Sveti Kirilo Aleksandrijski

Žitije Svetog i Bogonosnog Kirila Arhiepiskopa Aleksandrijskog

Veliki učitelj crkveni, sveti Kiril Aleksandrijski beše rodom iz Aleksandrije, od roditelja pravovernih i plemićskog porekla, sestrić Teofila, patrijarha aleksandrijskog. Vaspitanje Kiril dobi izvrsno: u neprekidnom sticanju mudrosti i u strahu Božjem; on do savršenstva izuči grčku i rimsku svetovnu mudrost, a i duhovnu mudrost odlično izuči, neprestano izučavajući Božanska Pisma. Ujak njegov, patrijarh Teofil, videći u njemu velike sposobnosti i celomudreni život, uvrsti ga u svoj klir, postavivši mladog Kirila za arhiđakona. I bi sveti Kiril kao miomirisan krin, posađen u crkvenom vrtu, cvetajući neporočnom čistotom i umirisujući Crkvu Hristovu bogomudrim učenjem. A bi on i učenik prepodobnog Isidora Pelusiota.

Po smrti Teofila blaženi Kiril bi od sviju jednoglasno izabran za patrijarha. Postavši patrijarh, on odmah istera nz grada jeretike novacijane, koji behu slični farisejima, jer se građahu pravedni pred ljudima, i tvrđahu za sebe da su čisti i daleko od svakoga greha, i nošahu belo odelo kao znak svoga tobož neporočnog života, i učahu da čoveka, koji je posle krštenja pao u smrtni greh, ne treba primati natrag u Crkvu. Nema, tvrđahu oni, oproštaja smrtnome grehu takoga čoveka, osim da se takav čovek ponovo krsti.

Ova jeres vodi poreklo od Novacijana, koji za carovanja Dekijeva beše prezviter u Rimu i željaše da postane papa posle smrti za Hrista ubijenog sveštenomučenika pape Fabijana. Ali on ne uspe u tome, pošto blaženi Kornilije bi izabran za papu. Zavideći Korniliju, Novacijan se srđaše na njega i beše mu protivnik u svemu. U to vreme bejaše veliko gonjenje neznabožaca na hrišćane, i mnogi od hrišćana, uplašivši se svirepih mučenja, prinesoše žrtve idolima; a zatim, dolazeći s pokajanjem, oni ispovedahu grehe svoje sa suzama. Videći pokajanje njihovo, sveti papa Kornilije primaše ih ponova u svetu Crkvu, kao što i Hristos primi gorko plačućeg Petra. Međutim, prezviterNovacijan se protivljaše papi, tvrdeći da u Crkvi Hristovoj ne treba da se nalaze oni koji se Hrista odrekoše i demonima žrtvu prinesoše. Pri tome on huljaše na svetoga papu, nazivajući ga zajedničarem idolopoklonika. Onda sam prekinu opštenje sa njim i, našavši sebi neke jednomišljenike, načini se drugim papom u Rimu. Tako poniče jeres novacijana.

Od tada se novacijanska jeres stade širiti svuda, pa dođe i do Aleksandrije, i produži postojati tamo sve do doba svetog Kirila. Tu novacijani umnožiše protivna pravoslavlju delovanja: oni ponova krštavahu one koji iz pravoslavlja pristupahu njima, ne dopuštahu drugi brak, i druga nerazumna novačenja behu u njima. – Ove dakle jeretike, zajedno sa episkopom njihovim Teopemptom, sveti Kiril protera iz Aleksandrije u samom početku svoga patrijarhovanja.

Zatim se sveti Kiril naoruža i protiv nečistih duhova, da ih istera iz obitališta njihovih. Jer nedaleko od Aleksandrije nalazilo se jedno naselje, zvano Konop, a blizu njega drugo mesto, zvano Manutin. Tamo se nalažaše starodrevno idolište i obitalište demona. To mesto beše strašno, pošto tamo življahu mnogi nečisti dusi. Još i patrijarh Teofil, dok beše u životu, želeo je da to mesto očisti od demona i da ga osveti za slavoslovljenje Boga. Ali, zauzet drugim poslovima, on ne uspe da nameru svoju privede u delo. Sveti Kiril pak, naslednik Teofilov na aleksandrijskom prestolu, reši se da to učini, pa se usrdno moljaše Bogu da mu podari višnju pomoć i silu za pobedu i prognanje nečistih duhova iz Manutina. I javi se svetom Kirilu u viđenju anđeo Gospodnji, nalažući mu da u Manutin prenese česne mošti svetih mučenika Kira i Jovana, da bi prognao demonsku silu odatle. Sveti Kiril to učini ubrzo: prenese mošti svetih u Manutin, i podiže tamo crkvu u ime njihovo. I nečisti dusi odmah biše prognani odatle, i to mesto postade izvor isceljenja od moštiju mučeničkih.

