Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je služio 7. juna 2026. godine Svetu arhijerejsku liturgiju u Hramu Svetog Save na Vračaru.
Posle čitanja Svetog jevanđelja Svetejši Patrijarh je besedio:
— Verom treba da živimo, njom da dišemo i da budemo ispunjeni molitvom. Ovih dana bili smo zaista izmešteni iz vremena i prostora, kao da se vreme zaustavilo i devetnaest dana je proteklo u jednom trenu, u jednom mahu, jer smo upravo ljubavlju i blagodaću Božjom i molitvama i pokrovom Presvete Bogorodice bili uzneti u duhovnu realnost našega postojanja. Mi smo ovde, ali sve što je naše prožeto Dukom Svetim postojalo je sve više i više duhovno. Zato smo neprestano ponavljali ovih dana da treba da se molimo, da se molimo neprestano, najpre Gospodu Isusu Hristu molitvom: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog.
— Ovih dana smo naučili da ima na nebesima Neko ko nas čuje, ko je uvek uz nas, ko nam pritiče u pomoć, da ima i da postoji Presveta Bogorodica i da nas razume bolje nego iko drugi. Zato i Njoj neprestano treba da se obraćamo tihom molitvom, molitvom u srcu, molitvom u sebi, izgovarajući reči: Presveta Bogorodice, spasi me ili Presveta Bogorodice, spasi nas. Svugde i na svakom mestu da izgovaramo te reči i videćete kako se sve menja u našem životu, sve postaje drugačije.
Predstojatelju Srpske pravoslavne crkve Patrijarhu Porfiriju su sasluživali: preosvećena gospoda vikarni episkopi hvostanski Aleksej i lipljanski Dositej; protojereji-stavrofori Radivoj Panić i Dimitrije Kasapis; protojerej Đorđe Stojisavljević, šef Kabineta Patrijarha srpskog; protojereji Nenad Jovanović, Dragan Šovljanski, Predrag Prodić, Ivan Štrbački i Predrag Dokić; jereji Miroslav Vasić i Nemanja Kalem; protođakoni Radomir Vrućinić i Mladen Kovačević; i đakon Vasilije Perić.
Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 7. juna 2026. godine u hramu Svetog Save na Vračaru
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Dragi moji, čuli smo u toku Liturgije odlomak iz Jevanđelja po Mateju. Čuli smo reči koje sam Gospod upućuje svojim učenicima, a upućuje kroz vreme i kroz vekove, sve do naših dana, i nama strašne reči. Veli Gospod: Ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. I veli isto tako: Ko prizna mene pred ljudima, priznaću ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. I ko voli oca ili majku većma nego mene, nije mene dostojan. A još strašnije verovatno zvuče Njegove reči koje glase: Ko voli sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I još dodaje: Ko ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan.
Zaista, ne samo da čudno zvuče ove reči koje su izgovorene ustima, svetim ustima Gospoda našeg Isusa Hrista, nego često mogu da zbune, mogu da zavedu, mogu da sablazne. U redu, ove prve dve rečenice – Ko prizna mene pred ljudima, priznaću ja njega ili Ko se odrekne mene, odreći ću se ja njega – ne samo da su razumljive, nego imaju odmah, bez ikakvog udubljivanja u smisao tih reči, same po sebi smisao. Ali da se odreknemo oca i majke, a naročito da se odreknemo dece svoje, to zvuči zaista šokantno, zvuči sablažnjivo. Međutim, jasno nam je da, kada kaže Gospod da uzmemo krst svoj i pođemo za Njim, On nas poziva na slobodan odgovor na Njegov priziv. Ne nameće se nikome, ne vrši nasilje nad našom dušom, nad našom savešću, nego: Ko hoće neka ide za mnom i ako neko neće da ide za mnom, to je njegov izbor, ali onda on nije ni dostojan mene. Onda ne može ni očekivati da darovi, radost i lepota koje Gospod daje budu ono čime se hrani onaj koji se odriče Boga.
Kada kaže da Njega nismo dostojni ako se ne odreknemo svojih bližnjih, molitvom, verom i iskustvom Crkve mi znamo da nas On, ne daj Bože, ni u kom slučaju ne poziva na to da ne volimo svoje bližnje ili, još gore, da nas poziva na to da mrzimo svoje bližnje, da ih preziremo, da ih odbacujemo. Ne, nego samo Gospod hoće da nas uzdigne na viši nivo postojanja, da nas uzdigne u duhovnu sferu gde možemo da razumemo da je sve u našem životu jedna celina i da sve zavisi od Njega i da u toj celini postoji određena lestvica vrednosti, tj. zna se šta je temelj, šta prethodi da bi sve ostalo moglo da bude čvrsta, stabilna i stamena građevina.
Zato Gospod i kaže da najpre treba verom da se uzdignemo u visine Božje ljubavi, tj. verom treba da otvorimo svoje srce i svoju dušu da Gospod proradi u nama, da nam prosveti um, da nam zagreje srce i da razumemo da sve što postoji, i mi, i sve što je naše, i svi koji su naši, jesu naši po ljubavi Božjoj, po promislu Njegovom i ostaće naši zauvek samo ukoliko sebe i njih utemeljimo na kamen temeljac koji se zove Isus Hristos, tj. kada gradimo svoj život na Hristu.
