti od malena, kako bi mogli da prepoznaju sve opasnosti i lažne vrednosti koje im se nude uz brojne razorne ideologije i učenja, posebno o slobodi koja se danas u svetu najviše projavljuje kao potpuna anarhija i negiranje svega onoga što je Bog stvorio i na čemu je naš narod vekovima uzrastao i sačuvao svoj identitet.
- Koliko smo kao pojedinci i društvo udaljeni od solidarnosti, otvorenosti i brige prema drugima?
– Jedna od najvećih bolesti sadašnjice jeste individualizam i sebičnost. Čovek sebe vidi kao centar sveta, a drugi su mu važni samo onoliko koliko mu svesno ili nesvesno služe da ostvari svoje interese i zadobije prolazne stvari ovoga sveta – bogatstvo, slavu, moć, ugled. U takvoj situaciji malo ima istinske solidarnosti i otvorenosti za druge. Ali, kada u drugima prepoznajemo lik Božiji i projavljujemo ljubav prema drugima, voleći u njima samog Boga, onda je bratska ljubav i žrtva prirodan deo našeg života, jer, dajući ne gubimo, već se bogatimo i dobijamo.
- Albanci kontinuirano i surovo vrše pritiske na Srbe i njihovu imovinu na KiM. Kako kao Božija bića da svedočimo o Bogu a mrzimo komšiju zato što je druge vere i ima li načina da Srbi i Albanci na KiM žive u miru jedni pored drugih, ako ne mogu zajedno?
– Nažalost, odnos većeg broja kosovskih Albanaca prema Srbima, posebno ovdašnjih vlasti, nije prijateljski, i odnosi između Srba i Albanaca godinama nisu bili tako loši kao sada. Učestali su napadi na srpsku imovinu, pljačke, lažne optužbe, negiranja naših imovinskih i ljudskih prava, pa čak i zakona Kosova. Naravno da svi ljudi na Kosovu i Metohiji mogu da žive u miru i slozi, jer kako je govorio blaženopočivši mitropolit Amfilohije, dovoljno je i neba i zemlje i vode i polja za sve, ali pojedini ljudi zatvoreni u svoje ideologije, kolektivne strahove i predrasude, ne vide kako da izađu iz tog začaranog kruga. Mi smo u Crkvi i pre i za vreme rata, a i posle rata na Kosovu i Metohiji, stalno svedočili da se zajednički mora živeti i da mora biti poštovanja jednih prema drugima. Vekovima smo ovde zajedno, a u ovakvoj situaciji netrpeljivosti, biće teško ostati na ovim prostorima i naći mirnu budućnost. Zato je važno da dijalogom nađemo put napred i rešavamo probleme, a ne nametanjem sile i pretnjama, jer to vodi samo u dalje konflikte.
- Kakvi su odnosi na Kosovu i Metohiji SPC sa Islamskom zajednicom i može li ta verska zajednica jače isticati duhovnu dimenziju, kako bi sprečila političke potrese i stalne krize koje izazivaju neodgovorni pojedinci iz sveta politike?
– Trudimo se sa naše strane da sa svim drugim verskim predstavnicima i njihovim zajednicama imamo korektne odnose. Ono što je važno jeste da verski predstavnici sa svoje strane ne podgrevaju političke narative i konflikte već da pozivaju na mir i suživot u međusobnom poštovanju. Hrišćanstvo sa islamom, i pored brojnih razlika u shvatanju Boga, deli i mnogo toga zajedničkog, i verujemo da se upravo negovanjem toga što nam je zajedničko, pre svega, kao ljudima možemo međusobno približiti i učiniti, koliko do nas stoji, da svi ljudi na Kosovu i Metohiji, bez obzira na veru, žive mirno. Od strane predstavnika Islamske zajednice nismo imali, više godina, nikakvih negativnih komentara, ali činjenica jeste da nam nedostaje više komunikacije kao komšija i sugrađana na lokalnom nivou, van svakog političkog ili nacionalnog uticaja. Odnosi i sa Rimokatoličkom crkvom su bolji nakon 2018. godine, kada smo imali problema oko njihovog služenja na temeljima crkve Sv. Nikole u Novom Brdu. I stav naše Crkve i Vatikana jeste da posebno hrišćani ne smeju da budu u sukobu, jer nas je brojčano mnogo manje na ovim prostorima. S naše strane ćemo činiti koliko je god u našoj mogućnosti da međuverski odnosi budu bolji i za sada je dobro da političke nesuglasice nemaju bilo kakav verski karakter.
- Nesporno je da je Srpska pravoslavna crkva kroz vekove održala Srbe na KiM. Koliko je danas teško našoj Crkvi u nedobronamernom okruženju da normalno funkcioniše i deluje na srpski narod da ne prodaje imovinu i ostane na svojim ognjištima?
