Protosinđel Justin (Mrenović), kelejnik blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija, sadašnji nastojatelj manastira Podlastva, govorio je za Radio ”Svetigora” o deset godina provedenih uz Mitropolita. Otac Justin je bio uz Mitropolitovu bolničku postelju poslednjih dana njegovog ovozemaljskog života. Razgovor je vodila Tijana Lekić.
- Za početak, oče Justine, želela bih da upoznate naše slušaoce sa vašim životnim putem i da podelite sa nama najranije uspomene na vaše susrete sa Mitropolitom Amfilohijem. S obzirom na to da ste rodom iz Metohije, iz Peći, možete li nam, iz vaše perspektive, ukratko predstaviti Mitropolitovu ulogu na KiM i među tamošnjim narodom?
Mislim da vezu Mitropolitovu sa Pećkom patrijaršijom i uopšte sa Kosovom i Metohijom ne treba detaljnije objašnjavati. Kao što Patrijarh reče na opelu: svi znamo da je Mitropolit tu kosovsku ranu duboko nosio. Ali je on uvek ponavljao onu Njegoševu reč, da je nadanje naše zakopano na Kosovu u jednu grobnicu. Ne beznađe, nego nada, jer je to grobnica iz koje očekujemo vaskrsenje.
Ja sam upravo u Pećkoj patrijaršiji, još kao dete, imao te prve susrete sa mitropolitom Amfilohijem. Pamtim ga dok je još kao jeromonah, profesor Bogoslovskog fakulteta, dolazio, a ja sam sa pokojnim dedom stalno išao u Pećku patrijaršiju. Mitropolit je 1990. godine, kao Episkop banatski, zajedno sa blaženopočivšim patrijarhom Pavlom koji je tad bio raško-prizrenski episkop, došao u moje selo, Vitomiricu pored Peći, da osvešta kamen temeljac za parohijski dom. Bilo mi je tada jedanaest godina, i tada sam prvi put ušao u oltar da čteciram. Prvo poslušanje mi je bilo da držim žezal mitropolitu Amfilohiju. Sećam ga se – bio je mlad, mršav, crne brade… I u jednom trenutku na Liturgiji okreće se prema meni i kaže: „Možeš li ti da držiš taj štap?” A ja onako gledam ga i kažem: „Mogu, mogu”. A on mi na to reče: „Dobro je to, junak si ti, možeš ti to da nosiš” Tada me je takva radost bila obuzela da bih, da je trebalo, do sutra ujutru držao taj štap. Nekako od tog trenutka čitav život me je Gospod na neki nevidljiv način upućivao na mitropolita Amfilohija.
Igumanija pećka, mati Fevronija, bila mi je druga majka, ona koja me je duhovno rodila. Ta toplina koju sam osetio u manastiru, od mati Fevronije i njenih sestara, kasnije me je nosila kroz ceo život. Mati Fevronija je sa druge strane bila vrlo blisko vezana za Mitropolita, a i Mitropolit je često za nju govorio da je ona njegova duhovna mati.
Nažalost, ’99. je došlo do nesreće i do poloma na Kosovu i Metohiji, kada je skoro cela Metohija ispraženja, od Peći do Prizrena dole, nije ostalo bilo ni nekoliko hiljada Srba. Kad se naša vojska povlačila i dobar deo naroda sa njom, a tek ulazile međunarodne snage, u tom vakumu upale su bile i šiptarske bande iz Albanije, a i od domaćih Šiptara terorista je mnogo naših ljudi stradalo. O tome najbolje svedoče Mitropolitovi dnevnici sa Kosova i Metohije, koje je Svetigora objavila. To mogu i lično da posvedočim: naše selo Vitomirica je imalo oko 2500 Srba do ’99, i u jednom trenutku, kada se vojska povlačila, to malo Srba što je ostalo po drugim selima oko Peći se bilo sklonilo u Vitomiricu. Tu su bili i moji roditelji. Brat i ja smo jedno dve nedelje ranije, sa većim delom naroda, za vojskom izašli. Pošto su Šiptari već počeli da upadaju u selo pitanje je da li bi iko od tih nekoliko stotina Srba (koliko ih je u tom trenutku bilo u Vitomirici) ostalo u životu, da nije Mitropolit došao sa Italijanima. On je prvo molio, preklinjao seljane da se ne sele nego da ostanu. Međutim, kada je video da niti Talijani mogu da pruže zaštitu, a da nažalost i među našim ljudima ima, kao i uvek kad se umešaju politika i službe bezbednosti, ljudi koji su govorili da treba da se isele svi za Srbiju i Crnu Goru, da niko tu neće živ dočekati sutra, onda je uspeo, preko italijanskog generala, da obezbedi zaštitu i pratnju tom zbegu do granice sa Crnom Gorom. Tako da su se moji roditelji, a i većina seljana, spasli zahvaljujući Mitropolitu. Posle povlačenja ostalo je desetak, petnaestak Srba u selu. Međutim, svi do jednog su pobijeni na zverski način. Mitropolit ih je svojim rukama skupljao po vododerinama, po baštama, po štalama, gde god ih je nalazio. Neke poluspaljene, neke već od životinja nagrižene, i sve ih je svojim rukama sahranjivao. Tako da je Mitropolit na najbolji mogući način opravdao svoje zvanje Egzarha pećkoga. Mislim da niko dostojnije nije u zadnjih dvesta pedeset godina nosio tu titulu od njega, zato što je stvarno, svim bićem svojim, bio posvećen toj našoj velikoj rani. Zato i dan danas, mislim, nijedno ime na Kosovu i Metohiji ne izaziva više strahopoštovanja i ne uliva više poverenja i ljubavi od imena mitropolita Amfilohija.
