Сјећа се: Јован Лакићевић
Нема тога ко је био на Српском Тавору, на Јоиловој и нашој Бјеласици, који данас, на вијест о упокојењу оца Јоила, поред искрене туге, неће осјетити потребу да каже, макар у својој породици, ријечи дивљења, љубави и великог поштовања према овом необичном и драгом духовнику. Ми који смо га, захваљујући Господу, боље познавали, па да кажем народски и са њим се дружили, не само на Бреображење на Кључу, поготово.
Минулог љета, први пут од како је, прије 17 година, на једном од бјеласичких висова, Кључу, подигао реплику Његошеве капеле (која ће се, након рушења оне ловћенске, по угледу на Јоилово прегнуће умножити, па их сада у свим српским крајевима има двадесет! ) отац Јоило није био с нама, баш као ни његов нешто старији узор, Амфилохије. Знали смо да је болестан.
Ја сам то знао одавно, можда већ двадесетак година (канцер желуца). Јоило је то, чак и својим пријатељима, прећуткивао. Једноставно, није помишљао на операцију, а кад би му се намјерници обратили за савјет, рецимо, о пресађивању органа, није хтио да их обесхрабрује, само би рекао: „Свак треба да се носи са оним што му је Господ одредио и намијенио, односно да носи свој „судбински“ крст…“
Многи вјерници можда не знају да је отац Јоило, поред већ споменуте Капеле, на Бјеласици саградио још два манастира, од којих први на мјесту Ћириловцу, па је био посвећен нашим духовним задужбинарима, Ћирилу и Методију. Отуда је за прелијепу планину Бјеласицу везан и епски назив – Српски Тавор.
Откако је саграђена Капела, дан Преображења је постао прави пјеснички и духовни празник, светковина пјесника и гуслара, као и посјетилаца из свих српских крајева. За ову прилику ћу рећи да су се ту могли чути и прелијепи стихови Митрополитове браће, Добрије и Рада, посвећени неимару Српског Тавора, нашем узорном домаћину, оцу Јоилу. Чули су се ту и стихови оца Рада и пјесника Радована Радовића, иначе градитеља више црквених здања, о Јоиловом стрицу, капетану и витезу са Кајмакчалана, Бошку Булатовићу кога је и велики пријатељ Срба, Арчибалд Рајс помињао. Бошко је заиста јуначки погинуо предводећи свој батаљон, приликом пробоја Солунског фронта.
Мало је, међутим познато, да су Бошко и његов Колашинац ( на ближе Ровчанин) поручник Марко Пулетић, а оба добровољци под Солуном, након Мојковачке битке, извели прави војнички подвиг. Под заштитом мрака, уз помоћ једног регрута, изнијели су потежи бестрзајни топ на вис Кајмакчалана и отворили ватру по бугарским рововима! У блиској борби с Бугарима погинуо је правник и поручник Марко Пулетић, а Бошка ће смрт срести тек сјутрадан, у побједничком јуришу.
Док су се пјевали стихови о херојству стрица Бошка Булатовића, сјећам се израза на лицу оца Јоила који је то испратио са видљивим узбуђењем.
Једном другом приликом, док сам уз гусле казивао Његошеве стихове из „Шћепана Малог“:“Поздрављам те витешки народе,/Права дико рода словенскога“/… посвећене Косову, његовим светињама и јунацима „Ој, Косово, грдно судилиште,/На сред тебе содом запушио“/, а завршавају се „Здружите се громи и потреси,/Земљи српској друго лице дајте,/ Е нечистом ногом окаљата.“, Јоило је ту пред масом, заједно самном, пјевушио тихим гласом све вријеме, да би ме на крају упитао:“Брате Јоване, јеси ли ово смио запјевати у Брозово вријеме?“
Вјерујућем свијету углавном је познато да је отац Јоил био чувар ћивота Светог Василија, осам година, али, како је обукао монашку ризу, мање се зна. Ова анегдота везана је за његов долазак у Острошки манастир, али и за пушаче и пушење. Једне прилике високопреосвећени ми се баш пожалио ријечима да не зна шта да чини са оцем Јоилом, још док је био под Острогом, шта да му каже, а да га не повриједи. Он је, наиме, био у сталном „рату“ са „дуванџијама“. Чим види жуте прсте, знао је да вјернике, нарочито оне млађе, удари по руци, с питањем „Шта ти је то?“ Тек кад би му обећали да ће се манути пушења, пристао би да их исповиједи, благослови,крсти или вјенча.
