Episkop Heruvim

Васкршњи интервју Епископа Херувима

Помаже Бог и благословите Преосвећени Владико, хвала Вам за овај драгоцени интервју у време наступајуће васкршње радости.

— Бог нас све благословио! На самом почетку, желим да се захвалим за овај интервју, а посебно што у овим данима празничне радости која се излила на цео свет кроз Празник над празницима имам прилику да дам свој скромни допринос, јер цело човечанство је обасјала љубав Божија кроз Христово Васкрсење које је потврда вечнога живота.

Васкрс је Христова победа, веома посебна и величанствена зато што је смрт обеснажена и слави се победа живота. Преосвећени Владико, коју поруку носи Васкрсење Христово? Шта овај празник представља за човека и у којем духу треба да се слави?

— Празник Васкрсења увек има суштину вечности, суштину живота која се испунила у Тајни Христовог страдања. Свети Јован Златоусти нам је у своме Васкршњем слову на најбољи начин сажео пуноћу и значај Васкрса. Између осталог говори: Ако је ко побожан и богољубив нека се наслађује овим дивним и светим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Затим је изрекао и ону чувену реченицу: Смрти где ти је жалац, Аде где ти је победа? Васкрсе Христос, и Ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони! Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! У овим речима из беседе Светог Јована Златоустог о Васкрсу сажета је и целокупна суштина Празника над Празницима. Радују се небо и земља и целокупно човечанство Победи Живота над смрћу.
Нажалост, ми се данас још увек сусрећемо са великим искушењима, како пандемијом која нас је задесила, тако и сада са новим изазовима око овог, свима познатог, међуљудског сукоба и раздирања. Зато, где год се налазили на овом свету, не смемо да заборавимо, без обзира на веру и нацију, да је Господ Исус Христос добровољно страдао, шта више, самога себе је предао на Крст, ради човека и света, и тиме нам је дао нову наду да сва искушења ако верујемо у Њега можемо да превазиђемо.
Као неуморни тражитељи суштине живота, Смисла, неминовно откривамо да љубав надвладава све празнине и недостатке овога света, јер управо у тим празнинама људске душе се можемо да се изгубимо. Човек често не може да препозна истинит циљ и прави смисао. Не може да препозна Тајну Крста која је добила своју суштину и своје испуњење у Тајни Васкрсења Христовог. Христово страдање, та велика Трагедија за човечанство, како су Оци говорили, постаде Победа за све нас. То је велика Победа Христова над смрћу која са једне стране пројављује Божанску силу, славу и моћ, а са друге стране и нама људима показује који је смисао и циљ нашег живота на земљи. Зато, кроз Васкрсење, кроз васрксну наду и љубав изливену за свет, требамо да схватимо све изазове као један тренутак у времену и да Тајном Васкрса све то победимо.
Како каже Свети апостол Павле: Бог и Господ је васкрсао и нас ће васкрснути својом силом (1. Кор. 6, 14). Са ове стране, и ми као људи, треба да славимо Бога истим оним речима којима га је славио овај дивни Апостол: Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа! (1. Кор. 15, 57)

Да ли бисте нам поближе појаснили ове Апостолове речи? Шта би значила поука апостола Павла за појединца данас?

