Arhivarnik IV

U serijalu Arhivarnik, emitujemo audio i video snimke, sa liturgijskih, bogoslužbenih i duhovnih svečanosti, kao i razgovore, besjede i tv reportaže.

U četvroj emisiji serijala Arhivarnik, povodom praznika Prepodobnog Stefana Piperskog donosimo snimak sa proslave svetitelja, prije trideset godina, 2. juna 1988. godine.

 

Liturgiju je služio tadašnji episkop banatski g. Amfilohije sa sveštenstvom i sveštenomonaštvom mitropolije crnogorsko-primorske.

U prilogu će te čuti besjedu u toku liturgije vladike banatskog g. Amfilohija.

U drugom dijelu emisije emitujemo snimak pozdrava, povodom praznika i vladici Amfilohiju, na svečanom ručku, koje su izgovorili: guslar Milovan Tomović, profesor Pavićevića i gospodin Božidar Taušan iz Hercegovine.

Vladiku Amfilohija je u ime sveštenstva pozdravio protojerej Momčilo Krivokapić paroh kotorski.

Na kraju priloga čućete i pozdrav i blagoslov Vladike Amfilohija na kraju svečanog ručka.

Urednik serijala Aleksandar Vujović, profesor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore.

 

 

mr Aleksandar M. Vujović,

profesor Bogoslovije

Svetog Petra Cetinjskog

i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore

PRILOG SVEŠTENOJ ISTORIJI MANASTIRA SVETA ĆELIJA PIPERSKA¹

Svetostefanski sabor u manastiru Rođenja Presvete Bogorodice u Svetoj Ćeliji Piperskoj, traje evo skoro će biti trista dvadeset godina, od kada su 1704. godine, izvađene iz groba netljene mošti Prepodobnog Stefana Piperskog i Župskog Čudotvorca i prenijete u crkvu, gdje svjedoče silu vaskrsenja srpskog naroda u Piperima i cijeloj Crnoj Gori. Svojim dolaskom u piperski kraj oko 1660. godine, iz Manastira Morače i Rovaca, Prepodobni Stefan, osveštava ovo mjesto, privlačeći mnoge sopstvenim primjerom da krenu njegovim svetim putem.

Sveti Stefan Piperski i Župski je nešto mlađi savremenik Svetoga Vasilija Ostroškog i njegov satrudnik u borbi za slobodu, za čuvanje zavjeta slobode i za čuvanje zavjeta vjere pravoslavne. Njih dvojica, dva sveta duhovna brata, koja čuvaju i bdiju nad srpskim i pravoslavnim narodom u Crnoj Gori, opominjući ga kroz vremena u ukazujući mu put kuda treba da ide i kako da žive po Bogu.

Tridesetogodišnji podvig Svetog Stefana Piperskog, ugrađen je u ovu Bogorodičinu svetinju, koji je donio divne blagoslovene plodove, i čiji najljepši plodovi se iz dana i dan pokazuju kao najskupocjeniji darovi srpskom rodu. Bogorodičin manastir sa moštima Prepodobnog Stefana, noseći krst svog naroda kroz vremena, stradao je i vaskrsavao. Nikada srpskom narodu nije bilo lako, ni pod pestogodišnjim turskim jarmom, ali ni pod jarmom bezbožne komunističke i anticrkvene ideologije. Ni u takvim okolnostima svetostefanski sabor oko Svete Ćelije Piperske nije prestajao, niti je ono malo stado zaboravljalo na svog zaštitnika i molitvenika, već je dolazio na ovo sveto mjesto, kako bi primilo Hljeb Života i napojilo se sa izvora vode žive. Monasi koji su živeli u manastiru, trudili su se kako su znali i umjeli da sačuvaju ovu svetinju. A svetinja je čuvala i njih. Sredinom osamdesetih godina u ovu, tada veoma zapuštenu svetinju, dolazi blaženog spomena otac Lazar Adžić, donoseći u nju novi kvasac duhovnog života. Trudi se i obnavlja prvo manastirske konake i sređuje manastirsko imanje, ali što je najvažnije od svega, tada okuplja veliki broj mladih ljudi koji su zavoljeli monaški priziv, i po blagoslovu Crkve, manastir postaje ženski. Pored duhovne obnove, iz ovog manastira kreće i obnova crkvenog izdavaštva u Crnoj Gori. Pomenimo samo da je povodom proslave 600 godina od Kosovske bitke, otac Lazar sa saradnicima pripremio knjigu „Kosovo zemlja živih“, kao i nekoliko drugih duhovnih knjiga koje su prevođene sa ruskog i grčkog jezika, i koje su za to vrijeme bile veoma značajne, jer su u njima mladi mogli naći „duhovno blago kojim se nebo kupuje“ na ovim prostorima. Izdavačka djelatnost manastira nastavljena je i do sada je sestrinstvo izdalo i priredilo dvadesetak knjiga. Pored duhovne literature, u to vrijeme, kao najvažnije vjerni su u manastiru mogli vidjeti duhovnu i fizičku obnovu. Oni, koji su bili željni duhovnih sabranja i liturgijskog života, sa radošću su dolazili na liturgije u ovu svetinju, posebno iščekujući praznik Svetog Stefana Piperskog.

Jedna od značajnijih proslava Prepodobnog Stefana Piperskog, koja je po mnogima bila kvasac sveukupne duhovne obnove Crkve u Crnoj Gori, dogodila se 2. juna 1988. godine. Po blagoslovu starog Mitropolita crnogorsko-primorskog Danila Dajkovića, svetu arhijerejsku liturgiju, u manastiru Ćelija Piperska, služio je Njegovo Preosveštenstvo Episkop banatski g dr. Amfilohije Radović, uz sasluženje sveštenstva, sveštenomonaštva i vjernog naroda. Između onih koji su služili sa vladikom Amfilohijem toga dana bili su: iguman manastira Ostrog arhimandrit Serafim Kašić, tadašnji iguman manastira Ćelija Piperska otac Lazar Adžić, protojerej Momčilo Krivokapić, paroh kotorski, sveštenik Dragan Mitrović, paroh podgorički, i drugi. Sabralo se i mnoštvo naroda, posebno mladih, iz raznih krajeva Crne Gore, Srbije, pa i Hercegovine, a poneko i iz inostranstva, želeći da učestvuje u panigiru posvećenom divnom ugodniku Božijem.

U toku litugije se sabranima obratio vladika Amfilohije, istakavši značaj i veličinu Svetog Stefana Piperskog, ukazavši pritom na osnovne istine vjere i o potrebi utoljavanja duhovne gladi i žeđi, koja je u tom vremenu posebno bila u Crnoj Gori.

„Oče, dajte mi još nafore,

gladna mi je duša svetinje!“

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,

Služeći svetu liturgiju na Svete Duhove, pre neki dan, i deleći naforu narodu u sabornom hramu u Vršcu, pristupila je za naforu i jedna prosta seljanka, Banaćanka, iz nekog iz obližnjih sela, i kad sam joj dao naforu onda je ona zamolila: „Oče, dajte mi još nafore, gladna mi je duša svetinje!“. I dao sam joj punu ruku nafore, i ona je sva srećna i ozarena krenula po hramu da cjeliva likove, Hristov lik, lik Majke Božije i lik svetitelja Božijih.

Čuvši te reči od te proste seljanke, duboko sam se potresao, jer je ona izrazila tim jednostavnim rečima, svu istinu našeg ljudskog života, i prvenstveno istinu našeg hrišćanskog života. Na gladi i žeđi za svetinjom zasnovan je ljudski život. Ono ljudsko biće, koje izgubi tu glad i izgubi žeđ za svetinjom, to ljudsko biće neminovno se polako i sigurno degeneriše i prestaje biti čovjek. Čovjek je po tome čovjek što je žedan svetinje. Kad se ta žeđ ugasi onda čovek prestaje biti čovek.

