Navršilo se godinu dana od upokojenja arhiepiskopa cetinjskog i mitropolita crnogorsko-primorskog AMFILOHIJA, svedoka ljubav, propovednika vere u vaskrsenje i našeg duhovnog oca koji nas je, više svojim ličnim primerom i životom nego rečima, naučio da je jedina mera našeg života uzrastanje u meru rasta visine Hristove.
Bolje nego ikada do sada osećam u srcu da se u ljubavi Božjoj prekidaju sve granice, i da su u Njegovom spasonosnom naručju svi živi. Vođen ovim blagoslovenim osećajem iako je prošlo godinu dana od upokojenja svetopočivšeg mitropolita Amfilohija, njegovo prisustvo u našim životima je živo i delatno, a njegova očinska briga o nama slabima još usrdnija jer se pred prestolom Božjim moli za sve nas.
Sećam se našeg prvog susreta 2007. godine u beogradskom hramu svetog apostola i jevanđeliste Marka, kada sam mu prišao zatraživši blagoslov. Njegov osmeh i toplina ljubavi kojom je radovao sve nas, ali i spremnost da svakoga grli hristolikom ljubavlju, bili su dovoljni da prilikom prvog susreta sa njim osetim da razgovaram sa čovekom svetog života. Njegove reči koje sam tada čuo „blago meni, što pre sagledaš svoj život kao služenje Crkvi, biće ti lakše da prevaziđeš sve ovezemaljske teškoće“, duboko su urezane u mom srcu, a nadam se da ću do kraja istrajati u njihovom ispunjavanju.
Sveti Petar cetinjski bio je učitelj života i pravilo vere blaženopočivšeg mitropolita. Kao i Sveti Petar, mitropolit Amfilohije je usrdno nastavio delo podviga živeći naglašeno asketskim životom, ne tražeći nikad ništa lično za sebe i radi svoje udobnosti i ugođaja.
Njegovu dušu hranila je i ispunjavala sveta služba Božija, bratsko sabranje, ljubav i narodna sloga, zato je često nama govorio kao naš dobri učitelj: „Ništa ne dugujemo jedni drugima, već samo ljubav, jer smo pozvani da bezuslovno volimo jedni druge hristolikom ljubavlju“. Tom i takvom hristolikom ljubavlju lađu Crkve Božje u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj mudro je predvodio naš blaženopočivši mitropolit čiji je život bio neprestano na raspeću.
Sve rane narodne bile su i njegove rane, ali i svaka radost njegove pastve bila je ukrepljenje za njega. Svoj ovozemaljski život završio je deleći sudbinu svoga naroda, bivajući i sâm suočen sa opakom bolešću koja ja zavladala celim svetom. Bogu i bližnjima se mora, a uz Božiju pomoć i može, služiti bezrezervno i samožrtveno. Bez sopstvene žrtve nema napretka. Tako je govorio blaženopočivši mitropolit učeći nas da budemo i ostanemo takvi, istrajavajući na tom, često trnovitom, ali blagoslovenom put.
SVETI NAŠ VLADIKO MOLI BOGA ZA NAS!
Katiheta Branislav Ilić
