Kakav je uticaj Mitropolita Amfilohija u svome vremenu?
Visokopreosvećeni Vladiko, dragi oče Gojko, draga braćo i sestre, ne znam koliko će se ovaj pobožni i zvanični uvod složiti sa onim što ću ja imati da kažem na ovu temu, a tema je pesništvo Mitropolita Amfilohija u kontekstu savremene svetske umetnosti i ja upravo po telefonu tražim nešto što sigurno niste očekivali da čujete večeras ili možda neko jeste očekivao, ali se nije mnogo nadao tome. Naime, ja tražim podatke o jednom filmu Vima Vendersa koji se zove ”Alisa u gradovima”. Taj film je snimljen sedamdesetih godina, ako se ne varam, po scenariju Handkeovom i predočava onaj kontekst u kome je nastala ova zbirka koja, manje-više, sadrži u sebi sve ono što je Mitropolit Amfilohije napisao od poezije.
Oni koji su pratili govor u poslednje vrijeme čuli su kako je, svojedobno, Srđan Šaper, vođa beogradske grupe ”Idoli” danas veoma uspešan poslovni čovek i ktitor obnovljenoga manastira Moračnika, uzgred budi rečeno, pitali smo ga svojevremeno, sa Radija Svetigore, kada bi ”Odbrana i poslednji dani” a to je jedna krucijalna ploča koja je nastala početkom 80-ih i to je prva koja je, u kulturi, istinski ukrstila vizantijsko predanje i savremenu kulturu, kada bi ona imala na omotu sve one ljude koji su uticali na nju, umjesto što ima neke vizantijske motive koje je radila Goranka Matić, ko bi bio sve to na tom omotu? Naime, to je asocijacija na najznačajniji album Bitlsa ”Sgt. Peper’s Lonely Hearts Club Band”, gde su svi poznati ljudi koji su uticali na stvaranje te ploče. Srđan je tu rekao: ”Pa bili bi tu razni, ali bi svakako bila tri jeromonaha: Amfilohije, Atanasije i Irinej.” To danas u Crnoj Gori zvuči neobično. Kako to da ta tri čoveka utiču na nešto što se tada, s pravom, smatralo krajnje avangardnim? Ta ploča je prodata u četrdesetak hiljada primeraka i do dana današnjeg se proglašava za najbolju ploču sa jugoslovenskog prostora, ali je za nas, za ljude iz Crkve, nekako ostala po strani, kao da to nije deo naše kulture i u tome smo, mislim, grdno i duboko pogrešili.
Svejedno, da se vratim na ”Alisu u gradovima”. Osnovna teza ovog predavanja jeste da poezija Mitropolita Amfilohija potpuno spada u tokove savremene evropske umetnosti 70-ih i 80-ih godina, više 80-ih godina, a da samo tematski i svojim subjektom, onim o čemu piše, delimično spada u klasičan tok srpske poezije, ili da budem precizniji, klasičan tok srpske poezije u Crnoj Gori. U njoj je Crna Gora samo tematski dodirnuta, a ona, suštinski, ima tipične odlike svetske i evropske poezije svoga vremena, to jest kraja osamdesetih i početkom 90-ih godina. Na primer, jedna od osobina te poezije i umetnosti toga vremena predstavlja određeni nomadizam ili u najmanju ruku putovanje. Mi nemamo mnogo zbirki poezije koje se bave putovanjem, koje opisuju putovanje i ovo je jedna od tih zbirki koja je sva o putovanju, počev od svojih tema, gradova i mesta u kojima je pisan, u onoj začuđenosti tog puta, jer ovaj ovdje pisac je prije svega putnik. On putuje od Džakarte, preko evropskih gradova, preko Crne Gore, od Šavnika do Cetinja, i ovo su zapisi nekoga ko gleda kroz avionski prozor, ko gleda kroz prozor železničke kompozicije, ko gleda kroz prozor automobila i da citiramo jednu pesmu iz 1985. godine, Blejna Rajningera, i na engleskom kaže:
London to Paris
Amsterdam to Berlin
Walking the same streets
Thinking the same Thoughts
One big lonely city
But I don’t care
One big Eurocity.
A to je:
Od Londona do Pariza,
Od Amsterdama do Berlina,
Hodajući istim ulicama,
Misleći iste misli,
Jedan veliki Evrograd,
Ali ja ne marim.
