Arhimandrit Evsevije: Kroz molitvu smo velika porodica u Hristu
Arhimandrit Evsevije Meandžija, klirik hrama Svete Marine u atinskoj arhiepiskopiji govorio je za naš radio o svetoj liturgiji, istakavši da bez svete litugrije hrišćanski život nema smisao, jer iz nje izvire sva punoća života.
„Ono što današnji čovek zaboravlja jeste da je on i biće molitve, jer moliti se Bogu mi postajemo ujedno i bliži jedni drugima. Kad mi neko govori ,,Volim te“, a nikada se ne moli za mene, onda ta ljubav završava u grobu. A kada se neko moli za nas i mi za druge, e onda ta ljubav vaskrsava i vaznese se sve do nebesa i tada zaista osećamo da smo mi kroz molitvu jedna velika porodica u Hristu, jedna velika zajednica u kojoj je glava sam Gospod, naš Isus Hristos. Osećamo kroz molivu da smo jedni drugima neophodni na putu našega, ne samo spasenja i carstva nebeskoga, nego na putu našeg ovozemaljskog života, jedni drugima smo uzrok radosti. Upravo danas u doba velikih nemira, potrebno je da se molimo kako lično, tako i saborno. Svako od nas po blagoslovu svoga duhovnika i sveštenika ima neko malo molitveno pravilo, ali, pre svega, molimo se za bližnjeg, kako za žive, tako i za upokojene, ali i za neprijatelje svoje – za svakog čoveka.“ – kazao je arhimandrit Evsevije.
Na pitanje kako postupiti prema bližnjima koji ne idu tako često na liturgiju, on je ukazao da je osuđivanje jedna od najvećih prepreka ka spasenju, te da ne bismo trebali biti brzi na riječima, već da se molimo za njih.
„Da ne budemo nikada nametni, nego da budemo tihi, da budemo ljudi koji se mole za druge, a da oni i ne znaju, da nikada ne pričamo drugima da smo se molili za njih, da smo im pomagali na tajanstven način. Treba biti blag, jer Bog trpi nas koji smo zaista nikakvi, a da smo svi bili bolji, ne bi danas bilo ovakvo stanje u svetu. Ne bi možda bili ni ratovi, ni prirodne katastrofe, ni toliki nemiri među ljudima, ali pošto mi sami nismo bolji, kako onda možemo da namećemo teret drugim ljudima? Da se pravimo sveti, a ni sami nismo sveti. Nego u smirenju da se molimo jedni za druge i da ne budemo kao oni koji će da teraju pravdu, nego oni koji ćemo biti pomoć svim drugim ljudima i da jedne druge podržavamo u našim žvotnim poteškoćama i okolnostima. Da budemo dobroćudni. Poželjno bi bilo da ide cela porodica na liturgiju, ali obzirom da je to poneki put teško, na nama je da se molimo za svoje bližnje koji ne idu na liturgiju iz raznoraznih razloga. Mi ne treba da gledamo razlog, treba da gledamo pre svega njih kao ličnosti i da se molimo Bogu za njih i da ih Bog prosvetli i otvori njihovo srce. Ako se mi vratimo sa liturgije i krenemo kući, a ponašamo kao da smo iznad njih, da smo superiorniji, e onda nema puno efekta. Treba biti smiren, krotak, kao što su bili Sveti starac Tadej, patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije… Vidjeći greh drugih ljudi, ne trebamo biti neki koji će osuđivati, nego treba da razdvojimo greh od tih ličnosti, možda bi bilo dobro svakome od nas – prvo da se malo pomoli, pa onda tek nešto ako mu Bog otvori srce da kaže drugom, jer nažalost danas smo svi postali brzi da osuđujemo sve, počevši od njegove svetosti patrijarha, od episkopa, sveštenika, sve oko sebe osuđujemo, a ne znamo krst koji oni nose. Tako da, bilo bi dobro da imamo malo smirenja, više ljubavi i poverenja. Ako je čovjek u grijehu, ne treba ni mi da budemo još jedan teret na njegovoj duši, nego naprotiv, treba da se molimo za njega, da budemo jedan veliki zagrljaj.“ – riječi su arhimandrita Evsevija, kome i ovim putem blagodarimo na bogougodnom razgovoru i mnogobrojnim životnim poukama za naše spasenje.
Nevena Marić
