У организацији Удружења Срба Повратника Столац у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 23. децембра 2023. године са почетком у 19 часова одржаће се пројекција документарно-играног филма ,,Монах Поп Слобо – Игуман Симеон, аутора Небојше Колака који говори подробно о животу и дјелу високопреподобног архимандрита Симеона Добрићевског и херцеговачког.
Захваљујући аутору, овим филмским документарно-играним остварењем остаје трајни печат на лик и дјело Попа Слобе, како су га Сточани звали.
Из Удружења наводе да је ово јединствена прилика да се још једном сви заједно присјетимо овога племенитог човјека и духовног пастира Православних Столачких Срба.
Овај прави народни човјек, ревносни монах и свештеник, рођен је као Слободан Биберџић у Стоцу, од оца Петра и мајке Боринке рођ. Кашиковић. Од младости своје заволио је Господа. То је увидјела и родбина и околина, па су га сви од малих ногу звали „Поп Слобо“. Голготски пут пролази од младости. На јевађелски Христов позив одрицања од себе, узимања Крста и хођењем за Њим, одазива се веома рано. Ријетко ко је био тако смјерног држања, као старац Симеон. Појавом је подсјећао, у најмању руку, на неког од старих светогорских монаха – подвижника.
Године 1942. из манастира Завале, одлази пјешке у цетињски манастир. Прима га тадашњи митрополит Јоаникије (Липовац), данас Свети свештеномученик и страдалник за вјеру православну. Одлучио је да жели постати монах. Митрополит Јоаникије, видјевши пред собом безазлено младо биће, покушао је да га наговори да се предомисли, с обзиром на његове године и ратно стање. Слобо ипак остаје при својој дубокој жељи. Написао је писмо митрополиту на страницу и по, у коме између осталог каже: „Иако је жеља моја велика да служим Цркви, добро сам испитао своју савјест и унутрашњи састав своје душе, да не би дошло до преваре између мене и Бога. Цјеливам Св. десницу“. Одмах сјутрадан рукоположен је за јерођакона, потом јеромонаха и отпослан од стране митрополита у епархију захумско–херцеговачку. Исте године постављен је за пароха столачког у Стоцу. Од Стоца до Мостора, Требиња и Плане, све је била његова парохија. У храму Вазнесења Господњег, служећи Господу, остаје равно пола вијека од 1942. – 1992.
Од седамдесет предратних свештеника, преживјело је само пет, од којих је један старац Симеон Добрићевски. Поновни прогон доживљава током страдања Срба у последњем, грађанском рату. Године 1992. гоњен вихором рата, напушта столачку парохију и одлази у манастир Острог. Из острошке светиње, благословом тадашњег епископа захумско–херцеговачког Атанасија, 1993. године долази у Добрићево и постаје игуман овог древног манастира. На све стране свијета је остао упамћен као човјек светачког лика и дјела. Најсвјетлијег лика је остао у народном сјећању. Посебан је био дар видјети га на прослави две стотине година Првог српског устанка, у манастиру Добруну. Тог 29. септембра 2004. поред патријарха Павла, као да су служили Литургију у Небеском Јерусалиму. Упокојио се у Господу, високопреподобни архимандрит Симеон Добрићевски, херцеговачки и свесрпски неботајник, 20. септембра 2009. године.
Б.М.
