Његово преосвештенство Епископ Јован Пурић, дугогодишеи некадашњи игуман острошке светиње, служио је Свету архијерејску Литургију у Доњем Острогу, у трећу недјељу Часног поста – Крстопоклону – 7. априла 2024. љета Господњег, на велики хришћански празник Благовијести.
Саслуживао му је острошки игуман архимандрит Сергије са сабраћом архимандритом Мироном, јеромонасима Владимиром и Стефаном, јерођаконима Атанасијем и Зосимом и протојерејем Миланом Станишићем, из Епархије будимљанско-никшићке.
Ријечима празничне бесједе сабранима се обратио Владика Јован. Подсјетио је да данас прослављамо крстопоклону недјељу и изношење Часног крста, велики празник Благовијести и Васкрсење Христово, али и дан упокојења Преподобног Аве Јустина Ћелијског и празник Светог Тихона Исповједника Московског.
– Свети оци су благоразумно установили овај празник у средини поста знајући слабост људске природе, колебљивост човјекову, да би га укријепили и да би му дали снаге да издржи овај пост. Свети Василије је у Острошкој светињи поставио крст на врх ове Горе свете, утврде православња, која је тврђава и чувар православног предања и начина како се Богу служи, јер од службе Божије зависи наш свакодневни живот, зависи и наша нарав, наша култура, умјетност, живот у свеукупности. Горе је Црква Часног Животног крста и светитељ у најтеже вријеме кад су живи заведјели мртвима, када је било много тешко, тјешио се крстом, био боготражитељ и поклоникЧасног крста и светих мјеста и осјећао је као народни пастир којим начином да га кријепи бивајући већ за живота визионар, да ће се једна келија претворити у град, да је рајски спојио пустињу и град, да једна келија пустињска Исаије од Оногошта да се он подвизавао као епископ и завршио, окончао свој архипастински живот у пећини, да је ту у ствари осјетио најдубље и најважнији призив унапријед, тако да се исписују чудеса у равни земаљској, а вјечна правда Божија траје неприкидно као што је под крстом Божијим дошао суд овом свијету – бесједио је Владика Јован.
Подсјетио је да је прва Ева због непослушности отишла из раја, заведена од демона преко змије, и било је потребно да нова Ева исправи ту грешку првих људи у рају.
– И заиста архангел Гаврил који је истовремено био благовесник многих вести, он се код нас у Милешеви предивно слика као анђео који указује на празан гроб, његова је велика улога била да је јавио најважнију вијест у овом свијету у којем се чују само тешке и тужне вијести. Умјесто да буде више добрих вијести, данас, нажалост, ми смо окружени највећим демонским искушењем да се медијски шире зле вијести. Ми који смо грешни, раслабљени, нама је потребан глас василијевски, потребан нам је глас острошки, који је глас у суштини благовијести Христове. Та непојмљива велика тајна се догодила у Назарету, да је извор потекао воде, а тај извор Источник живота, непрекидно траје од тог тренутка кроз оваплоћење, кроз Тајну вечеру, кроз Цвету службу, кроз ову службу коју данас служимо, и зато за нас је велики ово дан, зато што има своју символику, да истовремено имамо и крст Христов, и Васкрсење, и Благовести. Један преплет великих празника, а истовремено тајну људи и личности ових тројице великога Василија Острошкога, који проповиједа гласније и громкије нама који имамо потребе за чудом. Људи који имају јаку вјеру, не очекују чуда, зато што је највеће чудо Божије које се догодило у овом свету, да је Бог постао човјек. Чудо је и да је човјек личи на Бога и то је чудо, а највеће чудо да човјек постаје обожен и спашен кроз причешће Тијелом и Крвљу Христовом- рекао је Владика Јован.
Отац Јустин је црпио изворна надахнућа свога богословља у овим дјелима и живио је и могао је да живи у самоћи без људи и без спољашње галаме, зато што је био у космосу и био свекосмички човек, био Божији човјек, био човјек васељене, није био узак и везан за земљу и за свој род или пород, за свој коријен, него је превазишао своју људску природу, надахнут и осјењен благодаћу. И кад је дошао један пут у Острог са сестрама, седамдесетих година, казао је ”е кад би браћа Срби знали шта имају. Да ово имају католици, шта би то било”, тада је он вапио у вријеме безбожног комунизма и гоњења, то су биле тешке године, кад је мало људи долазило, али рекли смо да је визија Светог Василија и тајна да не посвоји схизофренија и располућеност између града и пустиње, него како смо баштиници духа ових светих отаца, духа Благовијести, духа Крстовдана, у тој мјери ми смо испуњени – истакао је Владика Јован.
Владика је казао да се без домаћег васпитања не може ући у манастир, ни бити богослов, а поготово даље напредовати да добијете црквено васпитање, оно васпитање које је добила Мајка Боже у храму Божијем у Јерусалиму.
– Њена је величина била у томе што је у својој смјерности рекла да, и да знате ви братијо овдје, ако не слушате Светог Василија и и игумана који је глас његов који вам говори, онда губите благослов, ако се не слушају родитељи губи се благослов, ако се не слушају наставници, учитељи, епископи, а поготово ако се не слуша српски Патријарх, него се напада и оспорава, то је знак да смо раслабљени, да немамо вјере, да не молимо свога Оца и да немамо повјерење у Острог и да немамо повјерење у Светог Василија и да немамо повјерење у Духа Светога, да су ти који су изабрани и рукоположени свештеници оци наши духовни, наши родитељи. Особито то данас говорим јер насБлаговијести обавезују и да будемо носиоци радости. Данашњи празник сјећајући се крстаистовремено и васкрсења, ми се некако надахњујемо најдубљом радошћу које је била носилац Пресвета Богородица и ово је празник радости – поручио је Владика Јован.
