nedelja mironosica

Žene mironosice

Ime: USPOMENA NA MIRONOSNICE; Opis: Žene mironosice Tip: audio/mpeg

Kada u Strasnu sedmicu slušamo jevanđeljsko kazivanje o stradanju Hristovom, o Njegovom raspeću i krsnoj smrti svaki put nas duboko pogodi jedan detalj tog kazivanja: vernost kojom su Hristu do kraja bili verni oni malobrojni, uglavnom žene o kojima gotovo ništa drugo i nije kazano u Jevanđelju. Učenici Hristovi su – kako kaže Jevanđelje – napustili svog Učitelja i razbežali se. Petar se triput odrekao Hrista. Juda Ga je izdao.

Za Hristom je u vreme Njegove propovedi išlo mnogo ljudi. I svako je od Njega očekivao nešto: jedni su očekivali pomoć, drugi – čudo, treći – isceljenje, četvrti – oslobođenje od mrskog rimskog jarma, peti – uređenje svojih zemaljskih poslova.

Ali, svi ti brojni ljudi su potpuno pogrešno shvatali ono što je bilo glavno u Njegovom učenju – propoved samožrtvene ljubavi i svecelog samopredavanja za spas sveta i čoveka – ako su išta uopšte i shvatali. Hristos je pomagao ljudima i ljudi su zbog toga dolazili k Njemu i išli za Njim.

Međutim, u dušama tadašnjih jevrejskih vođa i vlasti iz dana u dan je sve više narastala mržnja prema Hristu. U Hristovoj propovedi o ljubavi su se sve češće čula i predskazanja o tome da će On samog Sebe prineti toj ljubavi na žrtvu. I mnoštvo koje Ga je dotad pratilo počelo je sve više da se osipa i proređuje. Poslednji put su se Njegova zemaljska slava i Njegov ljudski “uspeh” jarko projavili na dan Njegovog svečanog ulaska u Jerusalim kada se – po rečima Jevanđelja – “uzbudio sav grad”. No, i to je bilo samo na kratko. Pa i zar svi ti ljudi ustari nisu izašli, tako radosno i uzbuđeno, u sretanje Hristu samo zato što su opet i opet od Njega očekivali i tražili zemaljsko carstvo, zemaljsku pobedu, silu i slavu?

I sve se to ubrzo završilo. Svetlost je zgasnula i posle Cveti je nastupila tama, usamljenost i beznadna žalost Strasne sedmice. A najstrašnije od svega je bilo to što su Ga u te poslednje dane izdali oni jedini koji su Mu bili bliski, učenici Njegovi, oni kojima je celog Sebe predao. U Getsimanskom vrtu čak ni trojica najbliskijih učenika Njegovih nisu izdržali: zaspali su dok se Hristos molio u samrtnoj borbi i krvavom znoju, pripremajući za strašnu smrt. Iz Jevanđelja znamo da se Petar – koji je prethodno tako gromko obećavao da će umreti sa Hristom – u poslednjem ternutku pokolebao, zatajio, da se odrekao Hrista, izdao Ga… “I tada Ga” – piše jevanđelista Matej – ”svi učenici ostaviše i pobegoše…”

Međutim, nisu svi pobegli.

Pod Krstom se događa čudo zemaljske vernosti i zemaljske ljubavi. Oni koji su u vreme Hristove zemaljske “slave” bili tako daleko, koje gotovo nismo ni sreli na stranicama Jevanđelja, oni kojima – kako vidimo iz Jevanđelja – Hristos nije ni govorio o Svom vaskrsenju i za koje je, stoga, u tu noć pod Krstom Njegovim zaista sve bilo gotovo i svemu bio kraj – upravo su se ti pokazali kao najverniji i najistrajniji u nepokolebivoj zemaljskoj ljubavi. Jevanđelist Jovan piše: “A stojahu kod Krsta Isusova mati Njegova, i sestre matere Njegove Marija Kleopova, i Marija Magdalina” (Jovan 19, 25).

A potom, pošto je Isus već umro:

“Dođe Josif iz Arimateje, koji beše učenik Hristov, ali krišom zbog straha od Judejaca, zamoli Pilata da uzme telo Isusovo. I dopusti Pilat. Onda dođe Josif i uze telo Isusuovo. A dođe i Nikodim, koji je prvi put dolazio noću Isusu, i donese pomešane smirne i aloje oko sto litara. Tada uzeše telo Isusovo, i obaviše ga platnom s mirisima, kao što je običaj u Judejaca da sahranjuju. A na onome mestu gde bi raspet beše vrt, i u vrtu grob nov, u koji još niko ne beše položen. Onde, dakle, zbog petka judejskoga, pošto beše blizu grob, položiše Isusa” (Jovan 20, 38-42).

