Tropar i kondak Usopšima:
Tropar, glas 8.
Dubinom premudrosti čovekoljubivo sve ustrojavaš i potrebno svima podaješ, Jedini Stvoritelju, upokoj Gospode duše slugu Tvojih: Na Tebe su nadu položili, Tvorca i Stvoritelja i Boga našega.
Kondak, glas 8.
Sa Svetima upokoj Hriste duše slugu Tvojih, gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja, nego gde je Život beskonačni.
O zadušnicama
Najvažniji pomen za preminule je Proskomidija koja se savršava na svakoj Svetoj Liturgiji. Za Proskomidiju je potrebno pet hlebova (prosfora). Prosfora znači prinos, prema običaju iz najranijih dana hrišćanstva, kada su hrišćani donosili (prinosili) hleb i vino za službu. Svaka prosfora ima na gornjoj strani kvadratni pečat sa krstom i slovima: IS HS NI KA, što prevedeno znači – Isus Hristos pobeđuje.
Prosfore se koriste po strogo utvrđenom kanonskom redu i čestice iz svake od njih imaju posebno mesto i namenu. Za spomen preminulih hrišćana, kada se njihova imena pominju pred Bogom Živim i Carstvom Nebeskim, vade se čestice iz pete prosfore. Tim liturgijskim pominjanjem: “U sklopu Svete Tajne Evharistije – Tajne spasenja sveta, preminulima se opraštaju gresi”. Zato je najvažnije davati imena pokojnika, da se pominju u crkvi.
Pored ovih pominjanja i molitava za preminule, Crkva je ustanovila posebne dane kad se sećamo naših dragih pokojnika i obilazimo njihove grobove.
Zadušnice su dan za duše preminulih. Uvek padaju u subotu, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih. Na groblje i u crkvu se nosi kuvano žito – koljivo. Žito nas simvolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca. Žito je simvol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.
Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha.
Sveća je simvol svetlosti Hristove. On je rekao: “Ja sam svetlost svetu.” Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih.
Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.
Daće i podušja se ne daju da se “nahrani” pokojnik, odnosno, da duša njegova “jede”, nego da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika.
Umesto na nehrišćanske gozbe, novac treba da se upotrebi u plemenite svrhe i to prema mogućnostima. Koliko ko može, treba da pomogne nekoj siromašnoj porodici, izbeglicama, bolesnima ili siročadi.
Na dan zadušnica se ide u crkvu, gde se služi Sveta Liturgija i parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, posle službe se ide do grobova pokojnika. Tamo se pale sveće, a sveštenik služi mali pomen i okadi grobove.
Ako su naši pokojnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, uvek može da se ode u crkvu, gde se odsluži pomen.
Na zadušnice se deli milostinja.
Postoji još jedan vid milostinje koji je kod nas zaboravljen: duhovna milostinja. Duhovna milostinja je poklanjanje duhovnih knjiga.
Knjiga duhovnog sadržaja se može, na spomen i za pominjanje u molitvama, dati nekom ko ne može da je kupi, zatim, takve knjige se mogu poklanjati bibliotekama, gde će veći broj ljudi moći da dođe do prave literature, a to je pravo delo duhovne milostinje, ili duhovnu knjigu pokloniti crkvenoj biblioteci.
Patrijarh srpski Pavle: O molitvi za upokojene
Beseda izgovorena na Svetoj Liturgiji za Zadušnice u Patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona Mirotočivog.
“A on reče: Pazite da vac ne prevare jer mnogi će doći u ime moje govoreći: Ja sam, A kad čujete za ratove i nemire, nemojte se uplašiti: jer cve to najpre treba da bude, ali nije odmah kraj. Tada im reče: Ustaće narod na narod i carstvo na carstvo; I zemljotresi veliki biće po mestima, i biće gladi i pomori, i strahote i znaci veliki biće s neba”.
(Luka 21, 8-11; Zač. 105)
“Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni. i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život, Zaista, zaista vam kažem,, da dolazi čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti Glas Sina Božijeg, i čuvši Ga oživeće. Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu ua ima život u sebi: I dade mu vlast u da sudi, jer je Sin Čovečiji. Ne čudite se tome jer dolazi čas u koji će cvu koji su u grobovima čuti Glas Sina Božijeg, i izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda”.
(Jovan 5,24-30; 3ač. 16)
Mi smo u Hristu jedno, jedna Crkva kojoj je glava Hristos, a mi smo svi mistički telo Crkve, telo Hristovo. U Crkvu Hristovu spada i Gospod kao glava te Crkve, Sveta Bogorodica i svi sveti Mučenici i ostali Sveti u Crkvi toržestvujućoj, a takođe i mi živi koji smo još u Crkvi vojinstvujućoj. U tu Crkvu spadaju, kažem, i svi upokojeni u Gospodu. I naša je dužnost, ako možemo reći za ljubav da ona ima dužnost, da se sećamo svojih upokojenih jer smo zajednica, ostajemo to i po smrti njihovoj i našoj kad dođe, zajednica ostaje sa Bogom i njihovim i našim, i sa svima svetima i sa svima našim upokojenima.
