Među blistavim freskama u toplini majke srpskih crkava stigle su većinom izbeglice i njihovi potomci. Našli su se u srcu svoje duhovnosti, prošavši ulicama Bila Klintona, Adema Jašarija, Veslija Klarka i Majke Tereze
„Zaplači se umesto mene”, piše u poruci svojoj sestri Nataši Igor Ivanović. Ona je čita u crkvi, u Pećkoj patrijaršiji. Slava je, Pokrov Presvete Bogorodice, svi njeni, su preko te poruke, proslavili praznik. Izgleda kao da se sabrao život, u te četiri reči, a suze su obnova nade i pobeda, koja u ovom slučaju znači putovati do svetinje i zavičaja.
Jesen je u Metohiji, a tako je teško ne pisati o lepoti. Među blistavim freskama i u toplini Pećke patrijaršije, majke srpskih crkava, stigle su, većinom, izbeglice i njihovi potomci. Našli su se u srcu svoje duhovnosti tako što su prošli ulicama Bila Klintona, Adema Jašarija, Veslija Klarka i Majke Tereze. To je najkraći put kojim je jutros došla i Snežana Lazović. Pećki Lazovići su živeli na ulazu u Peć, njena porodica malo dalje, u Treskinoj zgradi. Preživljavala je dramu zbog supruga, izbeglice iz okoline Knina. Mislila je da je očvrsla, ali drama pećkog izbeglištva nikada nije izašla iz nje: „Život pre rata je moje najsrećnije doba”, zaključuje svoju priču.
Dan crkvene slave velikih metohijskih svetinja većinom se sav svede na neku vrstu obnove bivšeg života. Tako je, i juče, liturgija u Pećkoj patrijaršiji prepunjena rečenicama ljudi koji godinu dana spremaju svoj susret sa gradom i svetinjom. Izgleda kao da se, na jedan dan pod Pokrovom Presvete Bogorodice, u Peći rodio i obnovio izgubljeni grad. Sve vreme je u crkvi šapat i pokret. Svuda bi taj žamor na liturgiji smetao, a ovde je neka vrsta molitve i želje za dugo čekanim susretom, za jednom rečenicom ispovesti u koju je stao izmešteni život. Slađa Ilić ima osmeh za sve, tiha kao da je izašla iz neke freske, ima osmeh za svakoga. Sveštenici su navikli na tu buku, šetanje i zagrljaje, pa više niko i ne poziva na pažnju. Jedna unuka sa bakom pravi selfi.
„Mi ne treba da tražimo često, po svaku cenu, nešto što je neobjašnjivo, nego na prvom mestu da se trudimo da zavolimo Boga, a onda će doći istina. Istine nema bez ljubavi i ljubavi nema bez istine. Trudimo se, i volimo se, i to nam je glavni zadatak!”, govori u besedi vikarni episkop jenopoljski Nikon, izaslanik patrijarha srpskog Profirija. Upravo je od patrijarha na dar stigao Časni krst iz Jerusalima, kao dar svetinji „čiji presto jeste istorijsko, aktuelno i večno sedište Srpske Pravoslavne crkve”. U taj osvećeni krst iz Jerusalima, na različite načine, ugradili su se Srbi iz Beograda, Bjeljine i Vitomirice kod Peći, i njihova imena se čitaju ispred carskih dveri. Porodica Lazarević je patrijaršiji poklonila ikonu Majke Božije, koju su izradili ljudi sa posebnim potrebama. Mnogi ljudi imaju potrebu da učine nešto i nadomeste samoću najpotpunije srpske svetinje, da ožive sliku grada koji je nestao. Stvarnost izgubljenih slika izgleda kao nešto što ne umire.
„Tamo gde je bio park, sad su zgrade za gastrabajtere”, kaže Bojan Rajović. Govori tiho, gotovo s ljubavlju, a svi znamo da je to bio park njegove porodice. A bio je i vrt i porodica u čije se gospodstvo nije moglo posumnjati.
U Crkvi Svetih Apostola, među ćivotima srpskih svetitelja, među stubovima najlepše srpske priprate srednjeg veka odjednom nastupa tišina. Seče se slavski kolač, a kad krene rezanje kolača, onda sve utihne i traži se rame da se na njega položi ruka. Na taj način, kroz drugog i drugačijeg, ti putuješ do svetinje. Izgleda da je to rame, posebno u ovoj atmosferi, potraga za poverenjem i zajednicom; to rame je oslonac, pronađen u izgubljenom gradu i među licima koja sva izgledaju poznato; to rame je i igumanija Haritina, za čiju se ruku otimaju da ih blagoslovi i nahrani slobodom i željom od grada i svetinje.
Foto: Živojin Rakočević
Izvor: Politika
