Парастосом, паљењем свијећа и полагањем вијенаца на спомен обиљежје у Старом Грацку обиљежена је 25. годишњица од убиства 14 српских жетелаца. Породице убијених кажу да су након четврт века изгубили вјеру у земаљску правду и надају се да ће починиоци одговарати пред Господом.
Свештеник Драгиша Јеренић који је служио парастос уз саслужење свештеника Епархије рашко-призренске, истакао је да су невини људи настрадили само зато што су часно и поштено носили крст који им је дат.
„Људи који настрадају идући да сакупе хлеб, да хране своје продице, не могу бити злочинци, већ само мученици, а ми у цркви увек мученике молимо да нас заступају пред Господом. Настрадали су они најчаснији међу нама, јер Бог ретко допушта злочинцима да на правди страдају. На правди страдају они најбољи и они који су спремни да крст свој понесу, а уједно и да страдају за крст.
Мало је таквих, а сви сте сведоци да су жетеоци такви међу нама“, рекао је свештеник.
Парастосу су присуствовали чланови породица страдалих, мјештани Старог Грацка, представници Канцеларије за КиМ, као и политички представници Срба са Косова.
Момирка Чанковић, мештанка Старог Грацка, истакла је да породице нерадо последњих десетак година о трагедији говоре за медије јер, како је рекла, 25 година носе страшан крст.
Помоћник директора Канцеларије за КиМ Игор Поповић подсетио је да 25 година након злочина починиоци и организатори нису пронађени, похапшени и осуђени, иако су, како је рекао, команданти Кфора, који је био задужен за безбедност, објавили да ће преврнути сваки камен на Косову да се пронађу убице.
Он је истакао да је тадашњи шеф Унмика Бернард Кушнер злочин у Старом Грацку означио као чин „разумљиве освете Албанаца“.
Градоначелник Штрпца и потпредседник Српске листе Далибор Јевтић истакао је да је порука 23. јула 1999. године, када су убијени они који су отишли на њиву, била врла јасна – „да овде нису добродошли и да је неко желео да Срба, не само у Старом Грацку, већ широм КиМ нема“.
Он је подсетио да је 22. јула 2018. године у својству потпредседника Владе и министра у косовској влади послао писмо на адресе свих међународних институција, али и оних које су задужене за правосуђе на Косову, захтевајући поновно отварање истраге, међутим, одговора није било.
Маринко Ђурић из Удружења „Косметски страдалници“ истакао је да су14 жетелаца из Старог Грацка пострадали пред очима светских моћника само зато што су Срби.
На данашњи дан, у атару села Старо Грацко, током жетве, убијени су Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Новица, Слободан, Миле и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић.
Њихово убиство сматра се једним од највећих злочина након сукоба на Косову 1999. године, за који нико није одговарао.
Седам Албанаца било је под истрагом. Унмик је у октобру 2007. године ухапсио Мазљума Битићија из села Велики Алаш, у близини Старог Грацка, због сумње да је учествовао у убиству српских жетелаца, међутим, он је два месеца касније пуштен из притвора услед недостатка доказа.
Специјално тужилаштво у Приштини, заједно са Еулексом је 2017. године обуставило истрагу због недостатка доказа.
Из архиве Радија Светигора издвијили смо разговоре које смо, овим поводом, прије неколико година за емисију ,,Косметска кандила снимили са Живојином Ракочевићем и Момирком Чанковић.
Живојин Ракочевић: ,,Мирис дјеце Старог грацка“
,,Љубица Живић је испунила Косовски завјет својим личним примјером, свједочећи да се завјетна земља не оставља. Она је задржала седам својих унука у Старом Грацком, иако убице њихових синова и очева туда пролазе. Памтим њене ријечи:
,,Подизала сам своје унуке а нико ми сузу није видио”. То је једна тешка неправда, која се по невиности људи и по томе што је злочин истражен и што се о њему све зна, сврстава у најапсурдније жртве нашег народа. С друге стране то су жртве којих се са посебним односом пијетета и светости сјећамо, са животном надом да ће правда достићи њихове убице које познајемо“, казао је 2020. године за емисију ,,Косметска кандила“ Радија ,,Светигора“ Живојин Ракочевић предсједник Удружења новинара Србије директор Дома културе Грачаница.
