- На данашњи дан, 3. маја 1999. године током ваздушних удара НАТО на Југославију погођен путнички аутобус код Пећи на Косову и Метохији. Погинуло је 20 људи а 43 повријеђено. У Новом Саду погођена је зграда ТВ Нови Сад. У сједишту НАТО-а у Бриселу саопштено да је за 42 дана ваздушних напада на СРЈ изведено 14.000 летова.
На путу Пећ-Кула-Рожаје код мјеста Савине воде 3. маја око подне ракетиран је аутобус. Аутобус је погођен једном ракетом, али авијација НАТО-а је и даље, без прекида, ракетирала то подручје, тако да спасилачке екипе нијесу могле да стигну до мјеста трагедије. Погођени аутобус је био пун путника, међу којима је било много жена и дјеце. До напада у близини мјеста Савине воде је дошло око 12.00 сати, а у тренутку напада, поред аутобуса “Ђаковица превоза”, на путу у близини, била су и три цивилна аутомобила који су такође погођени. Међу страдалима има и оних који су покушавали да помогну рањенима. Авијација НАТО-а “засипала” је то подручје касетним бомбама више од два сата. На мјесту напада остао је велики број неексплодираних касетних бомби, које су онемогућавале спасилачким екипама да евакуишу рањенике.
Представници НАТО-а најприје “нијесу могли да коментаришу извјештаје”, а затим да још нијесу у могућности да потврде одговорност за напад на аутобус: “Нијесмо у могућности да то потврдимо. Ми то (напад) не искључујемо, настављамо да радимо на томе”, изјавио је портпарол Алијансе. Онда је НАТО саопштио да “нема никакав доказ” да су авиони Алијансе погодили аутобус.
“Индипендент” који наводи да британски премијер “уме лијепо да говори, али сувише често у овом рату по питању избјеглица, трошкова и вјероватноће копненог рата користи ријечи не да би појаснио намјере него да прикрије разлике између стварности и осјећања”, наводи такође да су војни истражни органи НАТО-а 3. маја покушавали да утврде да ли би Алијанса требало да призна одговорност “за друго ненамјерно бомбардовање цивилног аутобуса за само три дана”. “Тај инцидент додатно подржава мишљење да авиони НАТО-а који намјерно лете на великим висинама да би избјегли југословенску противваздушну одбрану, у својим дејствима изазивају велики број цивилних жртава. Војни извори признају да је са висина са којих се спроводи већина акција немогуће избјећи грешке у идентификовању циљева”.
Грешке у идентификовању циљева или промашаји због тога што је “циљ нестао” добијају и трагикомичне димензије као кад је ракета промашила државу и онако “невођена” доспјела до предграђа Софије.
Нови Сад је, осим Приштине најбомбардованији град – Нови Сад и његова околина били су на мети 36 пута.
Срушена су сва три моста, а Темерински, на Каналу ДТД, је тешко оштећен. Разваљен је низ објеката на падинама Фрушке Горе укључујући ту предајнике на Црвеном Чоту и Венцу.
Град је на рубу еколошке катастрофе. Дошло је и до изливања у земљу знатне количине нафте што је могло да доведе до загађења подземних вода и артерских бунара.
После ноћног бомбардовања Рафинерије, када је “тешка авијација НАТО-а, која је са око четрдесет бомби засула постројења”, и када је горело “30 и нешто резервоара у којима има нафте и нафтних деривата”, тешки дим, пун чађи, угљен-моноксида и диоксида могао се видјети изнад цијелог Новог Сада и, вјероватно, цијелог јужнобачког округа. “Дизао се дим и до триста метара, како је који резервоар погођен.
Онда, 3. маја, из правца сремске стране Новог Сада авијација НАТО-а гађала је зграду Телевизије Нови Сад. Испаљена су два пројектила. Град је у диму и мраку – освијетљен пожаром.
НАТО је 3. маја у нападу на електроенергетски систем Србије употријебио такозване “меке бомбе”, које експлодирају изнад мете и распршавају графитну прашину, која проводи струју и изазива кратак спој у прекидачима.