To ”ja ne marim” malo zvuči kao Crnjanski. Mitropolit to, naravno, ne bi nikada napisao, ali se oseća i kod Mitropolita Amfilohija jedna druga osobina koja bi takođe povukla na taj izraz, a to je određena melanholija. Nimalo slučajno, neki ingenioznim uvidom ili možda jednostavno Božijim čudom, da citiramo Jerusalimljane: ”Ko nema smisla za čuda, taj u Svetoj zemlji nije realista”, a ovde ima duha jerusalimskog, pa je, recimo, ova zbirka, njeno prvo izdanje Oktoihovo, pretočeno u jednu plemenitu i elegantnu sivu odoru, koja neuporedivo podseća na ovu sivu lepu odoru sa ovim sivim anđelom, koja se nalazi na jedno arhetipskoj knjizi s početka 90-ih godina, svetski poznatog slovenačkog pisca, Aleša Debeljaka, koja se zove ”Rečnik tišine”. Da je Mitropolit Amfilohije pisao knjigu koja se zove ”Rečnik tišine” rekli bi: ”Svakako, to liči na njega.” Ovaj ovde, sa tim istim duhom melanholije i nostalgije, piše kao što piše i Mitropolit Amfilohije, a ispod te melanholije i nostalgije, jednim svetom koji se raspada pred očima obojice pisaca. Nemojmo zaboraviti, oni pišu u isto vrijeme, ovo je kraj osamdesetih i početak 90-ih godina. Nekim čudnim svojim osećanjem, onim istim koji nadahnjuje ”Odbranu i poslednje dane”, Mitropolit je pisao u kontekstu jedne potpuno suštinski ne toliko bliske, po čitanju i po praćenju i po proročkom doživljaju duha svijeta u kojem je živio i duha tog svijeta bliske Mitropolitu Amfilohiju, on piše nešto što zvuči prelepo na slovenačkom, inače divnom jeziku, pa kaže: ”Ta pesem je zate, brezimni.” – Ta pesma je za tebe bezimeni, ali lepo zvuči na slovenačkom. Pa kažu: ”Na svoj lep način boš preživel taborišča
za begunce in slovo od lepih ornamentov v secesijski
arhitekturi. Na siničjem perju boš morda uzrl bežno svet-likanje orožja. In tvoj samotni žvižg. Ki traja. Dolgo.”
Ovde ima još jedna osobina koju dele ova dvojica melanholičnih pisaca, ne samo putovanje, ne samo melanholiku, nego dele i činjenicu da obojica pišu svoje spise u vrijeme rata: Mitropolit Amfilohije u vrijeme pravog rata, od 1990. godine do 1995. godine, a ovaj nekog fiktivnog rata koji od predoseća da dolazi. I svaka pesma Aleša Debeljaka, koji nažalost nije s nama već pet godina, ona u sebi, na neki način, označi da je pisana u vrijeme rata, da je stvarnost u kojoj živi izmeštena, da ta stvarnost kojom on putuje i Evropa kojom ona putuje ne postoji više, da se na neki način raspada, a isto tako i kod Mitropolita Amfilohija. On gleda oko sebe delimično rastavljanje i iščezavanje svieta koji je on do juče poznavao i svieta u svojoj Crnoj Gori i svieta u Evropi kojom je prolazio i kojom je živeo i sasvim sigurno da delić te melanholije proizlazi iz tog svieta. To kretanje kroz Evropu, koje je postalo veoma značajno u umetnosti apsolutno se miriše ovde u svakoj njegovoj pesmi, i sa Trasterevea u Rimu, Veneciji, svih tih lepih mesta, elegantnih, otmenih i aristokratskih mesta Evrope koja kao da pred licem pisca lagano nestaju.
