U nedelju, 10. septembra 2023. godine, kada Crkva molitveno proslavlja Sabor srpskih prosvetitelja i učitelja, na svetoj arhijerejskoj Liturgiji u hramu Prepodobnog Simeona Mirotočivog u Veterniku načalstvovao je Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije.
Sasluživali su preosvećena gospoda episkopi bački Irinej, osečkopoljski i baranjski Heruvim, valjevski Isihije, šabački Jerotej i mohački Damaskin.
Na početku svete Liturgije Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je, uz sasluženje arhijerejâ i sveštenstva, izvršio čin velikog osvećenja hrama u Veterniku. Posle pročitanog jevanđelskog odeljka, patrijarh Porfirije je proizneo besedu:
„Braćo i sestre, veliki je blagoslov danas na svima nama i velika je radost u Veterniku, jer Veternik je dobio svoju dušu. Ono što je duša za čoveka kao ličnost, kao pojedinca, to je hram Božji u jednom naselju, a u ovom slavnom naselju koje se zove Veternik i koje su najpre nastanili ranjenici sa Solunskog fronta, oni koju su oslepeli u bitkama na Kajmakčalanu u mestu koje se zove Veternik. Otuda su oni koji su izgubili telesni vid došli u ovo mesto, a posle njih još mnogo puta, sto godina i više do naših dana, dolaze naša braća i sestre iz svih krajeva gde žive pravoslavni Srbi. Došli ste, braćo i sestre, ovde iz Hrvatske, iz Krajina, iz Bosne i Hercegovine, kao što su nekada došli, silom prilika, ranjenici sa Kajmakčalana. I vi ste silom prilika došli ovde. Ali, Promisao Božji – iako se nama neretko čini da nešto nema logike i da nema smisla – ima svoju dublju logiku, ima svoj dublji smisao. Zasigurno, Bog je hteo da se danas ovde saberemo iz mnogih krajeva, pravoslavni Srbi, i da osvetimo hram posvećen svetome ocu našem Simeonu Mirotočivom, roditelju našega rodonačelnika Svetoga Save, a zajedno sa njim i našem duhovnom roditelju. Došli smo i sabrali se ne makar kako, ne za bilo koji cilj od ovoga sveta, nego sabrali se u svetome hramu da osvetimo hram; sabrali se da pokažemo da jesmo narod Božji, narod hrišćanski, narod Hristov, narod pravoslavni; da pokažemo i potvrdimo da je pravilo našega života Jevanđelje Hristovo, Njegov Zakon, Njegove zapovesti, a ne bilo koji zakon i bilo koje zapovesti koje imaju svoje poreklo u čoveku i zajedno sa njim pohranjuju se u ovome svetu. Sabrali smo se da pokažemo da smo jedno i to opet, ne makar kakvo jedno, ne jedno i jedinstveno koje organizuje samo čovek, već da smo jedno u Jevanđelju Hristovom, da smo jedno verom našom u Hristu Gospodu našem. Sabrali smo se da osvetimo hram, da osvetimo mesto na kojem će se neprestano oprisutnjavati Carstvo Božje, na kojem će se pojavljivati Carstvo Božje, a mi na tom mestu postajati njegovi građani, postajati jedno sa Hristom, bivati jedno sa Njim i jedno međusobno. Carstvo Božje je Tajna radosti, baš onako, braćo i sestre, kako smo čuli u današnjem Jevanđelju.
