Gorazdevac

Zločin još bez kazne

Dve decenije su u getu. Svet zatvoren spolja, razdiru nepomirljive unutrašnje rasprave, lokalne mržnje i nepravde

 

Krvavi obračuni, bombardovanje, etničko čišćenje, surova savršena izolacija od celog sveta i na kraju – ubistvo i ranjavanje dece dok su se kupala u reci u svom tenkovima i vojskom okruženom getu. To je kratka istorija zločina u Goraždevcu ili, tačnije rečeno, zločina Goraždevac.

 

Goraždevac parastosČuj me, Ivane, dušo moja”, nariče na grobu svoga sina, ubijenog dečaka, majka Senka Jovović i govori mu: „Najteže mi je što mi pojedini ne daju da te mirno žalim, dušo!” Ne mogu da je odvoje od mermerne ploče sa fotografijom lepog mladića. Ona najčešće ćuti, nema od nepravde, sudova, stranaca, istraga, izjava, glasina i nepodnošljive praznine koja pritiska smrt goraždevačke dece. Iz svoje zaleđene žalosti izašla je pre tri godine, kada je u Goraždevac, nenajavljen, banuo Hašim Tači i položio bele ruže na spomenik žrtvama, a potom pio pivo na zapuštenom seoskom trgu. Senka je uzela ruže, bacila ih u prašinu i spasila obraz svome sinu i sunarodnicima. Šta je juče ovu majku nateralo da u tužbalici progovori? Ko je otežao njenu žalost?

Selo u plodnoj ravnici pored Peći, između Pećke patrijaršije i Visokih Dečana, najvećih duhovnih i kulturnih vrednosti Srba i Balkana, postalo je zatvor, a njegovi stanovnici, u velikoj meri, pretvoreni su u zatvorenike. Borba usamljenog sela za goli fizički opstanak i slobodu davala je smisao životu, a žrtve im pružale neku vrstu unutrašnje povezanosti i zajedništva. Ivan Jovović i Panto Dakić su čiste žrtve, brutalno pogubljene na idiličnom viru vrelog avgusta 2003, sličnog ovogodišnjem. Dragana Srbljak, Đorđe Ugrenović, Marko Bogićević i Bogdan Bukumirić teško su ranjeni, a stotinu dece sa Bistrice i danas trpi ozbiljne posledice ovog napada.

Vir više ne postoji, albanski privrednici koji kopaju pesak promenili su rečni tok, pa je mesto tragedije teško prepoznati. Samo su upućeni mogli proteklih godina, u visokoj travuljini, da pokažu mramor Ivana Jovovića i Panta Dakića. Mramor je kamen koji se u pojedinim krajevima postavlja na mestu pogibije. Opština Peć i Kancelarija za Kosovo i Metohiju odlučili su da tamo postave ploču sa imenima žrtava, ali, prema tvrdnji porodica, lokalna samouprava ih o tome nije obavestila niti razgovarala sa njima. „Bez dozvole i uopšte obaveštenja porodica Jovović i Dakić hteli su na lukav način da postave spomenik na Bistrici”, napisala je na „Fejsbuku” Aleksandra Dakić Jovović, sestra ubijenog dečaka Panta. U Opštini Peć tvrde da su informisali porodice, ali nije to jedina nepravda koja tišti ove ljude i koja je Senku Jovović naterala da progovori na Ivanovom grobu.

Dvadeset godina su u getu, nedostaju osnovna rešenja, gubi se komunikacija između ljudi, pojavile su se geto privilegije i nejednakost. Svet zatvoren spolja, razdiru nepomirljive unutrašnje rasprave, lokalne mržnje i nepravde. Što je geto manji, mržnja je veća. Svet je zamrznut: nema nikakvih promena, ista prašnjava ulica, isti lica, isti funkcioneri. Jedino mesto na kojem se okupe je parastos u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, a odatle idu na različite strane, na različita groblja, svako sa svojom mukom i nepravdom. Upravo u toj crkvi juče je iguman Visokih Dečana arhimandrit Sava Janjić rekao da je ova zemlja od ranih vekova zalivena krvlju mučenika sve do Panta i Ivana, „koji su uzeti kao najlepši plod ovoga polja i ovoga sela, da bi se molili za nas pred Bogom. Nikada neću zaboraviti to mesto zločina gde se još videla njihova krv, gde su se videle njihove papučice i odeća”. Pozvao je da se i zbog žrtava živi u miru i da se bude u zajednici i slozi, da se prevaziđu razlike i podele. „Treba da pokažemo da smo deca Svetoga Save i velikih svetitelja, ta vera će nas sačuvati, a ne sila”, rekao je arhimandrit Sava. Obraćajući se u ime Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Zoran Bojović je rekao da su za goraždevački zločin, kao i za sve ostale, odgovorni oni koji su ovde došli da donesu pravdu i demokratiju, kao i da veruje da će zločince stići zemaljska pravda. Odgovarajući na pitanje zašto nije postavljena ploča na mestu stradanja, on je rekao da su to odlučile porodice: „Mi ćemo uvek biti spremni, kada porodice izraze želju, da tu ploču i postavimo uz odgovarajuće počasti, jer ta deca ničemu nisu kriva, ne smemo dozvoliti da se zaboravi tačno mesto gde se to desilo”, rekao je Bojović.

Šta je sa ranjenom decom, da li su njima pružene sigurnost i pomoć? Dragana Srbljak je sa teškim ranama i gipsom na prostrelnoj rani, koji su joj postavili albanski lekari u bolnici u Peći, preživela. Završila je srednju medicinsku školu i psihologiju. Morala je da ode, jer za nju nije bilo posla. Godinama je čekala, molila, a odlazak iz ovog geta porodica Srbljak je doživela kao još jednu ranu. Danas radi u apoteci u Beogradu ili prodaje ajvar koji prave njena majka i porodica, ima otok na nogama i visok pritisak.

Pored svega, ograničenog kretanja, posledica ratnog stanja, politika i novac su upropastili ljude u Goraždevcu. Mnogo je posvađanih zbog politike i viška vremena za ogovaranje. Gleda se koliko je ko i šta dobio, ko je šta zaslužio… Ako mene pitate, mislim da to psihički ne može opstati dugo”, smatra ova devojka, koju su odavde oterale lokalne vlasti, mržnje i svađe.

Primeri iz sveta, posebno jevrejski sa Bliskog istoka, pokazuju da se u ovako ugrožene sredine moraju slati najbolji profesori, mali privrednici, dobri administrativci, najbolji lekari i umetnici. Posle nekog vremena te sredine su se oporavljale i bivale prihvatljive za život. Slučaj naših geto sredina, jednim delom, podseća na zatvor osuđen na odumiranje, međunarodne misije Unmik, Euleks, Kfor i njihova pravda prestale su da postoje, a na parastosu su juče bila tek dva italijanska vojnika.

Šesnaesta godišnjica krvavog i nekažnjenog zločina zapravo je apel za pravdu i istinu, ali i dramatični poziv da se sa Goraždevcem i njegovim ljudima hitno mora nešto uraditi.

Autor i fotografije Ž. Rakočević

Izvor: © Politika Online