Obeležavanje 17. marta 2004. godine, koji je zbog svega što se tada desilo nazvan martovskim pogromom, počelo je služenjem pomena u manastiru Gračanica.
Pomen nevino stradalim Srbima služio je Vladika Ilarion, vikarni Episkop Njegove Svetosti Patrijarha Porfirija, a u prisustvu Episkopa budimljansko nikšićkog g. Metodija i Episkopa raško-prizrenskog g. Teodosija. U crkvi su pored velikog broja vernika bili prisutni i predstavnici Kancelarije za KiM, kao i predstavnici lokalnih samouprava.
Nakon odsluženog pomena, Vladika Ilarion je rekao da se na ovaj dan sećamo svih nevino pobijenih.
– Zlatibora su ubili zločinci na očigled porodice, supruge njegove. U Gnjilanu je stradao Boban, kasnije je i njegova majka preminula. U Mitrovici Jana i Borivoje. U Selu Drajkovce otac i sin. Nenad je postradao u Lipljanu.Moramo da budemo uvek svesni da je put kojim idemo put podviga, put stradanja i to na različitim nivoima – rekao je Vladika Ilarion.
Nakon parastosa, okupljeni su krenuli put Doma kulture gde su na obeležju MISING položili bele ruže u znak sećanja na žrtve Martovskog pogroma.
Nakon polaganja belih ruža pred instalacijom „Missing“, u dvorištu Doma kulture otkriven je spomenik ubijenima tokom pogroma 2004. godine, delo vajara Branislava Ristića.
Na svečanoj akademiji, Episkop raško – prizrenski Teodosije je istakao da je Pogrom ostao duboko urezan u Srpsko kolektivno pamćenje kao jedan od najtužnijih trenutaka naše novije istorije.
„Ta dva dana, 17. i 18. marta, gorele su naše crkve i manastiri, koji su vekovima preživeli razne ratove i nedaće, a sa svih strana su stizale vesti o zlodelima, koja su činjena nad našim nevinim narodom, monaštvom i sveštenstvom. Zato ovu godišnjicu redovno obeležavamo, služeći parastos za postradale, i uznoseći molitve Gospodu, da sačuva naš narod i svetinje od etničke mržnje, koja se tada projavila u najgorem vidu, i pored sveukupnog međunarodnog pristustva.
Oni koji su u ovom pogromu postradali, kao nevine žrtve, uvek će biti u našem sećanju, jer su postradali samo zato što su bili pravoslavni Srbi, svoji na svome. Bolne slike naših porušenih hramova, zapaljenih domova, oskrnavljenih grobalja, od Prizrena, Đakovice, Peći, južne Mitrovice, Prištine i Podujeva, duboko su urezane u naše pamćenje. Cilj nasilnika bio je da se izbrišu vekovi našeg postojanja, i naše preostalo stanovništvo zauvek protera sa svojih ognjišta. Teško je videti, da uoči ove godišnjice, oni koji danas drže vlast u Prištini, ovakav zločin, koji je jasno i nedvosmisleno osudio čitav svet, karakterišu kao nasilje Srba nad mirnim albanskim demonstrantima, zloupotrebljavajući time nesrećno stradanje troje albanske dece u reci, kao opravdanje za kasnije počinjena zlodela. Takve neodgovorne izjaveonih, onih koji su u samom vrhu prištinskih vlasti, ne samo da pokazuju suštinsko odsustvo ljudske svesti i savesti, već su novo crtanje meta Srbima i novi poziv na etničku mržnju i nasilje“, rekao je vladika Teodosije.
Obeležavanje dvadesete godišnjice martovskog pogroma je još jedna prilika da se podsetimo na nešto što nikako ne smemo da zaboravimo, a što kao deca Svetog Save, treba da oprostimo i da se pokažemo kao rešeni da ostanemo na ovim prostorima, dodao je Episkop Teodosije.