Moleći se za upokojene i danas i svagda, da ne zaboravimo da taj čas čeka i nas i da se trudimo i sada, jer ne znamo kad će taj čas doći i da budemo dostojni izaći pred Sina Božijeg da bi čuli Njegov glas: Hodite blagosloveni Oca moga, da primite Carstvo koje vam je spremljeno od postanja sveta” (Mt. 25, 34). To da bude i današnja naša opomena i današnji naš savet i sebi i svima.
Neka se Gospod seti upokojenih slugu Svojih koji su u veri i životu po veri i otišli sa ovoga sveta i pomogne i nama i da imamo u vidu taj čas izlaska pred Njega, Sudiju Pravednoga, da živimo i sada sa tom verom, životom po toj veri svetoj pravoslavnoj. Bog vas blagoslovio!
Izvor: Pravoslavije. ru;
Zadušnice – molitveno sećanje na pokojne srodnike
Zadušnice su dan posvećen molitvama za pokoj duša naših preminulih srodnika. U Crkvi se uvijek molimo kako za žive tako i za one koji su se upokojili, koji su u Bogu živi, jer Gospod Isus Hristos je Bog živih, svi su u Njemu živi i oni koji su u ovom svijetu i oni koji su već u naručju Božijem.
U toku godine više puta svenarodno obavljamo zadušnice, a svake subote, pored ostalih službi, služi se i služba za upokojene. Ali nije samo subota dan posvećen molitvama za pokojne, jer se u Crkvi uvijek molimo kako za žive, tako i za upokojene. To je potpuno u saglasnosti sa našom vjerom i sa Jevanđeljem, jer Gospod naš Isus Hristos je razapet na Veliki petak, a na Veliku subotu je počivao u grobu, i ta subota je osnova svake subote. U dan nedjeljni Gospod je vaskrsao i odnio pobjedu nad smrću, darovavši svima nama novi život, novu zajednicu, novo zajedništvo sa Bogom i jednih sa drugima. Pravoslavni hrišćani, ako su u prilici, svake subote treba da dođu u crkvu, zapale svijeću i u molitvama se sjete svojih pokojnih srodnika.
Veoma je važno da se zajedno pomolimo Bogu za sve, da osveštamo žito u spomen na one koji su preminuli u blagočestivoj vjeri pravoslavnoj. Važno je za one koji su otišli od nas. Njima su potrebne naše molitve, a takođe, njihove molitve su potrebne nama. Treba da znamo da se i oni mole pred licem Božijim. Oni su dobili slobodu da se mole Gospodu, a mi se nadamo da će za sve one koji su kršteni, koji su sa vjerom živjeli, koji su živjeli u strahu Božijem, Gospod naći mjesta u Carstvu nebeskom. Njih neće biti mali broj, već mnogo više od onih 365 imena koje čitamo za svaki dan u kalendaru, ali nam sve to još nije otkriveno.
Gledano iz božanske perspektive, oni koji su u naručju Božijem imaju pravi život, a to su svetitelji Božiji, i prema njima mi smo u smrti, a oni su u životu. Od onih koji su otišli iz ovog svijeta u novi svijet mi ne znamo koliko ih je svetih, jer je Gospod samo pojedine projavio kao svetitelje još ovdje u istoriji, ali, u Carstvu nebeskom će biti mnogo više onih koji će se pokazati kao sveti, pravedni i koji su zadobili život vječni, zadobili blizinu Božiju.
Mitrovdanske zadušnice poslije onih proljećnih, zadušnica pred Vaskršnji post, imaju najveći značaj. Kod nas se i na Vidovdan vrše posebni pomeni za naše pretke, kao i na miholjske zadušnice, i to je nešto što postoji samo kod srpskog naroda. Mitrovdanske i proljećne zadušnice su sveopšte, a ne treba, svakako, da zaboravimo ni one koje se u svim crkvama vrše u subotu uoči Trojičindana. To je ustrojstvo koje važi za sve Crkve Pravoslavne, ali znamo, da svaka pomjesna Crkva ima i nešto svoje što nije obavezujuće za ostale Crkve, nego čini jedno bogatstvo u tim različitostima. To su razlike koje doprinose jedinstvu, a ne razdvajaju, nego nam je drago kad kod drugih – naše braće pravoslavnih hrišćana sa kojima smo u jedinstvu vjere, ljubavi i evharistijskog zajedništva – vidimo nešto posebno, kao što mnoge zadivljuje naša krsna slava.
Episkop Joanikije