Svako sam se leto vraćao u Pećku patrijaršiju, da bih bio makar dva meseca malo sa sestrama, da im pomognem, a u stvari više da sebi dam malo oduška. Uvek bi u to vreme, leti, Mitropolit dolazio da služi u Pećkoj patrijaršiji, tako sam se i sa njime sretao. A kad sam već i u duši odlučio da idem u manastir, osećao sam da je jedini kome mogu dušu da otvorim mitropolit Amfilohije. Na to moje osećanje se nadovezalo i poznanstvo sa ocem Lukom, pokojnim igumanom Cetinjskog manastira, i odlasci na Cetinje. Tako sam se i direktno vezao za Mitropolita. Pre nego što sam upoznao oca Luku, mislio sam: „Doći ću ja u Crnu Goru u svakom slučaju, pošto je Mitropolit tamo, ali ne znam u koji manastir”, ali kad sam upoznao oca Luku i kad sam posle upoznao cetinjsku bratiju, znao sam da je tu moje mesto. Te zadnje godine kad sam otišao u Pećku patrijaršiju, pozvala me je mati Fevronija i rekla: „Znaš, razmišljala sam nešto, i vidim da imaš sklonosti ka monaštvu (a ništa joj pre toga nisam pričao, ali je ona sama, onako kako ju je Bog bio dao prozorljivu, videla) – najbolje bi bilo da ti odeš lepo kod Mitropolita na Cetinje, da te on tamo zamonaši i rukopoloži, pa, pošto sve nas znaš od detinjstva, da dođeš ovamo i tu da služiš Bogu, pa da nas sve lepo sahraniš, pošto smo sve mi stare.”
Pre nego što sam otišao u manastir čitao sam kod Ave Justina da je čovek koji nema monaškog nastrojenja a zamonaši se najnesrećniji čovek na svetu. Ja sam se jedno dve godine borio sa tom mišlju: „Bože, da li imam ja priziv monaški u sebi?” Kada sam došao u manastir zaboravio sam na tu svoju dilemu. A kada je došlo vreme da se monašimo, bilo je nas trojica iskušenika: otac Petar, pokojni Prohor i ja, čekali smo ispovest zadnju pred monašenje. Kad je moj red došao, ispričao sam mu ukratko opet ceo svoj život, i ono što sam u tom trenutku imao da ispovedim. Uzeo sam blagoslov, i Mitropolit mi je rekao: „Hajde, sad stani pred Gospoda i kaži: Gospode, sluga tvoj te sluša, i ne brini ništa”. Taman da izađem iz kelije Svetog Petra, gde smo se ispovedali, kada mi je on, bukvalno ovim rečima, rekao: „A što se tiče toga da li si imao monaški priziv ili nisi, iz tvoje ispovesti se vidi da si ga očigledno imao, i to iz detinjstva još”. Sav srećan što sam konačno dobio odgovor na svoje pitanje izašao sam iz kelije Svetog Petra. Tek posle nekih pola godine shvatio sam da ja njemu to uopšte nisam pominjao, niti sam ga pitao!, nego je on sam, kako mu je Gospod otkrivao neke stvari i tajne koje je trebalo, odgovorio bukvalno onim rečima kojima sam ja sâm sebe pitao u vezi svog duhovnog života i monaškog prizvanja. Inače, Mitropolit je bio jednostavan čovek. Kod njega je sve bilo sasvim normalno, kao sa roditeljem – pitaš ga, i našali se sa tobom, ume ponekad da te blago ukori a onda ako vidi da si se rastužio zbog toga, on ti kaže: „Ajde, blago meni, pa da se popravljamo” – dao ti je vaspitnu meru, rekao ti je šta ne valja, rekao ti je način na koji da se ispravljaš, ali te je posle onako ljudski podigao, da ne ležiš skrhan od svega toga.
- Prošlo je tačno deset godina od vašeg monašenja, koje je bilo na Lučindan 2010. Istovremeno, vi ste i tačno deset godina bili Mitropolitov kelejnik… Šta tačno podrazumeva poslušanje kelejnika?
Bratija se često šalila sa mnom da sam sobarica… Kelejnik je u stvari monah ili iskušenik koji brine o keliji, odnosno o prostorijama u kojima živi iguman ili duhovnik. Pre mene je kelejnik Mitropolitov dvadeset godina bio otac Matej, koji je danas sabrat manastira Ostrog. On je besprekorno brinuo o Mitropolitu. Meni je otac Matej, ozbiljan i odgovoran, bio uzor, i način na koji je on obavljao svoje poslušanje. S tim što je ocu Mateju bilo mnogo teže nego meni. On je došao u Cetinjski manastir istog dana kada i Mitropolit, i bio mu je u prvo vreme i vozač i kuvar i čtec na Liturgijama, a i kelejnik i gostoprimac. Ocu Mateju je tokom 2009. godine nekoliko meseci pomagao u tom poslušanju o. Kliment. Pošto je otac Matej prešao 2010. godine u Ostrog, a o. Kliment u Praskvicu, onda je Mitropolit, po njihovoj preporuci, blagoslovio da ga ja nasledim na tom poslušanju.