Gledajući vas, danas ovde, sabrane u ovoj svetinji Božjoj, ja sam se setio reči te proste seljanke iz Banata i osetio da su i vaše duše gladne svetinje. Inače, kako drugačije objasniti vaš dolazak ovde u ovu pustinju, iz raznih krajeva, iz okoline Ćelije Piperske, i mnogo dalje do Bačke i Banata i Srbije i Ercegovine vidim ovde prisutnih. Čak i iz Nemačke vidim ovde, stigle duše gladne i žedne svetinje. I dobro su došle na ovo sveto mesto, jer zaista ako ima neko mesto pod kapom nebeskom na kome je zasijala svetinja i kroz koje je obasjala svetinja, na kome počiva svetinja, i koje je osvetila Svetinja Božija, onda je to ovo mesto zvano Sveta Ćelija Piperska. Jer ovde je živeo sveti čovek Božiji, živeo i podvizavao se svetitelj Božiji, Sveti otac naš Stefan Piperski. I on je bio jedan od nas, pre nas, bio gladan i žedan svetinje. I ceo njegov život od detinjstva do upokojenja u Gospodu, je svedočenje te njegove velike i duboke gladi i žeđi za svetinjom. A nisu laka vremena njegova bila. Teška i tegobna vremena, kao što svedoči jedan zapis o njemu i njegovom životu kratak, ali potresan, kaže, ratovao je i borio se i bio napadan i od Agarjana i od Latina, od dve velike sile i dve velike nemani koje su vekovima pokušavale da progutaju, da unište, da oskrnave i da obesvete svetinju Božiju, i istinu Božiju da ugase. I Sveti Stefan Piperski, nekadašnji morački sabrat i iguman, podvižnik rovački, i danas postoji u Rovcima ćelište de se on podvizavao na golom kamenu i tu na kamenu prizivao blagodat Božiju i svetinju Božiju da ga obasja, da ga očisti, da ga prosveti i da ga osveti, i onda gonjen nevoljama došao je ovde u ovu pustinju, i danas je pustinja, kakva li je tek bila pre dvesta trista godina? Došao je ovde, i tu na ovoj steni on je vapio pred licem Gospodnjim i za sebe i svoje spasenje, vapio je za spasenje naroda koji mu je Bog bio poverio. Oko njega su se okupljali svi viđeni izabrani ljudi ovoga kraja, i tu pored njega i oni rasplamsavali u svom srcu tu žeđ za svetinjom, pravdoljubivost i trud da se izbore za pravdu Božiju, da očuvaju svoje svetinje, svoje domove i svoje hramove. I tu na ovom mestu on je istrajao, pretrpeo do kraja i zato mu je i kraj bio blažen i ostao. Zato je i ovo mesto osvećeno njegovim svetim stopama, njegovim suzama, njegovim podvizima, njegovim molitvama i njegovim trudovima, bilo osvećeno i ostalo posvećeno i osvećeno njegovim stalnim blagodatnim prisustvom preko njegovim svetih moštiju.

Evo tu pored nas, svetitelj Božiji govori danas jače nego ikada ranije. Govore njegove svete mošti jače od bilo kog i najdarovitijeg propovednika na ovoj zemlji. To i jeste tajna svetinje, jer kada se svetinja Božija dotakne mrtvih kostiju ljudskih, onda mrtve kosti postaju neraspadljive i postaju čudotvorne i svete i svetodajne. Evo živog svedoka pored nas. A tu u blizini drugi svedok njemu sličan, Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac, njegov brat i večni sabrat, koji je takođe za svetinjom čeznuo i Bog ga obdario svetinjom. I on nas obdaruje eto, više od tristotine godina tom svetinjom Božjom. I treći svedok, Sveti Petar Cetinjski, koji je takođe tu svetinju nizveo sa nebesa na zemlju, i uveo je u svoje kosti, i njegove kosti svetle i zrače i propovedaju tu svetinju mnogo jače od svih nas, i mnogo jače od svih propovednika, ma koliko nas bilo.

Jedan drugi veliki svetitelj Božiji, Sveti Teodor Studit, u drevnim vremenima govorio je, i s pravom je govorio, i veliku istinu je izgovorio. Kaže on: „Blažen je onaj čovek koji se podvizava i koji se trudi i koji vrši pravdu Božiju“. Pa onda dodaje „tri put je blažen onaj čovek koji pretrpi do kraja, koji podnese stradanje i patnje i gonjenja i muke za pravdu Božiju i za istinu Božiju“.Još dodaje svetitelj Božiji, Bogovidac Teodor Studit, otac mnogih duša i preporoditelj od osmog-devetog veka pa do danas i kaže: „a sveblažen je onaj koji oganj svoje ljubavi prema vestašstvenim stvarima, prema prolaznim stvarima, koji taj oganj preobrazi u oganj večni, u oganj žeđi za večnim, u oganj ljubavi prema Bogu i prema svetinji Božijoj, taj ne samo da je blažen i ne samo da je tri puta blažen, nego je sveblažen, jer taj je našao pravi i istinski put i taj je pronašao istinski cilj svoga života“. Takav je bio i Sveti Stefan Piperski Čudotvorac. Zato ste blaženi i vi, draga braćo i sestre, što ste danas došli ovde gladni i žedni svetinje i svetosti. I došli ste na pravo mesto. Neka bi Gospod sve nas koji smo došli danas ovde da proslavimo svetitelja Božijeg, a kroz njega i preko njega da proslavimo darodavca svake svetinje i svake istine. Neka bi Gospod njegovim molitvama svima vama, i svima nama podario od te svetinje i ispunio njome da bi se i mi prosvetili i osvetili, da bi obnovili u sebi ljudski lik koji je bogolik, da bi obnovili svoje srce i svoj um, da bi kroz nas svetinja zablistala, da bi se svetlila svetlost naša pred ljudima, i da bi ljudi gledajući tu svetinju u nama, i naša dobra dela koja svetle, da bi proslavljali Oca našeg koji je na nebesima.

Svako vreme ono je imalo potrebu za svetiteljima Božijim,a nijedno vreme nije bilo toliko obesvećeno, i nije toliko bila obesvećena svetost i svetinja kao što je to u našem vremenu. Kao da je čovek našeg vremena zaboravio naše božansko dostojanstvo i sveo iskru božanstvenu, kako kaže jedan od onih koji su na ovim prostorima čeznuli za svetinjom, vladika Njegoš, Petar II Petrović Njegoš, mitropolit crnogorski. I tu svetinju Božiju, tu iskru božanstvenu uselili su je u „skotsko mrtvilo“ i počeli da se klanjaju namesto svetinji, namesto iskri božanstvenoj neugasivoj, i neugasivom ljudskom dostojanstvu, da se klanjaju tom i takvom skotskom mrtvilu, da njega proglase za svoga Boga i svoga Gospoda, da obesvećenost proglase za najveću svetinju. Da nečistotu proglase za najuzvišenije nešto što je dostojno čoveka i da time ponize čistotu, da bestidnost proglase kao vrhunac ljudskog dostojanstva i življenja i time pogaze stid u kome je, s pravom to govori savremeni veliki pisac i režiser Tarkovski, u kome je jedino spasenje svakoga pa i modernoga sveta. Kada nestane stida iz ljudskih srdaca, onda zavlada bestidnost, a tamo gde zavlada bestidnost onda zavlada životinjstvo, a tamo gde životinjstvo zavlada, tu više čoveka nema. Stid i svetinja, to je ono čime su bili bogati krajevi ovi od pamtiveka. Bez stida i svetinje nema opstanka ni ovom kraju ni nijednom kraju. I danas mi ovde sabrani, mi tražimo od Boga da On obnovi u nama stid, i preko stida čistotu, a preko čistote da obnovi u nama svetinju, večnu svetinju, neprolaznu svetinju, onu svetinju koja nam se daruje u Telu i Krvi Hristovoj. To je ta svetinja koja je sišla sa nebesa i koju mi prizivamo prizivajući Duha Svetoga, a koju nam je Bog ostavio preko Tela svog i Krvi svoje, da nas prosvećuje i osvećuje i nije nas lišio te svetinje. Da bi nas sačuvao, da bi nas prosvetio i osvetio, obesmrtio, ovekovečio i da bi od nas prolaznih bića, stvorio neprolazna večna bića. Da bi nam otkrio preko svetinje naše večno prizvanje.