„Престаће људи да нам долазе у Манастир“, вајкао се Митрополит.
Једне прилике, након овог разговора, долазећи да пољубим ћивот и поклоним се Свецу, запитао сам једног ђакона – зашто отац Јоило не подноси зависнике од овог порока и чуо чудну причу.
Још док је био наставник у једној даниловградској школи, у сну му се једне ноћи јавио Свети Василије Острошки: „ Кажи попу Душану (Радовићу, оцу фудбалског репрезентатица Лаза Радовића) да батали дуван, иначе му овамо неће бити мјеста!“ Отац Јоил је на чудан сан готово био заборавио, али кад је срео игумана бајбабског, Душана, сјетио се и више у шали испричао чудан сан пријатељу.
Неколико мјесеци касније, преминуо је свештеник Радовић. Након неког времена , будућем монаху се, овога пута у сан јавио поп Душан, ријечима: „Братска ти хвала, Јошо. Да ми не рече ону поруку од Свеца, овамо бих се лоше провео! Богу хвала да сам бацио дуван, одмах пошто си ми је рекао…“ Тога часа се Јошо Булатовић неопозиво одлучио да дневник замијени крстом, а цивилну одјећу – мантијом. А отуда и његов „неприкладан“ однос према љубитељима дуванског дима!
Када смо прије готово двије деценије, моја браћа гуслари, Бошко Вујачић и Славко Алексић, заједно са професором Стојаном Мандићем, као мирјани покренули процес канонизације Ловћенског тајновидца ( о том подухвату, након сновиђења на Ловћену, Мандић је објавио двије књиге) учинило смо то, на више концерата са благословом оца Јоила. Кад сам на првом концерту, посвећеном Његошу, у српском Источном Сарајеву поменуо оца Јоила и његов благослов, препуна спортска дворана је устала на ноге и све се проламало од искрених аплауза!
Отац Јоило је веома познат духовник у свим српским крајевима.
Када се једном, има томе десетак година, баш у Јоиловом и нашем Ћириловцу повео разговор о повратку Његошеве капеле на Језерски врх, између Митрополита и оца Јоила, у присуству мене недостојног, помињали смо „страже извјесног дукљанског академика“ које су стално најављивале обрачун са онима који покушају да приђу озлоглашеном фараонском самару без крста на Ловћену. Још тада се, наиме, није било начисто да ли ће бити простора за повратак капеле са Иванових Корита (сви блокови су, срећом, сачувани). У једном тренутку отац Јоил је најозбиљније предложио: „Док се то не деси, било би најприличније да Владичине остатке склонимо овдје, на наш Тавор!“
Бојим се да је након аустроугарског гранатирања Капеле из Котора, када је „наша“ чувена Бокељска морнарица, послије успјешних погодака развила слављеничко коло и након седам сељења, од земног праха нашег пјесника и светитеља остало мало тога. Знам да је сачувана у цјелости његова десница, са којом је исписао „вијенац“ и „Лучу“ попут оне Св. Јована Крститеља у Цетињском манастиру, али сам намјерно пропустио да питам оца Јоила о њеној судбини (што не личи на новинара, али приличи вјернику).
Збогом добри, племенити човјече, велики духовниче и пријатељу, драги ОЧЕ ЈОИЛО!
Извор: ИН4С
