Studentske Demostracije

Љетопис, 3. мај 2019

Име: Ljetopis 03.05.2019 (1968 demonstracije studenata, 1939 Molotov); Опис: Љетопис, 3. мај Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 3. маја 1968. године у Паризу су се жестоко сукобили студенти и полиција, што је означило почетак једномјесечних демонстрација које су захватиле још неке европске земље, укључујући и Југославију.

Studentske DemostracijeПротести у бившој Југославији представљају један специфичан случај, прије свега јер је она послије раскида са стаљинизмом 1948. године била нека врста хибрида између Истока и Запада. Ова карактеристика је лако уочљива уколико се погледа студентски покрет 1968. године. Протести су истовремено у себи носили елементе из социјалистичког блока (прије свега Пољске), капиталистичког Запада, и у одређеној мјери, и елементе из постколонијалних земаља Трећег свијета. Један од главних захтјева штрајкача на Београдском универзитету, али и на протестима у Загребу, Љубљани и Сарајеву јесте демократизација друштва. Захтјеви студената су прозилазили из тзв. хуманистичког марксизма и теорије нове љевице, јер су наглашавали слободу субјекта у друштву и у историјском процесу. Слобода индивидуе и односи између субјетка и колектива тј. човјека и друштва, била су и главни извор културне продукције (главна тема тзв. Црног таласа).

Захтјеви за већом слободом нијесу подразумијевали западни модел слободе и вишепартијске демократије. Захтјеви су начелно били прокомунистички и просоцијалистички. То најбоље осликавају пароле штрајкача: „Ми смо за друштвено самоуправљање од дна до врха”, „Доље корупција“, „Свима једнаке услове за школовање“, „Доље црвена буржоазија”, „Ми смо синови радног народа” итд. Из овога се може закључити да студенти нијесу негирали социјализам, него структуру моћи у њему, односно противили су се реалитету у ком се нашао социјализам. Могу се уочити два елемента: са једне стране афирмацију права индивидуе, и са друге, афирмацију идеја социјалне правде и самоуправног социјализма (хибридни спој елемената капитализма и реалног социјализма, али и њихове критике).

Политички и историјски контекст у Југославији у периоду прије и послије 1968. године значајан је за разумијевање овог покрета, за његов настанак и последице које је извојевао:

Године 1964. започета је друштвена реформа од стране Комунистичке партије, која је била покушај интензивирања тржишних механизама и укључивање у свјетско тржиште, ради повећања продуктивности рада. Последице реформе биле су разочаравајуће (незапосленост, повећање радне миграције у Западну Европу, повећање социјалних неједанкости итд). Протагонисти реформе били су тзв. либерали у Партији, који су се сукобљавали са тзв. конзервативцима. Године 1966. (послије смјене и искључења из Партије Александра Ранковића), либерали су почели да доминирају. Започет је процес контролисане либерализације медија, реогранизације Партије итд. Ово је водило до све већих конфликата између утицајних актера у Партији. Кроз процес реорганизације СКЈ долази до значајне федерализације државне и партијске структуре. Први пут се тада јавља, послије 1945. године „национално питање” и национализам.

Значај студентских протеста 1968. године се различито приказује данас. Тезе о доприносу политичком и друштвеном животу у бившој Југославији садрже најмање три нивоа:

Протести 1968. године изазвали су велики страх у политичком руководству Партије, који је прије свега настао због чињенице да би покрет могао да доведе политички монопол у питање. Намјера руководства је била да спријечи покрет по сваку цијену (ако се радници удруже са студентима и изађу на улицу, план је био да се изводи војска). Међитим, направљен је искорак, врх СКЈ је одлучио да смири студенте са популистичким обећањима да ће се сви проблеми рјешавати, а истовремено је почела фаза све веће репресије и ауторитаризма.

Други значај јесте да су протести показали да Југославија није друштво без конфликта, већ да постоје групације које су критички тематизовале социјалне, културне и друге сукобе у друштву.

