Predstavljanje izdavaštva Eparhije žičke: Božić nas uči da smo od Boga dobili najviše što ima da nam da – samog Sebe
U kripti Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, sinoć, 21. decembra 2024. godine, predstavljeno je izdavaštva Eparhije žičke „Božić – izvor radosti, pobednik tuge“. Tokom večeri govorili su protojerej dr Slobodan Jakovljević, urednik izdavaštva Eparhije žičke, kao i protojerej Aleksandar Jevtić, urednik „Žičkog blagovesnika“.
U uvodnom dijelu večeri protojerej Aleksandar Jevtić zablagodario je svima na prisustvu, a posebno na blagoslovu Mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, naglasivši da je zaista posebno dobiti priliku da taj trud koji ulažu u izdavaštvo Eparhije žičke i predstave.
„Smatram da je sve ovo što sada pričamo i sve to što piše u tim knjigama upravo jedan te isti put, a to je put da nam budu jasnije tajne Božije i da imamo više radosti u svom životu, a manje tuge“, rekao je prota Aleksandar.
On je u nastavku govorio o dubljem smislu proslave praznika Roždestva Hristovog – Božića, naglašavajući da je potrebno razumjeti svu širinu ovog praznika bez kojeg ne bi bilo ni cjelokupnog našeg spasenja, ali je dao i poseban osvrt na svetiteljstvo, jer, kako naglašava prota Aleksandar, svetitelji su jedini među ljudima koji doživljavaju punoću radosti Raja:
„Približavamo se polako prazniku Božića, pa u svetlosti tog praznika valjalo bi da razumemo svu širinu praznika. Sveti Jefrem Sirin u Himnama o Raju opisuje kako to Raj izgleda u njegovom duhovnom viđenju i kaže: Unutrašnja granica Raja je Drvo poznanja. Nakon toga sledi pojas u kome je Drvo života, a potom se nalazi Gospod Bog. Adam i Eva su došli samo do Drveta poznanja, dakle one nisu iskusili punoću Raja. I to je ono što bismo trebali da znamo, da isključivu i punoću radosti doživljavaju, doživeli su jedino svetitelji. Upravo Jefrem Sirin opisuje iskustvo svetitelja, za koje kaže da su im uši ispražnjene od zmijskog šaptanja. Više demonske sile nemaju priliku da ih na nešto nagovore, kao ostale ljude. Takođe kaže, da su odeveni u potpuno belo odelo, kao što je ono krštenjsko, i još jedna bitna stvar, oni žive iskustvo odsustva bola. To je veoma važna definicija radosti, odsustvo bola. I u nekim savremenim psihološkim rečnicima govori se da je radost stanje, emocionalno u kome nema bola, u kome je zadovoljstvo, dok sa druge strane jeste tuga i prisustvo bola.“
Prota Aleksandar je u daljem obraćanju govorio o prisutnom dualizmu u čovjekovom životu, u iskustvu radosti i patnje – bola, budući da blagodat Božiju, a samim tim istinsku radost, ne mogu donijeti instant zadovoljstva koja nudi ovaj prolazni svijet:
„Kad posmatrate podvige određenih Svetih otaca kad čitate Lestvicu ili neka druga štiva, vi vidite da je to prilično surov način života, ali rezultat je dejstvo Duha Svetoga – blagodat koja donosi radost koju ne mogu da donesu trenutna instant zadovoljstva ovog sveta, ma kako ona bila lepa ili poželjna. I u tom smislu su mnogi Sveti oci pisali, ali pisali su i mnogi pisci, među njima i Njegoš na tom tragu kaže: Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda. Dakle, to iskustvo pomešanosti u životu je prepoznato kao jedna normalna stvarnost i kao jedno zdravo čovekovo postojanje. Sveti Varnava Nastić (vikarni episkop hvostanski Srpske pravoslavne crkve) kaže na jednom mestu u pristupnoj besedi episkopskoj: Moj život će biti radosno penjanje sa Hristom na Golgotu. Danas imamo mnogo ljudi koji svaku žrtvu odbacuju. Kad im naiđe iskušenje, ne koriste tu priliku da zadobiju blagodat.“
On je takođe poseban akcenat dao i na sklad na psihosomatskom planu, koji često biva narušen kroz neiskrenost prema sebi, bližnjima i Bogu:
„Čovek ne može sam sebe da slaže, makar na nesvesnom planu, na svesnom možda i može, ali na nesvestnom posledice te laži se trpe. I onda imamo mnogo ljudi koji u Crkvi provedu decenije, ali nikako ne izlaze iz tog kruga bez radosnog stanja. Zato što njihov organizam ne prihvata njihovu glumu. Zato je potrebna jedna dekonstrukcija, jedna razgradnja, uz pomoć duhovnika i ispovesti i iskrenog života prema bližnjima, da bi čovek u stvari došao u poziciju da bude iskren prema samom sebi i da počne njegov organizam da ima jedan sklad, kroz koji deluje i Božija blagodat.“
U nastavku prota Aleksandar je istakao da u današnje vrijeme postoji veliki izazov na polju opšteg pitanja smisla koje je u jednom značajnom dijelu potisnuto kroz težnju neprestanih radosti koje oduzimaju šansu da čovjek doživi male svakodnevne radosti, koje su istinska podrška u podnošenju neminovnih životnih patnji:
„Upravo na tom polju, mi danas imamo jedan velik izazov. Pitanje smisla je negde potisnuto. Malo ko se danas pita iskreno o smislu. Teži se sreći i zadovoljstvu. Nedavno sam čuo od jedne majke kaže: Ja ne želim ništa drugo, nego samo to da moj sin stalno bude srećan. Ja rekoh: To je njegova propast, ta vaša želja, zato što mu tu sreću, ni Vi niti bilo ko ne može obezbediti na svetu i ona će biti okidač nezadovoljstva i kod Vas i kod njega u celom životu. Šta je osnovni problem? Što ljudi upravo u toj težnji, da neprestano budu radosni, nemaju šansu da dožive male svakodnevne radosti koje bi im bile podrška da podnesu patnje, koje su neminovne. Mi danas imamo bežanje od patnje, imamo jake sedative, imamo anesteziološke razne procese. Oni nemaju trpljenje baš zbog toga što nisu koristili prilike za radost, već su u neblagodarnosti svog života došli u nekom trenutku da patnju vide kao jedini najveći problem. To je jedno nehrišćansko viđenje, jer mi vidimo mučenike, koji podnose strašne muke u žitijima, ali koji blagodare.“
Prota Aleksandar je zatim podvukao da ljudi zapravo pokušavaju da anuliraju bol, a ne da ga osmisle, prvenstveno zbog toga što su sebe same kao subjekt i kao ego postavili kao mjerilo i radosti i tuge, što je u direktnoj suuprotnosti života svetitelja koji su bili ponovljen Hristov život:
„Dakle, u toj atmosferi koja podrazumeva da se mi i radujemo patnjama, Gospod Bog daruje blagodat., u suprotnim situacijama, mi neprestano bežimo od patnji, od stradanja, i gubimo tu priliku koja nam je data. I sada u vreme porasta depresije, poremećaja ličnosti, napada panike, različitih problema koji su prisutni, i statistički, a ono što je još gore, veliko korišćenja antidepresiva i mnogih drugih preparata, koji se u svakodnevnici farmaceutske industrije prodaju, mi vidimo da ljudi pokušavaju da anuliraju bol, a ne da ga osmisle. A zašto je to tako? Zbog toga što su sebe kao subjekt i kao ego postavili kao merilo i radosti i tuge. A princip kojim žive svetitelji, kojim su ti mučenici živeli, kako kaže Ava Justin, svako žitije svetitelja je ponovljen Hristov život.“
On je naglasio da je jedan od ključnih razloga zašto današnji čovjek nije u stanju da primi davanje iz Božije ruke upravo u tome što nisu u stanju da blagodare Bogu na onome što imaju:
„Starac Emilijan Simonopetritski kaže: Danas ljudi i pored vode i pored hrane traže vodu i hranu. I pored onoga što imaju, oni traže ono što im još kao treba. I zato ne mogu nikako davanje iz Božije ruke da prime, jer ne blagodare na onome što imaju. Upravo tome nas uči Božić, da smo od Boga dobili najviše što ima da nam da, a to je samog Sebe. Jer On, kroz čin ovaploćenja se oprisutnjava na Svetoj liturgiji, kroz Sveto pričešće mi primamo Boga direktno u sebe. Taj praznik rođenja se neprestano odvija među nama kao najizvorniji princip radosti i kao pobjednik tuge. Ako tražimo druge, bojim se da ćemo biti na pogrešnom putu. Iskustvo, odsustva straha, a današnji čovek se mnogo čega plaši na svesnom i nesvesnom planu, jeste upravo ono što nam Božić daje. Božić nam daje da živimo kao oni koji znaju da je Bog sa njima i da ta tajna Božića neprestano se obnavlja, posebno na praznik u kome mi idemo u susret Roždestva. Ali takođe i kroz svaku Liturgiju, jer je Božićom su mougući ostali događaji iz domostroja spasenja, koji čine strukturu Liturgije i koje neprestano iskušamo u liturgijskom životu“, rekao je na kraju svog obraćanja protojerej Aleksandar Jevtić.
Protojerej dr Slobodan Jakovljević je u svom obraćanju istakao da osjeća veliku čast i radost što je na jednom takvom svetom mjestu kakav je Saborni hram Hristovog Vaskrsenja u Podgorici. On je podvukao da posebnu čast osjeća i zbog činjenice da je i „Svetigora“ kao izdavačka ustanova Srpske pravoslavne crkve i Mitropolije crnogorsko-primorske zaista za uzor u pogledu misije u svakom smislu. Posebno je zablagodario Njegovom visokopreosveštenstvu Arhiepiskopu cetinjskom Mitropolitu crnogorsko-primorskom g. Joanikiju na blagoslovu, kao i bratiji Sabornog hrama na gostoljublju – posebno protojereju-stavroforu Daliboru Milakoviću, direktoru Izdavačko-informativne ustanove Mitropolije crnogorsko-primorske „Svetigora“, koji, kako naglašava prota Slobodan, njeguje specijalnu vezu između Žičke eparhije i Mitropolije crnogorsko-primorske. On je između ostalog prenio i srdačne pozdrave Visokopreosvećenog Mitropolita Arhiepiskopa žičkog g. Justina i njegovih saradnika arhimandrita Save (Ilića) i Damjana (Cvetkovića).
Tekst, foto & video: Boris Musić