I konačno nijedna od ovih knjiga niti od njima srodnih dela, kao što je Blejn Rajninger koga sam citirao, nije napisana da bude ni Gorski vijenac, ni Miltonov Izgubljeni raj ni Torkvato Tasa. To su dela koja su fluidna i koja su fragmenti. Ovde je pisano fragmentarno, kao i stvarnost koju gledaju i koja iščezava, ona postaje sastavljena od fragmenata. Ovo nije ispisano da bi bilo evropsko veliko umetničko delo, ono nije pisano da bude Dante niti pisano da bude Vagner. Ono je pisano da lebdi tako u našoj čitalačkoj svesti, da ponekad prodire kod nas iz nekih oblaka, sličnih zapisima Crnjanskoga, možda su i oni čak tvrđi od ovoga, i da do nas dopire samo ono malo iskričavo iz svjetlosti koja proleti kroz te melanhonične oblake. Naravno, kod Debeljaka je to osećanje smrti koje se negde provlači, a kod Mitropolita Amfilohija to je blistanje vizantijskih mozaika i Hristos u laganom dodiru, kroz oblake kojima leti tu je negde Hristovo lice. On nigde ne sija Svojim punim svetlom. Sećam se kada smo išli 1997. godine na Svetu Goru i onda smo išli u manastir Grigorijat, čiji je iguman bio jedan od najbližih prijatelja Mitropolita Amfilohija i ljudi kroz čije se prijateljstvo istinski može shvatiti Mitropolit Amfilohije, a to je otac Georgije Kapsanis. I neko je, u to sve što smo mi nosili kao darove, ubacio i ovu knjigu. Mitropolit je uzeo i rekao: ”Ma bacaj to čovječe, jesi li normalan, gdje ovo da nosim Georgiju?!”
To su drugi svetovi bili, drugi svetovi i u tom svetu Svete Gore ovo atmosferično tkanje, gde stvari pripadaju nekom drugom svetu u kome se Mitropolit Amfilohije melanholično, sa pogledom na svoga lepoga, otmenoga, romejskog, zlatnoga Hrista kretao sa istom lakoćom kao što se kretao na Svetu Goru.
Možemo li razlikovati ranu i kasnu fazu u stvaralaštvu Mitropolita Amfilohija?
Prvo, ja u svom predavanju nisam referisao na Njegoša, ali očigledno da su sagovornici dopunili upravo ono što sam hteo reći, a to bih i ja trebao da kažem: da je sličnost književnog rada Mitropolita Amfilohija i Njegoša upravo u tome što su njihova dela, i Njegoša u svoje vrijeme, a potom i Mitropolita Amfilohija, u tom smislu, po meni je najjača veza u tome što su obojica su potpuni ikonoklasti. Znači, nijedan ni drugi se ne oslanjaju na postojeće forme, pogotovo na postojeće forme unutar, tako da kažem, liturgijskog ili bilo kog strogo omeđenog diskursa. Njegoš je, sa svim formama kojima se on bavio, eksplozija u srpskoj književnosti, ali pogotovo u delu jednog crkvenog čoveka. Isto tako i ona vendersovska putopisna poezija Mitropolita Amfilohija jeste suštinski jedna potpuno neočekivana, malo i nezvana forma, ali budimo iskreni, i kada se Dostojevski pojavio, nije njega baš crkvena javnost u Rusiji dočekala sa najvećih razumevanjem. Iz današnjice on je kanon, a ja sam čuo jednog sveštenika svojevremeno koji je govorio: ”Ja čitam samo Dostojevskog i Vuka Draškovića.” Ne znam kako je Dostojevskom bilo u tom društvu, ali to pokazuje da je Dostojevski deo nekakvog crkveno-nacionalnog kanona. Ne dao Bog da je taj sveštenik bio prvi koji je pročitao Dostojevskog kada je on napisao svoje romane. Završio bi on u ognju vrlo lako.
Isto se odnosi i na ovaj ili na onaj način: i Njegoš i Dostojevski i ovo spisanije Mitropolita Amfilohija su nepredvidive i nepredviđene knjige i mi se počesto, ili barem u recepciji, trudimo da ih nekako uglavimo u neki postojeći kanon, ali nemojmo se varati: ni Njegoša ni Amfilohija u kamen svoga vremena se saterati ne mogu. I moraju se razmatrati u mnogo širem kontekstu nego što je to kontekst takozvanog kanona, bilo nacionalnog, bilo crkvenog, bilo kakvog drugog, niti se u tom kanonu mogu razumeti. E sad, u tom pogledu ova knjiga stoji negde na razmeđu između dva života Mitropolita Amfilohija i ona je duhovno, formom i pristupom, sazrevala negde osamdesetih godina tokom njegovog perioda, vremena kada on uobličava jedno od svojih remek-delo, a to je onaj zbornik ”Gradac – Pravoslavlje i umetnost” koji je do dan-danas retko ko iščitao istinski, a to je jedno od apsolutno najvažnijih dela njegove misli. Ona je tako organski sastavljena da je to remek-delo urednika. On je ogromno svoje duhovno i umetničko biće tu zavezao u jedan zbornik kroz koji govori on, iako nijedna riječ skoro nije njegova. Ima jedna studija ”Duhovni smisao hrama Svetog Save na Vračaru” za mali predgovor, ali u suštini, to je on i neku vanjsku sliku toga njegovog remek-dela mi možemo videti tek u ovom hramu u kome ovde sedimo i molimo se Bogu. Tu se ovaplotila ta njegova misao i u tom pogledu je razlika između ta dva perioda i ova knjiga stoji između ta dva perioda, koja su nesumnjivo očevidna i tek nam ostaje da ih vezujemo i to je neki proces pre kojim stojimo.