,,Zato je za nas, obeležavanje ove dvadesete godišnjice Martovskog pogroma, pre svega prilika da se podsetimo svega onoga što smo prošli u poslednjih 25 posleratnih godina, krstonosnog puta, i da odlučno i hrabro pokažemo da, kao duhovna deca Sv. Save, Sv. Kneza Lazara i Sv. Kralja Stefana Dečanskog, možemo ostati i opstati kao svoji na svome, samo ako se držimo Hristovog Evanđelja, ne želeći drugome ono što ne želimo sebi, i pružajući ruku pomirenja svakom čoveku dobre volje. Zato, za sve nas, sećanje na ove strašne dane od pre 20 godina, ne sme da bude izraz gorčine, već opominjanje svih, da se ovakvo zlo, kao i sva druga zla, koja su se ovde na Kosovu i Metohiji dešavala, nikada više ne ponove, znajući da će Bog suditi svima onima koji svoju sreću žele da grade na nesreći svojih bližnjih, bez obzira kojeg su porekla ili vere.
Ove godine, obeležavanje Pogroma, podudara se sa početkom Velikog Posta, u kome ćemo se, uz Božju pomoć, i duhovno i telesno podvizavati, hitajući u susret Hristovom Vaskrsenju. Zato, u radosti tog našeg najvećeg praznika, uznesimo molitve Gospodu, da sačuva i nas, ali i sve druge ljude, u miru i svakom dobru.“
Snimak akademije možete pogledati na linku.
_ _ _ _ _ _ _ _
Transkript besede Episkopa Teodosija na akademiji posvećenoj 20. godišnjici martovskog pogroma
Dvadeset dugih godina, prošlo je od Martovskog pogroma, nad srpskim i ostalim nealbanskim narodom, na Kosovu i Metohiji. U ovom najvećem nasilju kosovskih Albanskih ekstremista, od završetka oružanog sukoba 1999. godine do danas, stradli su većinom stari i nemoćni ljudi, koji su brutalno proterani iz svojih domova, stradale su naše svetinje i kuće srpskih domaćina. Martovski pogrom ostao je duboko urezan u srpsko kolektivno , kao jedan od najtužnijih trenutaka naše novije istorije.
Ta dva dana, 17. i 18. marta, gorele su naše crkve i manastiri, koji su vekovima preživeli razne ratove i nedaće, a sa svih strana su stizale vesti o zlodelima, koja su činjena nad našim nevinim narodom, monaštvom i sveštenstvom. Zato ovu godišnjicu redovno obeležavamo, služeći parastos za postradale, i uznoseći molitve Gospodu, da sačuva naš narod i svetinje od etničke mržnje, koja se tada projavila u najgorem vidu, i pored sveukupnog međunarodnog pristustva.
Oni koji su u ovom pogromu postradali, kao nevine žrtve, uvek će biti u našem sećanju, jer su postradali samo zato što su bili pravoslavni Srbi, svoji na svome. Bolne slike naših porušenih hramova, zapaljenih domova, oskrnavljenih grobalja, od Prizrena, Đakovice, Peći, južne Mitrovice, Prištine i Podujeva, duboko su urezane u naše pamćenje. Cilj nasilnika bio je da se izbrišu vekovi našeg postojanja, i naše preostalo stanovništvo zauvek protera sa svojih ognjišta. Teško je videti, da uoči ove godišnjice, oni koji danas drže vlast u Prištini, ovakav zločin, koji je jasno i nedvosmisleno osudio čitav svet, karakterišu kao nasilje Srba nad mirnim albanskim demonstrantima, zloupotrebljavajući time nesrećno stradanje troje albanske dece u reci, kao opravdanje za kasnije počinjena zlodela. Takve neodgovorne izjaveonih, onih koji su u samom vrhu prištinskih vlasti, ne samo da pokazuju suštinsko odsustvo ljudske svesti i savesti, već su novo crtanje meta Srbima i novi poziv na etničku mržnju i nasilje.