Портпарол НАТО-а Џејми Шеј саопштава у Бриселу да су авиони НАТО-а бомбардовали термоелектране и трансформаторске станице у Србији зато што су то “војни циљеви”, пошто се “користе за потребе војних и полицијских снага, за њихове комуникације, функционисање штабова, компјутерске системе, те да је циљ напада да се “паралише” дјеловање југословенске војске и полиције, нарочито на Косову…” Без стида је казао да се “настојало да последица буду поштеђени цивилни објекти, нарочито болнице”.
Истог дана НАТО је саопштио да ће “систематски наставити” са, “посебним бомбама које су први пут употријебљене”, а војни портпарол НАТО-а, немачки генерал Валтер Јерц је изјавио да не може дати никакве појединости, осим да је у питању “бомба која досад није коришћена”. Цивилни портпарол НАТО-а Џејми Шеј рекао је да је 70 одсто територије Србије било остало у мраку, и да ето “НАТО сад у својим рукама има прекидач за струју у Србији и да може да је пали и гаси кад хоће”.
Агресор је себи очигледно ставио у задатак да оне цивиле које не стигне да побије, психички до те мјере изнури, да их доведе у стање безнађа и панике, и да им онемогући нормално животно функционисање.
- На данашњи дан, 3. маја 1968. године у Паризу су се жестоко сукобили студенти и полиција, што је означило почетак једномјесечних демонстрација које су захватиле још неке европске земље, укључујући и Југославију.
Протести у бившој Југославији представљају један специфичан случај, прије свега јер је она послије раскида са стаљинизмом 1948. године била нека врста хибрида између Истока и Запада. Ова карактеристика је лако уочљива уколико се погледа студентски покрет 1968. године. Протести су истовремено у себи носили елементе из социјалистичког блока (прије свега Пољске), капиталистичког Запада, и у одређеној мјери, и елементе из постколонијалних земаља Трећег свијета. Један од главних захтјева штрајкача на Београдском универзитету, али и на протестима у Загребу, Љубљани и Сарајеву јесте демократизација друштва. Захтјеви студената су прозилазили из тзв. хуманистичког марксизма и теорије нове љевице, јер су наглашавали слободу субјекта у друштву и у историјском процесу. Слобода индивидуе и односи између субјетка и колектива тј. човјека и друштва, била су и главни извор културне продукције (главна тема тзв. Црног таласа).
Захтјеви за већом слободом нијесу подразумијевали западни модел слободе и вишепартијске демократије. Захтјеви су начелно били прокомунистички и просоцијалистички. То најбоље осликавају пароле штрајкача: „Ми смо за друштвено самоуправљање од дна до врха”, „Доље корупција“, „Свима једнаке услове за школовање“, „Доље црвена буржоазија”, „Ми смо синови радног народа” итд. Из овога се може закључити да студенти нијесу негирали социјализам, него структуру моћи у њему, односно противили су се реалитету у ком се нашао социјализам. Могу се уочити два елемента: са једне стране афирмацију права индивидуе, и са друге, афирмацију идеја социјалне правде и самоуправног социјализма (хибридни спој елемената капитализма и реалног социјализма, али и њихове критике).
Политички и историјски контекст у Југославији у периоду прије и послије 1968. године значајан је за разумијевање овог покрета, за његов настанак и последице које је извојевао:
Године 1964. започета је друштвена реформа од стране Комунистичке партије, која је била покушај интензивирања тржишних механизама и укључивање у свјетско тржиште, ради повећања продуктивности рада. Последице реформе биле су разочаравајуће (незапосленост, повећање радне миграције у Западну Европу, повећање социјалних неједанкости итд). Протагонисти реформе били су тзв. либерали у Партији, који су се сукобљавали са тзв. конзервативцима. Године 1966. (послије смјене и искључења из Партије Александра Ранковића), либерали су почели да доминирају. Започет је процес контролисане либерализације медија, реогранизације Партије итд. Ово је водило до све већих конфликата између утицајних актера у Партији. Кроз процес реорганизације СКЈ долази до значајне федерализације државне и партијске структуре. Први пут се тада јавља, послије 1945. године „национално питање” и национализам.
Значај студентских протеста 1968. године се различито приказује данас. Тезе о доприносу политичком и друштвеном животу у бившој Југославији садрже најмање три нивоа:
Протести 1968. године изазвали су велики страх у политичком руководству Партије, који је прије свега настао због чињенице да би покрет могао да доведе политички монопол у питање. Намјера руководства је била да спријечи покрет по сваку цијену (ако се радници удруже са студентима и изађу на улицу, план је био да се изводи војска). Међитим, направљен је искорак, врх СКЈ је одлучио да смири студенте са популистичким обећањима да ће се сви проблеми рјешавати, а истовремено је почела фаза све веће репресије и ауторитаризма.