Kada se vežemo za Njega, sve što je naše biće takođe čvrsto zajedno sa nama vezano za Njega i sve će izgledati drugačije nego što na prvi pogled izgleda, tj. one koje volimo, koje najviše volimo, koji su naši bližnji, otac, majka, sin i kćeri, neraskidivo jedanput za svagda će biti vezani za nas i neće postojati nijedno iskušenje, nikakva nevolja, nikakva teškoća koja će moći, čak ni u pomislima, da nas odvoji od njih. Budući jedno sa Gospodom, bićemo po ljubavi u ljubavi Njegovoj jedno sa svojima. Zajedno sa njima radovaćemo se, tugovaćemo zajedno sa njima, nositi njihova bremena, deliti sve što je naše i sve što je njihovo postaće naše.
Dakle, Gospod poziva na to da volimo jedni druge istinskom, duhovnom ljubavlju, ljubavlju koja prolazi kroz našu ljubav prema Hristu, ne samo prolaznom, ljudskom i truležnom ljubavlju, koja je najčešće zatrovana egoizmom, zatrovana narcisoidnošću, zatrovana samoljubljenom, zatrovana grehom.
Verom i podvigom uzrastajući u ljubavi prema Gospodu, mi uzrastamo i u ljubavi jedni prema drugima. Dakle, ko voli Gospoda svim bićem svojim, on neizostavno, onda čitavim svojim bićem, srcem, umom i telom voli svog bližnjeg, i oca, i majku, i brata, i sestru, i sina, i kći voli zauvek, voli od sada pa u vekove vekova. Amin.
Zato, braćo i sestre, verom treba da živimo, njom da dišemo i da budemo ispunjeni molitvom. Ovih dana bili smo zaista izmešteni iz vremena i prostora, kao da se vreme zaustavilo i devetnaest dana je proteklo u jednom trenu, u jednom mahu, jer smo upravo ljubavlju i blagodaću Božjom i molitvama i pokrovom Presvete Bogorodice bili uzneti u duhovnu realnost našega postojanja. Mi smo ovde, ali sve što je naše prožeto Dukom Svetim postojalo je sve više i više duhovno. Zato smo neprestano ponavljali ovih dana da treba da se molimo, da se molimo neprestano, najpre Gospodu Isusu Hristu molitvom: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. U sebi, tiho, nečujno da ponavljamo te reči. To možemo činiti kada se bavimo bilo kojim poslom, pa čak i onda kada se odmaramo, kada idemo da utonemo u san. Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog ili grešnu. Možemo se moliti naravno i za svoje bližnje, navodeći njihova imena na kraju molitve, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj Petra, Pavla, Mariju, Fotinu ili bilo koga drugog ko nam je blizak.
I naravno, ovih dana smo naučili da ima na nebesima Neko ko nas čuje, ko je uvek uz nas, ko nam pritiče u pomoć, da ima i da postoji Presveta Bogorodica i da nas razume bolje nego iko drugi. Zato i Njoj neprestano treba da se obraćamo tihom molitvom, molitvom u srcu, molitvom u sebi, izgovarajući reči: Presveta Bogorodice, spasi me ili Presveta Bogorodice, spasi nas. Svugde i na svakom mestu da izgovaramo te reči i videćete kako se sve menja u našem životu, sve postaje drugačije.
Spolja može biti isto, možda i gore nego što je bilo, a iznutra, u nama, u srcu, u duši – snaga, lepota, radost. I niko ne može to da razume, ali sve postaje drugačije u našem životu. Onda, kada molitva postane armatura i struktura našeg unutarnjeg bića, kada prožima sve, svaku našu misao, svaku našu reč, svako naše delo, sve postaje stameno i stabilno, sve se osvećuje i prosvećuje blagodaću Duha Svetog i mi stičemo duhovnu snagu, stičemo imunitet, oklop o koji se odbija svaka strela lukavog, svaki napad, svaki neprijateljski nasrtaj, svaka mržnja, a razvija se u nama pokoj, mir, osećanje sladosti, osećanje radosti tihe i nečujne, koja nas uznosi na nebo i koja otvara prostor da nebo uđe u naše duše. Te molitve nisu jednostavne, treba biti istrajan. Ponekad bismo želeli da brže dođe plod, ali plod dolazi onda kada Gospod hoće, kada On blagoslovio.
Mi bismo da se požuri, mi bismo rekli Gospodu: Gospode, požuri, dođi što pre. I zaista to želimo, ali On je tu i dolazi, otkriva se, ojačava nas i krepi nas onda kada On to hoće, onda kada je to pravi trenutak, kada je to najbolje za nas. Zato, braćo i sestre, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine Bože, pomiluj nas i Presveta Bogorodice, spasi nas, neka je mir, ljubav, radost zajednica, praštanje i slavljenje Boga uvek i sada među nama. Amin.
Izvor: SPC