Evo, nedavno se pojavio jedan veliki tom na Bogoslovskom fakultetu o vladici Atanasiju i Amfilohiju i bojim se da on nije uhvatio ni delić tog perioda, a pogotovo ovoga o čemu govorimo, ali on se može opet razumeti, tako da je to samo početak.
Ko je jeromonah Amfilohije, ko je Mitropolit Amfilohije, a ko je besmrtni Amfilohije?
Imamo i episkopa banatskog Amfilohija između tih perioda, o kome bi nam Mitropolit mogao mnogo više reći, bilo bi greh da ja govorim o tom periodu, jer on mu je bio tada veoma blizak i možda bismo jednom prilikom mogli da ga umolimo da govori o tome posebno. Nekako se čini da je to prelazan jedan oblik, možda oblik u kome su se njih dvojica, jeromonah i arhijerej Amfilohije sreli na jedan zaista opčinjavajući način. U tom periodu on je bio u punoći arhijerejstva, izabran je i ustoličen, ali u isto vreme je bio u punoći svoga bogoslovlja i pogleda na svet i mislim da je to možda najplemenitiji susret obojice o kome ćemo tek moći da čujemo jer on tada objavljuje to svoje remek-delo, taj ”Duhovni smisao hrama Svetog Save na Vračaru”.
Znači tu je i gradnja, tu je i duhovna suština gradnje i on je, ja mislim, u svakom svom hramu koji je gradio posle video taj hram Svetog Save na Vračaru i da je to, u stvari, njegova misao ovaploćena u jedan veliki hram u Crnoj Gori, čiji je ovaj hram u kome sedimo samo simbol i možda savršeniji izraz.
Završna riječ
Ja ću završiti jednim sećanjem na jednog neobičnog dobitnika Njegoševe nagrade, a to je Branko Ćopić, jer kod Branka Ćopića i kod njegove sabraće iz te partizanske književnosti iz Bosanske Krajine vidimo jednu stranu o molitvi koju baš ne vidimo često. Kod Branka Ćopića se u književnosti, od one dečije kada Stric u ”Orlovi rano lete” zatvara oči pa se moli Bogu da nestane učitelj Paprika pa da se vrati učiteljica Lana, pa on pominje Presvetu Bogorodicu Trojeručicu, kada sam ja prvi put čuo za Trojeručicu, i dalje kroz onu borbu Nikoletine Bursaća sa svojom majkom oko toga imali Boga ili nema i kad pere noge kada će sići na Kosovo polje i činjenica da je on uzimao anegdote iz života Svetog Jovana Šangajskog i prenosio u svoje knjige i tako dalje. Uglavnom, to je bila velika borba za molitvu u toj književnosti i ona je najlepše oličena u jednoj divnoj knjizi Mladena Oljače, tipičnog partizanskog pisca, koja se zove ”Molitva za moju braću”, koja je pisana usred te velike partizanske književnosti.
Ali da se vratim pominjanjem nečega što smo kratko pomenuli, a to je da je Mitropolit održao jedno epohalno i suštinsko predavanje o ”Malom princu” Sent Egziperija, koje je nekako, hvala Bogu, sačuvano, moram priznati, zahvaljujući ocu Grigoriju sa Starčeve Gorice sa Skadarskog jezera, pa smo mi to preneli na papir i to je našlo svoj konačni oblik. I u tom smislu ja bih završio sa nekoliko stihova upravo Aleša Debeljaka, koji daju tu jednu lepu, tihu i mirnu reč za kraj ove večeri. Kaže:
Umrećeš neiscrpivši sve oblike stvarnosti,
Nećeš zažaliti, ne pretvaraš se,
Umetnost lutanja nije ti strana.
Ustrajaćeš u raspuklinama vremena, osmatrajući površinu mora kojim si sto puta plovio.
(Izlaganje na “Danima Mitropolita Amfilohija”, Podgorica, 1. novembra 2021. godine)