Prošla je subota i u praskozorje trećega dana po raspeću te verne žene su došle na grob Isusov da bi – po običaju tog vremena – pomazale mrtvo telo mirom, to jest mirisnim uljima. I upravo se njima prvima javio Vaskrsli Hristos, one su prve čule od Vaskrsloga Hrista pozdrav “Radujte se!” koji od tada zanavek postaje suština hrišćanske sile.

Tim ljudima i tim ženama Hristos nije otkrio tajne budućega kao što je to učinio dvanaestorici izabranih apostola, ti ljudi i te žene stoga nisu znali smisao Njegove smrti, ni tajnu dolazeće pobede, dolazećeg Vaskrsenja. Za njih je smrt njihovog Učitelja i prijatelja bila stvarna smrt i kraj svega. A ta smrt je, pritom, bila još i strašna i sramna smrt, strašan kraj i završetak svega.

Oni su stajali pod Krstom samo zato što su Ga voleli i što su, iz ljubavi, sastradavali sa Njim. Oni nisu ostavili Njegovo mrtvo i izmučeno telo, već su izvršili sve ono što oduvek čini ljubav pri poslednjem rastanku sa voljenim. Oni koje je Hristos molio da bdiju sa Njim u trenucima strašnoga borenja u Getsimanskom vrtu – kada je On, po rečima Jevanđelja, počeo da se “žalosti i tuguje” – odrekli su Ga se, napustili su Ga, razbežali su se. A oni od kojih On ništa nije tražio ostali su Mu verni po svojoj prostodušnoj ljudskoj ljubavi. “A Marija stajaše kraj groba plačući.”

Tako kroz sve vekove plače ljubav.

Tako je i sam Hristos plakao pored groba svoga prijatelja Lazara.

I, gle, ta je ljubav prva saznala za pobedu Hristovu. Toj ljubavi, toj vernosti je prvoj bilo dano da sazna da ne treba više da plače, da je “pobeda progutala smrt” i da više nema i da više nikada neće biti tog beznadežnog rastanka.

Eto to je smisao izlaska žena mironosica u rano nedeljno jutro na Isusov grob. Taj izlazak nas stalno podseća na to da su jedino njihova ljubav i vernost sijali u beznadežnoj tami Strasne sedmice. Taj izlazak nas neprestano podseća na to da u ovom svetu nisu umrli i iščezli ni vernost, ni ljubav. Taj njihov izlazak sudi našem malodušju, našem strahu, našem večitom i ropskom samoopravdavanju. Tajanstvenom Josifu, Nikodimu i tim ženama mironosicama, koje su pre svitanja izašle na grob Isusov, posvećeno je tako malo mesta u Jevanđelju. A upravo se tu, u njihovoj vernosti rešava večna sudbina svakoga od nas.

Čini mi se da nam je upravo u naše dane posebno potrebno da se setimo te ljubavi i te jednostavne ljudske vernosti. Jer živimo u vremenu u kome svetom gospodari zlo učenje o čoveku i njegovom životu, učenje koje neprestano pokušava da diskredituje i tu ljubav i tu vernost.

Vekovima već u svetu – istina slabo, ali neprestano – svetluca i prosijava svetlost vernosti, ljubavi i sastradanja žena mironosica koje su ćuteći gledale stradanje Čoveka Koga su svi odbacili. I mi danas treba da se kao za slamku hvatamo za sve to što u našem svetu još uvek živi toplinom i svetlošću te i takve jednostavne, zemaljske ljudske ljubavi. Ljubav ne pita čoveka za teorije i ideologije, ona se obraća njegovom srcu i njegovoj duši.

Tutnjala je ljudska istorija, rađala su se i survavala carstva i kulture, besneli su krvavi ratovi, no za sve to vreme i neprestano nad zemljom, nad tom smutnom i tragičnom istorijom svetli lik tih vernih žena mironosica. Lik njihove brige, samožrtvene vernosti, ljubavi i sastradanja. I da u istoriji nije bilo prisustva i svetlosti tog njihovog lika naš svet bi – bez obzira na sve njegove uspehe i dostignuća – bio samo jedan strašan svet.

Može se bez ikakvog preterivanja reći da je žena ta koja je spasavala i spasava čoveštvo čoveka. Žena ga spasava, ali ne rečima i ne idejama, već tim svojim ćutljivim i brižnim prisustvom prepunim ljubavi. Žena je najzaslužnija za to što – bez obzira na sve zlo koje gospodari svetom – u svetu nikada ne prestaje taj tajanstveni praznik života, što se taj praznik praznuje i u sirotinjskoj kući za siromašnim stolom jednako radosno kao i u dvorcu za kraljevskom trpezom, jer je izvor radosti i svetlosti tog praznika u ženi, u njenoj ljubavi i vernosti koja nikada ne presahnjuje.

“Nemaju vina…”. Ali, dok je ona tu – majka, žena, nevesta – biće dovoljno vina, do-voljno ljubavi, dovoljno svetlosti za sve…

Protojerej Aleksandar Šmeman

Preveo Matej Arsenijević