Patrijarh Porfirije: Dragi Valjevci, vi ste pravo nasleđe Svetog Nikolaja
Na poprazništvo Vidovdana, praznika koji je bio nadahnuće mnogim njegovim briljantnim besedama, ali i dan čuvene propovedi 1916. u londonskoj katedrali Svetog Pavla, u Centru za kulturu Valjevo upriličena je Svečana akademija u čast jubileja Svetog Vladike Nikolaja- 140 godina od rođenja, 65 od prestavljenja i 30 od prenosa njegovih moštiju iz Libertivila (SAD) u rodni Lelić. U čast Lelićkog Zlatousta lepote svojih darova prineli su poznati srpski umetnici, a slovo o velikanu kazivao Njegova Svetost Patrijargh srpski G. Porfirije
Proslava trostrukog jubileja Svetog Vladike Nikolaja događaj je čiji značaj premašuje okvire Valjevske eparhije. Važan je za celokupnu Svetosavsku Crkvu, sve prostore do kojih dopire njena misija. Rođenjem vezan za valjevski kraj, poprište burne srpske istorije, u kome su ponikle mnoge znamenite ličnosti od vojskovođa do „vitezova pera“, Sveti Vladika Nikolaj je svojevrsna kruna darova koje nam je Gospod dao. Danas živi u zajednici sa nama preko svojih svetih moštiju. Sve je u njegovom životu duboko protkano promislom Božjim i promisao je htela da njegovo telesno rođenje, njegovo usnuće i prenos moštiju budu zajedno i podjednako slavljeni, kazao je u pozdravnom slovu preosvećeni Episkop valjevski G. Isihije.
Želeći da se učvrstimo na putu kojim promisao Božja nastavlja da vodi brod naše Svetosavske Crkve, smatramo kao veoma važno da se stalno molimo i vraćamo Svetom Vladiki Nikolaju. Molitveno proslavljanje Svetog Nikolaja od 2003. godine je postalo opšte liturgijsko proslavljanje širom naše Svete Crkve. Ipak,da se stalno nadahnjujemo delom Svetog Nikolaja primarni je zadatak za nas iz Eparhije valjevske. Stoga, važan je spomen i trud blažene uspomene arhijereja Milutina i Lavrentija, koji su započeli pripreme za obeležavanje ovog jubileja. Oni su, kao i njihov veliki prethodnik Vladika Jovan, sinovac Vladike Nikolaja, značajno doprineli da Sveti Nikolaj nikad ne prestane da živi u dušama i srcima vernog naroda ovog kraja. Značajno je tome doprineo i Otac Justin, najglasniji među savremenicima koji su ga svrstali u red svetitelja Božjih. Zato su ove akademije postale nerazdvojivi deo našeg arhiva- poručio je Vladika Isihije i poželeo dobrodošlicu Patrijarhu Porfiriju i svima koje je proslava jubileja Lelićkog Zlatousta dovela u grad na obalama Kolubare. Gradu, u čijoj je gimnaziji otpočeo svoj učenjački put, a čiji je današnji učenik Mihailo Lekić pobednik konkursa za najbolju besedu u čast Vladike Nikolaja.
Uputivši reči hvale umetnicima koji su svetiteljski lik, pouke i svevremenu ljubav prema otadžbini i svom rodu Vladike Nikolaja prineli na pozorišnim daskama, upotpunjenim projekcijama fotografija svetitelja iz različitih životnih perioda, Patrijarh Porfirije je podelio svoje studentsko oduševljenje „divnim Episkopom Nikolajem i Justinom Popovićem“, koje je izrodilo ljubav prema valjevskom kraju u kome narod voli svoju Crkvu i sprovodi svetosavski i vidovdanski zavet. Kraju, prema kome, kako je rekao „osećamo belu zavist“ iliti radujemo se zbog Vladike Isihija i žao nam je što svi nisu u toj poziciji.
Vi ste, dragi Valjevci, pravo nasleđe Svetog Nikolaja. Vi znate bolje nego mi kako peva Desanka koja nastavlja nikolajevsku poetiku, znate ko ste po zvonu što sa zadužbina nemanjićkih peva, po tome što vas pradedovi gledaju sa ikonostasa i što svaki u ruci drži hram; po tome što imate svetitelja, oca i deda i imate svetitelja za kuma- kazao je Patrijarh Porfirije.
U svom slovu u čast Lelićkog Zlatousta Patrijarh Porfirije načinio je osvrt na minule četiri decenije, kada je kao alumnista gimnazije otpočeo studije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i prvi put ugledao knjige Svetog Vladike Nikolaja, tada štampane u Nemačkoj trudom blaženopočivšeg Vladike Lavrentija, jer su u tadašnjoj Jugoslaviji bila zabranjena, a on proglašen izdajnikom, saradnikom okupatora, čak i ratnim zločincem. Vladika Lavrentije je svakako najzaslužni što su posle pada Berlinskog zida (1989) dela Vladike Nikolaja postala veoma popularna i počela su se slobodno uvoziti iz Nemačke i štampati u Srbiji, naveo je Patrijarh Porfirije. Ranih devedesetih u Srbiji se događaju nedovoljno zrele ideološke polarizacije nekadašnjih komunista na nacionaliste i mundijaliste (Evropljane). Ni jedni ni drugi nisu se poučili Svetim Vladikom Nikolajem, koji u Svetom Savi prepoznaje pravog Evropljanina, vrednog i neumornog deklatnika koji spolja i iznutra Hristom preobražava najpre sebe a potom i ceo narod koji postaje uzor u svakom pogledu. Da su se poučili, mogli su doprineti blagostanju svog naroda, a ne samo sopstvenom, kazao je srpski prvojerarh.
Gde god je govorio, od svetskih dvorana do srpskih seoskih domova, Sveti Vladika Nikolaj, samo jednu meru je imao a to je Hristos i Njegovo jevanđelje i ljubav prema ljudskom rodu. Takođe, o čemu god da je govorio (društvenim temama i velikanima) sve je merio i vrednovao Hristom raspetim i vaskrslim.
Hristos i Njegovo jevanđelje su bili njegov sistem vrednosti, a taj sistem vrednosti jeste krstolika ljubav. Zato, kada nas neko pita šta mislimo o nekoj temi, nećemo govoriti iz svog uma, već jezikom Svetog Vladike Nikolaja, govorićemo umom Hristovim. Kao odgovor ćemo imati ne ono što govore neki drugi sistemi vrednosti, koji su oko nas i neretko hoće da nam se nametnu, nego ćemo reći da mislimo onpo što Hristos misli i hoćemo da se trudimo da živimo ispunjavajući jevanđelje Božje- poručio je Patrijarh Porfirije.
„Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme“, govorio je Vladika Nikolaj. Nadahnut ovim rečima, Patrijarh Porfirije je poučio da Hristom i u Hristu preobražavajući se činimo boljim svoje vreme i svoj prostor, kao i svaku misao, mesto na kom se nalazimo i delo. Sve naše postaje predukus Carstva Božjeg. Zato je naš Vladika Nikolaj, kao svetitelj je naša mera, naš savremeni orijentir u svemu što jesmo i što činimo, zaključio je Patrijarh Porfirije i blagoslovio sve učesnike i posetioce.
U programu akademije učestvovali su dramski i muzički umetnici: Nenad Jezdić, Viktor Savić, Cane, Anton i Veronauksi, Grupa Luča, Milinko Ivanović, Pavlina Radovanović, grupa Nektarija, Horovi „Emanuil“ i „Hadži Ruvim“ i Centar za negovanje tradicije i kulture „Abrašević“.
J. J.
