Постоје планине што шапућу гласом предака, потоци што умивају успаване слике дјетињства и манастири у којима је тишина гласнија од сваке ријечи. Тамо гдје јутра миришу и гусле стоје као стражари прошлости, тамо почиње и не престаје завичај.
У тим сликама, сачуваним негдје дубоко у души, рођена је поезија Страхиње Јокића Чакорца – пјесника и гуслара. Његово стваралаштво је враћање у завичај гдје год се налазио – гдје се Чакор спушта у риме, Величко поље пролама у епским сликама, а Дечани пјевају у души. Његове три збирке – Стихотворје, Стихоказје и Стихоклепје – својеврсна су тробојка душе, три олтара посвећена завичају, вјери и поријеклу.
Док су странице пуне лирске осјећајности, између редова се провлачи зов земље, глас предака и шапат Чакора. Опјевао је своју ђедовину и гору Чакор на чијим обронцима је прошао своје најраније године, све до рата који га је силом прилика вратио у Јагодину. Али се сјећање није вратило – оно је остало у Пећи, у Дечанима, у недељним литургијама, у гласу монаха који су га учили појању. Данас, као појац у шумадијским храмовима, чува ту духовност преносећи ритам вјекова. Његове епске пјесме, попут „Величког батаљона“ и „Боја на Новшићу“ су повратак у вријеме части, храбрости и братске заклетве.
Осим поезије, његов живот обиљежавају и гусле – као члан друштва гуслара „Карађорђе“ из Крагујевца, Чакорац његује традицију што одолијева времену. Завичај је присуство и кад смо у њему одсутни. Он је бол и утјеха у исто вријеме. За Страхињу Јокића Чакорца завичај је све оно што се не може изгубити докле год траје пјесма, докле год има ко да воли, поје, гусла и памти.
,,Све те завичајне приче су везане за односе са људима, комшијама, пријатељима, кумовима, рођацима, што би се рекло „и у добро и у злу“ смо били заједно. То је некако било непоновљиво за мене, то поштовање и тај сами однос где се зна ко је старији, ко млађи и ко је на челу у сваком смислу и у свакодневници. Има ту ствари које памтим, нарочито везаних за тај мој одлазак на село и на планину, јер сам ја од мог ђеда научио много, он је био изузетно бистар, паметан човек и од њега сам научио све те приче од давнина, о својим прецима, о борби, о свему што је било прије нас. Био сам мали, али памтим, тамо у селу гдје смо ми живјели, ту је било доста породица које су досељење из Црне Горе; па су се нарочито зими када нема много послова на пољима и око стоке скупљали свако вече код другог домаћина и онда су се ту играле разне игре, ту сам први пут чуо гусле, пјесму, здравицу и те неке игре старе које су се играле и у Црној Гори. То је била једна здрава атмосфера и то је велики утисак оставило на мене. Нажалост није то могло после, нема тога толико да се понавља.“ – казао је Страхиња, присјећајући се свог дјетињства.
Кроз топлу и дубоко искрену причу, Чакорац је водио слушаоце кроз долине успомена, шуме Чакора и звонике Високих Дечана. У освит јутра, на таласима православне ријечи, оживјеле су слике села, огњишта, недељних литургија и старих посијела. Говорио је о завичају као о живом бићу које се осјећа, воли, пјева и брани.
Слушаоцима је приближио и неке од најживљих успомена – старинска окупљања, посијела, гусларске вечери, породична дружења уз ватру, гдје су се приче преносиле са кољена на кољено. Ту је, каже, рођена његова љубав према слову и причи, према традицији и памћењу.
ЗАГРЉАЈ ДЕЧАНА
Не боли ме више
Само сам срећан
И није навика ни клише
Већ сјетни благородни осјећај вјечан
И у једном дану све године су пале
Маленом снагом отворих ти двери
Ручице прохладне још увјек су мале
А снагом ока сва снага се мјери
А гледам исконску вјековну љепоту
И зајецам кротко само на часак
Јер умилном висином показујеш красоту
И молитвом краљевом свенебески прасак.
Још увијек недорасто твоје висине
Падам у загрљај твојих чувара
И сваком од њих да капа се скине
Јер бдење и молитва у њима изгара
И тај загрљај црнорисца чедног
Са стиском братске остарјеле руке
Напоји дете све свјетости жедног
И прекраја горке из прошлости муке
Уздрхталим и нечујним писком
Док шапћем им своје житије мало
Облагодарен искреним очинским стиском
У једном погледу сво је вријеме стало
И сва се стуштише чудеса
И исконска љубав међу нама бије
И још трепти сила са небеса
И још нам душу исти пламен грије
О пресвјетли краљев доме
Како ме мамиш и љепотом будиш
Остаћеш заувјек у битисању моме
Заувјек да прашташ,заувјек да судиш
А братија твоја свехвално ће појат
И остати вјечно у сржи достојанства
У мени ће бити и вјечно постојат
Све док је мене и Дечанскога братства
С.Ј.Чакорац
ОСТАЛА ЈЕ
Остала је….
Једна котлина равна
Земља благородна света
Њива плодна и плавна
Све јаке зиме и сва блага лета
Остала је…
Једна трошна кућа
И пролећна мала башта
Један плот сав од прућа
Једна сета и са њом машта
Остала је…
Једна крупна крошња
Пуна рода здравог дрена
Старе мајке нова ношња
И марама једна њена
Остала је…
Једна мека трава
Оштра коса висећи на зиду штале
Чобанче што дрема крај бијелих брава
И његове стопе мале
Остала је….
Она стара греда
На њој објешени чактар стоји
Шешир остарелог ђеда
И један фењер што године непомично броји
Остала је…..
Шљива,јабука и крушка
И једна родна жута дуња
Над огњиштем објешена пушка
Огледало мало покрај старог гуња
Остала је….
Грабуља,вила и мотика
Један ланац за вернога зеља
Жубор питког непресушног потока
Прана вуна,покрај ње куђеља
Остала је….
Жеља крај чистог бунара
Један плави лонац улупљеног дна
Транзистор што шушти на врху ормара
Војнички кревет и на њему ја
С.Ј.Чакорац
О ПЛАНИНО, О СТАРИНО
О зелена горо моја
Сва си листом олистала
Још ме памти стијена твоја
Сва си са мном заблистала
Некако си сва порасла
Па се дичиш свом љепотом
Са небом си самим срасла
О красото над красотом
Шуми вјетар кроза смрче
И борове твоје црне
А док срне тобом трче
Сиви соко крилом пр’не
Устрепталу траву њише
Набусити снажни вјетар
А орао уз њег дише
И мјери му сваки метар
Шарени се росно цвијеће
Па љепотом поља боји
Пчела цватом облијеће
И медним се соком поји
И громови што ударе
И све кише и олује
Љепоту ти не покваре
Твоја снага побјеђује
Ако земља раја иште
Ту на теби он се крије
Ти си вјечно прибежиште
Ђе вјековно Сунце грије
О планино моја надо
Вјечни рају и старино
Враћам ти се увијек радо
Вјекуј моја постојбино
С.Ј.Чакорац