Naša Crvka je osuđivala i otvoreno će biti protiv svakog etničkog nasilja, jer nas tako uči Sveto Evanđelje. Takav stav smo imali i 1999. godine, kada smo pomagali stradalne civile svih zajednica, i osuđivali zločine koji su doazili sa bilo koje strane. Nažalost, ovakvim jednostranim pristupom, trenutno kosovske vlasti još više produbljuju etničko nepoverenje i nanose štetu i sopstvenom stanovništvu. Suština pomirenja jeste, da osetimo stradanje drugoga, i da jedni drugima pružimo ruku pomoći u nevolji. Nažalost, nastavljanje nasilja i i sve većeg pritisaka na naš narod, svih ovih godina, jasno pokazuju namere i ciljeve onih koji su pre 20 godina javno, ili prećutno, podržavali Martovski pogrom, a sada žele da nateraju naš narod na iseljavanje i stvore etnički čistu teritoriju.
Ipak, i pored svega toga, i svih teškoća sa kojima se danas suočava srpski narod na Kosovu i Metohiji, mora da ostanemo dostojanstveni i hrabri, ugledajući se na naše pretke, koji su vekovima opstajali u teškim uslovima i pod raznim vlastima, čuvajući svoju veru, predanje, kulturu, a pre svega ljudsku čast i poštenje. Samo na taj način možemo da branimo Kosovo i Metohiju, kao naš dom i prostor, na kome su naši preci podigli svetinje, kao izraz svoje ljubavi prema Bogu i svome rodu. Za nas Kosovo i Metohija ne treba da predstavlja samo geografski prostor jednog naroda, već mesto gde treba omogućiti i život drugim ljudima, sa kojima želimo da živimo u miru i međusobnom poštovanju. To je suština naše hrišćanske vere, da smireno i dostojanstveno nosimo svoj krst, znajući da jedino tako možemo da doživimo duhovno preobraženje i vaskrsenje. Na zlo i mržnju nikada ne treba da odgovaramo na isti način i istom merom, jer bi tada unizili svoje hrišćansko i ljudsko dostojanstvo. Zato ćemo na sve provokacije i pritiske, laži i represiju, odgovarati mudro i trpeljivo, znajući da u istoriji zlo nikada nije prevladalo, a da samo onaj koji pretrpi do kraja, taj će se spasiti.
Zato je za nas, obeležavanje ove dvadesete godišnjice Martovskog pogroma, pre svega prilika da se podsetimo svega onoga što smo prošli u poslednjih 25 posleratnih godina, krstonosnog puta, i da odlučno i hrabro pokažemo da, kao duhovna deca Sv. Save, Sv. Kneza Lazara i Sv. Kralja Stefana Dečanskog, možemo ostati i opstati kao svoji na svome, samo ako se držimo Hristovog Evanđelja, ne želeći drugome ono što ne želimo sebi, i pružajući ruku pomirenja svakom čoveku dobre volje. Zato, za sve nas, sećanje na ove strašne dane od pre 20 godina, ne sme da bude izraz gorčine, već opominjanje svih, da se ovakvo zlo, kao i sva druga zla, koja su se ovde na Kosovu i Metohiji dešavala, nikada više ne ponove, znajući da će Bog suditi svima onima koji svoju sreću žele da grade na nesreći svojih bližnjih, bez obzira kojeg su porekla ili vere.
Ove godine, obeležavanje Pogroma, podudara se sa početkom Velikog Posta, u kome ćemo se, uz Božju pomoć, i duhovno i telesno podvizavati, hitajući u susret Hristovom Vaskrsenju. Zato, u radosti tog našeg najvećeg praznika, uznesimo molitve Gospodu, da sačuva i nas, ali i sve druge ljude, u miru i svakom dobru.
Izvor: EPARHIJA RAŠKO-PRIZRENSKA I KOSOVSKO-METOHIJSKA
