Дорис Ражнатовић: Нашла сам уточиште у мирном начину живота
Тема јутра овог пута била је више од разговора о књижевности. Био је то разговор и о животу, значају вјере у свакодневици, жени у савременом добу, као и о изазовима са којима се свакодневно сусрећемо. О поменутом у јутарњем програму говорила је Дорис Ражнатовић – писац, колумниста и политиколог, за кога је писање начин тражења и преиспитивања себе, не само сопствених искустава, већ и духовног пута који је често испуњен падовима и унутрашњом борбом.
Дорис у први план ставља породицу, мајчинство, достојанство и вјеру. Живи и ствара у Улцињу у окружењу своје породице, чиме показује да мир и тихи живот у Господу могу бити највеће стваралачко надахнуће.
,,Кроз све моје борбе ниједан психолог није могао да помогне, колико је помогла Литургија и разговор са мојим духовним Оцем, тако да већ неколико година тај свој мир пронашла сам у Цркви, у договору са Богом – како наслов моје књиге говори, јер сам и престала да запиткујем превише, у смислу зашто се нешто дешава, препустивши се Његовој вољи и Његовој промисли. Онда када сам постала свјесна да ја не могу да утичем на све, у суштини, ја не могу да утичем ни на шта – тада сам продисала пуним плућима. А све прије тога било је, ајде да кажем, право једно духовно мучење.“ – истакла је Дорис.
Осврнувши се на положај жене данас, између позива мајке, супруге и домаћице, саговорница подвлачи да је потребно остати вјеран суштини, упркос притисцима савременог друштва које често затире традиционалне вриједности и намеће нам лажне идеале. Посебно је било значајно чути како је изгледао њен лични пут ка вјери који је сам доказ да Бог увијек куца, али се врата срца отварају тек када у нама утихне све оно што није вјечно. У том контексту, говорила је и о суштини тихог говора у времену гдје нас свакодневно обасипају брзина, поређења и друштвене мреже. У разговору она позива младе, али и све нас да се не бојимо бити своји, тихи и Божији. Такође, покренуло се и питање како у данашњем времену остати свој, на шта је одговор био управо у очувању унутрашње тишине, наше аутентичности и његовању оних правих вриједности. Указала је на то да се људи не плаше унутрашње истине, да не жртвују свој идентитет ради тренутне слике и нечијег мишљења, те да не забораве да је вјера темељ који остаје када све друго прође.
Нека њена прича буде подстрек да свако од нас размисли шта у његовом животу чини истинске корице и шта је оно што у њима записујемо. Живот није увијек у ономе што је видљиво, гласно и упадљиво. Понекад се он одвија управо између корица; било књиге или сопствене душе. Тамо гдје се боримо, размишљамо, тражимо и најзад налазимо… Онај прави живот се одвија у тишини, молитви и оном нашем унутрашњем простору гдје човјек тражи и налази Бога. Остати свој у Христу – то је највећа слобода.
Невена Марић