Prognavši na taj način nevidljive demone iz predgrađa Aleksandrije, sveti Kiril se mnogo staraše da i sam grad potpuno očisti od vidljivih demona, kakvi behu hristonenavidnici Jevreji, kojih izdavna beše vrlo mnogo u Aleksandriji. Jer još od dana Aleksandra Velikog i od osnivanja Aleksandrije tamo se doseliše Jevreji, i vremenom se namnožiše u veliko pleme. Silno nenavideći Hrista i hristoimene ljude, oni tajno i javno činjahu hrišćanima svakovrsne pakosti i neprijatnosti. Rđavi i škodljivi behu za grad gorespomenuti jeretici novacijani, no nesravnjeno gori i škodljiviji behu ovi neprijatelji – Jevreji, jer oni ne samo izazivahu svađe i smutnje u gradu, nego i mnogobrojna ubistva i krvoprolića priređivahu. Prizvavši k sebi starešine jevrejskih sinagoga, svetitelj Božji savetovaše im da svoj narod obuzdaju i odvrate od sličnih zločina. Ali oni ne samo ne poslušaše svetiteljev savet, nego zagaziše u još veći zločin.

U gradu beše velika i prekrasna crkva; zvana Aleksandrovom, pošto je beše podigao episkop Aleksandar. Jednoga dana Jevreji se dogovoriše, i naoružaše se kao da će u rat. I kad se spusti noć, oni se rastrčaše po ulicama gradskim, vičući na sav glas: Aleksandrova crkva gori! Čuvši to, hrišćani stadoše izletati iz svojih domova i trčati da gase požar u svojoj crkvi. I koji god hrišćani izlažahu iz svojih domova, bezdušni Jevreji ih odmah iznenada ubijahu ili mačevima, ili kopljima, ili noževima, ili nečim drugim. I te noći bi ubijeno mnoštvo hrišćana.

Kad svanu dan, saznade za taj pokolj svjatjejši patrijarh Kiril, i silna ga žalost obuze. I zahtevaše svetitelj da se izvedu na sud Jevreji – kolovođe pokolja. Ali gradonačelnik Orest, iako hrišćanin po veri, pomagaše Jevrejima štiteći ubice, jer beše neprijateljski raspoložen prema svetom patrijarhu. Tada se sam sveti Kiril sa mnoštvom hrišćana uputi k jevrejskom zborištu, istera iz grada sve Jevreje, kuće im poruši i sinagogu zapali. A gradonačelnik, plamteći gnevom na svetitelja, stade zlostavljati njegove srodnike, kao i druge ugledne građane koji behu na strani patrijarha. Tako on na trgu obnaži i nepoštedno bi čestitog čoveka, Jeraksa gramatika (= naučnjaka). I izrodi se velika nesuglasica između gradonačelnika i patrijarha. Jer svjatjejši patrijarh štićaše hrišćane, a gradonačelnik pomagaše Jevreje. I svaki od njih pisaše caru Teodosiju Mlađem sve dotle, dok od cara ne stiže naređenje, kojim se zabranjuje Jevrejima da žive u gradu.

U to vreme na ulicama grada često su izbijale pobune i meteži, u kojima su ponekad stradali i nevini ljudi. U Aleksandriji življaše jedna devojka po imenu Ipatija, kći filosofa Teona. Ona beše pobožna i vrlinska, čuvena po životu i mudrosti, i provođaše dane svoje u devičanskoj čistoti i neporočnosti. A filosofiji bi naučena od oca svog Teona još u mladosti svojoj, i toliki uspeh pokaza u filosofiji, da je prevazilazila sve žive filosofe toga doba, kao što tvrde za nju episkop ptolemaidskiSisinije i Suida, veličajući je mnogim pohvalama. Ona se ne hte ni udavati, da bi se nesmetano bavila filosofijom i knjigom, a naročito da bi iz ljubavi prema Hristu čuvala svoje devičanstvo. I u Aleksandriju se sa svih strana sticahu ljubitelji filosofije, da vide premudru devu Ipatiju i čuju njene mudre reči. I beše ona mnogima učiteljica. Nju poštovahu sve duhovne i svetovne vlasti, i sav narod, i u mnogome se držahu njenih mudrih saveta. Želeći da izmiri patrijarha i gradonačelnika, ona odlažaše k obojici sa krotošću i smirenjem, i mudrim rečima privolevaše ih na izmirenje. Svjatjejši patrijarh i sam tražaše priliku da se izmiri sa gradonačelnikom, ali ovaj, zle naravi, nije hteo ni da čuje za izmirenje. Jednom kada se Ipatija odnekuda vraćaše kolima svojoj kući, miromrzivi pobunjenici je napadoše, pa, izvukavši je iz kola, poderaše joj haljine i na mrtvo izbiše. Ali se njihova zveropodobna jarost ne zaustavi na tome, nego se oni ostrviše i na mrtvo telo njeno: isekoše ga na komade, pa spališe na mestu zvanom Kinaron. – Kada žitelji grada saznadoše za to, svi silno žaljahu Ipatiju, naročito ljubitelji nauke.