Трећи значај јесте сам политички програм студентског покрета, који је критички афирмисао идејну основу за стварање социјалистичке и федеративне Југославије.

Тачне последице студентских демонстација 1968. године на политичку ситуацију у Југославији у основи је веома комплексно одредити, можда и немогуће јер је ријеч о врло хетереогеном саставу учесника, а сами захтјеви су били веома идејно дифузни, од ултралијевих идеја, до либерално-демократских тежњи. Многи од учесника постали су лидери великих странака и организација (како десничарских, тако и либералних). Теза о шездесетосмој као историјској прекретници има утемељења на стакленим ногама, посматрано у контексту политичких и социјалних процеса који су услиједили.

 

На данашњи дан, 3. маја 1939. године смијењен је совјетски министар иностраних послова Максим Литвинов а  министар је постао Вјачеслав Молотов, који је крајем августа с нацистичком Њемачком потписао пакт о ненападању.

MolotovРођено име било му је заправо Вјачеслав Михајлович Скрјабин, а псеудоним “Молотов” узео је као бољшевик (слично тако су псеудониме узели Лењин, Стаљин, Громико итд.) У историји ће Молотов остати запамћен као један од потписника пакта Рибентроп-Молотов, уговора о миру и ненападању имеђу нацистичке Немачке и Стаљиновог Совјетског Савеза, 1939. године. Као куриозитет остаће упамћен и као једини политичар који се руковао са Лењином, Стаљином, Рузвелтом, Черчилом и Хитлером, најмоћнијим државницима свога времена. Молотовљево име носи и Молотовљев коктел, приручно оружје које је прво примијенила Црвена армија у Другом свјетском рату, а данас га најчешће користе демонстранти и хулигани.

Његов је први пријатељ међу истакнутим вођама бољшевика био Јосиф Стаљин, а тај је однос дефинисао остатак Молотовљевог живота. Без обзира на то коју дужност обављао, Молотов је био предан и одан. Иако бескомпромисни стаљиниста, крајем четрдесетих година прошлог вијека пао је у немилост. Отпуштен је с позиције министра иностраних послова, а Стаљин је наредио хапшење његове супруге коју је потом протјерао у Казахстан, оптуживши је да је „ционистичка шпијунка“. Молотов је остао тих и одан; став према Стаљину није промијенио чак ни након такве издаје.

Током Стаљинове Велике чистке крајем тридесетих година, ликвидације су биле уобичајене, а Молотов је у њима учествовао у великој мјери. Његов потпис се налази на 372 „Стаљинове листе за одстријел“ – пописа људи осуђених на (најчешће) погубљење стријељањем, као и затварање кључних совјетских вођа без суђења. Чак је и Стаљин потписао мањи број таквих листа (357).

Кад је након неког времена отишао у пензију Молотов је признао да су неки од погубљених били невини. „Наравно да смо можда претјерали. Било би апсурдно рећи да Стаљин није знао ништа о томе, но било би погрешно рећи да је он једини кривац. Нијесмо имали контролу над безбједоносним службама“, рекао је Молотов.

Њемачка је 1941. године напала СССР. Тако је започео Велики отаџбински рат. Првог дана рата, који је изненадио Црвену армију и довео до озбиљних губитака, Молотов је био онај који се обратио совјетском народу у име владе – Стаљин је одбио то учинити.

„Наш циљ је праведан. Непријатељ ће бити поражен. Побједа ће бити наша“, тим је ријечима Молотов закључио свој говор. И управо то се и догодило – након готово четири године и милиона мртвих.

Молотов је убрзо након Стаљинове смрти поновно пао у немилост, овога пута након сукоба са новим вођом, Никитом Хрушчовом. Изгубио је све своје државне функције и остатак свог живота провео као обичан пензионер. 1984. године, Молотов је рехабилитован а умро двије године касније.