– Uslovi u kojima danas živi naš narod su teški, jer mnogi koji su hteli da se vrate na svoja ognjišta, nisu u mogućnosti, gradovi, južno od reke Ibra, gotovo su ostali bez srpskog stanovništva, mlađi ljudi sve teže vide perspektivu. Ali činjenica jeste da je problem, koji ovde imamo, velikim delom i odraz problema sa kojima se suočavaju i mnogi u svetu. Zato naše ljude stalno hrabrimo da ne prodaju svoju imovinu, da ostaju ovde, jer život u daljini ne donosi automatski uspeh i prosperitet. Upućujemo ih na one vrednosti i ideale koji su vekovima nadahnjivali naš narod da opstane, u mnogo težim uslovima. Crkva upravo ima dužnost da poveže ljude, da ih uveri, da smo svi zajedno jedna porodica i da treba da živimo sledujući onim vrednostima koje su nas vekovima održale. Mnogo je onih koji su morali da odu, ili su otišli tražeći bolji život i koji nisu našli mir. Čovek je nebozemno biće i zemaljski spokoj i sigurnost nisu jedino što mu je potrebno. Ovde se, istina, živi skromnije i teže, ali mnogo je toga drugog što ovde imamo, živeći na ovim svetim prostorima, koji prizivaju brojne poklonike i ljude širom sveta. Treba i sa te strane da sagledamo gde živimo, a ne samo da težimo prolaznim i materijalnim vrednostima.
- Idemo u susret Božiću i spremamo se za proslavljanje uz mnoge običaje. Da li smo u opasnosti da u proslavama Božića, zbog raznih običaja, izgubimo suštinu i središte praznika – ovaploćenje Božije reči i početak dolaska Boga među ljude?
– Božić je velika radost za sve nas, jer se svake godine podsećamo tajne nad tajnama, ovaploćenja Hrista Spasitelja koji, iako budući predvečni Sin Božiji, postaje čovek, rađa se kao detence u Vitlejemu od Presvete Djeve. To je istovremeno i praznik povezan sa starim običajima i predstavlja radost posebno za decu, ali je i mnogo više od toga. Danas je u svetu Božić pretvoren velikim delom u komercijalni događaj, ili priliku za druženje i susrete. Ne smemo da zaboravimo da je suština praznika upravo u tome da proslavimo Rađanje Boga u telu, Boga koji iz ljubavi prema čoveku ulazi u našu istoriju kao čovek da bi prošao put krsnog stradanja, vaskrsao i vazneo se na nebo. Bog je svojim silaskom u naš svet u telu pokazao da čovek nije odvojen od Boga i da smo svi mi pozvani da otvorimo svoja srca da bi se u njima projavila ljubav Božija kao dar i podsetnik da je naš istinski dom u Carstvu Božijem, a ne u prolaznosti i smrtnosti. Ovim tajnama nas uče predivne bogoslužbene pesme koje ovih dana pevamo na predbožićnim službama i koje ukazuju na tajnu koja se pre više od 2000 godina zbila u gradu Vitlejemu. Zato su ovo i dani pripreme za Božić, da pripremimo svoja srca da bismo dočekali Bogomladenca Hrista u duhovnoj radosti i miru, izmireni sa svojim bližnjima, očišćeni postom i molitvom, i ispunjeni nadom da Bog nikada neće ostaviti svet koji je stvorio.
- Svi su izgledi da ni predstojeći Božić Srbi na Kosovu i Metohiji neće dočekati u miru. Kao njihov verni pastir šta im poručujete?
– Mnogo puta u istoriji se dešavalo da Srbi na Kosovu i Metohiji Božić i velike hrišćanske praznike dočekuju u teškoj situaciji i opasnostima. Uostalom, i sam Gospod rodio se u Vitlejemu gde su mu od prvog dana o glavi radili tadašnji vlastodršci, koji su se uplašili od dolaska Hrista u svet. Za njega nije bilo mesta da se rodi u kući, već se rodio u pećini i biva povijen u pelene u jaslama. Od početka mu nisu ukazivali ni čast ni poštovanje moćnici ovoga sveta, već mu dolaze najpre pastiri i mudraci sa Istoka, koji su iz drevnih predanja i obavešteni od Boga, saznali da treba pratiti zvezdu koja će se pojaviti nad mestom gde se imao roditi Spasitelj sveta. Ubrzo posle rođenja, Hristos sa Bogomajkom i pravednim Josifom biva izbeglica u Egiptu gde su se sklonili od mržnje cara Iroda. Hristovo rođenje je pratio i surovi pokolj vitlejemskih mladenaca, a ceo život na zemlji Hristos je proživeo u svetu okupacije pod rimskom vlašću, okružen neosetljivošću tadašnjih jevrejskih prvosveštenika i fariseja. Kao što vidimo ni sam Gospod, kao Car mira, nije došao u ovaj svet okružen mirom. Ali, upravo zato, naša nada je veća, jer tamo gde se zacari nepravda i stradanje, tamo se umnožava i Božija blagodat, tako da će, u postojećim okolnostima, i naša proslava Božića biti još duhovno silnija i naša nada veća. Koristimo ovu priliku da svim našim vernicima širom Kosova, Metohije, Raške oblasti, i onima u rasejanju, poželimo blagoslovene i mirne Božije praznike, da bez obzira na sve teškoće u kojima žive, nikada ne zaborave da dočekujemo Boga istinskog mirotvorca i životodavca, i da ne gubimo nadu da sledujući jedino Njemu možemo da postanemo učesnici Carstva Božijeg u kome nema ni tuge ni uzdisanja, već večni život i neizreciva radost. Zato, i ove godine, sve od srca očinski pozdravljamo radosnim božićnim pozdravom MIR BOŽIJI – HRISTOS SE RODI!
Rada Komazec
Izvor: jedinstvo.rs
