Sveti Avgustin, Lavr i naše vreme
„Ljubav se u tome sastoji: smilovati se na grešnika, a uništiti greh; odvojiti greh od čoveka, pa pomilovati čoveka a osuditi greh.“ – Sveti Justin Ćelijski
Pročitavši roman ruskog književnika Jevgenija Vodolazkina „Lavr“, setila sam se Blaženog Avgustina i njegovih „Ispovesti“ i zapitala se: Kakav su to veliki greh učinili velikoshimnik Lavr i Blaženi Avgustin, pa su morali toliko duboko da se kaju, a Lavr sve do smrti? Zar je greh živeti vanbračno dok ne stekneš uslove ili dobiješ želju da stupiš u zakonski brak? Mi, danas, svi tako živimo i niko ne smatra to za greh. To je postalo pravilo: „živeti bez pokajanja, kao sav normalan svet“, jer u suprotnom nisi normalan. Smatramo da smo uspeli i Boga naterati da na to gleda blagonaklono. Bolje reći, izborili smo se svojom bestidnom upornošću. Blaženi Avgustin je iz 5. veka, a Lavr iz 15. veka. Zar da se na njih ugledamo? Oni su staromodni.
Avgustinov otac je bio paganin a majka Monika hrišćanka, koja je danonoćnim molitvama uspela da sina, od paganina učini hrišćaninom, štaviše, svetiteljem. Avgustin je proučavao retoriku i filosofiju u Kartagini, u kojoj su cvetale razne sekte, i od svoje 19. do 28. godine bio je član najpopularnije, manihejske sekte. Živeo je raspusno i dobio vanbračnog sina. Odlazi u Rim, a potom u Milano, da bi radio kao učitelj retorike, gde je oduševljeno slušao besede episkopa Amvrosija Milanskog, koji će ga u njegovoj 33. godini krstiti. U 37. je rukopoložen u sveštenika u Hiponu, a u 41. u episkopa hiponskog. Postao je veliki učitelj Pravoslavne Crkve i napisao mnoge spise protiv jeretika onoga doba: manihejaca, donatista, pelagijevaca i drugih.
A Lavr (na krštenju Arsenije, na monašenju Amvrosije – po Sv. Amvrosiju Milanskom, i u velikoj shimi Lavr)? Pa, on je, i u odnosu na Avgustina, pravo nevinašce! Čedni mladić, siroče, koga je deda naučio lekarskom zanatu, besplatno je isceljivao ljude i od najtežih bolesti. Ali, baš takve čiste đavo najviše voli da oskrnavi. To se dogodilo i njemu kada je, u svojoj zabitoj kolibici, iscelio Ustinu, siroticu, kojoj je kuga sve pomorila. Među njima se rodila plamena ljubav. Ustina je zatrudnela. On je prestao da ide u hram i da se ispoveda, bojeći se da će mu duhovnik reći da je ostavi. Nije išla ni Ustina. On je hteo da je venča, govorio joj je: „Bićeš moja pred Bogom i ljudima. Samo se strpi malo, ljubavi moja“. Ali to je odlagao, klonio se sveta i nju je sakrivao sve do njenog kobnog porođaja, koji je on nestručno izvršio. Ustina je iskrvarila i umrla zajedno sa muškim detetom. Užas, strašan bol, neopisivo kajanje. Njegova duša je ridala do iznemoglosti i na kraju je dao zavet Bogu da će se sav život moliti za dušu njegove voljene i njihovog nekrštenog sina, da se nikada neće ženiti, jer on je tim zavetom jače vezan za nju nego da je živa. Ali, od tada mu je đavo podmetao perfidna iskušenja.
A Bog je dopustio da mu poslednje iskušenje bude isto kao prvo: da bude optužen da je maloletnici napravio dete. Na kraju, Bog je pokazao njegovu nevinost i ne samo to, nego i njegovu svetost.
