Јована Новаковић: У миру, на селу, са Господом у центру
Јована Новаковић се бави иконописом, има 25 година и живи у Ковиљу, селу које припада Новом Саду са својом породицом у миру и молитвеном духу, окружена природом и животињама. Живе миран и честит живот, што може бити изазовно у савременом свијету. Центар њиховог живота јесте Господ Исус Христос и управо та љубав према цркви и отаџбини навела је Јовану да све што ради буде Богу на славу, а цркви и отаџбини на корист. Затим је природно дошао иконопис који је за њу на првом мјесту благослов, потом част и тек онда посао. У времену ужурбаности, површности и отуђености од коријена, млада Јована свједочи један сасвим другачији пут — тих, посвећен, породичан и дубоко укоријењен у вјери. У разговору за Радио Светигору, Јована отвара врата свог дома, свог срца и своје радионице, говорећи о иконописању као служењу, о животу у селу као благослову и о породици као малој цркви у којој Христос води све. Када је Христос глава дома, сваки корак у животу добија смисао и смјер. Као млада жена, мајка, супруга и иконописац, Јована је доказ како изгледа живот када се све — од породице и баште до иконе и тишине — приноси Богу. Њен дар није само у руци која слика, већ у срцу које верује и свједочи.
,,Припремам се на првом месту са молитвом, читањем житија светитеља којег треба да радим, па слушањем акатиста и трудим се да пребивам у молитви све време, јер иконопис је такав – када је човек немиран, просто не иде.“ – казала је Јована о начину припреме за иконопис.
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Епископа бачког Иринеја, Јована ће 30. августа ове године имати своју прву изложбу у цркви Вазнесења Господњег у Горњем Ковиљу у склопу дана Светог Рафаила Шишатовачког. Сав приход од продатих икона са изложбе биће донирани цркви за обнову звоника.
На питање какав је свакодневни живот ње и њене породице, истакла је да литургијски начин живота, односно човјек који живи литургијски је човек који сваке недеље иде на литургију, не само недељом, него празником када је у могућности. ,,Живјети тако значи молити се свакога дана, бити жив и бити део парохијске заједнице, наш однос са ближњима је наравно бољи ако се чешће причешћујемо, да помогнемо сваком човеку, јер сваки човек је наш ближњи и, наравно, благодарити Господу на свакоме дану. Волимо да обилазимо Србију и наше велике светиње. Посебан благослов се добија када се посети нека од немањићких задужбина и тако… Трудимо се да обилазимо нашу православну земљу и да примимо благослов сваког места.“ – са радошћу Јована прича. Као што је рекла у разговору, срећа не станује у великом, већ у тихом и свакодневном: у љубави супружника, дјечјем осмијеху, у мирису боја и молитви пред празним панелом.
,,Осећала сам једну велику празнину и нисам знала за чим трагам и оног момента када сам прочитала једну књигу, то је била књига ,,Једном за цео живот“ која је била прва православна књига коју сам ја прочитала, ја сам сузе исплакала, јер нисам била одгајана тако и савремени живот савременог човека је узео маха што се тиче моје младе душе и када сам то прочитала и отишла први пут на литургију, почела сам да сазнајем неке ствари које ми нико никад није рекао. Највише сам Богу захвална управо на тој породици коју ми је даровао, што имам дивног супруга, сви смо живи, сви смо здрави, даровао ми је и велики дар.“ – ријечи су Јоване Новаковић, младог иконописца.
И тако, у срцу села, међу молитвом, четкицом и дјечијим осмијесима, расте живот пун смисла. Јованина прича није велика по дубини, јер ту су љубав, вјера и свакодневна радост која се не купује, већ дарује другоме. Гдје је Христос у срцу, ту је и икона живота. Није срећа у великим ријечима, већ у малим корацима који воде ка небу.
Нека и вама, драга браћо и сестре, слушаоци и читаоци, Јованин живот буде примјер и подрстрек у будућем животу (а посебно младим људима).
Невена Марић
