(iz knjige: Besede na Radiju sloboda u pet tomova, tom prvi, Kragujevac: Kalenić, 2016, str. 302–304)
U prošloj besedi spomenuo sam jevanđelsku priču o tome kako je Hristos plakao kraj groba svog prijatelja Lazara. Treba još jednom razmisliti o ovom plaču, jer on predstavlja svojevrsnu revoluciju unutar religije, revoluciju njenog pređašnjeg odnosa prema smrti.
Već sam govorio o smislu ove revolucije: do tog trenutka smisao religije, kao i smisao filozofije, bio je u tome da se čovek pomiri sa smrću, da se ona učini, ako je to moguće, poželjnom. Smrt kao oslobođenje od tamnice tela, smrt kao oslobođenje od patnje, smrt kao izbavljenje od promenjivog, ispraznog, zlog sveta, smrt kao početak večnosti – eto, to bi bio sažetak svih religijskih i filozofskih učenja pre i van Hrista, u antičkim kultovima, grčkoj filozofiji, budizmu itd. Hristos, međutim, plače kraj groba, ispoljavajući time svoju ogorčenost zbog smrti, koju odbija da prihvati, sa kojom odbija da se pomiri. Smrt odjednom, da tako kažemo, nije više „prirodna“ pojava, odjednom se razotkriva kao nešto što ne bi trebalo da postoji, kao nešto krajnje protivprirodno, strašno i nakazno, i proglašava se za neprijatelja: Poslednji neprijatelj ukinuće se – smrt (1Kor 15, 26). Da bismo osetili svu dubinu i istinsku revolucionarnost ove promene moramo poći sa izvora ovog potpuno novog, ranije nečuvenog odnosa prema smrti.
Ti izvori su veoma kratko definisani na drugom mestu u Svetom pismu, gde stoji: Bog nije smrt stvorio (PSol 1, 13). A to znači da je nad svetom, životom, prirodom zavladalo i nastavlja da vlada nešto što ne potiče od Boga, nešto što on nije želeo, nije stvorio, nešto što je protiv njega i mimo njega. Bog je stvorio život, Bog uvek i svuda sam sebe naziva Životom i davaocem života. Bog se u večno detinjastoj, večno novoj biblijskoj pripovesti raduje svom svetu, njegovoj ispunjenosti svetlošću i radošću života. Ako do kraja zaoštrimo smisao biblijskog otkrovenja, možemo reći ovako: smrt je poricanje Boga, i ako je smrt „prirodna“, ako je ona konačna istina o svetu i životu, najviši i nepromenjivi zakon svega postojećeg, onda Boga nema, a cela priča o stvaranju, o radosti i svetlosti života je obmana.
Ali onda najvažnije i najdublje pitanje celokupne hrišćanske vere jeste pitanje odakle se pojavila smrt, kako je i zbog čega postala snažnija od života, kako je i zbog čega zavladala svetom i pretvorila ga u kosmičko groblje gde osuđenici na smrt drhte od užasa ili traže zaborav u taštini. Na ovo pitanje hrišćanstvo odgovara isto tako jasno i odlučno: „Kroz greh u svet uđe smrt“ (up. Rim 5, 12). Za hrišćanstvo, drugim rečima, smrt je fenomen pre svega moralnog reda, duhovna katastrofa. U jednom krajnjem smislu, koji gotovo da se ne može izraziti rečima, čovek je poželeo smrt ili, možda je bolje reći, nije poželeo onaj život koji mu je slobodno, u ljubavi i radosti, dao Bog. Život je – treba li to dokazivati? – neprestana zavisnost. Čovek, po rečima Svetog pisma, „nema života u sebi“ (up. Jn 6, 53), nego ga uvek dobija spolja, od drugih, i uvek zavisi od drugoga – od vazduha, hrane, svetlosti, toplote, vode. Upravo ovu zavisnost tako snažno naglašava materijalizam, i tu je u pravu, jer čovek je zaista biološki i fiziološki potčinjen svetu. Ali tamo gde materijalizam vidi konačnu istinu o svetu i čoveku, prihvatajući ovaj determinizam kao samoočigledni zakon prirode, tamo hrišćanstvo vidi pad i izopačenje, vidi ono što se njegovim rečnikom naziva „prvorodni greh“. Jer u biblijskoj pripovesti Bog daje čoveku svet kao hranu, i to znači da je hrana, dar Božiji, data čoveku da bi živeo, dok sam njegov život nije u hrani, nije u zavisnosti od sveta, nego u Bogu.
Čovek živi Bogom – u tome je smisao divne priče o tome kako je Bog razgovarao sa Adamom u hladovini (v. Post 3, 8). Ovaj svet je večno samootkrivanje Boga čoveku, on je samo sredstvo sjedinjenja, uvek slobodni ljubavno-radosni susret sa jedinim sadržajem života, sa Životom samog života – sa Bogom. „Za sebe si nas stvorio, Gospode, i neće se umiriti srce naše dok ne pronađe tebe“, kaže blaženi Avgustin. Ali upravo taj život – i ovde je smisao hrišćanskog učenja o grehu – taj život u Bogu, sa Bogom i za Boga čovek nije poželeo. On je poželeo život za sebe, u sebi samome video je cilj, smisao i sadržaj života, i tim slobodnim odabirom sebe umesto Boga, davanjem prednosti sebi umesto Bogu, iako sam toga nesvestan, postao je do kraja rob sveta i svoje zavisnosti od njega. Čovek jede da bi živeo, ali kroz svoju hranu se sjedinjuje sa smrtnim, jer nema života u hrani kao takvoj.
„Čovek je ono što jede“, rekao je Fojerbah. Da, to je istina, ali on jede samo ono što je umrlo. Čovek jede da bi živeo – međutim, eto, počeo je da živi da bi jeo, i u tom začaranom krugu krije se strašni determinizam ljudskog života. Smrt je, tako, otrovani i večno delujući plod tog raspada života, čovekove slobodne potčinjenosti smrtnom svetu koji nema život po sebi. Bog nije smrt stvorio, nju je u svet uveo čovek, slobodno poželevši život samo za sebe i u sebi, odvojivši se od izvora, cilja i sadržaja života – od Boga. I zato je smrt postala vrhovni zakon života, smrt kao raspad, smrt kao rastanak, smrt kao privremenost, kratkotrajnost, varljivost svega na zemlji. Da bi se utešio, čovek je izmaštao nekakav drugi svet gde smrti nema, i samim tim ovaj svet predao i do kraja potčinio smrti.
Tek pošto razjasnimo hrišćanski pogled na smrt kao na plod izmene same suštine života, tek tada možemo ponovo začuti hrišćansku blagovest o ukidanju smrti vaskrsenjem.
