Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у суботу 3. августа на стадиону Лагатор у Лозници, служио је помен пострадалим Србима у војној акцији ,,Олуја“.
У надахнутој бесједи, између осталог, Његова Светост је истакао:
Драга браћо и сестре, који сте у име свих нас понели крст прогона и страдања у ономе што се зове „Олуја“, иако сте били принуђени да напустите родну груду, Бог је дао, јер само Он то може дати, да дођете својима и у своју земљу. Зато тај егзодус, прогон, није окидач за очај, него, напротив, подстрек за наду и оптимизам, за слободни и стваралачки живот, за дочек наших долазећих нараштаја, те силне планинске реке о којој Алекса говори. Наш народ је небројено пута кроз страдање, жртву и смрт досезао неотуђиво искуство слободе и живота. Тиме је непогрешиво показао да је кључ свих наших недоумица Светосавски програм, а одбрана од свих наших претњи Косовски завет. Ето из ког разлога се непрестано враћамо Христу и Његовом Јеванђељу мира, али то за нас не значи ићи унатраг, него неодступно освајати стварност која нам долази из будућности и давати јој неотуђиви смисао и пуноћу. Зато хришћани свој живот виде као смисаон и садржајан, једино у светлу Христових речи: Блажени миротворци, јер ће се синови и кћери Божје назвати!“
Ове године централно обиљежавање на акцију „Олуја“, у којој је убијено или нестало око 2.000 Срба, а више од 220.000 је протерано, одржано је у Лозници. Догађају су присуствовали највиши представници власти Републике Србије и Републике Српске, бројне избегличке породице и сродници настрадалих. Након служеног помена одржан је пригодни културно-уметнички програм.
Свештено братство храма Светог апостола и јеванђелисте Марка, служило је у недељу, 4. августа 2024. године помен за све страдале у злочиначкој акцији ,,Олуја“ у цркви Светог Марка у Београду, у молитвеном присуству бројног народа и припадника Војске Србије. Молитвено сећање организовало је Удружење избеглих,расељених и досељених лица „Завичај“ -Београд и Удружење ветерана Црвене Беретке. После помена делегације су положиле венце у Ташмајданском парку.
„Олуја“ очима свједока
Отац Игор Карановић: У избјегличкој колони се и рађало и умирало
Саво Штрбац: „Олуја још траје“
Архимандрит Евсевије (Менаџија): „1995. године био сам у оној колони од 300.000 Срба који су бјежали из Хрватске не знајући тада ни гдје су ми родитељи, нити гдје ми је брат“
Поводом 29. годишњице злочиначке акције хрватске војске и полиције ,,Олуја” у којој је за четири дана протјерано са кућних огњишта 200.000 Срба а убијено скоро 3.000 из архиве нашег Радија вашој пажњи предлажемо разговоре које смо на ову тему водили са: свештеником Игором Карановићем парохом у Дебељачи код Панчева који смо снимили 4. августа 2020. године, господином Савом Штрпцем предсједником Информационо-документационог центра „Веритас“ који снимљен 8. августа 2018. године и сликаром и иконописцем Архимандритом Евсевијем (Меанџијом) који смо водили 30. марта 2021. године
Отац Игор Карановић: У избјегличкој колони се и рађало и умирало
Отац Игор Карановић је као дјечак од 12-ак година, из свог дома у Новом Граду гледао апокалиптичне сцене када је страдални српски народ са простора Републике Српске Крајине бјежао из својих домова ка слободној српској територији, гоњен од Хрвата,
“Ове библијске сцене страдања нашег народа дубоко су остале урезане у мом памћењу, прекинуле моје дјетињство, заувијек промијенивши мој живот”, каже отац Игор.
„Када данас пођете у епархије које су страдале у овом рату, на примјер у Пакрачко-славонску епархију, видјећете велику духовну обнову што свједочи да ће се наш народ некада вратити на своја вјековна огњишта јер је дух нашег народа, када је са Христом, несаломив и неуништив. Ипак, не смијемо заборавити! Ми морамо да памтимо страдање нашег народа, али и да праштамо темељећи свој живот на Христу и свједочећи оне ријечи да је крв мученика сјеме је за нове Хришћане“, каже отац Игор.
У парохији оца Игора у Дебељачи код Панчева сада живи велики број Срба из ове избјегличке колоне, који још увијек чувају тракторе на којима су тада избјегли, носећи славску икону и понешто покућства.
“То су честити људи, добри домаћини који ће другоме дати и последње парче хљеба по цијену да они остану гладни. Они пате за својим родним крајем чувајући своју вјеру, традицију, језик и обичаје. Крајишници који су тада побјегли од усташког ножа, обилазе гробове својих предака преносећи истину о страдању нашег народа и својим потомцима“, каже отац Игор Карановић.
Предсједник Информационо-документационог центра „Веритас“ г. Саво Штрбац износи потресне податке ове злочиначке, усташке акције
Поводом обележавања трагичних последица удруженог злочиначког подухвата „Олуја“ 1995. Године из архиве нашег Радија доносимо и разговор са г. Савом Штрпцем предсједником Информационо-документационог центра „Веритас“ који смо снимили 8. августа 2018. године. Саво Штбац, који је и бивши члан комисије Владе Републике Српске Крајине за размјену заробљеника и предају посмртних остатака, преноси нам потресне податке ове злочиначке, усташке акције.
Архимандрит Евсевије (Менаџија): „1995. године био сам у оној колони од 300.000 Срба који су бјежали из Хрватске не знајући тада ни гдје су ми родитељи, нити гдје ми је брат“
Сликар и иконописац Архимандрит Евсевије (Меанџија) родом је из мученичког града Глине у Хрватској гдје је 1941. године извршен стравичан покољ.
Сјећајући се свог дјетињства у Глини отац Евсевије каже да је почео да одлази у цркву некако уочи рата у Хрватској када је и почео његов постепени преображај.
“1995. године био сам у оној колони од 300.000 Срба који су бјежали из Хрватске не знајући тада ни гдје су ми родитељи, нити гдје ми је брат“- сјећа се Архимандрит.
Након Хрватске оца Евсевија пут доводи на Косово управо у оно најтеже вријеме. У данима марта, 22 године након почетка НАТО агресија на нашу земљу, мартовског погрома који је услиједио пет година касније, отац Евсевије се сјећа како памти те дане.
“Наш живот се не зауставља на распећу, ми идемо корак даље. Идемо у Васкрсење, у васкршњу радост и вјечни живот. Тамо су отишли и наши мученици, почевши од Мале Милице Ракић. Сви који су њих убили себе су убили. Захваљујући Митрополиту Амфилохију и Владики Атанасију велики дио народа је остао на Косову а монаштво истрајало у својим послушањима“- каже ота Евсевије.
“Пишем јер се савремени проблеми дотичу мог срца. Ове године сам се позабавио темом страдања нашег народа за вријеме другог свјетског рата у НДХ. Бавио са се тајном зла и питањем откуд зло у човјеку и како човјек, који је створен по лику Божијем, може постати толико зао, с обзиром да зло није логично. Трудим се да никад не заборавим да сам Србин, да никад не заборавим страдање свог народа али, исто тако, да никад не пробудим у онима који читају моје бесједе мржњу већ само сажаљење према злочинцима.
Слободанка Грдинић
