У читавом хришћанском свету Мајка Божија на различите начине пројављује своје милости, на само Њој знани начин. Некe од њих су скривенe очима јавности и познатe само онима који су их искусили, док су другe очима јавности врло добро познате.
Свеславна Владичица, Царица неба и земље заправо непрестано чудотвори својим различитим произвољењима… Нека од њих су материјално изображена, насликана од стране угодника Њених, док друга по Њеном произвољењу, још увек нису.
Својом благодаћу, врлинама којима је просијала за време свог земаљског живота и касније осветивши се – доносећи на свет Богочовека Исуса Христа – Она непрестано помаже пали род људски, за који је пострадао Син и Бог Њен. Та сила, љубав и милосрђе Њено које гаји према палом роду људском, излива се непрестано свима онима који имају макар и зрно вере, љубави и наде да ће од Ње добити исцељење, олакшање у болестима или преумљење дотадашњег начина живота; олакшање у свакодневним искушењима са којима се сусрећу.
За датум њеног прослављења одређен је 25. јул по старом, односно 12. јул по новом календару.
Икона Пресвете Богородице, Тројеручице, беше породична драгоценост Св. Јована Дамаскина који ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком 8. века када се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа, муслимана.
Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, (данас, Антиохијска патријаршија) Валид (705-715), као муслиман није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног становништва, запослио, тада још увек световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.
Завидљив, демоном подстакнут, Грчки цар Лав Исавријанин, написао је писмо, у коме је оклеветао Св. Јована његовом господару, калифу, који је тим клеветама поверовао. Оклеветао га је речима да је Св. Јован тобож код цара тражио, калифово разрешење са дужности. То је урадио на следећи начин.
Цар је учинио да се једна од Јованових епистола, која је ношена православнима, отме на путу од носиоца и донесе к њему. Чим ју је узео, показао је својим писарима и замолио их, да ако може, неко од њих опонаша речи – изгледу Јованових слова. Ту се нашао један човек веома искусан у калиграфији, који је обећао цару да ће написати толико слично, да ни сам Јован неће познати да су то туђа слова. Стога му цар заповеди да то и учини и напише, као да је посланица од Јована. А у њој је писало следеће:
Царе многолетни, долично клањање приносим царству твоме, ја раб твој Јован из Дамаска. Да знаш да је град наш у ово време ослабљен, јер сараценски војници у њему нису храбри за бој. И ако и мало ратника пошаљеш, лако ћеш га узети. Помоћи ћу ти и ја колико ми буде било могуће у таквом отпочињању, јер у мојим рукама је сав град.
Лукави цар такође начини и друго писмо својом руком и упути га калифу Дамаска рекавши:
Благородни и свељубазни начелниче града Дамаска, радуј се ! Не видех ништа веће од љубави. И када неко чува састав и устројство света непоколебиво и неразрушиво, то је похвално и побожно. Стога и ја не желим да нарушавам дружење које имам са твојом племенитошћу, иако ме на то покреће и позива један твој искрени друг и сили ме често посланицама да кренем и војујем против тебе. Да би те известио о свему, шаљем ти једну од његових епистола да се увериш у моју истинску љубав који имам према теби, – а лукавство и одступање од тебе, онога који то сам својом руком написа.
Оба ова писма посла лукави цар Лав по једном свом слуги, калифу Дамаска Валиду, властелину Св. Јована.
Када овај то виде, разјари се и позвавши Јована, показа му написано. А он, схвативши царево лукавство, одрицаше говорећи:
Не само да ово не написах, него ми не паде на ум, било када нешто од овога.
А калиф, побуђен јарошћу, не поверова му нити му даде време да покаже истину, него одмах заповеди да му одсеку руку.
Десница која разобличаваше непријатеље Господње би одсечена.
Обесише је увече на тргу да би је преко дана сви видели. Када прође дан, посла Свети Јован увече пријатеље своје, молећи мучитеља да му да руку да је сахрани како би олакшао своју бол. На то се калиф смилова и даде му је.
Узевши је, дакле, Јован уђе у дом свој и паде на земљу ничице пред Светом иконом Богоматере, говорећи са сузама и вером:
Владичице Свечиста Мати, која си родила мојега Бога, због Божанствених икона моја десница је одсечена! Не знаш ли разлог због којег се избезуми Лав? Похитај брзо и исцели ми руку. Десница Вишњег, која се од Тебе оваплоти, чини многе моћи, Твојим посредништвом. И ову моју десницу нека сада исцели Твојим молитвама, да Теби, Богородице, и из Тебе овлаплоћеном Богу пишем благоумилне и слаткогласне песме и службе које помажу православној Цркви.
