U novom broju “Pravoslavlja” – novinama Srpske patrijaršije (br. 1341; 1. februar 2023), na str. 44-45., objavljen je nekrolog katihete Branislava Ilića pod naslovom: “Protođakonu doma Spasovog u Podgorici”.
U spomen na novoprestavljenog protođakona Vladimira Jaramaza (10. maj 1980 – 20. januar 2023), sabrata Sabornog hrama Vaskrsenja Hristova u Nemanjinom Gradu – Podgorici
Slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti, uđi u radost gospodara svoga (Mt. 25, 21), reči su kojima je Gospod u poprazničnom danu svog javljanja na Jordanu, prizvao k sebi divnog među vernim služiteljima Njegovim. U danu kada se nebo i zemlja raduju proslavljajući svešteni spomen na Sabor Svetoga Jovana Krstitelja, 7/20. januara 2023. leta Gospodnjeg, Gospod je večnom saboru na nebesima prizvao protođakona doma Spasovog u Podgorici – Vladimira Jaramaza. Nakon odslužene svete Liturgije na kojoj je na njemu svojstven i jedinstveni način proiznosio slavoslavlje jednome Bogu u Trojici slavljenom, naš dobri otac Vlado je pohitao da se odazove na poziv Božji, bivajući do smrti veran svome Gospodu.
Gospod je protođakona Vladimira preko njegovih roditelja priveo iz nebića u biće, u Gradu Svetog Vasilija Ostroškog – Nikšiću, 10. maja 1980. godine, na praznik Spaljivanja moštiju Svetog Save. Odgajan je u pobožnoj porodici u kojoj se Sveti Ignatije Bogonosac proslavlja kao Krsna slava, a koja pored krsnog imena, za svog molitvenog pokrovitelja pred Gospodom ima svog pretka Svetog sveštenomučenika Rista Jaramaza, koji je mučenički postradao za Hrista, 20. januara 1942. godine. Posebnu revnost i ljubav protođakon Vladimir je pokazao prilikom obretenja moštiju svog pretka i pisanja službe (himnografije), njemu u čast. Otac Vlado se bogoslovlju učio na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i Foči. U braku sa svojom životnom izabranicom Milicom, imao je dve kćeri Angelinu i Divnu. U svešteni čin đakona rukopoložen je rukom blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija na Badnji dan 2010. godine, dok je za revnosno služenje stepenom protođakona odlikovan 21. februara 2015. godine.
Život našeg protođakona, brata i prijatelja, bio je poput jednog dragocenog mozaika koji je bio sačinjen od zlatnih kamenčića hrišćanskih vrlina. Jedna od veoma važnih vrlina koju je posebno negovao bila je vrlina vernosti Bogu. Od svog duhovnog roditelja nezaboravnog oca Lazara ostroškog, naučio je da biti veran, u odnosu na Gospoda, znači ostati smireni sluga, u istini i ljubavi. Po toj duhovnoj nauci živeo je protođakon Vladimir, svojim životom ispovedajući da je sam Bog savršeno veran, jer Gospod daje obećanja, Gospod stupa u zavete sa nama ljudima, Gospod čvrsto drži svoju reč bez obzira šta čovek čini, jer i kada su ljudi neverni i ne odazivaju se na zov Božji, Bog ostaje veran, shodno rečima cara i psalmopojca Davida da se Gospod zakleo i neće se pokajati (Ps.110, 4).
Gromoglasni protođakon podgoričkog Doma Spasovog, svojim đakonskim služenjem nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Slušajući kako sa hramovnog amvona proiznosi prozbe i kako blagu reč ljubavi Božje proiznosi pred sabranu liturgijsku zajednicu, ali i kako potpuno predan sa ljubavlju celim bićem služi svome Gospodu, mnogo puta nismo se mogli oteti utisku da on ne hoda, već poput angela lakokrilo i svešteno lebdi. Bogosluženje je, vaistinu, bilo mera njegovog života. Živeo je bogosluženjem. Naše sedmogodišnje prijateljstvo posvedočilo je, da je protođakon bio čovek bogosluženja. Iako smo svi prizvani da budemo liturgijska bića i da temelj i smisao našeg života bude Liturgija, protođakon je u tome, kao i svemu ostalom, prednjačio ispred nas. Bogoslužbenim ritmom neprestano je kucalo njegovo blago srce. Ni jedan naš razgovor nije protekao, a da se nismo doticali priče o bogosluženju, pojanju i lepom zlatotkanom sveštenom odjejaniju. Poslednji put ovde u istoriji, čuli smo se u večernjim časovima na praznik Bogojavljenja, i u radosti praznika Božjeg javljanja na Jordanu, razgovarali smo o bogoslužbenim odeždama, ne znajući da će već sutradan đakon biti pribrojan večnom saboru na nebesima, gde će u još krasnijem odjejaniju sasluživati na nebeskoj Liturgiji. Svaka đakonska odežda protođakona Vladimira bila je unikatna. Uvek sam se divio tom njegovom daru, a u danu njegovog prelaska iz smrti u život večni, bilo mi je jasno zbog čega je prvi među podgoričkim đakonima tako divnu pažnju posvećivao odeždama. Lepota njegovih odeždi bila je slika njegovog odnosa prema žili kucavici našeg života – bogosluženju, i njegova želja da i krasnim odjejanijem aktualizuje i oprisutni istinu da je Liturgija nebozemna realnost koja nebo nizvodi na zemlju, a nas sa zemlje uznosi ka nebesima.
Protođakone podgoričkog doma Spasovog, dragi moj brate, prijatelju i učitelju bogosluženja, tvoj prerani odlazak od nas ispunio je moje biće velikom tugom, onom mračnom tugom koja se rečima ne može opisati, ali me teši tvoja vernost i predanost u služenju Gospodu do poslednjega daha, jer sa verom i nadom u Vaskrsenje i život večni, znam da se nebesa tvom dolasku raduju, a raduju se i angeli nebeski, jer je tvoje služenje u hramu Vaskrsenja Hristova ovde na zemlji nalikovalo na služenje angelskih sila.
Večan ti spomen, dostojni blaženstva i večnog spomena, dragi protođakone Vladimire!
HRISTOS VASKRSE!
O Jovanjdanu, 7/20. januara 2023. godine
katiheta Branislav Ilić