Međutim glas o metežu i događajima u Aleksandriji dopre do monaha na Nitrijskoj Gori. To im ispuni dušu revnošću, te se sabraše oko pet stotina njih, ostaviše pustinju i dođoše u grad sa željom da zaštite patrijarha. Dogodi se da monasi sretoše negde gradonačelnika koji je išao na kolima. I stadoše vikati na njega koreći ga i ružeći ga, i nazivajući ga jelinom i idolopoklonikom, jer je ranije pripadao jelinskoj veri, i tek nedavno beše primio krštenje u Carigradu. Jedan od monaha baci se kamenom na eparha i udari ga po glavi. Kada se na zapomaganje gradonačelnikovih slugu sleže mnogo naroda, monasi se udaljiše od gradonačelnika, a sluge njegove uhvatiše jednoga monaha, po imenu Amonija. Gradonačelnik pak, misleći da je patrijarh nagovorio monahe protiv njega, silno se razgnevi i stavi Amonija usred grada na žestoke muke, u kojima ovaj i umre. Saznavši za to, svjatjejši patrijarh silno paćaše duhom, pa posla te doneše mučenikovo telo, i on ga česno pogrebe.

Jevreji pak, proterani iz grada, načiniše sebi pozorište i igralište; pa da bi se narugali Hristu i uvredili hrišćane, oni napraviše dugačak krst, uhvatiše jednog hrišćanskog dečka i naga raspeše na krst. Ali ga za krst ne prikovaše klincima, već privezaše konopcima. I dugo mu se rugahu, smejući mu se i pljujući ga. Zatim ga dotle biše dok dečko ne umre na krstu. I tako mučenik Hristov postade podražatelj Hristovih stradanja.

Saznavši za ovaj novi zločin Jevreja, sveti Kiril pismom izvesti o njemu podrobno cara. Od cara, iako ne brzo, ipak stiže pravedno naređenje. Prema tom naređenju, kolovođe ovog jevrejskog zločina biše kažnjene, i eparh uklonjen sa dužnosti. A svetitelj Hristov Kiril, pošto ukloni smutnje, zlobe i neprijateljstva ljudska, na miru pasaše povereno mu slovesno stado Hristovih ovaca.

No pošto se u Aleksandriji utišaše opisane smutnje, potom nastade u celom podnebesju još veća pometnja od Nestorijeve jeresi, i svetom Kirilu je trebalo da pokaže još veći podvig. Jer u Carigradskoj crkvi posle končine patrijarha Sisinija, koji beše prejemnikAtika, na patrijaršijski presto bi podignut Nestorije, doveden iz Antiohije, čovek, kako se mislilo, dobar po životu i veri, ali unutra potajni jeretik On je sejao među vernima seme jeretičkog učenja, kao kukolj po pšenici, spočetka ne sam lično nego preko svojih jednomišljenika. A jeres njegova beše hula na Hrista Boga i na Prečistu Djevu Bogorodicu, jer on bednik tvrđaše ovo: od Djeve Marije rodio se prost čovek Hristos, a ne Bog, pošto utroba ženska nije mogla roditi Boga već samo čoveka; Bog Logos se sjedinio sa čovekom Isusom od trenutka začeća samo blagodaću i obitavao u njemu kao u hramu; stoga Djeva Marija nije Bogorodica već Hristorodica.

Ovu Nestorijevu jeres širili su po narodu dve njegove pristalice: episkop Dorotej i prezviter Anastasije, koje on beše doveo sa sobom iz Antiohije. Jednoga praznika, govoreći pouku narodu u sabornoj crkvi carigradskoj, episkop Dorotej gromko povika: Ko Mariju naziva Bogorodicom, neka je anatema! – Čuvši to, narod se uzbuni, i odmah nastade negodovanje i metež u crkvi. I to bi na veliku sablazan vernima. Isto tako i prezviter Anastasije govoraše narodu: Neka niko ne naziva Mariju Bogorodicom; Marija je bila ljudsko biće ženskog pola, a od tela čovečijeg kako se može roditi Bog?

A kada povodom toga bi upitan sam Nestorije, on stade javno ispoljavati svoje bezumlje, i izrignu otrov svojih huljenja na Hrista Boga i na Prečistu Mater Njegovu. Ja ne mogu, govoraše on, nazivati Bogom onoga kome, začetom u utrobi žene, brojahu dane i mesece dok se ne navrši vreme da bude rođen; niti ću nazvati Bogorodicom ženu koja je rodila telesnog čoveka, jedne prirode sa sobom.