Ово изговоривши, Јован усну и угледа икону Приснодјеве како му тихо говори:
Ево, здрава ће бити рука твоја и не брини се због тога, него њом начини трску књижевника брзописца, као што ми сада обећа.
Пренувши се, виде исцељену и прилепљену руку. Целом душом својом обрадова се и сву ноћ певаше – веселећи се песмом захвалности Богу:
Десница Твоја Рука, Господе, прослави се у крепости. Десница Твоја посечену моју десницу да исцели, и њом да сасече непријатеље, противнике свечасне Иконе Твоје и Оне која те роди. И мноштвом Славе Твоје противнике иконосечце да сатре руком мојом.
И тако проведе сву ноћ радујући се и хвалећи Приснодјеву и Богомајку. Када освану дан и суседи видеше чудо, сазнаде се по читавом граду шта се збило. А неки који мрзеше Христа, позавидеше и одоше и рекоше калифу да не одсекоше руку Јовану, него неком његовом слуги, који да би учинио добро дело своме господару, допусти да му одсеку руку, који му за то даде безбројне сребрњаке.
Калиф стога заповеди да дође Јован, да му види руку. Он дође и показа одсечену десницу, на којој имаше један кружни ожиљак, који остави Пречиста Богородица – за нелажно сведочење посечења. Тада му рече калиф: Који те лекар исцели и које ти мелеме стављаше?
А Јован рече: Господ мој, свесилни Исцелитељ, који има једнаку силу – и против воље.
На то му калиф одговори:
Опрости ми, човече, јер као што видим, невин си и ниси се огрешио у овој ствари ништа, него те неправедно осудих. Имаш највећу част да будеш мој саветник. И обећавам ти да никада нећу учинити преко твог савета и воље.
А Јован паде на његову ногу и мољаше се да га остави да иде. После дугог убећивања допусти му и даде му на вољу и опроштај да иде куда жели. Благодаривши, он оде и раздаде сиромашним имање и ослободи слуге своје. Дође у обитељ Св. Саве Освећеног крај Јерусалима и тамо постаде монах.
Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Икона је од тада добила име Тројеручица, будући да је Св. Јован додао трећу, посребрену руку.
Проводећи монашки живот у Лаври Св. Саве Освећеног поред њега је стално пребивала и Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах од других отаца у лаври временом сазнаде да је ктитор манастира, Свети Отац Сава Освећени пре свог блаженог упокојења 6. в, дао заповест да поред његовог гроба причврсте ,,патерицу“ тј. игумански штап његов и да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син, његовог имена, тј. Сава, те да ће, при његовом поклоњењу гробу – причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Св. Отац Сава Освећени заповедио да се као благослов додели игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророчанства Светог Оца, Св. Јован Дамаскин пре своје смрти остави завештање да онај царски син као благослов добије и његову Богородицу Тројеручицу – као троструки благослов.
И заиста, после пет векова, 1217. г. у лавру Св. Саве Освећеног као сасвим прост монах, поклоник, долази царски син, Сава, из манастира Хиландара.
Док се он поклањао гробу истоименог Саве Освећеног, свог небеског покровитеља, игумански штап паде са свог места. Изненађени манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнадоше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, мећутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештање свог ктитора, Саве Освећеног, они вратише игумански штап на своје место и причврстише га. Следећег дана Св. Сава Српски се поклони и други пут пред гробом – а игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах Св. Сави дадоше игумански штап, икону Млекопитатељницу и икону Тројеручицу (завештану Светим Јованом Дамаскином) – као троструки благослов.
Њу је Св. Сава донео у Хиландар – и то је њен први долазак у манастир. Икона Тројеручица је остала у њему до 1347. г. – дакле 100 г.одинаи више… све док као посетилац Свете Горе Атон није дошао српски цар Душан. Након посете Хиландару, приликом одласка за Србију, цар Душан као благослов манастира узима икону Тројеручицу; и икона на тај начин одлази за Србију. До краја 14. века икона из непознатих разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво манастира Студеница. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета, које је одмах потом пало мртво.
Ту где је дошло магаре са иконом, данас је сазидано поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија од манастира до тог места, у знак сећања на долазак иконе.
Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у манастир Хиландар. Ради велике почасти монаси су је ставили на горње место у олтару Саборне цркве, манастира Хиландара. То се догодило почетком 15. века.
