Пише о. Гојко Перовић
У цивилизованим државама и друштвима се зна да је задатак Цркве (како СПЦ тако и готово све друге хришћанске заједнице) да обави молитву (црквену службу) свакој хришћанској души која то лично жели, или на основу жеље неких других хришћана, ожалошћене родбине и пријатеља покојника. Богу хвала на кинематографији и литератури која је послије 1945. г. долазила из свијета до нас, и која је сликовито приказивала како се обављају молитве ”за душу суђену”, обред исповјести и опијела за људе који су осуђени, па чак и за оне чија је кривица доказана и несумњива. Па ако и ми у Црној Гори желимо стандарде културног и демократског свијета, не би смјело да нам падне на памет да оспоравамо богослужења које свештеници врше вјерницима – било каква да је судбина и правни положај тих вјерника пред земаљским законима.
У цивилизованим државама и друштвима поштују се позитивно-правни прописи других демократских земаља, са уважавањем, а без изругивања. Уколико се наравно не ради о не-демократским ”прописима” какав је, рецимо, својевремено био закон о апартхејду у Јужноафричкој републици. Е када имамо такав случај, онда је та земља изопштена из међународних интеграција и манифестација. Ми средовјечни се сјећамо да репрезентацију Јужне Африке нијеси могао видјети ни на једном спортском такмичењу, све док су у тој земљи владали закони који подстичу подјеле међу људима и унижавају достојанство човјека.
Србија није ни опоменута нити изопштена од стране демократских и напредних земаља након што је Народна скупштина Републике Србије најприје изгласала (21. децембра 2004. г) Закон о изједначавању права партизанских и равногорских бораца, о потом и Закон о рехабилитацији ( 17. априла 2006.г). На основу тих и таквих закона, као и на основу опсежног судског истраживања у процесу који је трајао девет година, Виши суд у Београду је 14. маја 2015. г. донио одлуку о поништењу пресуде из 1946. г. којом је генерал Драгољуб – Дража Михајловић осуђен као ”сарадник окупатора и ратни злочинац”. Помињем законе и пресуде из државе Србије јер Михајловићу нико никада није судио ни за шта – изван Београда и Србије, па је његова легална и легитимна позиција пред историјом искључиво везана за овај процес који је окончан у Београду 2015. г.
А Србија је од тада до данас, угледан партнер и саговорник свих свјетских и европских демократија.
У цивилизованим и демократским земљама, осим домаћих закона и уредби, релевантне норме су стандарди међународних заједница и организација којима та земља тежи. Када је у питању наша држава Црна Гора, она се, бар у посљедњих пар деценија, профилише као кандидат за чланство у сјеверно-атланским интеграцијама. А то конкретно значи да усвајамо моделе понашања (отварамо поглавља, усклађујемо прописе) који важе у земљама тзв. западних демократија. Гледајући из те перспективе имамо још мање разлога да се љутимо на Цркву која држи помен генералу Драгољубу Михајловићу и другим припадницима равногорског покрета. У погледу на историју Другог свјетског рата који су имали и до данас имају водећи политичари и историчари Запада, Михајловићеви четници су, у највећој мјери – антифашистички борци за слободу. Ником озбиљном у САД, В. Британији или Француској није пало на памет да изједначи четнички покрет са квинслишким и нацистичким феноменима каква је, рецимо, била усташка власт у НДХ. У земљама НАТО свијета чији је Црна Гора званичан члан, Дража Михајловић има споменике, ордења, па и званичне изјаве политичара (какав је рецимо амерички предсједник Роналд Реган чији сам указ гледао својим очима) који њихову историјску улогу виде искључиво као антифашистичку борбу. Разлози за то су чињенице да Михајловићев војни покрет никада није био на власти у неком окупираном подручју, већ је био у шуми; као и то да Михајловићева врховна команда није била ни у Берлину, ни у Риму, него у Лондону. А на чијој је страни био Лондон током Другог свјетског рата, учи се и овдје у основним школама.
Да све буде занимљивије, и да нас мотивише на додатно промишљање, подсјетићу да водећа земља савеза чији смо саставни дио, САД има закон из 1954. г. кога је изгласао амерички Конгрес, и који, формално гледано, забрањује рад комунистичке партије на територији ове велике, демократске земље.
Све ово претходно речено и наведено, нема за циљ дискусију о историјским збивањима током Другог свјетског рата. Јер, током тога рата било је застрањивања и скретања, ”лијевих и десних”, у свим војним формацијама које су дјеловале на простору бивше Југославије – и такву материју могу мјеродавно да анализирају само прави историчари и научници других струка. Оно што ми знамо и са чиме живимо јесте чињеница да идеолошка скретања и стравични злочини над сопственим народом који су чињени од припадника партизанског покрета током рата, нијесу дисквалификовали тај покрет из породице антифашистичких снага, него се до данас поносимо партизанском борбом против Хитлера и Мусолинија и њиховим ослободилачким акцијама усмјереним против окупатора.
За мене је рат између четника и партизана одавно завршен, и не видим никакву корист за друштво ни за будуће генерације да се по том основу и данас сврставамо и дијелимо, али треба знати да хришћанска Црква никада и нигдје није правила разлику међу покојницима, када су у питању црквени обреди, нити је свјесно чинила нешто што би било против закона модерне, демократске и секуларне државе. Овај текст је написан у прилог појашњењу таквог једног становишта Цркве.
