Катарина Јушковић је мајка десетогодишњег дјечака Михаила, који се у свом животу бори са аутизмом, али и ријетком ауто-имуном болешћу.
Иако су дани ове малене породице испуњени неизвјесношћу у погледу свакодневног живота, дубока вјера у Бога Михаилове мајке, али и Михаила, чија је прва невјешто изговорена ријеч била „храм“, дају им снагу да све оно што боји њихове дане носе достојанствено и са благодарношћу, баш по оној светоотачкој да све што их снађе примају као из руке Божије.
Као што је то чест случај када су родитељи дјеце која имају поремећаје аутистичног спектра у питању, помоћ коју Катарина добија од друштва је мала, а разумијевања је често још мање. Ипак, живот ју је научио да буде благодарна на свему и да се свакој и лијепој ријечи, искрено обрадује.
Катаринине највеће радости су када повремено види осмјех на лицу свог сина; када наиђе мирнији период у погледу његове ауто-имуне болести или када никаква друга ванредна околност не прекида њихову дневну рутину, јер рутина је важна за Михаилов мир.
Дан по дан, њих двоје заједно уче да живе са свим оним што живот носи, али увијек са молитвом и надом у срцу, јер како Катарина рече: „Ни аутизам није крај свијета.“
