Predstavnicima međunarodne zajednice odgovaralo je da se zločin zaboravi: prvo nije mogao da se utvrdi broj žrtava, onda su uništavani dokazi, da bi na kraju ključni svedok ispao nepouzdan
„Zamišljam ga kako u svom selu, ovog hladnog dana, cepa drva. Imam neku potrebu da prošetam kroz selo, da vidim kako izgleda”, odgovara Gorica Šćepanović na pitanje šta danas radi Fljorin Ejupi, terorista koji je učestvovao u napadu na autobus „Niš-ekspresa” u Livadicama kod Podujeva. On je bio najslabija karika u dobro organizovanom napadu. Dopustio je sebi da u pukotinu panja na kojem je sedeo i čekao žrtve zavuče opušak cigarete.
Otkrio ga je DNK jer je ranije krao po Nemačkoj pa ga je tamošnja policija unela u registar. Putevi po kojima su se pre dvadeset godina kretali Srbi pod teškom oružanom pratnjom Kfora su ozbiljno proveravani, a informacije koje su kasnije dolazile govore da je još šest eksplozivnih naprava bilo postavljeno na putu prema Štrpcu.
„Taj deo blizu administrativnog prelaza niko nije kontrolisao. Odjednom je nastala praznina za sve nas koji smo bili u autobusu, i ona traje do danas”, kaže Gorica Šćepanović.
Krater od eksplozije Kfor je odmah zatrpao, a istražitelji su, sedam godina kasnije, Gorici Šćepanović tražili torbu kako bi utvrdili vrstu eksploziva.
„Čuvala sam tu torbu, bila je sva od krvi, iako ju je moja majka oprala mnogo puta”, veli Gorica.
Dvadeset godina kasnije na zločinu iz Livadica stoji ista mrlja nepravde, jer je čak i Fljorin Ejupi slobodan čovek, a ostaće upamćen po tome što je kao pritvorenik i osumnjičeni uspeo da pobegne iz savršeno čuvane američke baze Bondstil. Juče je ubijenima u Crkvi Svete Petke u Lapljem Selu kod Gračanice služen parastos. Na groblju pored hrama sahranjena je dvadesetogodišnja Mirjana Dragović. Njena sestra Jelena putovala je sa njom.
„Sve je isto kao tog dana, samo što pregorite u trenutku. Ja se ne trudim da zaboravim, svaki detalj pamtim, svaki miris pamtim. Mogu da se probudim sa mirisom tog asfalta”, kaže Jelena.
Jučerašnji parastos, kao i mnogi u ovih dvadeset godina je deo istorije i srpskog rasutog sećanja. Porodice žrtava, teško povređeni putnici autobusa nikada se nisu okupili na nekoj komemoraciji posvećenoj zločinu u Livadicama. Predstavnicima međunarodne zajednice taj zaborav je uvek odgovarao. Prvo su se trudili da ne saopšte tačan broj žrtava, potom su uništili moguće dokaze, a na kraju je ključni svedok pod zaštićenim imenom Alfa ispao nedovoljno pouzdan.
„Mi ne možemo da odustanemo od pravde. Naša obaveza je da sačuvamo sećanje na sve zločine na Kosovu i Metohiji i da tražimo pravdu”, rekao je gradonačelnik Opštine Gračanica, Srđan Popović.
Teško pogođen nepravdom, jedan činovnik Unmika pokušao je da sačuva bar komad sećanja na tragediju u Livadicama. Od svojih sredstava dao je da se ispiše i izradi tabla sa imenima žrtava. Probao je da dobije dozvolu za njeno postavljanje u Livadicama. Nikada je nije dobio, niko nije hteo pošteno ni da ga sasluša. Osetljivi Jermenin, Edvard Tavil, nije imao kud – svoju i našu tablu postavio je u Crkvi Svetog Nikole u Prištini, gde i danas stoji.
Na Livadicama je sneg, sve je belo i čisto. Srba i Roma koji su išli svojim kućama, na Zadušnice, na posao, u zavičaj ovde se niko i ne može setiti. Sigurno je da je organizovana grupa terorista, pomognuta ćutanjem međunarodne zajednice uradila svoj posao. Povratak Srba je i ovim činom zaustavljen. Danas nekoliko stotina metara dalje od mesta zločina nalazi se ogroman i skup prelaz koji razdvaja Srbe i Albance, i koji je finansirala Evropska unija.
Postradali u Livadicama
U napadu na autobus „Niš-ekspresa” u Livadicama 2001. godine stradali su: Nenad Stojanović, Milinko Kragović, Lazar Milkić, Dragan Vukotić, Sunčica Pejčić, Živana Tokić, Slobodan Stojanović, Mirjana Dragović, Nebojša Cokić, Snežana Cokić, Danilo Cokić i Veljko Stakić.
Izvor: © Politika Online