Много касније, не зна се тачно када, манастирски игуман је био на самрти. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи монаси су припадали различитим националностима. Међу њима било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана – зато што се манастир налазио на грчкој земљи. Срби су опет предлагали Србина игумана, зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији и захтевали су свог игумана. На крају Руси су предлагали Руса игумана, зато што је манастир дариван великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица је решила проблем. У току једног вечерњег богослужења јасно се чуо глас Богородице са иконе – да је она Игуманија манастира. Мећутим, монаси том гласу нису придавали неки значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше икону на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисијарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у Цркви. Ујутру, отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да Она сама тако хоће.
Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла, да монасима манастира каже да од сада Она сама постаје Игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они не треба више да покушавају са избором игумана, нити да Је померају са Њеног игуманског места. И заиста, од тада до данас нико је није померио са Њеног места. Она се стално налази на игуманском трону – на месту Игуманије.
Од тада до данас, сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, – са стране, поред иконе. Јереји, и уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као Игуманијом манастира пре него што почну своје служење.
Они који су удостојени да посете манастир Хиландар, уверавају, да се Њено присуство, благодатна сила, љубав, милост и милосрђе непрестано осећају и прожимају свеукупно монашко и манастирско устројство, како спољно тако и унутарње.
Изображење
Они који су удостојени да виде лик Богоматерин на Њеној оригиналој икони, кажу да је толико благ и поглед толико мио да побуђује на умиљење све оне који Јој се поклањају – и да Њен величанствени, девствени лик, пун озбиљности некако тајинствено се утискује у душу оних који је виде.
У самом раду, Сва је рељефна а ради заштите и благољепија постављен је златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих камења, као и друге вредне предмете које прилажу верни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице.
Размере иконе су: 1,11 м у висину и 91 цм у ширину. Литијска је, тј. одлсикана са обе стране на чијој полеђини се налази предивна византијска икона Св. Николаја Мирликијског.
Једна Њена верна копија налази се у Саборној цркви Св. Саве, код Карађорђевог парка у Београду, на Врачару, у непосредној близини велелепног Храма Св. Саве који је тренутно у фази унутрашњег уређења.
Чуда
Прво чудо као што је познато је исцељење руке Св. Јована Дамаскина па је од тог чуда потекао и сам Њени назив – Тројеручица.
Међу многобројним Њеним чудима, навешћемо само нека:
1905. г. када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво високих официра руске војске тражило је од манастира Хиландара да им се пошаље икона на бојно поље као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца је донео одлуку да се не пошаље оригинал иконе, већ једна Њена верна копија, мањих размера од оригинала. Десно и лево на тој копији су били насликани ктитори Св. Симеон и Сава. Копија је послата и заиста, силом и дејством Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На крају је склопљен мир између два царства.
Блаженопочивши монах Филип из манастира Есфигмена био је непосредни сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. г. јак пожар великих размера захватио шуму манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он је претио да га запали. По избијању опасности, проигуман манастира блаженопочивши старац Данило, наложио је да се учини литија са Тројеручицом. И заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу до манастира Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио.
Једно од последњих чуда десило се 1992. г. у Крагујевцу, у Србији. У једној фотографској радњи је избио пожар – због кратког споја на електроинсталацијама. Власник радње имао је један календар из манастира Хиландара са иконом Тројеручицом на првој страни, као и две мале иконе (Св. Луке и Св. Николе). Календар је стајао на зиду радње, а две мале иконице на двема главним машинама које су иначе најважније у послу. По избијању пожара све у радњи је изгорело, док су календар са иконом Тројеручицом и оне две машине (које су иначе од пластике) на којима су се налазиле две мале иконице, – остали потпуно неоштећени.
Ипак највеће чудо које сотвара, Мајка Божија својим чудотворним изображењем, иконом Тројеручицом – Она то чини у душама верних, које неумитно води духовном оздрављењу и обновљењу ума и срдаца – верујућих у Сина и Бога Њеног и у Њу саму.
Елза Бибић
Литература
www.hilandar.org.info/Икона Тројеручица, od 14.07.2020;
Богословија Св. Владимира: Православни Литургијски Катихизис, Оваплоћени Бог, Светигора, 2002, стр: 422;
Илијић С. Тихомир,: Велича душа моја Господа, Војно издавачки Завод, Публикум, Београд, 2002. г. стр: 184 -186;
Крићанин, Агапије Ландос: Чуда Пресвете Богородице, Српска православна црквена општина Линц – Аустрија, стр: 29,123, 204;
Православни сајт: Поуке.орг. од 6.08.2013.г.
Снесорева, Софија: Земни живот Пресвете Богородице, Свјетилник – Никшић, Београд, 2006. г. стр: 1;
