Gost radija Svetigore bio je Zoran Marinković, pjevač i frontmen benda Bjesovi iz Gornjeg Milanovca sa kojim smo razgovarali o radu ovog muzičkog sastava, rok muzici kao svojevrsnom Bogotražiteljstvu, iskustvenoj vezi duhovnog života i ovog pravca muzike, starcu Tadeju kojeg je naš gost poznavao, knjizi starca Sofronija Saharova „Viđenje lica Božijeg“ kao i o drugim interesantnim temama.
Kada je riječ o samom bendu Bjesovi naš sagovornik se prisjetio kako je taj termin upotrijebljen za naziv ovog rok sastava:
„Bjesovi su nastali u periodu kada je rokenrol, kao deo popularne muzike 20.veka bio aktuelan i kada je pružao mogućnost čoveku da se izrazi i da se bori za neke stvari koje želi. Do naziva Bjesovi smo stigli tako što sam ja čitao Dostojevskog, odnosno jedno zagrebačko izdanje koje je tada moja majka kupila i koje je bilo štampano na ijekavici. Taj naslov se kasnije prevodio i kao Zli Dusi ili Nečiste sile, ali mi se čini da je su ti pojmovi manji od pojma Bjesovi. I danas veliki broj ljudi misli da se mi zovemo Bejsovi jer smo kao oni-demoni, međutim nije tako jer je isto bilo kao kod stvaralaštva Dostojevskog, mi pričamo o njima ali nismo oni“ kazao je Zoran Marinković i dodao kolika je uloga Dostojevskog bila u njegovom radu:
„Dostojevski je kod mene odigrao ulogu stvaranja jednog kapaciteta za izražavanje i jednog opšteg stava prema sebi samom i svom okruženju. Ja se trudim da budem što bolji prijemnik i što pristupačniji provodnik ,mislim da je to zadatak umetnika, ako mi je već Bog darovao talenat za kreaciju.“
Govoreći o starcu Tadeju Vitovničkom kojeg je poznavao, naš sagovornik je podijelio svoja sjećanja na čuvenog duhovnika:
„Starac Tadej nije bio shvaćen i često je bio osuđivan od strane drugih. To je bilo isto kao sa Dostojevskim. I on i otac Tadej su bili bogotražitelji, ljudi na pravom putu, malo neobičnom, pa je trebalo vremena dok ih drugi razumeju. I rokenrol je bogotražiteljski, ne samo Bjesovi, već kompletan pravac.“
Zanimljiv je bio i trenutak kada je Zoran Marinković dobio „blagoslov“ od starca Tadeja za umjetničko stvaralaštvo:
„Nisam mogao u sebi na pomirim bavljenje svetovnom umetnošću i veru. Zato sam 1997. godine rasturio Bjesove i ta pauza je trajala dve godine dok nisam otišao sa prijateljem Igorom Maleševićem kod starca Tadeja u manastiru Vitovnica. Tamo je već, pored nas, bilo dosta ljudi koji su razgovarali sa starcem i izlagali mu svoje probleme i nedoumice. Kad je došao red na mene ja sam se prosto ispovedio i kazao mu da ne mogu u sebi da pomirim bavljenje rok muzikom i veru. Kada sam se zaustavio starac je prosto rekao „pa sviraj ako ti se svira“. Ja sam bio potpuno zbunjen jednostavnošću te rečenice koja je za mene bila blagoslov. Često mi preuveličavamo naš život i naše probleme praveći od toga neku dramu dok se zlo zapravo krije u nekim drugim mestima ali ne i u rokenrolu.“ ističe Marinković.
O načinu kako je povjerovao u Boga Zoran Marinković je kazao da se svojevrsna religijska inicijacija kod njega se dogodila čitajući knjigu starca Sofronija Saharova Viđenje lica Božijeg:
„Čitajući tu knjigu doživeo sam prisustvo jedne Ljubavi koja je toliko velika, da sam se ja osećao onako rastužen, koliko sam ja loš u odnosu na veličinu te ljubavi i tog razumevanja. Starac Sofronije upravo tu pominje nekoliko puta riječ ljubav što je doprinelo da sam bukvalno osetio prisustvo Oca koji te voli više od bilo koga drugog.“
Govoreći o buntu kao odlici rokenrol muzike Zoran Marinković ističe da se danas treba buniti protiv onoga čega je oduvijek bilo-nepravde:
„To je pobuna za bolji svet, za saosećajnost i bratstvo među ljudima. Rokenrol ima u sebi bogotražiteljski potencijal i to su već mnogi bendovi u svom radu izrazili pa i Bjesovi, pogotovo na trećem albumu Sve što vidim i sve što znam gde se video pristup kako umetnost ne mora da bude u službi vere ali može da bude obojena verom i drago mi je da smo i danas na tom tragu.“
Rade Dulović