I nastadoše u narodu raspre i svađe: jedni se suproćahu jeresi i ne željahu da opšte sa Nestorijem, a drugi se sablažnjavahu jeretičkim umovanjem i primahuzloverje jeretika. Ta jeres uzruja ne samo Carigrad, nego i sve krajeve zemlje, jer zloverniNestorije sa svojim jednomišljenicima napisa mnoge knjige u zaštitu svog jeretičkog učenja, i razasla ih u okolne gradove, i u najudaljenije zemlje, i u pustinje k monasima. Time on izazva takav razdor među hrišćanima, kakav ranije beše izazvao zloverni Arije, koji rizu Hristovu podera: jer mnogi od duhovenstva i svetovnjaka pođoše za Nestorijem, kao što su ranije mnogi išli za Arijem.

Patrijarh aleksandrijski sveti Kiril, saznavši za jeretičko učenje Nestorijevo i za uspehe njegove propovedi, duša ga veoma zabole i, kao verni sluga i dobar vojnik Hrista Boga i Prečiste Matere Božje, on se naoruža protiv neprijatelja Hristovog i čvrsto stade za poštovanje Boga i Presvete Bogorodice. I pokaza da je istinski pastir ovaca Hristovih, koji budno bdi nad svojim stadom i bori se sa vukom. Najpre sveti Kiril ljubazno pisaNestoriju, savetujući mu da prestane sa takvim pothvatom, i da dobroverjem ispravi ono što je zloverjem iskvario. Zatim, videći da se Nestorije ne popravlja, on mu napisa strogu poslanicu, izobličavajući njegovu zabludu. Sveti Kiril isto tako pisa i kliru carigradske crkve i carskome dvoru, da se ne dadu sablazniti Nestorijevim učenjem. Posle toga on uputi poslanicu papi staroga Rima Celestinu i ostalim patrijarsima, izveštavajući ih o jeresi Nestorijevoj, i predlažući im i moleći ih da savetuju Nestoriju da se pokaje. Pored toga, on uputi pisma svima episkopima i vlastima raznih zemalja i gradova, da se čuvaju od Nestorijeve jeresi. Čuvši da je ova jeres i mnoge pustinožitelje zahvatila, on i njima pisa, objašnjavajući im dušegubnu štetu ove jeresi i odvraćajući ih od prelašćivanja njome. Jednom rečju, sveti Kiril ne prestade vikati na ovoga vuka, dok ga sasvim ne odagna od Hristovog stada.

Međutim, Nestorije se ne samo od Kirilovih poslanica ne ispravljaše, nego u još gore stvari srljaše, jer stade na muke stavljati one od duhovenstva i monaha koji mu se suproćahu i ne pristajahu na njegovu jeres. Ujedno s tim on se gnevljaše i besnijaše na svetog Kirila, gordeći se veoma; iako sam jeretik, on svetog Kirila nazivaše jeretikom. On izmisli i mnoge lažne i odvratne klevete protiv svetog i pravednog ugodnika Božjeg, i širaše ih po narodu, huleći i beščesteći ime Kirilovo. No svetitelj aleksandrijski ne obraćaše nikakvu pažnju na te klevete, već se jedino staraše o spasenju samog Nestorija, kao i ostalih duša ljudskih, i o očišćenju Crkve od jeresi.

No i pored takve delatnosti svetog Kirila, nestorijanska jeres s dana na dan rastijaše i širaše se; pa i mnogi episkopi zaraziše se ovim dušegubnim učenjem jeretičkim i postadoše Nestorijeve pristalice. Među ostalima, Nestoriju ukaza izvesnu podršku patrijarh antiohijski Jovan, koji, iako ne odobravaše Nestorijevo učenje, ipak moli Kirila da ne pridaje naročitu važnost Nestorijevim rečima. No, to nije moglo ugasiti požar koji beše uzeo maha. Stoga je bilo neophodno da se, radi istrebljenja iz Crkve tako velikog zla, sazove Vaseljenski sabor. Sazivanje Sabora podjednako su želeli i protivnici i pristalice Nestorijeve, jer je svaka strana računala da će na Saboru njeno učenje pobediti. I sam car Teodosije Mlađi, videći da je veliki razdor uzeo maha u Crkvi, pristade na sazivanje Vaseljenskog sabora. Odredivši maloazijski grad Efes za mesto gde će održati Sabor, car pozva sve mitropolite i episkope carevine da se o Pedesetnici 431. godine saberu u Efes. Pri tome car odredi komita Kandidijana za svoga izaslanika na Saboru.