Neka je blagosloven Gospod naš koji je divan u svetima svojim, neka je blagosloven Gospod koji nam je podario svetitelje, čuvare te svetinje i neka bi Gospod, blagosloveni i divni u svetima svojim i nas obnovio stidom svojim i svetinjom svojom, a preko nas i svet u kome živimo. Neka bi istina Božija obasjala svako ljudsko srce i ispunila ljubav Božija, neugasiva, večna svaku ljudsku dušu, da svi poznamo da smo deca jednoga, večnoga neprolaznoga Oca, i da je naše prizvanje večno prizvanje, prizvanje za neprolazno Carstvo Nebesko, carstvo Oca i Sina i Duha Svetoga, divnoga u svetima svojim, darodavca svake svetinje, kome neka je slava i hvala u vekove vekova. Amin.

Potom je uslijedila i trpeza ljubavi, na kojoj su dragog gosta, vladiku iz ravnog Banata, pozdravili Milovan Tomović, profesor Pavićević, u ime dične Hercegovine Božidar Taušan, a u ime sveštenstva prota Momčilo Krivokapić.

„Došao nam je preosvešteni vladika,

i nas je oživio i moralno i duševno.“

Biranim riječima Milovan Tomović je pozdravio vladiku Amfilohija i između ostalog je kazao:„….Dragi vladika, dobro ste došli u ovaj manastir, u ovu veliku pipersku svetinju, koju su napadali mnogi naši neprijatelji, ali joj ništa nijesu mogli, jer je pod zaštitom Boga i Bogorodice i Svetoga Stevana Piperskoga. Ni spuški kapetani, ni nikšićki Turci. On, svetitelj ju je podigao s pomoći Boga, kao mučenik veliki, koji je došao iz manastira moračkoga ga je radio i patio od svega po Rovaca. Napravio ga je za skupljanje srpskoga naroda i za Pravoslavnu Hristovu vjeru. Do dan danas, tu su kupljeni ljudi i junaci Srbi. I držali su ono srpsko. Došlo je vrijeme u dvadesetom vijeku, kao što znamo svi, ovde ustala ala na Srbina mučenika da ga raščupa kao mrtvu lešinu. Ne samo to sigurno vojnički, nego i politički, i Rim i Berlin i London, poslali su jeresi, adventiste, subotare, onda baptiste, nekakva izmišljenja, nekakvu fukaru k njima da prilaze, naši pismeni toboš ljudi, nažalost inžinjeri, profesori, ludaci i pogan. Zašto ti ljudi nijesu pošli u Albaniju, ali u veliki narod neđe, ka u Kinu, no kako te napravit zlo, da razjedine srpski narod. Drugo i vojnički da nam uzimaju pušku, da nam uzimaju krst, a ko je to moga da im organizuje, kako mogu da razdijele Hrista, ta pogan i ta fukara?! To treba ćerat toljagom što smeta našemu narodu. To su jedni grijesi.

Danas, došao nam je preosvešteni Vladika i nas je oživio i moralno i duševno. Ali, to nije čuda, on je imao oklen poniknut. On je unuk velikoga Mine Radulova pa Hajduk Veljka, pa onda velikoga heroja Mojkovačke bitke Radovana Radovića proslavljenoga brigadira, pa Patrijarha Dožića. Tu su se ljudi rađali koji su vodili srpstvo, kao ovi vladika. On je njihov naslednik. Mi gledamo u njega da ni bude srećan. On je svuj srećan, i u Banatu, i tamo su Srbi i tamo je narod naš, ali da se obradujemo danas, ja sam se obradovao a i vi svi, te smo ovu preosvećenu visoku ličnost, školovanoga i jednog velikog gospodin vladiku viđeli da posjeti ovo siromašaka i da nas ohrabri. Neka nam živi vječito, da Bog da, da bude srećan đe goj bio. Hvala svima, hvala vama pravoslavci, fala nama hrišćani koji smo pohitali s ljubavlju da se pomolimo Bogu, da poljubimo ruku vladci i sveštenicima… Dako porugani oltar jezičestva i na milost okrene, što je reka Njegoš. Da, nam Bog, i otud sa sjevera, iz daljine. Živjeli moji mili i živio nam veliki sveti vladiko!“

„Dobro došli svijetli vladiko, u ovaj kraj gdje je uvijek plamtjela iskra slobode, i gdje su se junačke pjesme sa struna gusala, često smenjivale cikom ubojnih džeferdara i zveketom handžara, u vjekovnoj borbi za očuvanjem neraskidivog trojstva, vjere, slobode i otečestva.“

Evocirajući uspomene na junačko pleme pipersko, i srpski narod kroz istoriju, profesor Pavićević se takođe obratio vladici i prisutnima i rekao:

„Braćo i sestre, dozvolite mi da našem eminentnom gostu Njegovom Preosveštenstvu Episkopu banatskom gospodinu Amfilohiju Radoviću, uputimo naše tople i bratske pozdrave i našu nepokolebljivu vjernost i odanost pravoslavlju i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Vaše Preosveštenstvo, želimo vam srećan dolazak u ovaj kraj Crne Gore, u pleme Pipera, koje je kroz vjekove Crnoj Gori, srpstvu i jugoslovenstvu davalo znamenite ličnosti, kao što su Božidar Vuković, serdar Janko Piletić, Vojvoda Mijajlo Vučinić i drugi znameniti piperski sinovi. Dobro došli u ovaj kraj gdje je uvijek plamtjela iskra slobode, i gdje su se junačke pjesme sa struna gusala, često smenjivale cikom ubojnih džeferdara, i zveketom oštrih handžara u vjekovnoj borbi za očuvanjem neraskidivog trojstva, vjere, slobode i otečestva. I daj Bože da ubrzo Crkva i država budu dvije sestre. Isto tako, da vam zaželimo da u dobrom zdravlju doživite još mnogo i mnogo srećnih godina i radosnih dana, kao što je i ovaj današnji a na dobrobit Srpske pravoslavne crkve, čija su velika djela imala svoje duboke korijene u brojnim sudbonosnim istorijskim zbivanjima vjekovnim narodnim težnjama i idealima. Jer kroz petstoogodišnje ropstvo srpskoga naroda pod Turcima, Srpska ravoslavna crkva je brojnim generacijama našijeh predaka ulivala vjeru i nadu u slobodu, duhovno ih krijepila i čeličila za velika djela. A srpske crkve i srpski manastiri, bili su svetionici te slobode i rasadnici prosvete i kulture srpskoga naroda. I kao takvi, oni su vječiti svjedoci nekadašnje slave, veličine i moći, danas teškim ranama raskomadanog i na krst razapetog Srpstva. Jer sa Kosova, sa tužnog Lazarevog Kosova, u našim dušama svakodnevno bolno i potresno odjekuju vapaji tamošnje naše braće, koji vapiju za ljudskom pravdom, za ljudskim slobodama, za ljudskim dostojanstvom, za slobodnim življenjem na pradjedovskim ognjištima. A albanskim separatistima i nacionalistima koji nasrću na njihove živote, na njihovu čast, na njihovu imovinu poručujemo, neka ne zaborave da Jugoslavija nije stvarana u salonima diplomatskim putem, već ognjem i mačem, krvlju i kostima najboljih njenih sinova. Zato im gromoglasno uzvikujemo, sebi ruke, sebi ruke od zemlje heroja, jer u protivnom duh tih heroja koji živi u srcima našega naroda buknuće strašnim požarom i pred sobom uništavati sve ono što je suprotno idealima za koje su pali i mnoge generacije živote svoje žrtvovali.

