У разговору са чтецом и службеником Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Борисом Мусићем, детаљно смо испитали значај и положај чина чтеца у богослужењу, као и све праксе и обичаје који га прате. Борис је за слушаоце радија ,,Светигора“ пружио детаљне информације о историјским и литургијским аспектима, уз посебан осврт на понашање, облачење и језик који чтец користи током Литургије.
Чин чтеца и његово значење
Борис почиње са објашњењем да је чин чтеца први, најнижи чин у реду црквених служитеља, али са великим значајем у богослужењу. Чтец прима књигу Апостола, из које чита у цркви током Литургије. За разлику од појца који добија Псалтир и пјева, чтец чита, и за њега је предвиђено пострижење власи приликом постављења, што је знак почетка духовног посвећења. Он наглашава да је пострижење власи, које се врши при постављењу за чтеца, симболичан чин „пружања првих плодова Богу“ и има дубоку духовну поруку. Према ријечима Светог Симеона Солунског, то је почетак посвећења и жртве Богу, јер „власи су као цвијет тијела“.
За разлику од чтеца, појац не пролази кроз пострижење власи, иако је чин појаца сличан по молитвеном чину, с том разликом што појац добија Псалтир и пјева прокимен, објашњава Борис.
Понашање и језик чтеца
Један од важних аспеката који Борис издваја јесте правилно понашање чтеца у току Литургије. Он наводи да чтец мора бити уздржан, достојанствен и увијек свјестан своје улоге. Уздржаност у покретима, мир и достојанство су неопходни, јер чтец је медијум кроз који се свете књиге преносе народу. Борис је нагласио и важност коришћења правилног црквеног језика и ријечника, који треба бити увијек са страхом Божјим и поштовањем према Светим Даровима.
Облачење и духовно достојанство
О облачењу, Борис говори да је стихар обавезни дио одежде чтеца, а додаци попут орара представљају достојанство које се носи укрштено преко рамена као симбол анђеоских крила. Он је објаснио да је облачење врло битно и да мора бити у складу са канонима, јер одјећа приказује положај служења и духовно достојанство. Поред тога, он је истакао да чтец мора водити рачуна о свом понашању и изгледу ван олтара, јер је примјер другима у црквеној заједници. Облачење у стихар и поштовање свих правила надахњује и друге да поштују ред у цркви.
Разлика између ипођакона и чтеца
У разговору је било ријечи и о разлици између ипођакона и чтеца. Борис је рекао да је ипођакон посебно везан за помоћ епископу у току светих служби. Он обавља многе службе као што су држање дикирија и трикирија, облачење и скидање одежди епископа, допуњавање кадионице и друге послове. „Ипођакон је као ађутант епископа, без обзира што је у савременој цркви позициониран ниже од ђакона, што је резултат реформи из 13. вијека,“ објаснио је он. Такође, Мусић је нагласио да ипођакон након хиротесије не може ступити у брак, нити имати брачну комуникацију, због одговорности коју преузима у раду са Светим Даровима.
Лични печат и значај бонтонa у цркви
На крају разговора, Борис Мусић је подијелио и свој лични осврт који даје посебан печат читавој теми. Он је истакао значај блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који му је као духовни учитељ и узор пружио велику подршку на путу ка служењу у чину чтеца. „Његова мудрост и љубав према цркви инспирисале су ме да се још више посветим својој служби и раду у олтару,“ рекао је Борис.
Такође, он је детаљно говорио о бонтону и понашању унутар цркве, наглашавајући да православни народ треба да чува ред и поштовање према храму као дому Божјем. „Ми смо дубоко привржени нашој цркви и то нам је завјет и част. Поштовање реда, тишине и молитвеног духа у храму одраз је наше љубави према Богу и заједници,“ рекао је он.
Он је апеловао да свако ко долази у цркву има обавезу да поштује правила понашања, да избегава разговоре и непотребне покрете, као и да се одјевно придржава традиционалних норми, јер све то утиче на квалитет и љепоту богослужења.
Црква није мјесто за приче и свађе, већ за молитву и духовни раст.