Nije Gospod naš Hristos slučajno izabrao svadbu da bi pokazao najdublju tajnu, tajnu Carstva nebeskog. Nije uzeo sliku svadbe da bi nas uzveo u najdublju spoznaju i razumevanje šta je to Carstvo Božje, šta je to Carstvo nebesko. Nije Gospod upotrebio suvoparne, filosofske, mudre reči koje bi razumeli samo oni koji uče knjige i koji razumeju tajne jezika, tajne filosofije, nego je uzeo sliku iz naše svakodnevice i tu sliku svadbe upotrebio kako bi svaki čovek koji čezne za Bogom, za spasenjem, razumeo šta je to Carstvo nebesko. Današnje Jevanđelje po Mateju – a istu priču pominje sveti jevanđelist Luka – daje nam priču Gospoda našega o tome šta je to Carstvo nebesko, pa veli u toj priči: Carstvo nebesko je kao svadba na koju roditelj koji ženi sina poziva zvanice, prijatelje svoje od ugleda, od važne pozicije u društvu, od značaja, da dođu na svadbu i da uveličaju njegovo veselje. A sluge, otišavši da pozovu zvanice, nailaze na izgovore. Pravdaju se gotovo svi da ne mogu da se odazovu na svadbu. Jedan, kako beleži jevanđelist Luka, kupuje njivu, drugi kupuje goveda, treći ženi svoga sina, tojest ženi se on sam. Dakle, svako ima neki svoj razlog važniji od najvažnijeg razloga, a to je poziv na koji poziva gospodar koji ženi sina, da svi učestvuju u njegovoj radosti. Niko nije došao, a onda gospodar kaže: Pozovite sa trgova i ulica sve, neka svi dođu da učestvuju u radosti mojoj. I svi su se odazvali, sem onih koji su mislili da su neko i nešto i nisu imali vremena za svoje spasenje. Mislili su da ako imaju imetka i ako spolja ispunjavaju pravila i poštuju zakone, da su oni bolji od drugih i da nemaju razloga da se odazovu na ljubav gospodarevu. A, evo, oni koji su odbačeni po ulicama i po trgovima, ili mnogi drugi znani i neznani, odazvali su se; ali iako su mnogi došli, veli Jevanđelist, ostalo je još mesta.
Naravno, braćo i sestre, Gospod je upotrebio jednostavnu i jasnu priču, koju svi razumemo. Gospodar je Bog, a svadba je Carstvo nebesko. Svadba je povod i trenutak najveće radosti za domaćina i goste. Tu svi zaboravljaju svoje probleme, svoje muke i svoja iskušenja i svi učestvuju za bogatom trpezom, igraju i pevaju. Ne vide se razlike među ljudima svi kada su okupljeni oko gospodara, tojest svi koji su okupljeni oko Gospoda našega, razumeju da je on početak i kraj svake radosti, svakog smisla, svake lepote, i ne vide više razlike u odnosu na druge, ne smatraju sebe boljim od drugih. Naravno, budući svesni svojih promašaja i svojih slabosti, ali imajući smirenja i gledajući u ljubav Božju, njome se radujući i ispunjavajući, imaju samo razloga da pevaju i da igraju.
Ali, u toj priči interesantno je da Jevanđelist beleži kako je Gospod rekao da samo jedan sluga nije imao svadbeno ruho. Nije, verovatno, samo taj jedan bio grešnik, jer ovde se ne radi o spoljašnjem odelu nego se radi o unutarnjem duhovnom stanju. Neće se spasti samo onaj koji huli na Duha Svetoga – veli Gospod. Šta to znači? Samo onaj koji zna da je Gospod – Gospod, ali ne prihvata Njegovu ljubav, Njegov poziv, ne trudi se koliko do njega stoji da se preobražava, ne trudi se da živi u pokajanju i u smirenju – jer nema čoveka bez greha, samo je pravda Božja pravda večna – dakle, svi ljudi su pozvani u naručje Božje, svi su pozvani u blizinu Božju, Gospod na sve izliva Svoju ljubav. Ali, toj ljubavi raduje se samo onaj koji je smiren, koji živi u duhovnom trudu i u pokajanju. Ta ljubav jednako grli i greje i grešnike i pravednike, i one koji čeznu za spasenjem i trude se skromno da žive u Crkvi Hristovoj, i one koji to ne čine. I otuda, kada govorimo o Božjem odnosu prema nama ljudima – Njegov odnos je isti prema svakome, Bog nikoga ne kažnjava. Ali je stvar u tome da ta Njegova ljubav raduje samo one koji se raduju u Gospodu. One koji neće Gospoda, koji se bore protiv Gospoda, ta ljubav za njih postaje muka. Neće moći da izbegnu prisustvo Božje, ali će ono njima biti nepodnošljivo, i to će biti njihov pakao i njihovo večno stradanje. A svi ostali ljubav Božju imaće kao tajnu Carstva nebeskog.
Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da se odazivamo uvek na poziv Božji, da se odazivamo na zvona koja će kucati sa zvonika ovoga hrama za vas, ali pozivati vas da se ovde sabirate, bilo da ste došli sa Kajmakčalana, bilo iz Krajina, iz Hrvatske, iz Bosne, ili bilo odakle, ili ponikli ovde još od vremena Čarnojevića. Kada bude kucalo zvono, kada bude zvonilo i pozivalo vas na svetu Liturgiju, na svetu molitvu, to će biti poziv Gospodara koji ženi svoga sina i sve vas poziva na svadbu. Vi se trudite koliko je do vas da uvek budete obučeni u svadbeno ruho, to znači u pravoslavnu veru i to znači u molitvu, u duhovni trud. To znači u smirenje i u pokajanje. Neka bi Gospod dao da tako bude, kako bi onda Carstvo Božje bilo realnost i činjenica u kojoj živimo sada i ovde, i slavimo Njega Jednoga u Trojici, Boga Oca, i Sina, i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.ˮ
Posle zaamvone molitve, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije uručio je ordene Svetoga Save drugog stepena gospodi Želimiru Kreštalici i Dragoslavu Vukoviću iz Veternika, koje im je, na predlog Njegovog Preosveštenstva Episkopa bačkog gospodina dr Irineja, dodelio Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, u znak priznanja za delatnu ljubav prema Crkvi, pokazanu kroz izgradnju i ukrašavanje hrama Prepodobnog Simeona Mirotočivog u Veterniku. Svetejši Patrijarh srpski je orden Svetog Save drugog stepena uručio i g. Paji Zamaklaru iz Futoga, koji je poklonio zemljište za izgradnju hrama u Veterniku. Orden Svetog Save je posthumno dodeljen i g. Milanu Marjancu iz Veternika, takođe u znak priznanja za delatnu ljubav prema Crkvi, pokazanu kroz izgradnju i ukrašavanje hrama Prepodobnog Simeona Mirotočivog u Veterniku.
Na kraju svete Liturgije, sabranom vernom narodu se obratio Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački gospodin dr Irinej: „Draga braćo i sestre, hteo bih, u ime svih vas i u svoje skromno lično ime, da izrazim najdublju i najtopliju blagodarnost Njegovoj Svetosti, našem Patrijarhu, što je danas sa nama na ovaj veliki dan. Ja se sećam još uvek polaganja kamena temeljca ovog veličanstvenog hrama i, naravno, zajedno sa današnjim blagodatnim događajem velikog osvećenja ili tronosanja ove svetinje u Veterniku proslavlja se i stogodišnjica samoga Veternika. To je veliki događaj, i jedno i drugo, ujedno i zajedno, kako za Veternik tako i za celu našu Eparhiju bačku. Ovde moram da se setim i svih koji su se trudili, blaženopočivšega sveštenika tadašnjeg, protojereja Milana Pavlova, ali i svih drugih, koji su se trudili, oca Miloja i ostalih posle njega koji su ovde službovali. Svima neka je hvala, svima samo Gospod neka uzvrati, kao i ovoj našoj braći koji su toliko doprineli izgradnji ovog hrama, i zato ime je naša sveta Crkva, posvećenim rukama samoga Patrijarha, dodelila najviše odlikovanje Srpske Pravoslavne Crkve – orden Svetoga Save, ne samo kao neku pohvalu njima nego, pre svega, kao blagodarnost za sve što su učinili, ali i kao podsticaj da i dalje tako čine kako su dosad činili, a i podsticaj svima ostalima da idu tim putem kojim su naši sveti preci išli. Gde god je naš narod tokom svoje krstonosne istorije morao da se seli, vekovima i do dana današnjega, svugde je najpre zidao hramove, svetinje i onda tek brinuo za svoje domove. I u većini naših mesta