Draga braćo, budući da je 1988. godina, jubilarna godina sedamdesetogodišnjice proboja Solunskog fronta, a budući da je Srpska pravoslavna crkva duhovno pripremila i za velika djela očeličila tu mučeničku srpsku generaciju, dozvolite mi da u kratkim potezima evociram na one dane u koje je ta generacija djelovala i koračala putem patnje i stradanja, slave i pobjeda, težeći ka jednom velikom i uzvišenom cilju, oslobođenju i ujedinjenju svih Južnih Slovena. Naime, nesnosno stanje sunarodnika u evropskoj otomanskoj imperiji prisilila je ondašnje hrišćanske države na Balkanu, Crnu Goru, Srbiju, Bugarsku i Grčku da se udruže u cilju oslobođenja jednokrvne braće kojima prijećaše potpuno istrebljenje. I ono, čega se Abdul Hamid plašio i što je uspijevao da otkloni vještim diplomatskim intrigama, ostvarilo se. U prvoj polovini 1912. godine potpisani su ugovori o savezu i prijateljstvu između pomenutih balkanskih država tkz. Balkanski savez, a uskoro zatim bude objavljen i rat Otomanskoj imperiji. Brojna krvava razbojišta na crnogorskom frontu, kao što su na Dečiću, Bardanjoltu, Vrbici, Skadru, i druga na srbijanskom frontu, prethodila su veličanstvenoj Kumanovskoj pobjedi, kojom je bio zadan odlučan udarac Otomanskoj imperiji. Kosovo je bilo osvećeno i udaren kamen temeljac velikoj epopeji oslobođenja i ujedinjenja svih Južnih Slovena. I dok su krvave rane iz toga rata još krvavile, vjerolomna Bugarska, dotadašnji saveznik, mučki i iznenada napada srbijansku vojsku, koja uz pomoć crnogorskih heroja, Bregalničkom bitkom i taj rat uspješno okončava. I nikako, nikako se ne mogu složiti sa mišljenjem Socijalističkog Saveza Makedonije, koji je publikovao da su ti ratovi bili osvajački ratovi. Ne, to su bili oslobodilački ratovi, a ne osvajački! Veličanstveni dani pobjedonosnih Balkanskih ratova naelektrisali su srca svih Jugoslovena. Svi su oni svjetlih očiju i ustreptalih duša duboko osjećali da će heroji sa Skadra, Kumanova i Bregalnice, biti osvetnici Kosova i koji će uskoro zakucati na vrata trule Habzburške imperije. Nada i vjera u skoro oslobođenje i ujedinjenje bile su probuđene i postale su cilj života najboljih sinova. Austrougarska, koja je budnim očima pratila to oduševljenje Srba i Jugoslovena u svojim granicama, uvidjela je istorijsku misiju, preporođene Srbije i Crne Gore. Zato je i tražila i najmanji povod koji bi doveo do rata sa njima, da bi ih uništila još prije nego što bi se oporavili od dva ranija, teško izdržana rata. Ali, uzalud je bio strah stare imperije. Uzalud je bio onaj zlokobni bijes koji se spremao da se izlije na pitome doline i ponosna brda i planine našega naroda. Uzalud su bili kundaci i bajoneti, zatvori i vješala koja su se u ime Habsburške pravde bila nemilosrdno nadnijela nad sudbinom nevinog srpskog naroda, čiji je smrtni grijeh bio u njegovom vapaju za slobodom. Jer, iskra jednom probuđena, razbuktala se strašnim požarom i nije se mogla ugasiti, sve dotle dok na lomači nije sagorela trula tjelesina vještačke tvorevine, održavane protiv volje svih naroda koji su je sačinjavali. I sarajevski atentat, koji je došao kao posledica probuđene narodne svijesti i željom za slobodom „dobro“ je došao Austrougarskoj da ostavri svoje namjere. Nastaje krvavi evropski a zatim i veliki svjetski rat. Poslije brojnih krvavih razbojišta na crnogorskom frontu, kao što je onaj na Kalinoviku i veličanstvenih pobjeda srbijanske vojske na Ceru, Jadru, Kolubari, kad su proćerane armije koje su bile prodrle u Zapadnu Srbiju nazad preko Drine u Bosnu, Austrougarska je oformila jednu novu mnogo snažniju ofanzivu. Austrougarske trupe, brojno nadmoćnije i tehnički opremljenije koje su nadirale prema Mojkovcu, imale su za cilj da prekinu odstupnicu srbijanskoj vojsci, koja je sa velikim narodnim zbjegom bila u povlačenju. Ali, zahvaljujući crnogorskim herojima pod komandom Serdara Janka Vukotića, Mojkovačkom bitkom, planovi Austrougara bili su osujećeni, a srbijanskoj vojsci omogućeno da se preko snijegom prekrivenih crnogorskih i albanskih bespuća, prebaci do Jadranskog mora, praćena glađu, bolestima, velikom hladnoćom i brojnim arnautskim zasjedama. I kada je kod Saveznika došlo pitanje, šta će da se radi sa tim živim leševima, neki saveznici su rekli „beskorisno je spašavati žive leševe“. Međutim, francuski đeneral Franše d’Epere rekao je „Ako je i jedan srpski vojnik priješao Albansku golgotu žrtvovaću cjelokupnu francusku flotu da ga spasim“. Neka je slava i čast i velika zahvalnost francuskoj naciji. Tako su francuski brodovi, te srpske mučenike prebacili na ostrvo Krf radi reorganizacije, a zatim uputili na Solunski front. Sjajne pobjede kao što su Gorničevo, Kajmakčalan, i druge, prethodile su veličanstvenoj pobjedi kada je bio probijen Solunski front.

Eto, tako je stvarana Jugoslavija, kao što rekoh, ne u salonima diplomatskim putem, već ognjem i mačem najboljih njenih sinova, i kao ideal, nada, želja, stremljenja i pošrtvovanja brojnih generacija.

Jer i seljačka buna pod Matijom Gubcem u Hrvatskoj i borba srpskih ustanika pod voždom Karađorđem, Ilindenski ustanak makedonskog naroda, vjekovna borba crnogorskog naroda za slobodu, bosansko-hercegovački ustanci i ideja pokreta Mlade Bosne sa Gavrilom Principom, prosvetiteljski rad narodnih preporoditelja Vuka i ostalih, velika jugoslovenska misao besmrtnog Njegoša, sve je to sjedinjeno i oživotvoreno u djelima te mučeničke i slavne srpske generacije, kojoj neka je vječan spomen, hvala i slava! Živjeli!“

U ime slavne dične Hercegovine, djedovine Svetog Save, sabrane na trpezi ljubavi pozdravio je Božidar Taušan iz Gacka riječima:….“Puno sam sretan i zadovoljan što sam došao ovdje da posjetim ovaj Hristovi hram, i našega oca vladiku i sve naše ktitore i priložnike. Draga braćo i sestre, puno vam se zahvaljujem, puno sam sretan ovde na ovome sastanku i sabranju, kad sam doživio da prisustvujem ovako divno i lijepo, časno i pošteno. Draga braćo i sestre, ovde mi je šura o. Lazar Adžić, ovde mi je kćerka sa ocem vladikom iz Vršca došla… Draga braćo i sestre, živjeli, želim vam dobro zdravlje i dug vijek.

„Ova crkva mi liči na jedan veliki početak“ –

Ovaj manastir i njegova obnova mi liči na jedan veliki početak!

Jedan od divnih svjedoka Vaskrslog Hrista, i učesnika u duhovnom preporodu Crkve u Crnoj Gori, sada blaženopočivši paroh kotorski protojerej Momčilo Krivokapić, u ime sabranog sveštenstva i sveštenomonaštva, pozdravio je Vladiku Amfilohija, ujedno ukazavši na značaj i veličinu svetinje piperske, rekavši:

„…Nisam ja mnoge stvari mislio da uradim, pa sam moro, što je život naložio. Nije me niko ovlastio, kao što me niko nije ni zvao mnogo da dođem u Crnu Goru, pa sam došo. Tako da, nije me ovlastio ni otac Lazar, niko iz ove kuće da pozdravim Vladiku. Ali, znam sigurno ko me je ovlastio, Sveti Stefan koji je tu, gleda nas sve, i sluša, sigurno znam. Jer na ovom svetom mjestu prije par godina je kresnula jedna varnica, sveta. Tu se nešto desilo, nešto što ne može da se zacrta, što kažu „drugovi“, ne može da se isplanira, ne može da se izdogovara. Tu se nešto desilo, tako jednog trenutka, dobri otac Evdokim, i tada ne još vladika, otac Amfilohije, i sada otac-vladika, kako on sam insistira da ne lomimo jezik oko onoga preosvećeni, služili smo liturgiju, i tu se nešto desilo. Onog dana kad smo osvećivali crkvu Svetog Petra Cetinjskog na Prčanju, otac Amfilohije je tada rekao, možda je on zaboravio, ali ja nisam „ova crkva mi liči na jedan sveti početak“. E, ovo mjesto ovdje je bio sveti početak, pravi. Sveti početak baš ovde iz ničega. Onda kad smo se sastali možda su bila dva ili tri Pipera zajedno. Gospod će dati sa ovog svetog mjesta, gdje je ovaj sveti koji je revnovao, ja malo prije ispričah Vladici, nešto sam čuo, možda je to samo priča, kažu da je Sveti Stefan, onog momenta kad je čuo da oće da nas prodaju Rimu, odavde uzeo štapiku, pa pošo u Moraču i zatekao tadašnjeg Vladiku Mardarija Kornećanina koji nas je prodao; dokle štap nije slomio o njemu nije ga ostavio. Ja tako čuo, i dopalo mi se mnogo, jer ja sam iz Cuca. I kažem, ovo sveto mjesto, mnogo nama nešto znači, ne zna niko od nas zašto i kako, ali nam nešto mnogo znači. Znamo mi ustvari, sveti je tu, koji nas je skupio, i sve nas nešto ovde privlači, što reče vladika danas, nekakva glad, nekakva žeđ. Eto tako, ja bih sad da pozdravim i Vladiku. Mi imamo sada starog, prastarog vladiku koji je već negde tamo s one strane, imamo i jednog mladog vladiku viteza koji se muči, koji se trudi, koji radi i krči, kao onaj koj prti (misli se na episkopa Nikanora Bogunovića, koji je tih godina bio vikarni episkop na ispomoć tadašnjem starom mitropolitu Danilu Dajkoviću). I Bog će dati jednog dana kad sve dođe na svoje mjesto, svima će biti svoje. Onome ko je onda bio, bila su takva vremena, ovaj sada koji prti, veliku stvar radi da bi došlo ono što je Gospod dao i što će Gospod blagosloviti. A kad dođe znaće. Tako danas, ja se nadam da dijelim mišljenje svih njih, pozdravljam vladiku, ja ne mogu sad da mu kažem, vi, jer smo uvijek bili na ti. I pozdravljam vladiku Amfilohija. Onog dana kada sam ja došao u Beogradsku bogosloviju, prvi koji me je tamo dočekao, to je bio student Risto Radović, kako me je prihvatio, kao što je moj Nemanja sad, toliki sam ja onda bio. Prihvatio me je kao malo vode na dlanu, e od tad seže naše bratsko poznanstvo, zato ne mogu da kažem vi. I nedaj Bože da ikad dođemo dotle da moram da govorim vi, to je znak da ćemo neđe biti daleko. Zato, nadam se, neće mi niko zamjeriti, kao što me niko nije ovlastio što sad u ime svega naroda srpskoga u Crnoj Gori, ispred sveg sveštenstva pozdravljam Vladiku Amfilohija, našega, koji je došao tu među nas. Sve su srpske vladike naše vladike, i što reče neko i Banat je srpska zemlja, sve je to naše, ali neka Bog da ono što mi svi želimo, da sjutra cjelivamo ruku Mitropolitu crnogorsko-primorskom! Neka Bog da, i neka tako bude! (Amin, amin, amin, dostojan, čuje se pozdrav narodni). Neka Bog da ono što je najblagoslovenije. Ali, kažem, dužni smo da poštujemo i ono što su i drugi prije toga uradili, svi oni, posebno ono što radi naš vladika Nikanor, muku muči i rat ratuje. Treba to poštovati i treba mu odati svako poštovanje i svaku hvalu. Nije njemu lako, neka mu Bog veliki bude u pomoći, nije mu lako. Vladiko Amfilohije, neka Bog da, da se uvijek u ljubavi sastajemo, neka Bog da, da ove planine ponovo vaskrsnu pjesmu zapjevaju! A daće Bog, nikad nismo izdali, pa valjda nećemo ni sad. Živjeli nam, blagoslovite nas.“

„I dok sam bio u stranstvovanju po bijelom svijetu, sebi sam obećavao, ne znam otkuda to, ako se vratim neki put ponovo tamo u svoje otačastvo, onda prvo što ću da uradim, mora da idem kod Svetog Stefana Piperskog.“

Na trpezi bratske ljubavi Vladika Amfilohije se zahvalio svima, posebno onima, koji su pripremili da se organizuje svetostefansko sabranje, toplo podijeliši sa svima svoju ljubav prema Svetom Stefanu Piperskom, govorivši takođe i o žrtvi i velikoj ulozi Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca i o značaju ove svetinje:

„Neka je Bogu i svetitelju hvala, i svima onima koji su se potrudili da nas ovako divno danas ugoste, kako carski valja i trebuje. Treba da priznam da mnogo volim ovu svetinju. I ne znam, iskren da budem ne znam, otkuda to tako. To što volim Svetog Vasilija nije čudo, tamo sam prošao pored njegovog ćivota još kad sam bio u utrobi materinoj. Majka išla i nosila i mene još dok me nije bila rodila, pa ga zato volim Svetog Vasilija. Ali, Svetog Stefana Piperskog odkuda volim, nije mi to dovoljno objašnjivo. Dobro, što ga volim od onda otkad sam počeo da dolazim ovdje, u redu, ali to što sam ga zavolio prije nego što sam tu došao i prije nego što sam i pročitao njegovo žitije, to mi nije dovoljno jasno. I dok sam bio u stranstvovanju po bijelom svijetu, sebi sam obećavao, ne znam otkuda to, ako se vratim neki put ponovo tamo u svoje otačastvo, onda prvo što ću da uradim, mora da idem kod Svetog Stefana Piperskog. I Bog me udostojio da se vratim, i ovo nije prvi put da sam ovdje, i svaki put kad dođem uvek sam sve radosniji. I danas sam posebno radostan, jer vidim da ova svetinja piperska, da ona rađa i rađala je, očevidno da će rađati i ubuduće divne i svete plodove. Nema nikakve sumnje, i to je sigurno i objašnjenje te moje ljubavi prema Svetom Stefanu, da je ovo velika svetinja. A tamo gdje su živjeli sveti ljudi, za svetost i za Božiju blagodat koja zrači iz njihovih svetih kostiju, tu ne postoje granice. Oni prevazilaze granice i mjesta i po blagodati postaju beskrajni na način na koji je Bog beskrajan i beskonačan, koji je njih ispunio svojom beskrajnošću i beskonočnošću. Zato, ja, i dok sam bio negde daleko, osjetio sam tu ljubav jer je blagodat Božija prisutna u tim svetim moštima djelovala i mnogo šire od granica koje ljudi postavljaju između svojih naseobina i svojih država i svojih naroda.

Velika je ovo svetinja, i malo pre rekoh našem ocu igumanu Serafimu, imam utisak, a to danas razmišljam, da nam se Sveti Vasilije Ostroški malo umorio. Toliko mnogo ima ih onih koji mu dolaze, koji traže od njega pomoći, i to ne od juče, nego već trista godina, a u ovo novije vrijeme mnogo više nego ranije. I oko njega dođe i mnogo onih koji znaju šta je svetinja, koji čeznu za svetinjom, a dođu i oni koji su neznaveni, za koje se Bogu treba moliti da im Bog podari um i razum i pamet. I sama činjenica da su došli, i to je neko svjedočanstvo, neke njihove bezimene tuge za svetinjom. Ali kažem, čini mi se Sveti Vasilije se malo umorio, jer je na njegova pleća od rata na ovamo sve palo u Crnoj Gori. Pa on sad kaže, daj malo Sveti Stefane Piperski, pomogni malo i podijeli moju muku i moj bol i moju tegobu, malo ponesi i ti na svoja pleća! A računajući na to da ima jak štap Sveti Stefan Piperski. I znajući da je tvrd i da je moćan i da može da ponese na svoja pleća, ponio je mnogo u toku ovih dvije stotine godina, i očevidno da on tek sad počinje da nosi, i da djela svoje pravo djelo, i za Pipere i za Zetsku dolinu, Bjelopavliće, Kuče, Bratonožiće, Rovčane i Moračane, i sve redom, Vasojeviće, pa onda tamo do ovih nahija, Katunske i Pješivske i Njeguške i Riječke, i koliko ih sve ima, i malo šire odatle.

