Поштовани, састанак ће се одржати у Националној библиотеци Косова „Пјетар (Петар) Богдани”, гласио је позив једног високог европског дипломате аутору овог текста. Требало је да се иде у библиотеку која се, до рата, звала Народна и универзитетска библиотека „Иво Андрић”.
„Не могу да дођем у библиотеку, питаће ме 800.000 књига на мом језику зашто их деценијама нико не чита. Извините, не могу да издржим терет тог питања. Био сам у јамама где су ископавали мртве, али у своју библиотеку не могу да дођем”, гласио је одговор на позивницу.
Након потписивања мировних споразума 1999. године и доласка међународне заједнице, нестали су градови и њихове галерије, библиотеке, центри за културу, музеји, позоришта, уметничка удружења, Факултет уметности, школе; нестали су ствараоци и публика. До детаља је затрта српска савремена култура. Професору романтизма и песнику Владети Вуковићу отели су виолину док је протериван из Приштине и свог дома. Све је изгледало као потоп: уз храмове су страдале књиге, слике, споменици, реквизита, урбане средине…
Споменичко наслеђе, од соцреализма и споменика НОБ-а до споменика савремених вајара, разорено је: споменик цару Душану вајара Зорана Каралејића дигнут је у ваздух, док су у Приштини оборили и трактором, уз пратњу масе, вукли споменик Петру Петровићу Његошу аутора Павла Пејовића, секирама су тукли по Вуку Караџићу. Уместо њих ничу стотине споменика борцима ОВК, који су најчешће настали под утицајем кинеског соцреализма, одмах уз њих су и споменици америчким политичарима из доба бомбардовања СР Југославије. То је период када се живот претвара у уметност опстанка, мимикрије и преживљавања, са свешћу да је слобода изгубљена.
Онда је у Великој Хочи и Ораховцу, савршено изолованим срединама, с бодљикавом жицом, тенковима и свакодневним смртима, почела да се дешава култура. Међу војнички оклоп, смрт, фреске и голе животе косовских Срба стигли су писци, сликари, музичари, глумци… У залеђеном свету који је – баш ту, приликом једне од посета – нобеловац Петер Хандке дефинисао као „универзум бола”, почела је да се дешава прва послератна слобода косовских Срба. Тако се међу средњовековним црквама, на трговима, у оријенталним кућама догађају књижевне вечери, изложбе, представе, мали концерти и радионице. Парадоксално, за кратко време, херметичне гето заједнице Велика Хоча и Ораховац постале су најздравије српске средине на Косову и Метохији. Тражи се војничка пратња да се у Хочу оде као у изгубљени град и место савремених културних дешавања. Хандке пише књигу „Кукавице од Велике Хоче”.
На том моделу, више инстинктивно, уметници схватају да култура може одговорити на репресију и разарање. Из рефлекса песникиње Даринке Јеврић, која у савршеној изолацији, у Приштини, отвара галерију „Иконос”, из стварања Ратка Поповића и Драгомира Костића, из прозе Петра Сарића, који остаје да живи на Шар-планини, из активности песника Милана Михајловића, Новице Соврлића и Микија Јовановића у Косовској Митровици, постаје јасно да је савремена српска књижевност преживела. Супротно општем мишљењу, књижевна сцена је вредносно на нивоу стварања Ниша или неких других великих центара.
„Ништа се није тако брзо и здушно примило на тлу Косова и Метохије као модерно песништво”, каже у својој књизи „Историја српске поезије Косова и Метохије 1951–2022” Александар Б. Лаковић. Ово капитално издање Дома културе „Грачаница” говори да поезија Жарка Миленковића или Александре Јовичић представља књижевну будућност овог дела наше земље. Егзистенцијална драма изједначила се са језиком у ком песника обузме радост, а он каже: „Срећом кратко траје и не оставља последице.”
Савремена ликовна сцена Косова и Метохије представља једну од неоткривених ризница овог простора и вероватно је најдинамичнија културна област са десетинама младих академских сликара, графичара и вајара. Настала већином на Универзитету у Приштини и делимично око њега, ова особена и јединствена појава у сликарству се дефинише термином „приштинска школа”. У њеној основи коју су сликарски започели Зоран Јовановић Добротин, Зоран Фуруновић или Петар Ђуза, види се „сама косовска земља, њен усуд, историјска вишеслојност, хронолошка дубина, богатство и различитост различитих културних и етничких садржаја”, пише историчар уметности Небојша Јевтић у каталогу за изложбу „Приштинска школа”, која ће се почетком септембра одржати у Београду.
Када би неко поставио питање има ли вајара на Косову и Метохији, посебно младих, многи би га сматрали неумесним, али та сцена је жива и толико савремена да се, по изразу и поетикама, не разликује од стварања у Њујорку, Паризу или Москви. Ипак, има једна разлика: услови у којима раде Бранислав Ристић, Славиша Михајловић, Катарина Недељковић и други, страхови који се у њима виде, потреба да због свега тога буду невидљиви, не припадају стварности овога света. Вероватно се, и због тога, њихова изложба, отворена 25. јула у Крушевцу, зове „Безимени”. Њихови атељеи, места и живот постали су уметност, а обновљена Галерија уметности Приштина у Грачаници, коју води Небојша Јевтић, или Приватни културни центар „Акваријус” Миљане и Александра Дунђерина основно место подршке и видљивости.
Видљивост српске драме Народног позоришта Приштина у послератном периоду свела се на кутију од ципела у којој су у избеглиштву биле спаковане радне књижице глумаца и ансамбла. Из Гњилана је понекад стизала вест да тамошње Аматерско позориште, предвођено Цекијем Станојевићем, успева да оживи сцену. Онда је једна турнеја преокренула све: окупљени ансамбл Српске драме из Приштине кренуо је да тражи своју публику. Изгледа да је у тој потрази нашао себе и смисао свог постојања. Оног тренутка када је у Плешини код Урошевца за једину српску старицу Смиљу Бајчетић, у дворишту камене куће, одиграна представа „Не очајавајте никад” редитеља и директора Ненада Тодоровића и када је свет видео те слике, постало је јасно да је позориште на Косову и Метохији преживело. Пред баком Смиљом се није глумило, пред њом се плакало и она је одлучила кад се представа завршава. Данас је та сцена шира и за Аматерско позориште „Јанићије Поповић” у Дому културе „Грачаница”, за Фестивал документарног филма ГРАФЕСТ, Школу филмске магије, Косово и Метохија међународни филмски фестивал „Овде”, биоскоп који има велеградски репертоар…
– Током позоришне сезоне 2024/25. Народно позориште у Приштини реализовало је три премијере, две вечерње представе „Представу Хамлета у селу Мрдуша Доња” Иве Брешана у режији Јане Маричић и „То смо ми” по тексту и режији Оливере Ђорђевић, као и представу за децу „Пепељуга” по тексту Игора Бојовића – каже директор Предраг Радоњић, који додаје да је поред играња на матичној сцени грачаничког Дома културе ансамбл гостовао у другим деловима КиМ, у централној Србији, Републици Српској, Црној Гори и да је било укупно 60 извођења од почетка сезоне.
Игра и песма на Фестивалу средњовековне музике Медимус, у савршеном гету, у средини са четири стална српска становника, тренутак је потпуног оживљавања града и догађа се међу високим зидовима и стубовима Цркве Светог Спаса у центру старог Призрена. Овај простор претворен у атријум и сцену је место јединственог наступа где оживи ренесанса, где ће последње недеље августа наступати музичари из Италије, Хрватске, Бразила и Немачке уз нашу Дивну Љубојевић и Ансамбл Медимус. На фрескама суседне Богородице Љевишке налазе се исти инструменти, а амбијент личи на неку истргнуту дубровачку слику. Забележено је да је на трговима Дубровника свирао средином 14. века неки Драган Призренац. Међу зидине Светог Спаса долазе Албанци, Турци, странци и њих нико не позива. Концепт плаћене мултиетничке културе је пропао, а међународна заједница је схватила да оно што је у културним везама Срба и Албанаца спојио новац није дало никакве резултате. Развој је могућ у додирима вредности, а српска култура је за албанске елите и већину стваралаца нестала као што су у Америци нестале Инке или Маје. Системска подршка долази од Министарства културе Србије, Канцеларије за Косово и Метохију, појединца попут Арноа Гујона или Српског центра из Беча.
Уметност је сачувати једну реч, једно необично име са десетина хиљада порушених споменика на Косову и Метохији. Проф. др Митра Рељић је цео живот посветила тој мисији и за неколико недеља у издању Матице српске појавиће се друго и проширено издање њене књиге „Српска гробља на Косову и Метохији, уништена језичка и споменичка баштина”.
У овом мозаику представљени су само сегменти стварања и институција, делићи поетика и опредељења, али у основи јасно је да свему овоме у гето условима и развоју можда највише недостаје критика. У шали се каже да на Косову и Метохији постоји један и по књижевни критичар, да за ликовну критику има премало стручњака, а да се позориште готово и не може видети очима неког овдашњег театарског зналца.
Како год да се схвати, култура је једина истинска слобода Срба на Косову и Метохији и једна од ретких области у којој постоји одређена могућност избора. Култура је у гетима острво слободе и док сте ту, у њој можете добити све, и можете бити све.
И на крају, да ли се можемо вратити тамо где је био центар савременог уметничког стварања? У Приштину?
„Имам један комплет Милоша Црњанског, то до сад ниси видео. Да ти донесем?”, јавља се један Албанац из Приштине. Он тврди да је покушао да заустави књигоцид у нашем граду. Више од две и по деценије иде около и скупља бачене књиге на српском језику. Има пун камион књига, али нема за храну. Безброј пута купујем истог Црњанског и он ме сваки пут убеђује да се ради о „невиђеном издању”. Купујем од човека чије име не смем да напишем, јер га то може коштати прескупо. Купујем јер знам да му треба за хлеб. Купујем хлеб – наш и његов.
Народно стваралаштво
Паралелно са свим областима савременог стваралаштва, дубоко у интими српског косовског живота, постоји народно стваралаштво као нека врста малог завета према наслеђу и односу према ономе што се наследило од родитеља и предака. Нема ни најмање заједнице на Косову и Метохији без неког аматерског културно-уметничког друштва или удруживања. На врху те области налазе се Национални ансамбл „Венац” са седиштем у Дому културе „Грачаница” и КУД „Копаоник” из Лепосавића. „Венац” је кореодрамом „700”, посвећеној обележавању седам векова од изградње манастира Грачаница, направио искорак и успео да покаже интегрисану перспективу различитих утицаја, епоха, ропства и слободе. КУД „Копаоник” има изузетну уметничку радионицу за израду народних ношњи и оживљава игре простора у којима више не живе Срби, као на пример игре из Русеничког краја у залеђу Призрена.
Школа балета
„Да ли је Клина град? Да ли је Грачаница град”, питају деца своје наставнике и педагога док путују у Грачаницу и читају знакове поред пута. Они живе у метохијским селима и не знају шта је град. У Грачаницу долазе из Осојана, Бања, Сувог Грла и Црколеза у Школу балета. Ова школа је феномен јер су се у њу улили векови игре ових људи, а балет деце из Балетске школе Дома културе „Грачаница” осваја медаље на локалном и међународном нивоу. Та снага се препознаје у изразу и сигурности и новој изведби класичног, она истовремено покушава да изађе и из традиционалног и из гета.
Живећу ту
Савремена српска стварајућа култура Косова и Метохије је, уз медијску сцену, најживљи и најздравији део друштва косовских Срба. Институције културе у Косовском Поморављу, Метохији, централном Косову, трагају за изгубљеним градом. Дом културе „Грачаница” је током протекле године имао 144 различита догађаја, а Дом културе „Стари Колашин” је у истом периоду, у условима потпуне репресије на северу Косова и Метохије, остварио толико значајних програма да представљају директну подршку опстанку и одлуци појединца да каже: „Живећу ту.” Андријана Живановић, директор овог центра културе и смисла, зна како да заобиђе препреке и шта ће радити следеће године.
Живојин Ракочевић
Извор: Политика
Фото: Живојин Ракочевић