ovde i mnogo šire, ljudi su još uvek živeli u zemunicama i nekim provizornim kućama od blata, od trske, ali su pre toga dizali najpre crkvu i onda išli dalje i trudili se, podvizavali, borili i opstajali. Tako da današnji veliki dan i ja vam čestitam, sa nadom da će nam Gospod dati da budemo dostojni ovakvoga hrama, da nam On bude taj izvor osvećenja, ta ulazna vrata, ulazne dveri Carstva nebeskoga koje uvek počinje ovde na zemlji, a nema završetka nikada, ni u večnosti nego je Gospod odredio da zauvek postoji spaseni svet i ljudi u njemu. Zato, izražavajući radost svih nas, blagodarnost najpre Gospodu, Presvetoj Bogorodici, svim Njegovim svetim ugodnicima, a među njima i velikom prepodobnom Simeonu Mirotočivom, nekada Stefanu Nemanji u svetu, koji je, kao što je Njegova Svetost rekao, izvorište, kao otac Svetoga Save i duhovni otac svih nas potom, zajedno sa svojim velikim, neprevaziđenim sinom, Svetim Savom, postavio onaj temelj na kome i danas živimo i spasavamo se i koji će držati srpski rod dokle god on postoji. Nadamo se i verujemo da će ipak postojati do Drugog dolaska Hristovog. Svetejši Vladiko, blagoslovi i hvala još jedamput, kao što zahvaljujem i našoj braći episkopima, mojoj braći i saslužiteljima, od kojih je vladika Heruvim episkop osečkopoljski i baranjski, dakle u njegovoj nadležnosti je danas i jedan deo eparhije njegove koji je nekada pripadao Eparhiji bačkoj, vezan je, dakle, tim nitima. Ostali prisutni arhijereji koji su molitveno sudelovali u ovom svetom činu i sasluživali na svetoj Liturgiji, vladika Isihije i Jerotej su takođe neke dobre tri decenije proveli ovde u Eparhiji bačkoj, u manastiru Kovilju, dok ih Crkva nije pozvala na veću dužnost i odgovornost, na nošenje krsta kao episkopi, jedan u Valjevu, drugi u Šapcu. I, naravno, tu je i naš vladika Damaskin, vikarni episkop, koji je i sada ovde, koji meni veoma mnogo pomaže. Sveštenstvu, takođe, ovog našeg hrama, svetinje ove, čestitam im i blagodarim im na trudu njihovom, svima zajedno i onima kojima su ranije ovde pastirstvovali i onima koji danas su tu, i vama svima braćo i sestre. Ovo je dan koji ćete pamtiti i o kojem ćete kazivati ne samo svojoj deci nego i unucima i potomcima, ako Bog dâ. Hvala Gospodu, hvala Svetejšem našem Patrijarhu i svima vama, Bog nek blagoslovi sve nas!ˮ
Svetoj arhijerejskoj Liturgiji prisustvovali su: g. Miloš Vučević, potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane, g. Milan Đurić, gradonačelnik Novog Sada, g. Nikola Banjac, savetnik ministra odbrane, g. Dejan Mandić, načelnik Gradske uprave za građevinsko zemljište i investicije, gospođa Adrijana Mesarović, član Gradskog veća za budžet, finansije i investicije, g. Miroslav Ilić, pomoćnik pokrajinskog sekretara za kulturu, informisanje i odnose sa verskim zajednicama, g. Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva Grada Novog Sada, g. Nikola Pervaz, predsednik Crkvene opštine novosadske, g. Đorđe Mrkić, predsednik Crkvene opštine veterničke, predstavnici Vojske Srbije, kao i druge ugledne ličnosti iz društvenog i javnog života Novog Sada. Svečanom liturgijskom sabranju prisustvovao je mnogobrojni verni narod iz Veternika i Novog Sada.
Na svetoj Liturgiji je pojao hor Škole crkvenog pojanja „Sveti Jovan Damaskinˮ pri Crkvenoj opštini novosadskoj, pod rukovodstvom đakona dr Vladimira Antića.
Izvor: Eparhija bačka