A mi, danas? Niko od roditelja ovo ne ispoveda kao svoj greh, jer je to dopustio svojoj deci. Čak ni roditelji hrišćani, koji žive aktivnim crkvenim životom. Većina roditelja daje svoj blagoslov deci da tako žive, jer smatraju da je to postalo normalno u naše vreme. Šta to znači? Da vreme određuje „normalnost“ a ne Bog? Mnogi iz straha da im deca ne zastrane u LGBT upadaju u ovakav greh. Kažu: Važno je da mi sin i ćerka nisu homoseksualci, pa neka menjaju partnere dok ne nađu onog pravog. A što se tako množe gresi, zar to roditeljima nije važno? Evo šta na to kaže Arhimandrit Jovan Krestjankin (†2006), mudri nastavnik na putu hrišćanskog savršenstva, ispovednik 20. veka: „Postoje i gresi javnog bluda: ako neko među vama, koji se spremate za ispovest, živi u bračnom savezu koji nije blagoslovila Crkva i koji nije osveštan kroz svetu Tajnu Braka, kajte se sa gorkim suzama, jer provodite život u bludu! Molite Gospoda da vaš bračni savez bude osveštan svetom Tajnom Braka, bez obzira na vaše godine… Kakvu uvredu nanosimo Gospodu ukoliko svoje telo, koje je On iskupio radi svetosti života našeg, oskvrnjujemo najgnusnijim strastima i pohotama ploti! Vi ste hram Božiji, i Duh Božiji obitava u vama – upozorava nas Sv. apostol Pavle – ako ko razori hram Božiji, njega će pokarati Bog“ („O pokajanju i ispovesti“).
Normalno je da se deca, kada završe škole, odvoje od roditelja. Najčešće iznajme stan u blizini gde su se zaposlili, a nekima roditelji kupe stan da bi započeli samostalan život. Ali, kakav? Onakav kakav su videli od roditelja (većina roditelja je danas razvedena) ili od drugih u svetu? Kada se roditelji ne protive predbračnom životu, onda deca to shvataju kao roditeljsku podršku. I šta se dešava? Ta deca, do tada dobra i poslušna, a mnoga su završila i fakultete, sada prihvataju, bez griže savesti, da žive nemoralno, po diktatu ovog palog sveta. I kakav će primer oni dati svojoj deci, ako ih uopšte budu imali? Jer, natalitet je u dramatičnom padu. Ovo je put ka uništenju porodice, osnovne ćelije naroda i države.
Kako je nastala „nova normalnost“? Donelo je vreme? Ne vreme, nego ljudski gresi. Odakle je došla u našu tradicionalnu sredinu? Sa Zapada. Ali, kada je Zapad video kako mi lako prihvatamo njihovu „normalnost“ i njihovu modu, on sada nameće i LGBT, pa ako to i ne prihvatimo, već smo prihvatili nemoral, kao normalnost. A đavo likuje.
Deca i treba da se odvoje od roditelja, ali i tada, kada su van roditeljskog nadzora, treba da nastave da žive moralno, kao dobro vaspitana deca. Ali, ne. Oni prihvataju „novu normalnost“ kao nešto što ima brojne prednosti i opravdane razloge: a) praktični – nema troškova oko venčanja i svadbe; b) korisni – nema sudskog razvoda braka, jer momak i devojka mogu bez problema da se odvoje i traže nove partnere; v) sofisticirani – pametno je, moderno, nije tradicionalno i nazadno; prati trend i razvoj društvenih odnosa, naučnih dostignuća, nove etike.
„Hoću da me venčaš, da zaštitiš moju čednost i moj obraz, da tako potvrdiš svoju ljubav i dobre namere prema meni!“ – današnje devojke ovako više ne govore svojim momcima. Zašto? Zato što to nije kul. A šta je kul?
Nebeski Roditelj nam je dao Svoje vaspitne zapovesti radi našega poučenja i spasenja, da bismo i mi, kao roditelji, poučavali i spasavali svoju decu od smrtnog greha, jer moramo doći na Božji sud i dati odgovor i za sebe i za svoju decu. Odbacili smo i molitvu. Koliko se molila Monika za bludnog sina Avgustina? Hoćemo li Boga ubediti da, ako svi tako rade, i Bog mora taj greh da precrta sa spiska grehova? Ili? Prisetimo se – Bog nije poštedeo Sodomu i Gomoru. Zlo je uvek bilo lakša opcija, ali sa teškim posledicama koje, doduše, mogu da se olakšaju – jedino iskrenim i dubokim pokajanjem. A gde je naše pokajanje?
Poruke koje nam šalju svetitelji dostupne su svima, a ne samo hrišćanima. Pročitajte „Ispovesti“ Sv. Avgustina i odličan roman Jevgenija Vodolazkina „Lavr“, po kome je naš poznati režiser, Emir Kusturica, odlučio da snimi film, sa jasnom namerom da nam ukaže na prave vrednosti, koje smo odbacili, a koje su siguran put ka spasenju duše i svetiteljstvu. Budimo sveti, kao što je svet Gospod naš Isus Hristos, na slavu Boga Oca! Amin.
(Autorka je diplomirani teolog i vjeroučitelj, stalni je saradnik „Pravoslavnog misionara“, misionarskog glasila Srpske Pravoslavne Crkve za mlade u kome vodi veoma čitanu rubriku ,,Višedjetne hrišćanske porodice“. Autor je 4 knjige. Živi u Beogradu)