— Свети апостол Павле нам, у овим речима, открива прави смисао и суштину наше вере, сведочећи да је Васкрс темељ живота свакога хришћанина, односно сваке личности. У Тајни Васкрсења Христовог нам се открива могућност живота у свој својој пуноћи, лепоти и радости. Празник Васкрса је Празник над празницима, који је дубоко укорењен у темеље људског бића. Човек Васкрсењем Христовим мора да дише, а то подразумева да имамо веру, наду и љубав, који су основни конституенти човековог бића и уопште начина живљења.
Ако дозволите, хтео бих и да се осврнемо на Страсну седмицу и да можда у њој потражимо Тајну вере, затим искреност и спремност свакога од нас да се кроз веру жртвује за Тајну Васкрсења Христовог. Наиме, у данима Страсне седмице, кроз догађаје из Јеванђелских читања, ми свом пуноћом лично пролазимо кроз сва Христова Страдања и присутни смо умом својим и срцем у свим тим догађајима. Активно слушајући све те одломке из Јеванђеља, оживотворили смо у нама део тих догађаја, и део тих људи који окружују Христа, односно Христове ученике и Мајку Божију. Зато свако од нас, у том тренутку, може да постави питање: ”Где сам ја ту?”.
Овим питањем осветљавамо сопствени начин постојања, односно откривамо да ли смо фарисеји, да ли смо цариници, да ли смо издајници и бедне кукавице – а Свето Јеванђеље нам говори шта су они били; или смо од оних који заиста стоје међу Апостолима и оним малобројним верним народом. Међутим, не смемо да заборавимо и то да је у том тренутку стадања Христовог, чак и Апостоле обузео страх; Петар се одрекао Христа, како нам сведочи Свето Јеванђеље, и то три пута; Јуда је издао Христа; Апостоли су се разбежали, али једино Свети апостол Јован и Мајка Божија код Крста, остају уз Њега страдалног, јер они су у искреној љубави која се ничега не боји и спремна је да се жртвује и преда у свему.
Управо у тим димензијама Велике и Страсне седмице можемо да сагледамо људско биће, односно шта га удаљује од искрене вере и спремности да се жртвује за Вечну љубав, а то су: страх и одсуство љубави. Видимо да, иако су Апостоли били утврђени у суштину целокупног домостроја спасења и Христовог доласка, ипак је у њима превладала људска природа и обузео их је страх од сопствене смрти.
Са друге стране, можемо видети Светог апостола Јована и Мајку Божију који су имали безграничну љубав без обзира на сва искушења која су пролазили, а посебно у тренутку Христове голготске жртве, када су показали љубав која се жртвује, која се даје ради другога, остајући уз Њега до самога краја. У свему овоме можемо да схватимо целокупно маловерје код људи, можемо чак и да схватимо и недостатак жртве за веру, за Цркву и уопште за међуљудске односе. Бог на, својим примером, показује какви ми треба да будемо у међусобним односима са другим људима, односно да све гледамо као своју браћу и да живимо у заједници љубави.

Васкршњи празници су богати народним обичајима, један од најпознатијих обичаја је фарбање васкршњих јаја-писаница. Која је симболика овог обичаја и како се повезује са суштином прославе Васкрсења Христовог?

— Данас, сви верски празници свакако су обележени народним обичајима. Наравно, то нам говори какав је етос нашега народа, односно да његова суштина има своје извориште у Цркви. Све су то духовни елементи који нам отварају и још једну димензију, зато је и видљиво да је Црква у нашем народу увек била присутна и јако важна. Исто тако, празник Васкрса има своје обичаје. Они прате богослужбени ток, почевши од Лазареве Суботе – Врбице, Цвети, након чега долази Страсна недеља и Велики Петак, када се у домовима православних Срба фарбају васкршња јаја као симболика живота. Претпоставља се да овај обичај долази од догађаја када је Марија Магдалина проповедајући Јеванђеље тадашњем римском императору Тиберију донела јаје поздрављајући га речима: Христос Васкрсе. Лепота овог обичаја је и у радости деце, која требају да негују и сачувају обичаје, да буду чувари и баштиници свих тих народних обичаја. Од малих ногу треба да их учимо вери, како би и они то могли преносити будућим поколењима. Симболика фарбања васкршњих јаја налази се у Тајни Васкрсења Христовог. Стога и боја васкршњих јаја треба бити црвена ради симболике у част невиног страдања Господа нашега Исуса Христа. Сви обичаји имају и психолошку димензију, будећи осећаје и сећања на минула времена. Пробуђују позитивну емоцију и свакако су јака мотивација. Круна свих обичаја јесте наш поздрав тога дана који на неки начин закључује циклус васкршњих обичаја: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Много се прича о вери и верницима. Какви су заправо савремени верници и колико су заправо искрени и утврђени у делима?