I tako, kažem, raduje se moje srce i moja duša, i blagodarim i Bogu i Svetom Stefanu Piperskom, i zahvaljujem i Mitropolitu crnogorsko-primorskom Danilu, i mladom vladici, moćnom, ko da je od Lovćena odvaljen, Nikanoru. I Bog i njega poslao onakav kakav jeste, silan, rasan, Bogunović, rodom je on negde iz ovih krajeva pa je otišao tamo u Dalmaciju, da bi se ponovo vratio pun snage i pun čestitosti. Zahvaljujem i njima što su blagoslovili i dozvolili, da i ja danas dođem ovdje zajedno sa vama, i da ih zamijenim, pošto je vladika stari on je u godinama, a mladi vladika je otputovao ovih dana za Kanadu. Tako da sam veoma radostan i srećan, i neka Bog sve vas blagoslovi i ukrijepi i neka svetinja, koja je jedino opravdanje ovih gora pred Bogom i na ovom sudu i na strašnom sudu, neka se ta svetinja umnoži u srcima svih onij koji se rađaju u ovim krajevima i u svijem krajevima, i onije koji znaju šta je svetinja, i onije koji su prizvani o svome rođenju da poznaju svetinju, da bi ih svetinja očovječila, obogočovječila, obožila i obesmrtila. Svima njima neka molitvama Prepodobnog Stefana, Bog podari miris te svetinje Božije, jer bez nje, to sam i u crkvi govorio, čovjek nije čovjek, narod nije narod, vrijeme nije pravo vrijeme, ljudi nijesu pravi ljudi. A ovi krajevi imaju te svetinje, i njome se pred Bogom pravdaju, a imaju i mnogo drugoga, čime ne bi mogli da se pohvale, ali ona svetinja kad se stavi na kantar, ona pretegne, i zajedno sa njom i čojstvo i junaštvo. Ali, svetinja je kruna i čojstva i junaštva, jer vi znate ono što je Marko Miljanov govorio, da postoji razlika između junaštva i čojstva. Junaštvo je da braniš sebe od drugih, a čojstvo je da braniš druge od sebe, a svetinja Božija, ona je i viša i od čojstva i od junaštva. To je da, sebe i biće svoje prineseš za druge, da sebe do poslednjeg atoma svoga bića žrtvuješ za druge. To je vrhunac i junaštva i čojstva. Ide, junaštvo, pa čojstvo i svetinja.

E, dragi moji, mi smo se ovdje, popeli do toga vrhunskoga, da bi odavde ulazeći u svakidašnji život, tom svetinjom se osvećivali, ispunjavali, i da bi zablistao Bog i svetinja u ljudskim srcima, čega, neka nas udostoji Gospod, molitvama svih svetih svojih, i Prepodobnog Stefana Piperskog Čudotvorca, u vjekove vjekova. Amin. Živjeli na mnogaja ljeta.“

Okrijepivši se duhovno toga dana pokraj moštiju Svetog Stefana Piperskog, svi koji su bili, znali su šta im je činjeti. Mnogi su to potvridili svojim životima, ta blagodat Božija koja ih je zapljusnula i koja ih je osnažila i ukrijepila davala je snage i sveštenstvu, i monaštvu i vjernima da preobražavaju sebe, i svojim primjerom da svjedoče lik Božiji u sebi.

Svetinja piperska je takođe nastavile da se obnavlja, manastir, koji je kasnije bio matica ženskog monaštva u Crnoj Gori, podario je više desetina monahinja našoj crkvi, koje su svojom ljubavlju i požrtvovanjem ugrađivale svoje od Boga im date talante u sveukupni duhovni preporod roda našeg. Pokraj sveštenog života Svetog Stefana Piperskog, duhovno su stasavale brojne podvižnice Hristove ljubavi, koje su potom po poslušanju Crkve otišle u druge manastire da ih zapustejele obnavljaju, čuvaju i svojim toplim molitvama miluju i u njima pale kandila za spas srpskog roda. Do daleke Amerike, Kalabrije, Srbije, Bosne ponosne, Primorja, preko Župe Nikšićke, i u drugim mjestima, duhovne ćerke Svetog Stefana, sada pronose njegovu slavu, ne zaboravljajući da mu se uvijek sa ljubavlju rado vraćaju. Vraćaju se i one, ali dolaze i mnogi drugi iz stada Hristovoga, iz Južne i Sjeverne Amerike, Australije, Svete Gore, Rusije…Svetinja Svetog Stefana Piperskog okuplja mlade ljude žedne i gladne svetinje i smisla života, Na liturgijskim sabranjima oko svetog ćivota svetiteljevog vidjećete svake nedelje i praznika, Bogorodičinu crkvu punu djece, koja se raduju, i koja uzrastaju na vrlinskoj ljestvici vaspitanja u čovječnosti. Svetitelj je takođe sa svih strana 2010. godine, okupio oko svog novog ćivota i novih zlatotkanih odeždi, brojen arhijereje, monahe, monahinje, sveštenike iz svih krajeva srpskih zemalja i iz Rusije, Grčke. I taj duhovni događaj je bio nastavak spasonosnog i otrežnjujućeg sabora iz 1988. godine, koji je potvrdio ljubav i milost Božiju.

Monahinje prave meleme, i ova svetinja je kroz vjekove bila melem za rane našeg napaćenog i stradalnog srpskog naroda. Stoga nije ni čudo, da je upravo iz ove svetinje, opet širom svijeta, poznat melem Stefalaz, koji je svojim učenicama i duhovnim kćerkama predao blaženopočivši arhimandrit Lazar Adžić, nekadašnji iguman ove svetinje, i potonji iguman manastira Ostroga. Taj duhovni melem, koji daje Prepodobni Stefan Piperski, liječi i vida rane rodu našem, i blagosilja da se preko njega ljudi uče, da je svetinja jedina ta koja može izvidati i zaliječiti duhovne rane na duši svakog čovjeka. Takođe, i na onom Djevojačkom izvoru, podno manastira mogu utoliti svoju duhovnu žeđ, i u hramu Bogorodičinom i pokraj moštiju Svetog Stefana jedino mogu utoliti svoju duhovnu žeđ i glad. Svetostefanovski sabori su najdivniji primjeri jedinstva Crkve, nepokolebljivosti onoga što je Božije, i što je Svetog Stefana Piperskog. Ti plodovi su u jedinstvu Duha Svetoga, koji objedinjuje sve u radosti Pedesetnice, u čije dane se najčešće i proslava dan Svetog Stefana. U tom svetostefanskom sabranju otkriva nam se tajna Hrista, i njegove vječne ljubavi Božanske. Vaspitavan njegovim primjerom, vjernosti Hristu Bogu, uzrastao je i primio vijenac mučeništva i novoprosijavši sveštenomučenik Borivije Piperski, jeromonah i nekadašnji iguman ove svetinje, koji je sa dva rođena brata stradao na Zidanom Mostu u Sloveniji 1945. godine, i po pričanju očevidaca isječen je na komade od partizana. I on je kao i njegov duhovni otac shvatio i spoznao da je, kako kaže vladika Amfilohije, jedino „svetost mjera ljudskog dostojanstva“.

Ovaj duhovni sabor oko ćivota Svetog Stefana Piperskog, na koji se podsjetismo, kao i mnogi drugi posle njega do naših dana, kao i oni sabori koji će ako Bog da uslijediti, neka nam budu putokaz u našem vremenu, a i našim potomcima kojim putem trebaju ići. Svetostefanovsko tajnoviđenje sija svima kao zvijezda vodilja. Obasjavajući svojom svjetlošću tamu i tugu prošlih vjekova a ujedno i budeći nadu za vrijeme koje dolazi. Neka bi Gospod dao još ovakvih, divnih, blagoslovenih sabora u rodu našem svetosavskom, da se okupljajući se oko svetog ćivota, Prepodobnog Stefana Piperskog i Župskog, što dublje udubljujemo u vječnu Božiju pedagogiju i njen vaspitni značaj, za spasenje i uzrastanje u Hristu i sa Hristom.