Други значај јесте да су протести показали да Југославија није друштво без конфликта, већ да постоје групације које су критички тематизовале социјалне, културне и друге сукобе у друштву.
Трећи значај јесте сам политички програм студентског покрета, који је критички афирмисао идејну основу за стварање социјалистичке и федеративне Југославије.
Тачне последице студентских демонстација 1968. године на политичку ситуацију у Југославији у основи је веома комплексно одредити, можда и немогуће јер је ријеч о врло хетереогеном саставу учесника, а сами захтјеви су били веома идејно дифузни, од ултралијевих идеја, до либерално-демократских тежњи. Многи од учесника постали су лидери великих странака и организација (како десничарских, тако и либералних). Теза о шездесетосмој као историјској прекретници има утемељења на стакленим ногама, посматрано у контексту политичких и социјалних процеса који су услиједили.
- На данашњи дан, 3. маја 1939. године смијењен је совјетски министар иностраних послова Максим Литвинов а министар је постао Вјачеслав Молотов, који је крајем августа с нацистичком Њемачком потписао пакт о ненападању.
Рођено име било му је заправо Вјачеслав Михајлович Скрјабин, а псеудоним “Молотов” узео је као бољшевик (слично тако су псеудониме узели Лењин, Стаљин, Громико итд.) У историји ће Молотов остати запамћен као један од потписника пакта Рибентроп-Молотов, уговора о миру и ненападању имеђу нацистичке Немачке и Стаљиновог Совјетског Савеза, 1939. године. Као куриозитет остаће упамћен и као једини политичар који се руковао са Лењином, Стаљином, Рузвелтом, Черчилом и Хитлером, најмоћнијим државницима свога времена. Молотовљево име носи и Молотовљев коктел, приручно оружје које је прво примијенила Црвена армија у Другом свјетском рату, а данас га најчешће користе демонстранти и хулигани.
Његов је први пријатељ међу истакнутим вођама бољшевика био Јосиф Стаљин, а тај је однос дефинисао остатак Молотовљевог живота. Без обзира на то коју дужност обављао, Молотов је био предан и одан. Иако бескомпромисни стаљиниста, крајем четрдесетих година прошлог вијека пао је у немилост. Отпуштен је с позиције министра иностраних послова, а Стаљин је наредио хапшење његове супруге коју је потом протјерао у Казахстан, оптуживши је да је „ционистичка шпијунка“. Молотов је остао тих и одан; став према Стаљину није промијенио чак ни након такве издаје.
Током Стаљинове Велике чистке крајем тридесетих година, ликвидације су биле уобичајене, а Молотов је у њима учествовао у великој мјери. Његов потпис се налази на 372 „Стаљинове листе за одстријел“ – пописа људи осуђених на (најчешће) погубљење стријељањем, као и затварање кључних совјетских вођа без суђења. Чак је и Стаљин потписао мањи број таквих листа (357).
Кад је након неког времена отишао у пензију Молотов је признао да су неки од погубљених били невини. „Наравно да смо можда претјерали. Било би апсурдно рећи да Стаљин није знао ништа о томе, но било би погрешно рећи да је он једини кривац. Нијесмо имали контролу над безбједоносним службама“, рекао је Молотов.
Њемачка је 1941. године напала СССР. Тако је започео Велики отаџбински рат. Првог дана рата, који је изненадио Црвену армију и довео до озбиљних губитака, Молотов је био онај који се обратио совјетском народу у име владе – Стаљин је одбио то учинити.
„Наш циљ је праведан. Непријатељ ће бити поражен. Побједа ће бити наша“, тим је ријечима Молотов закључио свој говор. И управо то се и догодило – након готово четири године и милиона мртвих.
Молотов је убрзо након Стаљинове смрти поновно пао у немилост, овога пута након сукоба са новим вођом, Никитом Хрушчовом. Изгубио је све своје државне функције и остатак свог живота провео као обичан пензионер. 1984. године, Молотов је рехабилитован а умро двије године касније.