— Нажалост, видимо и сведоци смо да су многе вредности у друштву нарушене. Свакако да је тиме нарушен и хришћански етос. Овде бих се послужио и речима нашег блаженопочившег патријарха Павла када је у једном тренутку рекао да морал није ”Не треба” и ”Не сме се”, морал је ”Нећу”. Рекао је да морал није не грешити, него моћи, а не хтети грешити. У тим речима видимо суштину схватања стварности која нас окружује. Данас многи покушавају да под морал сведу: не треба радити то или не сме се радити оно, и на тај начин граде моралне вредности. Међутим, у нашем хришћанском поимању морала, хришћанска етика добија другачију димензију. Добија преображену димензију у којој није суштина да ли ја нешто смем или не смем, него да ли ја грешим или не грешим, чиним ли добро или не. Размишљајући на тај начин откривамо Христа, откривамо Његов пут и врлински начин живота. Данас смо занемарили ту окосницу духовног живота сводећи све то искључиво на неки ниво моралисања о томе шта се сме, а шта не, превиђајући истинити врлински живот. Врлински живот нам моралистику поставља у једну узвишену, врлинско-моралну вредност која нас усмерава ка Христу. Стога је вероватно кроз целокупну историју и искушења кроз која смо пролазили доктриниране вредности су и постале елементи који нам одређују шта јесте и шта није, одбацујући суштину вере које нам праве вредности хришћанског живота ставља у други план. Као верујући људи у Тајни Васкрсења Христовога можемо открити праву суштину и прави смисао. Ово треба да нам буде огледало и узор морала и етичности на нашем путу ка Христу. Требамо бити истински христоносци и богоносци како нас учи ава Јустин Поповић, да у тим димензијама схватимо суштину живота, односно да се вратимо нашој Цркви, нашој вери и Јеванђелском путу. Кроз Васкрслога Господа открива нам се Тајна живота вечнога, открива нам се први смисао морала и етике у пуном смислу те речи.

Какав је духовни живот православних Срба у Епархији осечкопољској и барањској? Шта Ваше епархиоте држи окупљенима и духовно буднима?

— Наша Епархија поред парохија и црквених општина у свим местима има и један манастир, који је посвећен Успењу Пресвете Богородице и налази се у Даљ Планини. Овај манастир, жељом верујућег народа овог краја и молитвама свих нас, постаје духовни центар наше Епархије. Светоуспенски манастир је место где можемо пронаћи своју утеху и утврдити се у својој вери.
У овим данима васкршњих празника наш народ овог краја показује своју велику веру, долази у свете храмове и на богослужења, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и на тај начин, на овим просторима, сведочи име Христово. Наравно да су околности у којима живимо тешке и изазовне. Дубоко верујемо да је вера нашег народа на овим просторима чврста и јака, да они знају да чувају и негују свој идентитет: верски и национални. Верујем да су дубоко укорењени у томе да је Црква гарант останка и опстанка нашег народа на овим просторима и Богу хвала и добрим људима свих институција и друштвених организација које у томе доприносе. Важно је истаћи и то да је наша заједница овде у сваком смислу организована, имамо своје институције и своје општине. Постоје наша културно-уметничка друштва и организације које се баве очувањем језика, културе и традиције, а свакако да је и Црква један обједињујући фактор свега тога, трудећи се марљиво да предањски сведочи име Христово.
Наш заштитници, Патрони ове Епархије су Свети Стефан и Јелена (Јелисавета) Штиљановић, који нас окрепљују да и у најтежим тренутцима никада не поклекнемо и ослабимо. Помажу нам да будемо аутентични у својој вери, хришћанској љубави и да сведочимо Васкрслог Христа како су га они сведочили у свом времену.

И за крај, Преосвећени Владико, шта бисте да поручите верницима поводом Васкрса 2022. године?

— На крају, зажелео бих свима да истрајемо и будемо још већи људи Васкрсења, а то подразумева да смо људи вере, љубави и наде. Нека нам Васкрсење Христово буде темељ живота, да нас оно увек снажи радошћу и љубављу како бисмо издржали сва искушења без обзира са које стране она долазила. Христос је наш истинити Пут, Истина и Живот, јер једино у Тајни Његовог Васкрсења можемо препознати Тајну вечности и Тајну Живота у свој својој пуноћи. Христос нам својом Победом над смрћу открива смисао живота овде на земљи, и зато све вас, браћо и сестре, поздрављам древним хришћанским поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Интервју Инфо-службе Епархије осечкопољске и барањске