Sveti Stefane Piperski i Župski, moli Boga za sve nas!

mr Aleksandar Vujović, profesor

Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog i

urednik Katihetskog programa

Radio Svetigore

8. maj/25. april 2018. godine,

Markovdan

Danilovgrad

Tropar Svetom Stefanu Piperskom i Župskom

Glas 4.

Kao drevnih Svetih Otaca podražatelj,

isposnički život zavolio jesi,

postom, molitvama i suzama napajan,

od zla si se ogradio i ispunio Duha Svetoga,

stoga po prestavljenju tvome,

tijelo tvoje pokaza se cijelo i blagouhano,

koje sa ljubavlju cjelujemo,

Stefane oče naš,

moli Hrista Boga,

da spase duše naše.

Kondak Svetom Stefanu Piperskom i Župskom

Glas 7.

Hodite svi pravoslavni narodi,

zablagodarimo Hristu Bogu našemu,

koji nam dade novog svjetionika vjere,

divnog podvižnika i branitelja roda našega,

prepodobnog Stefana čudotvorca Piperskoga i Župskoga,

njemu koji ga ovjenča nebeskom slavom radosno zapojmo:

slava Tebi Hriste Bože naš,

nado i pribežište naše, slava Tebi.

Sveštenomučenik Borivoje Piperski

Kratko žitije Svetog Stefana Piperskog i Župskog

Ovaj životopis Svetog Stefana Piperskoga prepis je dokumenta koji se čuva u Arhivu Mitropolije crnogorsko-primorske. Na originalu stoji da je žitije zapisano na osnovu kazivanja jeromonaha Borivoja. Riječ je o Sveštenomučeniku Borivoju Tomoviću, nastojatelju manastira Ćelija Piperska, koji je mučenički postradao 1945. godine u Sloveniji.

Početak životopisa prepodobnog oca našega Stefana, koji je u Piperima. Ovaj prepodobni otac Stefan bješe od Srpske zemlje, iz predjela Hercegovine, plemena Nikšića, sela zvanog Kuti. Rodio se je od blagočestivih roditelja: oca i matere, plemenitih, Radoja i Marije. Oni bjehu bogougodni, pravedni, čisti dušom i tijelom pred Bogom i ljudima i svakim vrlinama ispunjeni i ukrašeni, kao što Bog voli. Bog pravedni hoćaše da se dijete rodi od pravednih roditelja, da bi se pripremio i vaspitao i da od njega proizvede ugodnika. Kada je blaženi otrok Stefan došao do dovoljnog uzrasta dadoše ga roditelji da se uči božanskim riječima u carsku i svetu obitelj, hram presvete Bogorodice kod rijeke Morače, gdje se dobro nauči i primi monaški čin, zatim bi i rukopoložen za đakona i sveštenika. On u ovoj svetinji dobro i bogougodno poživlje, služeći svetu obitelj, u svakoj poslušnosti i smirenju, podvizavajući svoje tijelo postom i molitvom, dok je došao blizu starosti. Ali, stari neprijatelj ljudskog roda ne trpljaše vrline Svetog starca, nego učini da mu dosađuje surovi narod turski. Bješe pak blizu manastira Morače grad zvani Kolašin, udaljen tri sata, u kome življaše surovo pleme arnautsko (rod), koji mu teško dosađivahu kao i svima koji služahu u mananastiru. Sveti se ukloni od njih, željaše tišinu, koju i nađe, udalji se pet časova od manastira, u nenaseljeno mjesto zvano Trmanja, koje zavolje kao mjesto tišine, radujući se duhovno, i tu sagradi malu kolibu, koliko je potrebno jednom čovjeku da se nasamo moli Bogu, i poživlje u njoj pobožno postom i molitvom, dok saznaše varvari kolašinski za njega. Ustremiše se da ga ubiju, jer mišljahu srebroljupci da će nešto uzeti od njega. I dođoše blizu kolibe svetog starca, gledajući ga i njegovu kolibu i dim koji iz nje izlažaše. Pokušaše da ga ubiju. Ali, milostivi Bog ne dopusti da se đavolska volja ispuni. Učini te pastiri rovački po cio dan sa ovcama svojima izlažahu, pasući stado do sunčevog zalaska. Turci danju ne smejahu udariti na svetog starca, dok pastiri pođu sa stadom svojim. Ali prokletnici ne odustajući, smišljahu da ga noću ubiju. Bog i tako ne ostavi svetog pravednika i ne šćaše ga predati u ruke grešnika, već noću posla pomoć sviše. Prije sunčanog zalaska padaše oko svetog velika tama i stajaše do izlaska sunca, dok dođu pastiri sa svojim ovcama. Turci po cijelu noć tražahu starca, ali ga ne nalažahu. Tako ga tražahu i šćahu ubiti četiri dana i četiri noći, ali im bi uzaludna nada. Po cio dan gledahu ga u kolibi. Bog ga štićaše od svake napasti, kao što štiti svakog čovjeka koji ga se boji i tvori volju njegovu. Potom starac [sazna] namjeru nevjernika i otuda pođe u predio Skenderijski, u pleme Pipere, blizu sela zvano Crnci (jedno poprište daleko) i tu nađe obično mjesto i izvor žive tekuće vode, nazvan Gospođina voda i tu sagradi malu crkvicu, na stijeni više nje, u ime Roždestva Presvete Bogorodice i hram sveti osveti i ćeliju sagradi i građevinu zidovima dobro ogradi. Manastir ukrasi dobro, koliko je to bilo moguće jednom siromašnom starcu, u kamenitom i vrlo siromašnom mjestu stiješnjenom od prokletih turskih čada. On kupi malo zemlje za manastirske potrebe, a skupi i nekoliko inoka, svojih učenika, koji su dobro služili Bogu i narodu. U manastiru, koji podiže prebivaše prepodobni starac trinaest godina, u svakoj vrlini, u postu i molitvi, čime Bogu veoma ugodi. Ljudi toga plemena, gledajući muža pravedna i sveta, poštovahu ga kao oca i učitelja svoga. Dostigavši duboku starost, predade Bogu duh, godine od spasenja svijeta 7224 (upravo 1716 g.) / Sv. ava Justin u žitiju Sv. Stefana kao datum njegovog upokojenja navodi 20. maj 1697; vidi: dr Justin Popović, Žitija Svetih za mesec maj. Prim. red./ .

