Милутин Обрадовић: „Циљ сваког човјека је да открије зашто постоји“
Јутарњи програм овог пута отворио је прозор у свијет умјетности и дубљег промишљања живота, угостивши Милутина Обрадовића – професора, сликара, пјесника и ствараоца чија дјела оживљавају боје живота и одражавају унутрашњи свијет човјека. Обрадовићево стваралаштво полази од људи, њихових прича, искустава и животних ситуација.
Тема разговора повод је за промишљање умјетности, поезије и културе, али и њихове улоге у данашњем, често убрзаном и оптерећеном свакодневном животу.
У разговору је истакнуто да Обрадовић умјетност не доживљава као форму ради форме, нити као јавни чин чија се вриједност мјери признањима и наградама. За њега је умјетност, прије свега, начин да се човјек суочи са свијетом, очува духовност и хуманост. У том контексту, нагласио је да највећи успјех није јавни, институционално потврђен успјех, већ – остати човјек.
На питање шта од умјетности остаје када се из ње уклоне награде, изложбе и јавност, Милутин је указао на суштинску димензију стваралаштва. Ако једна његова слика, како каже, успје да живи двадесет, педесет или стотину година након његове смрти – а смрт, како се каже, представља само тренутак који не смије зауставити бесмртност – ако та слика настави да комуницира са човјеком, онда је умјетност испунила свој смисао. Ако то не уради, истиче он, онда то није ни била умјетност.
Говорећи о томе шта би се данас могло сматрати највећим успјехом, указао је да у данашњем времену постоји још једна подједнако важна димензија успјеха. Према његовим ријечима, када би данас човјек успио да јасно раздвоји шта му је потребно, а шта није, поставио би линију разграничења „дебљине кинеског зида“, након чега више не би учествовао у просторима, темама и односима који нису плодоносни. Такав избор би, сматра он, омогућио човјеку да пронађе простор у којем може да ствара, да рађа и да плови, што представља велики лични успјех.
Посебан акценат ставио је и на очување менталног здравља у ери информационог преоптерећења. Подсјетио је да је у његовом дјетињству јутро почињало једноставним и јасним информацијама – умивање, школа, обавезе, док данас човјек већ са првим погледом у мобилни телефон бива затрпан мноштвом садржаја који му суштински нису потребни. Према његовом мишљењу, истински успјех данас био би у способности да човјек свјесно одбије непотребне информације и сачува унутрашњу чистоту као своју највећу побједу, вриједност која ће бити све рјеђа и све скупља.
Током разговора, посебно мјесто заузело је Милутиново путовање на Свету Гору и посјета манастиру Хиландару, које је представљало његов први истински сусрет са вјером. Пут до Свете Горе који је са двојицом пријатеља прешао бициклом 2015. године, трајао је тринаест дана и обухватио око 1.400 километара.
Посебан утисак на њега оставио је боравак у манастиру Дохијар, гдје је видио монахе у радничкој одјећи, закрпљеној и истрошеној од непрестаног рада. Разговор са игуманом манастира, који му је том приликом рекао да ће „свијет пропасти оног тренутка када Дохијар престане да се гради“, оставио је дубок траг у његовом животу. Та мисао, како каже, и данас га прати у промишљању вјере, Бога и сопствене улоге. За њега, вјера је постала процес у који човјек мора да угради „своју циглу“, свој лични допринос, како би тај унутрашњи Дохијар могао да траје под небеским сводовима.
