Njegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit zagrebačko-ljubljanski g. dr Porfirije, u veoma zanimljivom razgovoru u emisiji „Dok anđeli spavaju“, urednice i voditeljke Marine Rajević Savić, govori o svom životu, duhovnom odrastanju, susretima sa svetim ljudima i o mnogim drugim zanimljivim temama.
Među odgovorima Mitropolit Porfirije je podijelio i svoje sjećanje na blaženopočivšeg Mitropolita crnogorsko-primorskog g. dr Amfilohija, svog profesora, i o prvom susretom sa njim, na predavanju na Teološkom fakultetu u Beogradu, i koliko je to uticalo na njega i njegov život.
Marina Rajević Savić: „Šta je u vama probudilo veru u Hrista?“
Mitropolit Porfirije – „Kad gledam unazad, ne znam koliko mogu tačno da procenim, ali čini mi se, glad. Ja sam nekako od najranijeg detinjstva imao respekt, fascinaciju pred Tajnom. I iako, kao i sva deca u vreme kad sam ja odrastao, ili ogromna većina dece, nisu imali, pa nisam ni ja imao mnogo kontakata sa crkvom, ipak u Čurugu, u mestu gde sam odrastao gde postoji velelepan hram sa predivnim ikonostasom Đorđa Krstića, sa velikim zvonom, koje je bilo do nedavno najveće zvono u svim srpskim crkvama. Kod nas su u Čurugu govorili da u Novom Sadu počinje liturgija kad zazvoni zvono u Čurugu. Da se toliko daleko čuje, a Čurug je nekih trideset i nešto kilometara daleko od Novog Sada.
Dakle, nisam imao neki kontakt sa crkvom, ali imao sam stalni doživljaj Tajne. I valjda u tom pubertetskom uzrastu, su se mnoga pitanja intezivirala i negde kad sam bio u vojsci, to je dakle, prvi put kad sam se odvojio od roditeljskog doma, osećao sam stalno ako tako mogu da kažem neku vrstu gladi. Nemojte zameriti što ču reći, išle su mi mnoge stvari od ruke, i kad postignem to što sam želeo, osećao sam da mi to ne samo nije dovoljno, nego da ostaje nekakva praznina. Dakle, i kad sam izišao iz vojske bio sam se upisao na arheologiju, i jedan mladić iz Čuruga je studirao teologiju, otac Branko Ćurčin. On je sad sveštenik u Novom Sadu, i vrlo je aktivan u pomoći onima koji su se upleli u mreže droge.
Mi smo zajedno pokrenuli projekat „Zemlja živih„. Negde pet kuća smo organizovali u kojima danas u četiri od njih borave mladići, koji su imali i imaju taj problem, u jednoj borave devojke, i on je najviše od svih posvećen toj temi.
Dakle, on je studirao teologiju i posjećivao sam ga nekoliko puta tamo. I odjedanput sam pomislio, ajde pored arheologije, možda bih mogao da pratim malo predavanja na Teološkom fakultetu.
I sećam se, u jednom trenutku sam bio na predavanju Mitropolita Amfilohija.
Ja ne znam šta se tu desilo, ali posle tog predavanja, ja sam osetio da je to to što je meni potrebno. Da, ta glad, koju neprestano prepoznajemo, a koja se spolja ne vidi, nije mogao niko da primeti šta se dešava u meni. Imao sam, da kažem neku normalnu životnu dinamiku, i samo se sećam, da kada se to predavanje završilo, ja sam osetio prosto neki glas u sebi koji mi je rekao, „ti moraš da upišeš ovaj fakultet„!
I zapravo tada je sve počelo…“
Priredio prof. Aleksandar Vujović, urednik Katihetskog programa Radio Svetigore
