Свештеник Драган Станишић одржао је 23. фебруара у Светогеоргијевском дому у Подгорици, предавање на тему “Архиепископ српски Данило II”. Предавање је одржано у оквиру вјеронауке за одрасле “Добротољубље”, при Цркви Светог Ђорђа под Горицом.
Архиепископ Данило писац Житија Светих српских краљева и архиепископа
Рођен је око 1270. г. Био једанаести по реду српски архиепископ, од 1324. до 1337. Данило, син благочастивих родитеља, у младости научи све поуке божаствених речи, као младић ступи на Милутинов двор, кога овај узе к себи видећи га украшена сваким добрим обичајем. Данило се не саплете красотама овога века и оним што је краткотрајно, но све превазиђе као изван тела и сујетне славе, имајући духовна крила да прелети мреже лукавога ловљења, свагда гледајући на погодно време, како би могао примити монашки образ.
Господом вођен изиђе у манастир Св. Николе који је на обали ријеке Ибар, мјесто звано Кончул, гдје прими монашки образ и бу му наречено име Данило монах. У том манастиру поче живјети по Божијој вољи. Био је образац свој браћи у том манастиру. После мало времена прочу се његов богоугодни живот и велика врлина. Архиепископ Јевстатије II позва га к себи и би рукоположен за презвитера. И кад манастир Хиландар није имао игумана, краљ Стефан Урош са Архиепископом Јевстатијем и цијелим сабором изабраше га да буде игуман и отпустише га у Свету Гору. Наставио је живјети у страху Божијем и побожности бринући се за манастир Хиландар. У то вријеме многи народи: Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани подигоше се и дођоше у Свету Гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, многе свете храмове упалише, и скоро је сву опустише и сам Хиландар био је веома у великој опасности од безбожника. Велика множина почеше сјећи врата и разбијати зидове хотећи ући унутра. Страшно бјеше видјети њихов убојни строј. Стријеле пуштене рукама безбожника падаху као киша. Мушки борећи се са безбожницима, Данило је од јутра до вечера вапио Богу из дубине душе. А када злолукави видјеше да не могу ући, усједоше на своје коње и отидоше распаљивани великим гневом и претећи да ће се опет вратити и уништити га. Данило после овога скупи велику множину изабраних људи које му додијели краљ и уведе их к себи у манастир, са њиховим оружјем. А кад безбожници то чуше, уплашени страхом силе Господње не хтједоше те године доћи на Хиландар.
Када поново дођоше разбојници људи који су били у манастиру изађоше против њих и, уздајући се у Господа и молитве Данила, ускочише посред њих и многе умртвише, друге ранише множину ухватише. Послије мало времена ови безбожници поново осилише и тражаху да им се Данило преда. Чувши за то он оде у манастир руски, ка Светоме Пантелејмону. А они безбожници нађоше нека два послушника из Хиландра, Николаја и Георгија, и обећаше им много злата ако им предаду Данила. Они обећаше да ће то учинити и кад су дошли у манастир Пантелејмон јавише се Данилу, свом игуману. Он првобитно ништа не посумња, али се послије увјери да су послати од непријатеља, који су већ опколили манастир и упалили га. Данилови војници завјеренике разоружаше и затворише и, после дуге опсаде, отјераше безбожнике и угасише ватру. Они злоименити и безбожни народи дошавши на Свету Гору стајаху три године и три мјесеца.
Послије тога Данило остави старешинство славнога манастира Хиландара и пође у ћелију Светога Саве у мјесто Кареја, да живи у безметежној усамљености. На његово мјесто би постављен у Хиландару преподобни игуман Никодим, који је био његов ученик. На молбу краља Милутина, Данило мораде поново доћи у Србију, гдје прими управу за славни манастир Светога Стефана, мјесто Бањска, гдје би наречен за епископа. Потом се он опет врати у Хиландар, желећи даље да иде у Јерусалим. Али краљ га опет тражаше да дође и он се нађе уз њега при престављењу његову.
Стефан Урош Трећи, који прими престо, веома завоље епископа Данила и веома се уздаше у њега. Пошто му је довољно послужио, опет одлази у Свету Гору, али убрзо бива изабран за архиепископа и узведоше га на престо Св. Саве у нарочити дан празника Воздвижења Часнога Крста.
Као архипастир, Данило се веома потруди у земљи свога отачаства. Сазида, обнови и украси свим потребним многе велељепне храмове. Подиже цркву Богородици Одигитрији у Пећи, у којој начини два здања, једну цркву посвети Претечи, а другу Светом Арсенију архиепископу. Близу те првоздане цркве, сагради и малу црквицу Светом Николи. Жичу или тзв. Дом Спасов, Данило покри оловом, као и кулу, а обнови и трпезарију. У мјесту званом Јелашци сазида цркву у име Светог арханђела Михаила и обнови храм Светога Саве првог архиепископа српског у Лизици.
О престављењу Светог архиепископа српског Данила Другог његов Ученик пише:
Овај преосвећени господин мој архиепископ кир Данило, смерни и кротки и ништељубиви, искусан и изабрани у заповестима Божијим, а још и процвета у добрим делима, и поживе у светитељству на престолу светога Саве четрнаест година и три месеца, богоугодно поживе и Господу угоди, и усну с миром и ка Господу отиде месеца декемврија деветнаести дан у 1-ви час ноћи.
Током вечери које је посвећено Светом Данилу II архиепископу српском, осим референта узели су својим прилозима учешће и чланови и слушаоци Школе вјеронауке за одрасле: Вјера Башановић је извела на флаути четири композиције; Павле Шофранац је по свом избору читао дјелове из Светог Писма; Душка Станишић је читала одјељке из житија Данила II.