Nestorije, praćen šesnaestoricom episkopa, doputova u Efes ubrzo posle Uskrsa; a pred sam praznik Pedesetnice stiže sveti Kiril na čelu pedeset egipatskih episkopa. Oko četrdeset episkopa dođe iz okolnih gradova maloazijskih. Papa Celestin, ne mogući zbog bolesti i starosti sam da putuje na Sabor, posla kao svoje izaslanike dva episkopa i jednog prezvitera sa naredbom da se drže svetog Kirila. Na Sabor doputova oko dvesta episkopa. No Jovan antiohijski i drugi sirijski episkopi, koji su u većini bili na strani Nestorija, ne dolažahu. Episkopi koji su došli na Sabor uzalud su ih čekali do 21. juna, i onda otpočeše zasedanja, 21. juna 431. godine. Zbog prednosti svoga prestola, sveti Kirilo postade predsednik Sabora, pri čemu kao sapredsednici njemu biše određeni Juvenalije jerusalimski i Memnonefeski. No zloverniNestorije projavi protivljenje sastavljenom Saboru i ne pojavljivaše se na njemu pod izgovorom da će čekati dolazak Jovana antiohijskog i sirijskih episkopa. Oci Sabora ga triput pozivaše da dođe na Sabor, ali on uporno odbijaše. Tada Oci pristupiše ispitivanju Nestorijevih spisa. I pošto ih pažljivo ispitaše, Oci ih osudiše kao jeretičke. Sveti Kiril podnese Saboru svoja pisma Nestoriju i drugim licima, u kojima je izobličavao bezbožno umovanje jeretika; a podnese i odluke pomesnog sabora, održanog pre toga u Aleksandriji. Oci Sabora se saglasiše sa učenjem svetoga muža, priznavši ga pravoslavnim i bogomudrim, i odobriše odluke pomesnog sabora aleksandrijskog.

Međutim, u Efes stiže Jovan antiohijski sa sirijskim episkopima. Saznavši za tok rada u Saboru, on, u zaštitu Nestorija, sastavi posebni sabor, na kome učestvovaše Nestorije i sve njegove pristalice. Komit Kandidijan, zaražen jeresju, ukaza pomoć tome bezakonom saboru, i na njemu sveti Kiril bi nepravedno optužen za jeres apolinarijevsku, koja odriče Hristu istinsku čovečansku prirodu, i tvrdi da Hristos nema čovečansku dušu već umesto nje ima Božanstvo. Klevećući lažno svetitelja Božjeg, i optužujući ga nepravedno, pristalice Nestorijeve se starahu da cara pridobiju na svoju stranu. Za prvo vreme oni uspeše u tome. Car poverova njihovim klevetama i naredi da se sveti Kiril, zajedno sa blaženim Memnonom, episkopom efeskim, baci u tamnicu. Ali potom, pošto car ponova ispita celu stvar, on uvide da je pravedni Kiril nevin, i da su Kirilovi protivnici lažno i zlobno oklevetali Kirila, pa vaspostavi hrabrog svetitelja i njegovog pristalicu Memnona u njihovim dužnostima, veličajući Kirilovo trpljenje i krotost; a za jeretike naredi da ih obuzdaju.

Tako, sveti Kirilponova stade na čelo svetih otaca, sabranih u Efesu radi rasmotrenjaNestorijevih umovanja. I na tom Saboru sveti oci ispovediše i utvrdiše stari dogmat pravoslavne vere: da je Gospod naš Isus Hristos, koji se ovaplotio od Prečiste Djeve Marije, istiniti Bog, i da je Prečista Djeva Marija, koja je Njega rodila, istinita Bogorodica.

Kada ova odredba Sabora bi objavljena narodu, velika radost nastade među hrišćanima, i svi građani grada Efesa slavljenički klicahu, ne kao nekada: „Velika je Dijana Efeska!“ (sr. D. A. 19, 23 – 29), nego sasvim drugačije: „Velika je Prečista Djeva Marija Bogorodica!“

Na Saboru Nestorije bi osuđen kao jeretik i bogohulnik; i ne samo bi lišen svoga čina, nego i od Crkve Hristove odlučen, i večnome prokletstvu predat. Ovoj saborskoj odluci pridruži se potom i Jovan antiohijski sa sirijskim episkopima. Car pak posla Nestorija u progonstvo u najudaljeniju pokrajinu, koja se zvala Oasim. Tu on umre strašnom smrću, jer ostajući u jeretičkom uporstvu bez pokajanja, njemu za života bi od crva izeden bogohulni jezik njegov.

Koliko pak Božjoj Materi beše mrsko Nestorijevo huljenje jeretičko, svedoči događaj o kome kazuje prepodobni Jovan u svojoj knjizi „Lug duhovni“. Jednom, piše on, mi dođosmo k prezviteruKolomanske lavre aviKirijaku. I on nam ispriča ovo: Jednoga dana ja videh u snu gde pred vratima moje kelije stoji svetozarna, prekrasna Djeva, u porfiru obučena, i sa njom dva svetovidna čoveka. I ja raspoznadoh da je to Vladičica naša, Prečista Djeva Bogorodica, a dva čoveka s njom – sveti Jovan Krstitelj i sveti Jovan Bogoslov. I odmah iziđoh iz svoje kelije i, poklonivši se, molih je da uđe unutra i blagoslovi moju keliju, ali ona ne htede. No ja Je dugo molih, i govorah: Neka sluga Tvoj, o Vladičice! ne otide od Tebe unižen i posramljen! – I mnoge druge molbe ja Joj uputih. A ona, videći moje usrdno moljenje odgovori mi: Ti imaš u svojoj keliji neprijatelja mog, – kako onda možeš želeti da uđem u nju? – Rekavši to, Ona ode. A ja, probudivši se, stadoh tugovati i plakati. I razmišljah u sebi, da nisam što u mislima svojim sagrešio Prečistoj Djevi, jer u mojoj keliji ne beše nikog drugog osim mene. Ispitavši sebe podrobno n najbrižljivije, ja ne nađoh ništa čime sam Joj sagrešno. No videći da me silna tuga mori, ja uzeh jednu knjigu, da bih ss malo razonodio čitajući je. To beše knjiga blaženog prezvitera jerusalimskog Isihija, koju bejah potražio od njega za izvesno vreme. Pročitavši knjigu, ja na kraju nje nađoh dve besede zlovernog, i tako doznadoh koji je to neprijatelj Presvete Vladičice naše Bogorodice bio u mojoj keliji. Tada se digoh i odnesoh knjigu onome što mi je beše dao, i rekoh mu: Uzmi svoju knjigu, brate; od nje sam imao više štete nego koristi. – A on me upita, čime mi je to njegova knjiga nanela više štete nego koristi. Ja mu onda ispričah viđenje koje mi se dogodilo. A on, ispunivši se božanstvene revnosti, iseče iz knjige one dve Nestorijeve besede i sažeže ih u vatri, govoreći: Neka ne ostane u mojoj keliji neprijatelj Vladičice naše – Bogorodice i Prisnodjeve Marije.

Ne treba isto tako prećutati i to, kako je svetitelj Hristov Kiril, toliko veliki ugodnik Božji, pri tako velikoj svetosti svojoj, ipak imao u sebi nešto ružno i suprotno bogougodništvu, – da bismo videli i čudesno ispravljenje njegovo. On je bez razloga bio gnevan na svetog Jovana Zlatousta, svetitelj na svetitelja. No to ne treba da nas čudi, jer su i svetitelji, kao ljudi, podložni ljudskim slabostima. Jedino je Bog u svemu savršen, a od ljudi niko ne može biti savršen sam po sebi, sem ako ne primi od punoće Hristove. Sveti Kiril gnevljaše se na svetog Jovana Zlatousta ne samo dok ovaj beše u životu, nego ga i posle končine njegove ne hteđaše pominjati među svetima. No ovaj gnev svetog Kirila beše ne iz rđavosti nego iz neznanja. Jer je on, s jedne strane od svoga ujaka patrijarha Teofila, a s druge – od drugih neprijatelja Zlatoustovih, slušao mnogo neosnovanih kleveta protiv ovog vaseljenskog svetila, i po bezazlenosti svojoj verovao laži kao istini. Jer je pisano: Bezazleni veruje svakoj reči (Prič. 14, 15). Patrijarh carigradski Atik, koji je živeo pre Nestorija, pisao je Kirilu, savetujući mu i moleći ga da ime svetog Jovana Zlatousta upiše u crkvene diptihe, to jest u knjige sa imenima svetih. I sam Atik spadao je ranije među neprijatelje Zlatoustove, ali kasnije, uverivši se u nevinost ovog svetog muža, i uvidevši svoj greh prema njemu, pokaja se. I stupivši posle Arsakija na patrijaršijski presto carigradski, on upisa ime Zlatoustovo u diptihe i, dokle god beše živ, savetovaše svetom Kirilu u pismima da i on postupi tako isto. Ali ga on ne posluša, ne želeći potceniti značaj sabora, sazvanog Teofilom protiv svetog Zlatousta.

Isto tako i sveti Isidor Pelusiot, – rođak svetog Kirila -, duboko star, videći negodovanje mnogih protiv svetog Kirila zato što Zlatousta isključuje iz broja svetih, pisao mu je sa velikom slobodom, savetujući mu da nepristrasno rasmotri razloge svoga gneva na nevinog i svetog muža. „Pristrasnost nije dalekovidna, a mržnja uopšte ništa ne vidi – pisao je sveti Pelusiot u jednom od svojih pisama svetom Kirilu. – Stoga, ako želiš da budeš čist i od jednog i od drugog nedostatka, nemoj izricati nepromišljene presude, nego podvrgavaj dela pravednom sudu. Jer i Gospod Bog, koji zna sve pre no što se zbude i učini, blagovoli sići s neba ka gradovima koji sagrešiše i progneviše Ga. Vika je, reče, u Sodomu i Gomoru velika, i gresi su njihovi veoma veliki. Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako, da znam (1 Mojs. 18, 20-21). Ovako postupi Svevidac, dajući nam primer da odmah ne verujemo klevetničkim rečima, nego da najpre sami ispitamo i uvidimo da li je to tako kao što nam se priča. Stoga i ti ne treba da se gneviš, pošto prethodno ispitaš i nađeš da stvar zbog koje se gneviš zaista zaslužuje gnev. Jer mnogi, koji su s tobom bili na Saboru u Efesu, otvoreno negoduju protiv tebe što se nepravedno gneviš na nevinog. On je Teofilov sestrić, govore oni o tebi, i podražava njegovu narav, jer kao što on javno pokaza svoje bezumlje, bezrazložno proteravši s prestola svetog i bogoljubljenog Jovana, tako i ti radiš, potcenjujući slavu proteranoga, koji se usto sada ni među živima ne nalazi“.

U drugom pismu sveti Isidor Pelusiot ovako piše svetom Kirilu: „Mene plaše primeri iz Božanskog Pisma i primoravaju me da govorim i pišem o onome što je potrebno. Jer, ako sam ja otac tebi, kao što ti kažeš, onda se bojim osude koja snađe starozavetnog prvosveštenika Ilija što nije karao svoje sinove koji su grešili; a ako sam sin tebi, što znam da jesam, onda se plašim da me ne postigne kazna koja postiže Saulovog sina Jonatana zato što oca svoga, koji je tražio vradžbine, ne odvrati od toga greha, a mogao ga je odvratiti, niti učini ono što je mogao učiniti. Zbog toga on prvi bi ubijen u ratu. Zato i ja, da ne bih bio osuđen, govorim tebi ono što je korisno po tebe. I ti, da te Pravedni Sudija ne bi osudio, poslušaj me: odbaci gnev svoj koji imaš prema mrtvom, da ne bi smutio živu Crkvu i razdor u njoj izazvao“.

I još na drugom mestu sveti Isidor ovako piše svetom Kirilu: „Pitaš me o okolnostima pod kojima je božanstveni muž Jovan bio izgnan. No ja ne želim da ti o tome podrobno pišem, da ne bih ispao kao čovek koji druge okrivljuje i osuđuje, jer mnogobrojne nepravde prema svetitelju prevršiše svaku meru. Ja ću te sa nekoliko reči podsetiti na narav Egipta kome si sused: on se odreče Mojsija, predade se faraonu, nanese rane smirenima, ozlojedi trudbenike, podiže gradove i uskrati platu radnicima. Upražnjavajući takva dela, Egipat proizvede na svet bezakonog Teofila, koji zlato poštuje kao Boga;on sa svojim jednomišljenicima nanese velike nepravde svetom Jovanu, čoveku bogoljubivom i Boga propovedajućem. No, pored svega toga, dom Davidov se utvrđuje i umnožava, a Saulov, kao što vidiš, iznemogava“.

Takva behu pisma svetog Isidora Pelusiota svetom Kirilu. Pročitavajući ih, on stade uviđati svoj greh. No osobito ga onda uvide, i potpuno se pokaja, kada bi ustrašen sledećim viđenjem. On vide sebe u nekom mestu, čudesno lepom i prepunom neiskazane radosti. Tu on vide prekrasne muževe: Avrama, Isaka i Jakova, i druge svetitelje, starozavetne i novozavetne. Vide tamo i ogroman presvetli hram, čiju lepotu nije u stanju jezik ljudski iskazati, i ču u njemu milozvučno pojanje mnogobrojnih glasova. Ulazeći u hram i diveći se srcem punim milja lepoti i velikoljepiju, Kiril ugleda u neopisanoj slavi Prečistu Vladičicu Djevu Bogorodicu, okruženu mnoštvom Anđela. Vide i svetog Jovana Zlatousta gde na počasnom mestu stoji blizu Bogorodice, blistajući svečudesnom svetlošću kao anđeo Božji, i držeći u ruci knjigu svojih učenja, dok ga mnogi divni ljudi okružuju kao sluge njegove. Svi ti ljudi behu naoružani, i kao gotovi za napad. I kada Kiril htede da pripadne k nogama Bogorodice, da Joj se pokloni, na njega polete sveti Jovan sa oruženoscima što behu oko njega, zabranjujući mu da se približi Prečistoj Materi Božjoj i isterujući ga iz čudesnog hrama. Kirila spopade strah i trepet videći Jovana gde se ljuti na njega i izgoni ga iz hrama. No utom on ču Prečistu Djevu Bogorodicu gde se zauzima kod Jovana i moli ga da oprosti Kirilu i da ga ne isteruje iz hrama, pošto se Kiril ogrešio o njega ne iz zlobe nego iz neznanja. No, Jovan, kao da ne željaše da oprosti Kirilu. Tada Presveta Bogorodica reče Jovanu: Oprosti mu mene radi, pošto se on mnogo potrudi oko čestvovanja mene, i proslavi me među ljudima i nazva Bogorodicom. – Kada Prečista Bogorodica izgovori ove reči, Jovan se odmah umiri i odgovori Bogorodici: Radi Tvoga zauzimanja, o Vladičice, praštam mu. – I prišavši Kirilu prijateljski, on ga zagrli i celiva. I tako se oni izmiriše jedan s drugim u viđenju.

