Godišnjica pogroma, kao i svake godine, obeležava se širom Eparhije raško-prizrenske. Ovogodišnje obeležavanje počelo je parastosom u manastiru Gračanica, koji je služio Episkop raško-prizrenski g. Teodosije, zajedno sa sveštenicima Eparhije. Parastosu je prisustvovao i Episkop novobrdski g. Ilarion, vikarni episkop Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija. Takođe, prisustvovale su i porodice nevino postradalih žrtava, predstavnici Kancelarije za Kosovo i Metohiju, predstavnici lokalne samouprave i Srbi iz više sredina sa KiM.
Nakon parastosa krenula je litija iz Manastira do Doma kulture, gde su položene bele ruže kod spomen obeležja postavljenog u znak sećanja na nestale osobe na Kosovu i Metohiji.
Na akademiji koja je bila organizovana u znak sećanja na nevino postradale, Episkop se obratio rečima:
,,Već devetnaest godina, svakog 17. marta, podsećamo se tragičnih događaja Pogroma iz 2004. godine, u kome je samo za dva dana nasilja, 4.000 ljudi izgnano iz svojih kuća širom Kosova i Metohije, poginulo je 28 ljudi, više od 900 ljudi je pretučeno i teško povređeno, a 34 naših crkava i manastira je uništeno, ili teško oštećeno. Pred našim očima su i dalje slike postradalih Srba u Kosovu Polju, naših ljudi koji su u poslednjem času evakuisani iz zgrade Ju programa u Prištini, i naših Prizrenaca koji su utočište našli u bazi KFOR-a dok su njihove kuće i crkve nestajale u plamenu.
U istorijskom pamćenju našeg srpskog pravoslavnog naroda na ovim prostorima, ovo je samo jedan u nizu sličnih događaja, koji su obeležili našu istoriju. Stradanje nam nije nikada bilo strano, ali i pored svega, naš narod je nalazio snage da ostane i opstane na ovoj blagoslovenoj zemlji kosovskoj i metohijskoj, čuvajući svoju veru, čuvajući svoju narodnu kulturu i običaje, svoj jezik i istorijsko pamćenje. Iz svih tih nevolja i stradanja, naš narod je izlazio sa ranama, ali i sa još većom verom i čvrstinom da nikada ne napusti i ne zaboravi Kosovo i Metohiju, gde god ih vetrovi istorije odnosili. Zato je Kosovo i Metohija osveštani prostor koji nadilazi istoriju, politiku, prolazne granice i tzv. političke realnosti. Ova blagoslovena zemlja natopljena je krvlju mučenika i stradalnika, posejana brojnim crkvama i manastirima od kojih su mnogi u ruševinama, ali koji i dalje svedoče naše duhovno i istorijsko postojanje i prisustvo, i to je ono što nam u svim nevoljama daje snagu.
Zato se i ove godišnjice, Martovskog pogroma sećamo, ne samo sa tugom i bolom zbog izgubljenih života, zapaljenih svetinja i unesrećenih ljudi, koji su tih dana izgubili svoje domove, već i sa čvrstom nadom da nas ni to, ni bilo koje drugo stradanje, neće i ne sme pokolebati u rešenosti da ostanemo svoji na svome. Oni koji bi želeli da nas ovde više nema i ne bude, uvek će gledati i videti u našim svetinjama, u našim selima i grobljima, ono što ih podseća na srpski narod i naše vekovno prisustvo na ovim prostorima. Uvek smo bili spremni da živimo sa drugima u miru i da delimo ono što nam je svima kao ljudima Bog podario. Ali, istovremeno, Martovsko stradanje 2004. godine, kao i brojni napadi i zločini koji su učinjeni nad našim narodom u poslednjih 24 godine, pa i ovi najnoviji, samo nas čine još više rešenim da se nikada ne odričemo onoga što je naše. Zato je svako obeležavanje godišnjice Martovskog pogroma, nama i podsetnik i poruka, da se ne može graditi budućnost jednog naroda na zaboravu svoje istorije, da naša deca ne mogu da imaju istinsku budućnost, ako zaborave zašto su živeli i žrtvovali se njihovi preci. Naša istorija i naša vera nisu mitologija, već su ono što nas povezuje sa večnim životom u Hristu. Bez te duhovne dimenzije, srpski narod i srpska srednjovekovna država, nikada ne bi bili ono što su bili. Bez toga ne bi bilo ni Gračanice, ni Pećke patrijaršije ni Dečana, ni Svetoga Simeona Nemanje, ni Svetog Save, a mi bismo bili samo jedno pleme na bespuću istorije, ljudi bez istinskog identiteta.
Zato, danas, 19. godišnjicu Martovskog pogroma obeležavamo sa molitvenim sećanjem, ali i sa duhovnim optimizmom da ćemo Kosovo i Metohiju sačuvati samo ukoliko mi ostanemo verni onim idealima koji su nadahnjivali najveće sinove našeg naroda i naše Svete crkve, i ukoliko se trudimo da ne prodajemo svoju zemlju i ne ostavljamo grobove svojih predaka. Dosta porušenog smo, za sada, Bogu hvala, obnovili, i nastavićemo sa obnovom. Ali, cilj naše obnove nisu samo građevine, već i da podstaknemo naše ljude da se vrate i da duhovno obnovimo naše zajednice, i da ponovo osveštamo naše crkve. To je posao gde nam je potrebna pomoć celog našeg naroda i naše države, da obezbedimo i uslove za život našoj omladini, zaposlenje i budućnost. U tom podvigu treba da delujemo složno i odlučno, kao narod jevanđelski i svetosavski. Tek tako jedinstveni, moći ćemo da postignemo uspeh i da ostvarimo sve naše ciljeve.
Gospod da podari večni spomen i Carstvo nebesko svima koji su postradali u Martovskom pogromu 2004. godine, a nas da ukrepi da ostanemo i opstanemo na Kosovu i Metohiji i da nas sačuva od mogućih novih stradanja.
Neka Gospod blagoslovi, da preostale dane Velikog posta, provedemo u miru, slozi i ljubavi, praštajući jedni drugima, da bismo svi zajedno dočekali sveradosni dan Hristovog Vaskrsenja.“
Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska
