Kao što je hram Svetih apostola Petra i Pavla u Istoku oaza sećanja i slobode, tako se po Metohiji, u različitim sredinama, javljaju ljudi što svoje domove i gole živote pretvaraju u simbole i svedoke opstanka
Šta se krije iza čitavog niza incidenata koji se ovih meseci događaju u Metohiji? Otkuda se odjednom pojavljuju neke ličnosti spremne da, posle dvadeset godina od sukoba, postanu žrtve? Šta ih podstiče da stave sve na kocku, uključujući i sopstveni život? Dragica Gašić iz Đakovice se vratila u svoj stan i to je postala svetska vest. Na jednu ženu ustao je čitav grad, institucije, palo je na nju i dugo ćutanje stranaca, kao i njihovo čekanje ko će prvi da izađe sa saopštenjem i osudom lavine koja se sručila na njenu odluku. Iako izgleda da se gospođa Gašić pojavila iznenada i niotkuda situacija na terenu je potpuno drugačija. Zaboravljeni, poniženi, odvojeni od sveta srpski povratnici u ove sredine, na različite načine godinama preživljavaju i opstaju. U njihovim životima sve je redukovano i svedeno na minimum: kontakti sa ljudima, susret sa komšijama, nabavka hrane, lekova, ograničeno kretanje.
Povremeni događaji na kojima se okupi veći broj ljudi isključivo su povezani sa crkvenim praznicima i slavama hramova u kojima se sastaju, najčešće jednom godišnje. Na tim izolovanim ostrvima živi jedan grad, jedno mesto ili selo nekoliko sati. Tu se vide godine izbeglištva, povratnici, saznaju se sve novosti jedne, u najvećoj meri, nestale sredine. U Istoku danas žive Momir Vulić, Miloš Nedeljković sa majkom, Žarko Đurić sa suprugom, Jeftimije Antić, Zvonko Krstić i Ranko Ljušić sa suprugom.
„Željna sam vode istočke”, kaže Zorica Beković u hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Istoku. Iza zidina ove crkve skupio se, na Petrovdan ove godine, metohijski gradić Istok. Povratak u njega je većinski propao, jer nije bilo mogućnosti i uslova da oni koji su mu se vraćali ostvare normalan život. Ostalo je osam stanovnika i crkva koju čuva kosovska policija. U njoj sedam godina živi sveštenik Nebojša Sekulić sa suprugom i četiri sina.
„Bog je sa nama, jer kaže: ’gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, onde sam i ja među njima’”, govori prisutnima dok reže slavske kolače sa sveštenikom iz Osojana Jovanom Cvetkovićem. Hram je podignut 1929. godine. Pored ulaznih vrata piše: „Spomenik Kralju Petru Velikom Oslobodiocu”. Onaj ko je pisao tekst imao je potrebu da svaku reč počne velikim slovom.
Na Petrovdan je pristigao različit svet. Unutar ovih zidina sudaraju se detalji sadašnjeg stanja i sećanja na bivši grad. Stomatolog Milosava Bulatović se ozari pri pomenu na svoje staro društvo, na trenutke bivše sreće: „Kad je zazvonilo ovo zvono – u meni se vratilo sve!” Tu je sa unukom Vukom, ćerkom Majom, a njen zet Neša Pantić, domaćin slave, kaže: „Neko tri noći prespava u Beogradu pa kaže ja sam iz Beograda. Mi kažemo uvek da smo iz Istoka. Istok veliki, jer ga ne zaboravljamo.”
Ovde se teško i gotovo ništa ne zaboravlja. Pamti se da je u doba Drugog svetskog rata crkva bila logor i zatvor, da su u njoj Srbi mučeni i prebijani i da su odatle odvođeni u logore po Albaniji i Austriji. Zajedno sa ovim ljudima i njihovim domovima crkva je postradala 1999. da bi je u Pogromu 17. marta 2004. spalili i devastirali. Sem zidina ostali su samo metalni svećnjaci iskrivljeni od vatre i paljevine.
I pored svega toga ovo je ostrvo slobode. Na njemu su kola policije parkirana odmah pored crkve, polusasušena trava, otkinuta ljuljaška za decu, poljoprivredna alatka koja čeka da je uzme neko od povratnika iz okolnih sela, drva za ogrev, dečak sa visoko podignutim krstom…
Kao što je ova crkva oaza sećanja i slobode, tako se po Metohiji, u različitim sredinama javljaju ljudi što svoje domove i gole živote pretvaraju u simbole i svedoke opstanka. Leposava Mazić živi u centru gradića Klina, ima veliku, ruiniranu kuću građenu za sina. Iza je njihov stari dom na kom još stoji natpis onih koji su ga zauzeli i koji su po iseljenju za sobom ostavili pustoš. Ona se najviše raduje novinama, neće ništa drugo. Ne prestaje da govori: „Tražim neku blagu reč. Ja sam i dobra i tužna i osetljiva i nesrećna hvala vam za novine.” Rodom je sa Štrpca a drama njenog povratka u grad i na svoje prikriva se u dugoj priči, prepunoj detalja i borbe da se ostane na svome.
Malo dalje u povratničkom, srpsko-albanskom selu Vidanje živi Stojna Nedeljković. Za sebe kaže da je invalid sto odsto, a obrađuje ogromni plastenik. Na pitanje ko joj pomaže i kome daje hranu ona odgovara: „Bog mi pomaže, a hranu dajem onima koji ne znaju da rade.” Sama je, hoda na dva štapa, kad kopa umesto štapova koristi motiku. Vetar je odneo najlon sa plastenika. Njegova vrednost je oko 600 evra. Bilo bi, kaže, dobro da se to pokrije, ali može i ovako. Voli da priča, meri svaku reč, može i da pokosi travu.
U trećoj sredini, u gotovo savršenoj izolaciji, u selu Duge Njive živi Stana Pantić. Retko ima priliku da progovori reč na svom jeziku, nemo se susreće sa svojim komšijama koji su koristili njeno imanje. Živi kao pustinjak iza ograde koju su podigli dečanski kaluđeri i koja štiti njen dom. Unutar njega: cveće i ogromni plastenik – paradajz, paprika, voće i povrće. Davno je ostala udovica sa tri ćerke od kojih je najstarija imala devet godina. Njih četiri su u velikoj kući dočekale rat.
„Kad je bilo da se beži, ja puštam stoku – krave niko nije u selu imao bolje od mene – deca vrište neće da izađu iz kuće. Znaš šta: svi – reko’ – van! Niko se više nije mučio za ovu kuću nego ja. Više volim vaš jedan nokat nego sve ovo, šta će mi sve ovo. Sine napred, gde ide sav ovaj narod idemo i mi!”. Tako je Stana otišla u izbeglištvo 1999. mučila se po Kragujevcu i Kraljevu, udala ćerke i vratila se sama na svoje. U maloj, neomalterisanoj kućici bez fasade je provela godine prepune straha, pretnji, noćnih napada, a policijski izveštaji puni su njenih prijava. „Od straha sam se razbolela”, kaže kratko dok pokazuje mesto gde je bila stara kuća. Od nje su ostale samo ulazne stepenice, oko njih je posadila jagode i cveće. Stepenice ne vode nikuda, sem u sećanja da je to bio topli dom i da čeka da bude obnovljen ovim ženskim rukama iskrivljenim od teškog rada. U tim ženskim rukama je sposobnost i hrabrost da se preživi na ostrvima slobode u Metohiji.
Izvor: Politika