Љубица Живић из села Старо Грацко, 23 јула 1999. године изгубила је два сина. Отишли су да жању жито.
Мирис дјеце
„Брате , изађимо у поље!
Родило је жито,“
рече мој син,
и одоше она два моја,
два радовања,
двије пуне куће,
два ознојена мужа,
она два моја.
А ја не волим кад толико роди,
кад од ратова,
кад од страхова,
отежа клас и земљи и себи.
(Зато никад не жањи у злу,
Оно што се при добру сијало.)
Пусти нека га однесе ђаво,
Нека га поједу птице ,
Немој га дјеци у уста.
Зло му је помогло да роди,
да те намами,
да те сачека,
да останем без икога.
Кад су умјесто жита,
пожњели она два моја,
отишла сам у поље,
и грлила празно класје.
Кад су их умјесто злата,
донијели у двије пластичне вреће, ништа ми није било,
и ничег није било,
стала сам између она два моја,
између два неба,
да последњи пут,
осјетим мирис дјеце.
Живојин Ракочевић
Момирка Чанковић: 23. јул- дан који је обиљежио наше животе
Момирка Чанковић, која и данас живи у Старом Грацком тада је имала 29 година и живо се сјећа свега што се дешавало тог дана. Она каже да је тај 23. јул обиљеживо њен и многе друге животе.
„Било је вријеме жетве и пошто смо данима од британског Кфора тражили пратњу да уђемо на њиве и да обавимо посао, а нисмо је добијали, ријешили смо да се сами организујемо. У то вријеме су се већ смјењивали озбиљни инциденти, бомбе и напади од стране Албанаца. Било је врло напето. Ипак, с обзиром да смо у селу имали два комбајна, пала је одлука да се крене у поље, али је договор био да се не ради после шест увече. Људи су се поделили у двије групе, једна је чувала стражу, а друга је радила. У неко доба, још је био дан, комбајни су враћени у село и мислили смо да је све готово и да је опасност прошла“, присјећа се Момирка.
Оно што је након тога услиједило неће никада заборавити.
„Испоставило се да се нису сви вратили у село. Мјештани Драган Одаловић и Стеван Лалић пошли су да виде шта се дешава. На пољу су затекли трактор који је радио и на коме су била упаљена светла, а поред возила лежао је убијени Слободан Јанићијевић. Када су видјели да је мртав, нису ишли даље, јер је већ пао мрак. Покушали су да добију централу Кфора у Липљану. Међутим, на централи је радио Албанац и упорно је спуштао слушалицу. Стеван је сјео у ауто и отишао у Липљан.
Обратио се првој патроли британског Кфора и рекао шта се десило. Патрола је дошла на наша поља и остала у шоку“, прича Момирка.
Ни сами припадници Кфора нису очекивали, вјерује Момирка, да ће видјети овакве сцене.
„У селу, у први мах, нисмо знали да су сви мртви. Британски припадници Кфора су чланове породица чија су тијела нађена на њиви одмах одвели у Дом културе. Читав Кфор је тада био у паници, јер нису знали шта их је снашло. Породице су последње сазнале шта се десило и то тек када је Мајк Џексон, командант Кфора, дошао у село, а то је било око пола два ноћу. Ти јауци и лелеци били су стравични…“, присјећа се Момирка Чанковић.
Породице страдалих и даље чекају правду и надају се да ће починиоци бити пронађени. Специјално тужилаштво у Приштини у мају 2017. године обуставило је истрагу о овом злочину.
У Старом Грацку данас живи око 150 Срба, а прије 1999. године било их је више од 500.
Слободанка Грдинић
