Novo Brdo

Za stolom tuđe istorije

Kosovske institucije se ponašaju kao da su Srbi Rimljani, kao da su hiljadama godina nestali narod i da su dužne da sačuvaju i zaštite spomenike „nestalog naroda”

Šta se krije iza služenja katoličkih biskupa u pravoslavnoj Crkvi Svetog Nikole u Novom Brdu, šta je iza kosovske zastave koja se danas vijori na staroj srpskoj tvrđavi, a pre neki dan je bila i na crkvi? Da li je to nastavak stalne potrage za simbolima, provokacijama i neprijateljima? Posleratni Balkan često liči na prostor po kojem lutaju različite skupine ljudi u potrazi za izgubljenom ideologijom. Što su ideje manje verovatne, naučno nedokazive, istorijski zamagljenije i etnički ostrašćenije, to je vera u njih snažnija, a pobornici i sledbenici bivaju agresivniji, sa naglašenom potrebom da oni i njihove „istine” postanu deo institucija.

Tako, preuzimajući na sebe ulogu restauratora „albanskog duha”, kosovski biskup Đerđ Doda kaže: „Želeli smo da dođemo ovamo jer je to mesto koje dokazuje da smo bili pre religije. Bože, bili smo ovde pre Hristova rođenja, bili smo pre nego što su Osmanlije došle sa Muhamedom, bili smo ovde pre nego su došli Sloveni. Bili smo ovde iako je naše sećanje možda izbrisano…” Biskup je ovo rečenicu izgovorio dok su mu u leđa gledala tri oltara pravoslavne Crkve Svetog Nikole u Novom Brdu. On je sve sumnje odagnao, on zna da je tu bio „pre religije”, on je obnovitelj „izbrisanog sećanja”.

Novo Brdo MisaKljučno je pitanje: kakvim dokazima raspolaže biskup, kakav ga je kontekst doveo do ovakvih stavova? Izvori, dokumenta, činjenice i vlasništvo crkve govore nešto sasvim drugo. Ima li kod lokalnog albanskog stanovništva svesti da je to pripadalo njima, ima li predanja koje ih vezuje za novobrdsku tvrđavu i Crkvu Svetog Nikole?

„Možeš li, molim te, da nam kažeš šta je ovo?”, pitao je autora ovog teksta, pre godinu dana, jedan Albanac u Novom Brdu. Nastavnik iz dvadeset kilometara udaljenog sela Vragolija kod Kosova Polja prevodio je kratko objašnjenje svojoj supruzi. Oni ništa ne znaju o Novom Brdu, jer ono nije deo njihovog porodičnog sećanja, ne vezuju ih za njega priče ili predanja. Oni su samo zainteresovani posetioci nekog spomenika iz praistorije, iz antičkog doba, iz srednjeg veka i ništa više. Iz svega se zaključuje da je biskupe i celu kampanju oko Novog Brda i srpskog nasleđa ovde dovelo nešto drugo: politički kontekst i uzurpacija istorije. Ipak, to nije do kraja tačno. Ako je nova istorija Kosova počela na Konferenciji u Rambujeu 1999. godine, ako je na njoj, prema svedočenju Vetona Suroija, tadašnji vođa Oslobodilačke vojske Kosova Hašima Tačija ironičnom rečenicom zapitao: „A šta, ja da budem nastavnik istorije u Mališevu?”, ako su se albanski i Tačijevi snovi ostvarili – šta im danas, dvadeset godina kasnije, nedostaje?

Borba, nacionalizam, zapadni novac i podrška nisu izgradili albansko društvo na Kosovu, pa se ono danas nalazi u potrazi za nekom vrstom sopstvenog sadržaja. Usred hiljada spomenika, grobalja, crkava, to društvo očajnički pokušava da nadomesti tu prazninu. Osnovna prepreka je što se na celoj teritoriji Kosova i Metohije, od sela nadomak Skopske Crne Gore do oslikanih pećinskih isposnica na Prokletijama, iznad Dečana javljaju dokazi srpskog prisustva, kulture i duhovnosti.

U početku je izgledalo da je proterivanje stanovništva i razaranje spomenika, od onog Njegošu u Prištini, preko obeležja NOB-a, preko starih grobalja i crkava srednjeg veka, dovoljno i da je došlo do konačnog obračuna. Međutim, pokazalo se da su kultura i duhovnost preživeli i da kosovska ljuštura bez sadržaja mora nečim da se popuni. Iza Srba je ostao ogroman prazan prostor, neka vrsta puste zemlje sa spomenicima i ostavljenim nasleđem. Uvidevši sve to, zapadne sile su odlučile da u Ahtisarijev plan, a potom i u Ustav Kosova, unesu, označe i zaštite imovinu Srpske pravoslavne crkve i, kako su to formulisali, „istorijska i kulturna mesta koja imaju poseban značaj za zajednicu kosovskih Srba”. Precizno u metar nacrtane su parcele, specijalne zone i objekti. Prepisani su najbolji „evropski modeli zaštite”, a na zakone su potom pali prašina i zaborav. Kosovske institucije se ponašaju kao da su Srbi Rimljani, kao da su jedan hiljadama godina nestali narod i da su te institucije dužne da na teritoriji koju kontrolišu sačuvaju i zaštite spomenike „nestalog naroda”.

Enver Hodžaj, još jedan iz plejade istoričara izašlih iz šinjela Oslobodilačke vojske Kosova i zamenik premijera Kosova u ostavci, nedavno je izjavio da „Crkve, džamije, drugi objekti kulturnog, istorijskog i verskog nasleđa Kosova pripadaju Kosovu i njegovim građanima”. Ako pripadaju Kosovu, zašto Hodžaj i biskup Doda krše zakone, zašto ne odu dvadeset kilometara južnije, do uništene crkve u selu Žegra kod Gnjilana, da sa njenih zidova obrišu uvrede i poruke mržnje?

Gde god da se okrenu, susreću se sa srpskim nasleđem i kulturnim blagom i zato je teško živeti u kući u kojoj se gotovo ništa ne zove po vama. Zato se ponašaju kao da su drugi nestali, kao da su Rimljani i da naša kultura i duhovnost nemaju vlasnike i naslednike. Namerno su pomešali dva osnovna pojma: vlasništvo i vrednosti srpskog nasleđa. Vlasništvo ima svoga autora, svaka crkva ima svoga srpskog graditelja i to pripada Srbima. Vrednosti koje ta kultura i umetnost imaju pripadaju čovečanstvu i svakom čoveku koji može da ih doživi, oseti ili tumači, ali se teško može reći da pripadaju onima koji ih uništavaju.

Uz sve probleme na terenu, uz celokupno nasleđe čiji su vlasnici, baštinici i naslednici, kosovski Srbi moraju da ubede Albance da postoje, da su tu, da nisu Rimljani ili neki nestali narod. Oni moraju da podsećaju i svet i Beograd da su deo jedne žive i neprekinute kulture i duhovnosti. Na tvrđavi u Novom Brdu juče je visila ogromna kosovska zastava, njenu težinu može da pokrene samo jači vetar. Iz ugažene trave u oltaru nikao je jedan crveni cvet, iza oltara je odbačeni drveni sto koji su ovde zaboravili ljudi željni tuđe istorije. Zaboravili su i da zatvore grobnice koje se nalaze iza oltara, u njima su posmrtni ostaci zaslužnih Novobrđana, u njih ulaze divlje životinje, u njih upada smeće.

Autor: Živojin Rakočević

Izvor: Politika