Biti kelejnik mitropolitu Amfilohiju je bilo jedno od najlakših poslušanja u manastiru. Sam Mitropolit je bio vrlo skroman. Do zadnjega trenutka gledao je da ne bude nikome na teretu, sam je o sebi brinuo i nije davao da niko oko njega radi. Tako da se, osim možda ovih zadnjih dvadeset dana, uglavnom moje kelejništvo svodilo na to da brinem o čistoći njegovih prostorija, ako treba nešto da mu dodam, i kad dolaze gosti da ih poslužim i budem tu pri ruci.
- Da li je bilo razlike između Mitropolita kao arhijereja i Mitropolita kao sabrata Cetinjskog manastira?
Jedina razlika između Mitropolita kao mitropolita i Mitropolita kao sabrata Cetinjskog manastira je bila ta što su ljudi ka njemu kao Mitropolitu hrlili i ukazivali mu najveće moguće poštovanje, tako da smo mi tek u tim trenucima postajali svesni ko je Mitropolit. Istovremeno, i kao sabrat Cetinjskog manastira Mitropolit nam je bio apsolutni autoritet, i svi smo imali prema njemu veliku ljubav i pazili smo da ga ne uznemiravamo. Mada smo verovatno nekad i prelazili tu granicu, pa smo ga i gnjavili i davili.
Mitropolit je skoro svaki dan išao negde, međutim dešavalo se i da bude po par dana sa bratijom u manastiru, i onda smo bili u prilici da ga upoznamo kao običnog čoveka. On se ni po čemu nije izdvajao od monaha i iskušenika. Prema nama se ponašao baš kao otac prema svojoj deci – umeo je i da se našali, i da nas blago ukori za neke stvari… Umeo je isto, kada bi video da hvatamo krivinu za neka poslušanja poput kosidbe i rada u vinogradu, da kaže: „E bratijo, idemo svi da pomognemo”, i onda on zavrne mantiju, a mi, hteli ne hteli, krenemo za njim – bude nam neprijatno da on starac radi. Tako da je razlika između Mitropolita u manastiru i van manastira bila samo ta što je odnos prema njemu van manastira bio malo zvaničniji. Međutim, taj mi je utisak ostao – dođu zvanično, ali kad odlaze, uvek odlaze sa velikim osmehom na licu, kao da su skinuli neki mrak sa lica. Bukvalno su to bivali preobraženi ljudi. A bilo je raznih ljudi koji su dolazili kod njega, sa najtežim mogućim životnim pričama, sa zdravstvenim problemima… Bože oprosti, i takvih od kojih smo mi iz manastira bežali… Mitropolit bi seo sa takvim i pričao kao da mu je prijatelj sto godina… Niko od Mitropolita nije izašao da se osetio poniženim, ili da se osetio nižim od njega, nego je uvek nailazio na toplinu. Najčešće bi posle razgovora sa njim ljudi rekli: „Bože, kako sam na svu moguću muku zaboravio kad je on progovorio”. Mitropolit je stvarno bio jedan veliki utešitelj. Jednom prilikom, pošto je video da u nekim situacijama malo varničim, rekao mi je: „Znaš, mene je Ava Justin učio: kad ti prilazi čovek, ti se pomoli za njega pre nego što ti priđe, i ako je nosio neku negativnost na sebi sve će to da padne, a i ako ima neku muku onda će Gospod da te prosvetli šta da mu kažeš”. I stvarno, trudio sam se, a i sad se trudim, doduše manje uspešno nego što bi trebalo, da to pravilo njegovo i taj savet ispunjavam.
- Znamo da su vrata Mitropolije crnogorsko-primorske su bila otvorena za svakoga – od ljudi na najvišim pozicijama do onog najmanjeg čoveka, i za problematične ljudi i za ne uvek dobronamerne ljude… Kako je Mitropolit podnosio tu količinu obaveza i taj zaista veliki broj najrazličitijih ljudi koje je decenijama svakodnevno primao? Da li mu je u nekim trenucima bilo teško? Da li bi se ponekada umorio?
Što bi rekao apostol Pavle, Mitropolit je bio svima sve. I oci iz kancelarije, i bratija iz manastira, svi mi smo svedoci da je bivalo dana da od kako izađe iz crkve sa službe, a službu nije propuštao, pa do uveče neprestano radi i prima ljude. Bivalo je i do pred ponoć da završi i zadnje ljude isprati. Znači to je bilo smenjivanje i ljudi i najrazličitijih tema, od porodičnih i zdravstvenih problema, do nekih stvari životnih, tipa uređenje crkve, parohijskih i manastirskih tekućih pitanja… i ne znam čega sve ne… Nametale su mu se raznorazne teme o kojima je morao da razmišlja u toku dana i da razgovara, i tako do uveče. Mi bismo svi bili smoždeni… Dešavalo se da ne stigne ni da ruča (on je inače jednom dnevno jeo), nego da popije samo kafu i čašu vode, i to mu je bilo to u toku dana. Sećam se jednom, kad smo zadnje ljude ispratili u dvadeset minuta do ponoći, ja zaključavam vrata, a on kaže: „Čoveče, pa vreme je i da se malo odmori.” Dešavalo se da je negde služio po Crnoj Gori, i onda dođe već onako podobro umoran, a čeka ga već po troje, četvoro. I onda bi on, onako umoran, sa njima proveo još tri, četiri sata. Tako da je bio neumoran u raspinjanju za svoj narod, i stvarno je svima bio sve.
Njegovim blagoslovom smo i mi oko njega iznosili i ono što nam se činilo po ljudskim slabostima i nemoćnima da nećemo moći da iznesemo. I uprkos često velikom umoru, ipak smo osećali mir u duši. Znači, Gospod je preko njega izlivao blagodat i davao nam da iznesemo ono što po sopstvenim snagama ne bismo mogli.
On samoga sebe nije štedeo, i mada je gledao da nas poštedi koliko može, opet je druge strane, vodeći se onom narodnom i svetootačkom, da slobodne ruke đavo brzo zaposli, gledao da svakome prema njegovom talentu da poslušanje, da bi to obavljao od srca. Mitropolit je čvrsto verovao u čoveka, i kad bi mu ukazao poverenje nije više ispitivao da li je dostojan i da li može da iznese to ili ne. Gledao bi da pomogne ako vidi da ne može, međutim ako bi to uradio manje ili više uspešno, samo ako bi video trud, on bi bio zadovoljan i radostan. A ako bi video da se muči sa time, ne bi mu više davao to poslušanje. Tako je on svima nama nalazio meru.
Svi smo svedoci kako je on sa nekim ljudima, od kojih bismo mi davno digli ruke, raznorazne kombinacije isprobao. Posebno kada su monasi u pitanju: pošalji u jedan manastir, u drugi, ovamo, onamo, i na kraju ga postavi na neko mesto, i taj monah ili monahinja bukvalno procveta na tom mestu. Dešavalo se da to traje i deset, petnaest godina, ali bi mu na kraju našao njegovu meru. Po tom pitanju Mitropolit je stvarno bio duhovni otac, i neko ko nije odustajao od čoveka. Po onoj svetootačkoj, koju vladika Atanasije citira: Kad god se rodi čovek na zemlji Bog ispoveda svoju veru u njega. Tako je Mitropolit ispovedao svoju veru u sve nas, i bez obzira na to da li bismo je mi opravdali ili ne, on nam je uvek davao novu priliku.
- Svedoci smo kako je on i kabinetu Mitropolije, a i čitavoj Mitropoliji crnogorsko-primorskoj dao vaseljenski impuls. Kako je to uticalo na njega i na ljude oko njega?
On je zaista Mitropoliju učinio vaseljenskom. Verujem da čak ni neki patrijaršijski centri nisu u svetu danas to što je u njegovo vreme bila Mitropolija. Tu je bilo eminentnih episkopa iz Grčke, Carigrada, Rusije… koji su zvali i pitali ga za savete na raznorazne teme, onda monasi sa Svete Gore, pa monahinje iz Grčke i iz Rusije, kosovsko monaštvo… Nema, mislim, zemlje i naroda kom Mitropolit nije jedan deo svoje duše uložio i posvetio. Njegova neprestana briga je bila jedinstvo Crkve, i mnogo mu je teško palo sve ovo što se izdešavalo oko Ukrajine, i on je sa tom ranom i otišao Gospodu. Ali znamo da smo u njemu dobili jednog jakog molitvenika i zastupnika za crkveno jedinstvo, i nadam se da će Gospod, njegovim molitvama, da vrati Crkvi mir i jedinstvo.
- Kao vrhunac delanja Mitropolita Amfilohija možemo da izdvojimo našu skorašnju borbu za odbranu svetinja, kada je on, možemo reći, celom svetu održao lekciju kako se voli svoj narod, kako se staje ispred svog naroda, kako se taj narod predvodi. On je iz te borbe izašao kao pobednik. I kada smo mislili da je sve bitke izvojevao i da nema više tog krsta koji nije poneo sa svojim narodom, on je poneo i ovu najnoviju muku na svojim leđima, poneo je krst ove nove bolesti. Vi ste od prvog dana bili pored njegove bolničke postelje. Pre nego što počnemo da pričamo o tim njegovim poslednjem ovozemaljskim danima, želela bih da vas pitam nešto o odnosu Mitropolita Amfilohija prema bolesti uopšte – kakva je bila njegova briga za svoje, ali i za zdravlje drugih ljudi?
Mitropolitu je Gospod dao izuzetno zdravlje i fizičku izdržljivost. Vrlo retko se razboljevao i to su uglavnom bile neke lakše prehlade, možda je jedno dva puta imao grip. Ako bi prehladio, pa ga mi pitali kako je, on bi odgovarao: „Ja sam iz Morače, mene je majka još maloga okupala u hladnim u vodama, tako da ja se ne bojim bolesti”. Uveliko je gazio osamdeset i treću godinu, a bio je vrlo pokretan i do zadnjeg trenutka je potpuno sam o sebi brinuo.
Mitropolita su skoro svakodnevno zvali ljudi da se moli za njihovo zdravlje. Sećam se jednom, u pola dva ujutru su zvali da je neki čovek na samrti i da se moli za njega. Mitropolit je svakom tom pojedinačnom slučaju prilazio sa velikom pažnjom i sa sastradavanjem. Desilo se bezbroj neočekivanih izlečenja, koje su lekari sami svedočili, za neke ljude za koje su mislili da im nema leka. Mi duboko verujemo da je to bilo po Mitropolitovoj molitvi, jer znamo kakve su bile prognoze bolesti pre nego što smo mi preneli Mitropolitu da se moli i kako je bilo posle njegove molitve.
Kad se pojavio ovaj zlosrećni virus korona, Mitropolit je od prvog trenutka imao prema tome ozbiljan pristup, ali kao svaki pravi hrišćanin nije pokazivao strah. Samo je rekao da to jeste neko znamenje Božije. Govorio je, naročito zadnjih dana u postelji: „Ne znam da li je ovo satanska stvar ili Božje dopuštenje, ali očigledno da nam je dato da se neke stvari u životu preispitaju”. Jer i sami smo svedoci šta se dešava u svetu, a posebno zadnjih godina i kako je svet nezaustavljivo srljao u propast kroz raznorazne izopačenosti u društvu i urušavanje svih mogućih moralnih i društvenih sistema. Stege koje su ranije držale društvo vekovima počele su da nestaju u naše vreme. Mitropolit je smatrao da je Gospod poslao ovo da bi se čovek zamislio nad svojom sudbinom – kuda mi to hrlimo.
U početku bolest nije bila jakog intenziteta, ali kada je postalo jasno da je zbog njegovih godina bolje da pođe bolnicu, Mitropolit je jedno dvadesetak minuta ležao na krevetu u svojoj keliji i očigledno se molio Gospodu. U jednom trenutku su mu se oči napunile suza, ustao je i rekao: „Ajmo!” Prva misao koja mi se nametnula u tom trenutku jeste – krenuo je na svoje stradanje, po onoj reči Sv. pisma – kao ovca na zaklanje pođe.
Kada je potvrđeno da je pozitivan na kovid, Mitropolit je rekao: „Pa red je, kada ovoliki narod strada u Crnoj Gori, a i ne samo u Crnoj Gori nego i širom vaseljene, pa i ja da uzmem malo ovaj krst da ponesem”.
Od tog trenutka kreće zadnje poglavlje u životu Mitropolitovom. On koji nikad nije bio u bolnici, koji nikad nije dao da se mnogo brinemo oko njegovoga zdravlja, i uopšte nikad nije davao da brinemo oko njega… Kad malo sada bolje razmislimo – tu je Gospod isprobao njegovo smirenje. I pokazao se Mitropolit kao stvarno dorastao i tom iskušenju, tom ispitivanju od Gospoda. Bio je poslušan lekarima i sestrama. To je izuzetno zahtevno i terapijski intenzivno lečenje – mnoštvo infuzija, injekcija, vađenja krvi – nije bilo mesta na rukama Mitropolitu koje nije bilo izbodeno iglama… Međutim, on nikada nije pustio ni glasa. Kada bi ga pitali boli li ga, on bi se šalio: „Ma ne, nije ništa. Navikao sam ja na to – piju meni krv ceo život. A pijem i ja drugima.”
Lečenje je išlo polagano. U jednom trenutku, negde peti, šesti dan otkako je došao u bolnicu, imao je krizu, pošto je imao obostranu upalu pluća. Tada sam prvi put pomislio – pitanje je da li će se izvući iz svega ovoga. A onda sam se setio kako je stalno govorio da se dogovorio sa Gospodom da neće ići dok ne vidi crkvu na Lovćenu i manastire Prevlaka i Prečista Krajinska obnovljene. To mi je ulivalo nadu. Tih dana je doktorka Jelena, koja je brinula o njemu kao o svome ocu, rekla: „Vladiko, ako zamislimo vašu bolest kao Lovćen, mi smo se sad popeli na vrh”. Na to je on dobacio, sve onako dobro bolestan: „Odlično, odmah počinjemo temelje crkvi da kopamo!” Tu se Jelena nasmejala, i posle nam je rekla da se možemo nadati ozdravljenju, jer je Mitropolit zadržao vedrinu duha. I dodala je: „Sada polako ide oporavak: polako se spuštamo, prvo na Njeguše, pa onda idemo na Cetinje.” I tako je i bilo, krenulo je poboljšavanje.
U jednom trenutku je doktorka Jelena rekla: „E, sad smo stigli na Njeguše” – više od pola puta smo prešli. Mitropolit je posle toga ojačao, i šalio se, brinuo raznoraznim stvarima: o izgradnji crkve u Vrujcima, o manastiru Tophana na jezeru, o sestrama monahinjama iz raznih manastira… I na razne teme razgovarao telefonom. Tada sam pomislio i rekao doktorki Jeleni: „Mislim da smo stigli do Bajica”, i samo sam čekao kad ćemo da izađemo iz bolnice. Tako je bilo sve do srede popodne. U sredu popodne sam primetio da se on malo meškolji i da drži ruku u predelu grudnog koša. Po dogovoru sa doktorkom Jelenom, da javim čim nešto primetim, poslao sam joj poruku da mi se čini da se Mitropolitovo stanje menja. Ona je inače strepela od toga što i desilo, jer se kod starih osoba u devedeset posto slučajeva desi ta komplikacija, javi se vazduh u sredogruđu, zato što stare osobe ne mogu tako lako od kiseonika da se odvoje. Doktorka je odmah došla i dala mu odgovarajuću terapiju. Međutim, kako se bližilo veče tako je počeo da mu pada nivo kiseonika u krvi… Naravno, odmah su preduzete potrebne mere, ali je tada doktorka prvi put izjavila da se boji da možda Mitropolit neće uspeti da se izbori sa posledicama korone. Ja sam opet pomislio – Ma ne, nije još završio kapelu ni ostale svetinje… Ali u istom trenutku sam pomislio i nešto drugo: Možda Gospod hoće da ga uzme da ne mora to on da završi, nego da vidi da li ćemo mi to da završimo – pokolenje koje je on podigao. Da Gospod hoće u stvari da proveri na taj način njegov zasad u vinogradu, da vidi da li smo mi sad zreli da rađamo sami bez njega. I dete u jednom trenutku mora od majke i oca da se odvoji, ne može ceo život da živi na njihov račun. Od te sam se pomisli sav naježio, ali ipak sam se molio: „Gospode, ostavi ga makar još pet godina, treba nam”.
Kako je veče nastupalo tako mu je bilo sve lošije i onda su mu uključili mnogo jače količine kiseonika nego što su bile ove koje je ranije primao. Pre nego što će mu staviti masku za kiseonik rekao mi je: „Znaš šta, ma idemo mi za Lučindan na Cetinje”. Sam u sebi sam pomislio: Kakvo Cetinje, Vladiko, još se niste sa kiseonika makli, nećemo mi pre srede izlaziti odavde…
U četvrtak ujutru, kad je već svanulo, tražio je da mu damo vode. Skinuli smi masku sestra Stoja, koja je bila dežurna, i ja, i dali mu vode da pije, a on je onako samom sebi u bradu promrmljao: „Gotovo je”. Presekao sam se, i pomislio: Izgleda da je Mitropolit stvarno rešio da nas napusti.
Kasnije mu je u toku prepodneva pozlilo, i lekari, koji su tu bili inače pored njega, morali su da ga zaseku između rebara, da bi mu drenirali taj dodatni vazduh. Ti zadnji njegovi dani su bili zaista kao iz Jevanđelja – bile su mu probodene i ruke i noge od silnih lekova i analiza, probodena su mu bila i rebra, iz kojih je izašla voda sa sukrvicom, baš kao iz Jevanđelja. To se sve desilo 29. oktobra, na dan kad se slavi Sveti Longin Sotnik koji je kopljem probo Gospodnja rebra. Puno zaista simbolike ima u tih nekoliko Mitropolitovih zadnjih dana…
Nakon što se probudio iz te blage narkoze lekari su ga pitali kako je, a on je na to rekao: „Završavajte to, deco, i pustite me”. Ja sam to protumačio kao molbu da ga pustimo da se odmori, jer se baš izmučio. Međutim, očigledno je tražio da ga puste da bi mogao da se moli i da se pripremi za put na koji već krenuo.
Taj zadnji dan – od četvrtka ujutro do petka dok nismo izneli Mitropolita iz KBC-a, medicinski tehničar i sestre (koji su i inače tih dvadeset i pet dana negovali Mitropolita): Aleksa Knežević, sestra Stoja, Zorana i Danica, nisu uopšte odlazili svojim kućama. Više od dvadeset i četiri časa, odnosno trideset i šest sati oni su bili uz Mitropolitovu postelju. Zajedno sa doktorkom Jelenom Borovinić-Bojović uz Mitropolita su tog zadnjeg dana bili i dr Đogo, dr Đorđe Krnjević, dr Šarčević, dr Ognjenka Šarac, dr Marija Bogdanović. Bilo je tu i drugih lekara i sestara, neka mi ne zamere što ih sve poimence nisam pomenuo…
Inače, zaista su svi lekari i sve setre i tehničari pružali sve od sebe da pomognu Mitropolitu da se izbori sa tom bolešću. Mitropolit im je bio neizmerno blagodaran na tome, i stalno im se izvinjavao što se toliko oko njega bave. Na to su mu oni redovno odgovarali – „Nije, Vladiko, vi ste nam najbolji pacijent”. Jer stvarno – niti se žalio, niti išta tražio. Njemu je bilo veliko opterećenja što moraju oko njega da se brinu. Međutim, njima je to očigledno bio blagoslov i radost. Tako su rado dolazili, pa i kad bi završili smenu dolazili su malo da pričaju sa njim, da pitaju treba li nešto. Za svo vreme boravka u bolnici stalno su dolazili lekari i medicinske sestre – da ga pozdrave, da mu požele oporavak, da mu zahvale za neka dobročinstva u životu koja im je učinio. Tek tada sam video koliko je on dobročinstava činio tajno, da mi nismo znali. Mitropolit se svo vreme boravka u bolnici molio za sve njih, i za sve bolesnike.
Ostali smo budni celu noć kraj njega i bilo je jasno da je stanje ozbiljno, da je krenulo ka svome kraju. Ali – pošto smo se ne jednom uverili da se u vezi Mitropolita čuda Božija projavljuju – negde smo se u dubini duše nadali i verovali da će Gospod da mu još malo produži zemaljske dane. Ne zbog nas što smo pravedni i dostojni, nego zato što nam je potreban.
Negde u četiri sata ujutru počeli su da opadaju svi parametri, sve vrednosti životne. I meni tek tada sine – Bože Gospode, planirali smo u subotu da se pričestimo, na Svetog Luku, a pitanje je da li će on sutrašnji dan preživeti i da li će doživeti do subote da se pričesti. Pozvali smo oca Branka Vujačića da dođe da ga pričesti. Međutim, negde oko šest i petnaest svi životni parametri su došli na najniže vrednosti, a otac Branko još ne stiže. Uplašio sam se – da ne ode čovek nepričešćen, i jedino što mi je palo na pamet je bilo da ga uhvatim za ruku i, pošto sam znao da čuje iako je bio zbog respiratora u blagoj komi, kažem mu: „Vladiko, oprostite, sačekajte još malo. Otac Branko je krenuo sa Hrama da vas pričesti, nosi Darove. Sačekajte još malo.” I odmah su se digle sve vrednosti – i udisaji, i kiseonik, i pritisak… Tačno je čekao da dođe otac Branko da ga pričesti. To mogu da posvedoče i doktorka Jelena i ostali doktori koji su bili u sobi. Doktorka Jelena je i rekla svojim kolegama da se time potvrđuje njen stav da je čovek u trenucima smrti svestan.
Brinuli smo se da li će zbog respiratora uopšte i moći da primi Sv. pričešće. Međutim, kada je otac Branko prineo Darove, poluglasno sam Mitropolitu rekao: „Vladiko, evo otac Branko je tu da vas pričesti.” Kako sam mu to rekao, Mitropolit je nepogrešivo krenuo prema kašičici, uzeo Sveto pričešće usnama i progutao, ne otvarajući oči. Doktorka Jelena i svi ostali su počeli da plaču, jer je to bio baš potresan prizor. I takvo se blaženstvo na licu Mitropolitovom videlo, da sam pomislio – evo ga, već je sa Hristom, nema sumnje – ode on sa Gospodom. Jedno desetak minuta je Mitropolit bio stabilno, nisu mu padale životne funkcije. Posle nekih desetak minuta krenuo je da mu pada pritisak i druge funkcije. Onda je doktorka Jelena rekla da će samo u zadnjem trenutku, kad se bude upokojio, srce malo da ubrza rad. U jednom trenutku su lekari bili izašli i ja sam napravio metaniju i tražio oproštaj za sebe i blagoslov za oce iz Mitropolije i za svo sveštenstvo, monaštvo i verni narod – da nas ne zaboravi, da i dalje brine o nama. I rekao sam mu: „Deda, ako možeš još malo ostani s nama. Gospodu nećeš da pobegneš nikada, ti si uvek sa Njime, a nama si još potreban.”
Međutim, ipak je bilo vreme da on pređe, i polako su počele sve funkcije da mu padaju. Otac Branko je došao, zapalio sveću. Svi lekari i sestre su prišli da uzmu zadnji blagoslov. Čitali smo Jevanđelje, a kada smo videli da se sami kraj primakao Simbol vere i 50. Psalam. Držao sam ga za ruku i gledao, a i pratio sam te vrednosti na ekranima… Mitropolitu smo videli takvo spokojstvo na licu, i kako menja boju: postaje kao u ćivotu što je bio, žut kao Sunce, kao zlato – nigde one pege ili mrlje mrtvačke. Ali je još uvek živ i vidim ono kako se spušta pritisak, i dolazi na 16 i samo se tu isključio ekran. Doktorka Jelena je rekla: „Upokojio se”. Onda su lekari medicinski konstatovali smrt. Ali, ono što smo svi zajedno konstatovali – doktorka Jelena, otac Branko i ja, pošto smo samo mi ostali uz njega dok je umirao, to je da se upokojio, a da nismo znali kad, iako smo ga svi troje pažljivo gledali. Niti je bilo uzdaha, niti je bilo grča na licu, makar neki od mišića ili živaca da mu se pomerio, niti onog samrtnog ropca, ništa pod milim Bogom. Samo je odlepršao kao ptičica ka Gospodu.
Otac Branko i ja smo ga pripremili i obukli. Ostali oci su došli i doneli odežde tri i po sata pošto se upokojio, i mene je bilo strah da li ćemo moći da mu obučemo odežde, jer već tri i po sata od upokojenja prošlo. Međutim on je bio potpuno pokretan, kao da smo živoga čoveka oblačili, i tople su mu bile ruke. Do te mere da smo se na trenutke pitali je li se upokojio… Tačno je imao onu pravedničku končinu.
Što je rekla jedna od lekarki kad je došla: „Evo već dva čuda koje su se desila od Mitropolita. Prvo čudo jeste da je ceo Klinički centar, nekoliko stotina radnika došlo da izjavi saučešće i da se pokloni Mitropolitu, da uzmu poslednji blagoslov od njega. Tu ima i muslimana, i ovih čiji su duhovni očevi hteli da otmu svetinje, i onih ljudi koji su svim srcem voleli Mitropolita i molili se za njegovo ozdravljenje, svi do jednog od su došli da se poklone Mitropolitu. A drugo je čudo bilo to što od prethodne noći ni jedan jedini bolesnik nije imao pogoršanje zdravlja, nije imao krizu, nego su svi primili redovne terapije i svi su bili mirni. Reč se nije čula, ni uzdah ni jauk.” Još je bilo i nekih drugih znamenja, u Cetinjskom i Ostroškog manastiru, a čujem još i na drugim nekim mestima – to jutro niti su krave mukale niti su se ptice čule nego je takva neka tišina vladala, kad čovek čuje tišinu. Onda su Mitropolita proveli kroz KBC-a, i jedva smo prošli od sestara i doktora – svi su izašli da ga isprate.