Posle ovog viđenja sveti Kiril se stade silno kajati, i sebe osuđivati, i sebe prezirati što je toliko vremena bezrazložno držao gnev protiv tako velikog ugodnika Božjeg. I odmah sazva sve episkope egipatske, i ustroji veliko praznovanje u čast svetog Jovana Zlatousta, i zapisa ovog božanstvenog učitelja vaseljene u crkvenim knjigama među velikim svetiteljima. I tako bi uklonjena mrlja sa svetosti blaženog Kirila, pošto sama Prečista Bogorodica uništi neprijateljstvo među slugama Svojim. I od toga doba, pa sve do kraja svoga života na zemlji, sveti Kiril veličaše svetog Zlatousta.

Ostalo vreme svoga života sveti Kiril provede u velikom bogougodništvu, starajući se ne samo o svom spasenju nego i o spasenju mnogih, i upućujući ih na pravi put. Pričaju o ovakvom doživljaju iz života svetog ugodnika Božjeg Kirila. U Donjem Egiptu življaše neki starac, poznat po svom svetom životu. No kao čovek prost i neuk, on po neznanju svom govoraše da je Melhisedek Sin Božji. O takom umovanju njegovom bi obavešten svjatjejšiKiril, i on prizva k sebi tog starca. No znajući da starac čini čudesa, i da mu Bog ispunjuje svaku molbu, – a da o Melhisedeku on misli nepravilno samo po svojoj prostoti, – patrijarh upotrebi ovaku mudrost, da bi ga izveo na pravi put. Krotko se obraćajući starcu, on mu reče: Avo, molim te, pomozi mi da rešim jednu nedoumicu: s jedne strane, rasuđivanje me dovodi do zaključka da je Melhisedek Sin Božji, a s druge – nešto mi govori da to nije tačno nego je on običan čovek i arhijerej Božji. I eto, ja se nalazim u sumnji povodom toga, i ne znam čemu da se priklonim. Stoga sam te naročito pozvao, da se pomoliš Bogu, jer će tebi otkriti Bog istinu o tome, pa ćeš me ti obavestiti. – Uzdajući se u svoj bogougodni život, starac smelo odgovori svetom Kirilu: Daj mi, vladiko, bar tri dana, i ja ću o ovome upitati Boga, pa ću te izvestiti o onome što mi bude otkriveno.

Starac ode u svoju keliju i, zatvorivši se u njoj na tri dana, on se moljaše Bogu da mu otkrije istinu o Melhisedeku. I dobivši moljeno, on dođe k svetome Kirilu i reče mu: Melhisedek je čovek, a ne Sin Božji. Patrijarh ga upita: Otkuda znaš, oče? On mu odgovori: Bog mi pokaza sve Patrijarhe, svakog posebno; i ja videh sve Patrijarhe kako prolaze ispred mene od Adama pa do Melhisedeka. I Anđeo mi reče: Eto, to je Melhisedek. Budi uveren, vladiko, da je zaista tako.

Sveti Kiril se veoma obradova što spase dušu toga starca i, zablagodarivši, otpusti ga. Otišavši, starac stade propovedati svima, da je Melhisedek čovek, a ne Sin Božji. Tako mudro ugodnik Božji uputi neuka na put istine.

Pošto provede na aleksandrijskom patrijarškom prestolu trideset i dve godine, i za svoje vreme potpuno očisti Crkvu Hristovu od jeresi, i napisa mnogo dušekorisnih knjiga, sveti Kiril se upokoji u Gospodu, 27. juna 444. godine. Pri ishodu njegovom prisustvovaše sama Prečista Mati Božija, pošto Joj on verno posluži i junački se za čestvovanje Njeno bori. I sveti Kiril je pribrojen svetom Zlatoustu, da bi zajedno s njim u ljubavi koja nikad ne prestaje predstojao kako Hristu Bogu tako i Prečistoj Bogomateri, sa svima svetima slaveći i veličajući Nju i rođenog od Nje istinitog Boga, u beskonačne vekove, amin.