Piše: Živojin Rakočević
„Savetuje se da ograničite putovanje na neposrednu oblast vašeg prebivališta i da izbegnete putovanje do radnog mesta i škola ako vaša ruta prolazi kroz pogođena područja, jer možda nećete biti u mogućnosti da na vreme stignete na odredište“ javljaju iz Američke ambasade u Prištini. U njemu se još dodaje da osoblje Vlade Sjedinjenih Američkih Država „izbegava sva nepotrebna putovanja u blizini demonstracija i da šesnaestog septembra ne šalju decu u školu zbog očekivanih problema u saobraćaju.“
Jasno je da se sprema neka opasnost, koja se nežno zove „problem u saobraćaju“ – ali je nekako, još jasnije da se u centru ove američke poruke nalaze deca, i to američka.
Elem, autor ovog pisanija se nalazi „u sukobu“ sa decom iz svog naselja u Gračanici. Ona igraju fudbal u njegovom dvorištu, a mali Đole, snažnog šuta, otresa poslednje šljive na travnjak. Uzaludno pokušava da im kaže da je trešnja ostala bez lišća, da „fudbalski teren“ mora da se kosi, da se „hrani“ trava, da ne može tako…A onda je prekjuče na njegova vrata došla „delegacija“ kojoj se pridružila i Nevena, što najčešće stoji na golu. Ustao sam iz popodnevnog dremeža, spreman da krenem u obračun, lažno namršten, gunđam i naričem za travom i drvećem. Međutim, razlog njihovog dolaska nije igra.
„Izvinite, čika Živojine, došli smo da vas pitamo šta će biti u sredu?“ Ništa mi nije jasno i kažem: „Teren mora da se oporavi!“ Ćute, a onda kažu „biće demonstracije, hoćemo li ići u školu?“ Tog trenutka sve se promenilo, i počeli su odgovori: „Verovatno hoćete, ali morate da pazite šta se dešava na putu i da gledate ko prolazi…“
„Znamo to, evo i juče su nešto vikali“, kaže Luka. „Da, da – vi znate sve“, glasno razmišljam, a onda me dotuklo pitanje: „Hoće li nam upadati u kuće?“ Sve se srušilo u trenu, i naš „sukob“ oko travnjaka, i razlika u godinama, i poznati stav: „To su deca, lako je njima, nesreća je negde daleko od njih.“ Osećam da mi veruju, da im prija moj namćorluk, i da moram da ih smirim. Kako da ublažim ovo strašno pitanje neprimereno njihovom školskom uzrastu, kako da mu obesmislim oštricu, kako da mu nađem uzrok i početak? „Dakle, osnovna stvar je: slušaj šta kažu roditelji!“, gotovo uzvikujem. Znam, roditelji su isto deca geta. I bake i deke znaju da su demonstracije menjale njihove živote i da je –kad budu krvave ulice i polomljen grad – jednima uvek bilo bolje, a drugima se povećavao besmisao i nesigurnost. Jasno je otkud pitanje: „Hoće li nam upadati u kuće?“
Međutim, ovog šesnaestog septembra ni deca svemoćne Amerike čiji roditelji grade demokratsko Kosovo ne smeju u školu. Neće ići u školu deca i unuci onih koji su, u najvećem delu, napravili ovaj sistem. Oni su tu najčešće nekoliko godina, u srcu Prištine, jednog velikog grada, u školama i vrtićima za strance, u domaćim slobodnim ustanovama. Njihove porodice i američki sistem su, uložili milijarde dolara, političku, vojnu i ekonomsku podršku u „novu realnost na Kosovu“.
Da li je iko ikada upitao gde su srpska deca, imaju li grad, imaju li priliku da vide išta izvan geta? S druge strane, američka deca u Prištini, u školi ili vrtiću, na univerzitetu, nikada neće sresti nijedno srpsko dete.
Kad se ovako plaše američka deca, šta je sa srpskom decom čiji roditelji ne pamte grad, čiji je život, dvadeset sedam godina, obeležen mogućnošću da vam neko upadne u kuću, da vam je ruši kao danas oko jezera Gazivoda? Roditelji ove dece su naučeni da se u tržnim centrima i prodavnicama, koje većinski drže Albanci, ćuti na maternjem jeziku, da se dobro pazi ima li ćirilice na majici i šta na njoj piše… Šta kažu oni čiji život je, na sličan način, oblikovao projektovani haos, strahovi i psihologija konačnog obračuna? Šta misli onaj čiji su najrođeniji nestali na ulicama svog voljenog grada?
„Reakcije stranih misija ukazuju da ili imaju kredibilne obaveštajne podatke da se spremaju masovne demonstracije i neredi kosovsko-metohijskih Albanaca, povodom najavljenog izricanja presude Tačiju i ostalima u Hagu, ili da zapadne misije na KiM, u nekoj vrsti kondominijuma, podizanjem tenzija, sinhronizovano pokušavaju da izvrše pritisak na sudsko veće, ne bi li ishodili presudu koja je politički prihvatljiva. S druge strane, kako se presuda ne donosi istoga dana kada se i objavljuje, osnovano je pretpostaviti da se za presudu saznalo i da je reč o kredibilnoj najavi ozbiljnih nereda, tako da konkretno saopštenje diplomatske misije SAD u Prištini, treba veoma ozbiljno shvatiti“, kaže za ,,Politiku“ prof. dr Dušan Čelić, predsednik Upravnog odbora Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih i ubijenih u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.
Da li ove tačne reči označavaju metode kojima se obesmišljava život, recimo dece, da li u mreži sagrađenoj na nepravdi i bombama ima zaštićenih, da li haos kao osnovni pokretač promena na Kosovu i Metohiji može biti kontrolisan institucijama, zaustavljen razumom i smislom?
Odgovor je očigledno negativan, a kratki put od vrhova svetske moći i sile do straha srpske dece u getu i do straha američke dece u Prištini pokazuje da se demokratija nije dogodila i da zlo nikad neće moći da ima lice slobode.
Izvor: Politika
Foto: KiM