Na putu iz Podgorice za Cetinje, setio sam se kako je Mitropolit rekao: „Idemo mi na Cetinje za Lučindan”, i rekoh mu, gledajući u sanduk: „Vala, Vladiko, odlazite na poslednji put i opet ste u pravu, uvek je vaša zadnja. Rekoste: Idemo za Lučindan na Cetinje, i evo – dođosmo!”
Sahranjen je u kripti Sabornog hrama, gde je za života sebi grob napravio. Grob je bio ozidan i trebalo je samo da se spusti kovčeg. Međutim, on je rekao da mora zemlja da bude u grobu – „zemlja sam i u zemlju ću da idem”, tako da su mu doneli zemlju iz njegove rodne Morače i nasuli u grobnicu. Posle, kad smo ga položili u grob po njemu je posuta zemlja sa Kosova i Metohije, koju je brat Živojin Rakočević doneo sa Gazimestana, i vladika Atanasije iz Prizrena, kao i zemlja iz Jasenovca, koju su donele sestre monahinje iz manastira Jasenovac.
Kada smo se sutradan ujutru skupili u holu Mitropolije, oci iz sekretarijata i ja, gledamo prema fotelji na kojoj je on obično sedeo, i komentarišemo – Ne možemo da verujemo da se upokojio, jednostavno imamo utisak da je otišao negde na službeni put. I tako se i nadamo – da je otišao na službeni put kod Gospoda i da će da nas pokupi kad bude trebalo da pređemo iz ovoga sveta u onaj.
- Želim da se osvrnem na još jedan momenat koji govori o tome da je Mitropolit uvek bio sa svojim narodom. Naime, govori se da mu je nuđeno da se leči u inostranstvu, a da je on to odbio… Vi ste bili sve vreme uz njega, recite nam kako je to sve teklo?
Da. Onoga dana kada je postalo izvesno da Vladika mora da ide u bolnicu, stigle su ponude, i od srbijanskog i od nemačkog ambasadora. Obojica su velikodušno ponudili lečenje, prvi u Srbiji a drugi u Nemačkoj. Međutim, Mitropolit je to kategorično odbio, i nije za to hteo ni da čuje. Nekoliko puta su mu te ponude predočavane, ali je on bio odlučan. pa čak je i doktorka Jelena, koja je vrhunski stručnjak stvarno i daj Bože da joj se svakim dobrom i blagoslovom vrati, i njoj i svima koji su se trudili oko Mitropolita, uopšte nije bila sujetna. Ona je odmah rekla: „Vladiko, moram da vam kažem – postoje ponude da idete u Beograd ili za Nemačku. Tamo su možda bolji i uslovi i stručnjaci. Ako vi imate želju da pređete tamo.” Mitropolit je i njoj odgovorio da to ne dolazi u obzir. Razne su se zlonamerne petparačke polupriče mogle čuti o njoj i lekarima u KBC-u. Međutim, istina je da ona nije bila sujetna da ona sama leči Mitropolita, već je bila stalno na vezi sa dr Jovanom Matijaševićem, pulmologom iz Instituta u Sremskoj Kamenici i dr Goranom Stevanovićem, direktorom Klinike za infektivne i tropske bolesti iz Beograda. Razmenjivali su mišljenja, tako da je ona taj pravac koji je zauzela pri lečenju Mitropolita bila u prilici i da uporedi i da sagleda i kroz dobronamerne savete svojih uvaženih kolega. Lekari KBC-a su stvarno dali sve od sebe i onaj ko ih lažno optužuje stvarno greh nosi na svojoj duši. Jer niko nije Mitropolita na silu ostavljao ovde da ostane, nego su to bile njegova čvrsta volja i želja. A bio je zaista velikom ljubavlju okružen, i ništa mu nije nedostajalo.
Jednostavno, došlo je vreme da Mitropolit počine od trudova svojih i Gospod je rešio da kaže svome sluzi: „Dobar si rat ratovao, trku si završio, veru si sačuvao, uđi u radost gospodara svoga.”
- Gledajući mnoštvo naroda koji neprestano dolazi u kriptu Hrama da se pokloni Mitropolitu, ne mogu da se otmem utisku da je ta slika identična onoj koju sam pomenula na početku razgovora – kako su vrata Mitropolije uvek bila otvorena za svakoga. Čini se samo kao da je Mitropolit preselio svoju keliju u kriptu podgoričkog hrama, i da nastavlja tim istim putem – da razgovara sa tim ljudima koji dolaze kod njega, da nastavlja da ih oplemenjuje, da im daje savete i duhovno ukrepljenje…
Da. Hvala Bogu, Podgorica je konačno dobila svoju punoću, dobila je novo pokloničko mesto, i narod će tek da počne da dolazi i da hrli njegovom grobu.
A nama je ostalo da držimo ono što je on ostavio. A to nije samo da držimo nego bogami i podobro da se pomučimo samo da održimo tu visinu koju je on držao. Da nastavimo da udvostručujemo talente i da još više radimo na onome što nam je on poverio, da bi se na taj način proslavio Hristos Bog naš i u Njemu Mitropolit kao verni sluga Njegov.
Priredile: Ivana Jovanović i Tatjana Marjanović
Intervju je u pisanom obliku, skrađen i prilagođen časopisu ”Svetigora”