Njega časno sahraniše i opjevaše sa svijećama i kadionicama, časno tijelo predaše grobu. Odmah posle tri godine bi čudesni znak. Gledahu svi da na grob svetog spadaju svijeće s neba i svijetle čudno, koje u čuđenje dovođahu sve, koji to gledahu. Kratko vrijeme iza toga, javi se sveti jednom pobožnom jereju da izvadi njegovo tijelo iz mračnog groba, „i postavit jego v svjet poznanija da proslavitsja Bog u svjatimi svojimi: jakože i zbitsja“ (to se i učini). Ovaj pobožni jerej odmah ustavši radovaše se dušom, objavi braći i narodu ovo javljanje njegovo od svetoga i pođoše zajedno, radujući se, svaštenici obučeni sa svijećama i kadionicama grobu svetoga. Došavši s narodom otvoriše raku svetog i nađoše tijelo njegovo – cijelo i nerušimo „jakože šipok blagouhanij“. Tada bi velika radost po svoj srpskoj zemlji, govorahu „Slava Bogu svemogućem koji čini divna i slavna čuda u svetima svojima“ i postaviše ga u ćivot u crkvi koju je on sagradio. U njoj i do sad stoji nerušimo njegovo sveto tijelo „tvorja znamenija i čudesa velija v ljudeh iscjeljaja svaki nedug i boljezni ne tokmo blagočestivogo roda hristijanskogo; no i agarjanskogo“. Posle ne mnogo vremena (pošto minu malo vremena), po prestavljenju svetitelja, dođe neki jeromonah Jov, iz rovačkog plemena, koji bi nasljednik tog manastira. Ostavši neko vrijeme u tom manastiru, imajući narav zmije i lukavo srce, skupi svoje plemenike zle i lukave ljude slične sebi i skupi sve imanje manastira svetiteljeva: ovce, volove, pčele i posuđe, i sve što još imaše i pobježe u svoje pleme. Ali, Bog po molitvama svetog Stefana učini divno i brzo čudo. Pusti silni vjetar zvani sjever sa snijegom i hladnoćom u pustom mjesto zvano Trmanje, gdje okajani jeromonah Jov zlo ispusti svoju dušu, dok njegovi plemenici ostaše, podnevši mnoge rane. Posle toga pak sve pokradeno vratiše manastiru. U to vrijeme bješe u mananistiru Moračkom neki blaženi muž i duhovni otac Filotej, po imenu, koji je bio ispunjen svakim dobrim djelom. On vide bezdjelna okajana Jova u snu crna kao furuna i reče mu blaženi Filotej: „O Jove!“ On mu reče: „Oče Filoteje, svi smo crni i okajani i ja i moja družina, koja je sa mnom lukavila sveti manastir, koji ga pokradosmo, teško meni!“ Potom posle dugo vremena iz daleke zemlje dođe neki đakon u manastir Svetog Stefana i osta u njemu malo vremena /dana/. Iskušan bi đavolom i svojom zlom prirodom da ukrade svetitelja. Jedne noći sam uđe u svetu crkvu i uze svetitelja iz ćivota. Niko pak nije vidio, niti znao, i on postavi svetitelja na zemlju. Obavijena ponjavom, iznese ga iz crkve. Sveti se dade đakonu jedan čas nositi, a posle ga ovaj ne moga podići sa zemlje, ali se trudio za to ne iz pobožnosti, već srebroljublja radi bezumnik. Mnogo puta pokušavaše podići ga sa zemlje, ali se uzalud truđaše i ostaviv ga šćaše u svoje otečestvo da bježi, ali Božja sila i čudesa svetitelja ne dopustiše mu ni jedne stope dalje kročiti. Gle čudesa svetog starca, bogougodnog Stefana, koji i nevoljna prinudi đakona da čuva sveto njegovo tijelo i tako osta stojeći na nogama od ponoći do podne. U to pak vrijeme bješe nastojatelj svetog manastira iguman, neki Stefan zvani Stamatović, bleženi muž koji ustavši rano da po običaju čita manastirsku jutarnju molitvu, i pozva đakona kao strana došljaka ali ga ne nađe. Uđe u svetu Crkvu i nađe ćivot, ali svetitelja ne nađe. Tada sazva svo bratstvo i ubrzo poteče u selo bližnje Crnce zvano i kaza svima ljudima što se desilo. Tada svi oni, žalosna srca i plamenorastućim gnjevom ispunjeni, odmah se uputiše poteći u sva okolna mjesta oblijećući do podne „kao krilate ptice“, koji ga skoro i nađoše i obradovaše se velikom radošću. Jedna je radost bila zbog toga što su našli svetitelja a druga zbog njegovih čudesa, koji je kradljivca svetinje i nevoljna svezao da ga čuva. Tada pak iguman sa svima ljudima gnjevom i jarošću ispunjenim dođe i hoćahu da ubiju lupeža. Ali, o čuda svetiteljeva!, premilostivi Bog molitvama svetog Stefana koji ne dopusti đakonu da bježi, sada umilostivi igumana i svu bratiju i ljude da mu ni jedne hulne riječi ne reku. Vratiše se svi zajedno u manastir svetog Stefana, radujući se i slaveći Boga i svetog Stefana, takvog svoga ugodnika i čudotvorca, koji čini divna i slavna čuda. Đakon pak pokajavši se dobro za svoj grijeh osta malo vremena /dana/ pa otide natrag. Svetitelj pak bi časno položen u ćivotu svome, gdje se i do sad gleda čineći mnoga čudesa. „Iscjeljaja vsjakuju nemošč v ljudeh i do sego dnje neprestano točit iscjeljenija mošči jego svjatija: vsjakomu vjeroju i ljuboviju prihodjaščemu”. Molitvami svjatago čudotvorca Stefana, ugodnika tvojego: Gospodi Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj i spasi nas. Amin.

Priredio mr Aleksandar M. Vujović,

profesor Cetinjske bogoslovije

i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore

PIPERSKA ĆELIJA

 

„Piperska  ćelija” — tako se zove manastir, gdje počivaju mošti Svetog Stefana.

 

Sjevoro-zapadno od Spuža pri jednoj povisokoj strani, povrh ratkovićskijeh stijena, a ispod Klisovika i Košutice na jednoj maloj ravnici podiže se jedna glavica, koja se zove „Gospođina Glavica“ i na istoj je sazidan manastir.

Po pričanju Sv. Stefan rodio se u Župi Nikšićkoj u selu Gudelju od siromašnih roditelja Radoja i Aćime. Još iz pane mladosti pođe on s roditeljima u Moraču, gdje se postriže za monaha, a rukopoloži ga za sveštenika mitropolit pećski Venijamii 1630 god. On tu nije mogao živjeti od zuluma varvara kolašinskijeh i primoran bude ostavi i Moraču i potražiti gdje drugo sebi mjesto. Za to krene preko Ibrije, Mrtvice i Rovaca dok dođe na Trmanje rovačko u studenu pećinu i tu se bavio 7 godina. Nemogući ni ovdje više živjeti i nemogav se više vratiti u Moraču, bio je prinuđen opet tražiti sebi novo mjesto. S toga pođe niz Platije pokraj Morače u manastir Dugu, ali ne našav ni tu mjesta prijeđe preko Morače, sela Petrovića, Stijene i dođe u selo Crnce kod kneza Ananije Lalića. On tu zaište glavarima mjesto gdje bi mogao napraviti sebi ćeliju. Glavari mu dadoše kod „Gospođine Glavice” na jednom brijegu koji se zvao „Zborna Glavica“.

Na ovome brijegu ogradi sebi malo ćelije i crkvicu, a ispod istoga brijega nađe i ogradi vodu, koju nazva po istome „Gospođina voda” za to što je isti hram posvećen bio svetoj Gospođi. On se ovdje do prestavljenja svoga bavio kao jeromonah, služeći selo Crnce i Kopilje, a prestavio se 1697. Nakon sedam godina prisnije se popu Gojku Jakšiću iz Spuža i Ristu Vozareviću iz Podgorice i pođoše sa sveštenicima i starešinama narodskijema na grob i tu im se objavi cjelokupan. Preniješe njegove svete mošti u istu crkvu u ćivot i tu mu se svi Piperi do Lutova duboko pokloniše i obećali se potpomagati ćeliju, dajući Crnci svake godine po devet a ostali Piperi po pet oka šenice i treće godine svi Piperi po brava. Isto tako obećali su davati Bjelopavlići i Crmničani po pet oka šenice na godinu.

Poslije Sv. Stefana bili su nastojatelji ćelije: Pahomije iz Kosijereva, iguman Stefan Vučinić, Stefan Otović, Stefan Rišnjanin, Mihailo Petrović iz Srbije, Aleksije Vukotić, Janićije Vučinić. Od kako se predstavio Sv. Stefan oni su svi redom držali Crnce za svoju parohiju i Crnci su se obavezali da ne će nikad primati među sobom druge mirske sveštenike do manastirske. Kaluđeri, koji su ovdje bili svaki je po nešto prigrađivao, a najviše je učinio za manastir iguman Mihailo iz Srbije.

Od male ćelijice i crkvice napravio se u tečaju dva stoljeća neumornijem trudom našijeh blaženopočivših očeva, dograđivajući svaki po malo, dosta veliki i prostrani manastir koji je odasvuda opkoljen kućama i zidom, na kome su od sjeverne strane napravljena dosta velika na svod vrata. Kad se ulježe, s desne strane leži malo zdanije u kojoj je bila škola, koju je sadašnji nastojatelj Dositije Knežević sazidao: do same škole stoji madžuknica, koju je još Sv. Stefan podigao, do madžuknice stoji lijepa dvokatna kula, do kule na jugu od crkve druga kula na dva poda u kojoj sadašnji nastojatelj živi. U sredini avlije a među zdanijama nalazi se mala oniska crkva u kojoj prebivaju mošti Svetog Stefana, kojoj je on sam osnov položio, a poslije njega nekoliko puta je prigrađivana.

Ispod avlije sa zapadne strane nalazi se vrlo dobra voda, a ispod iste nalaze se lijepe doline od kojih bi se mogle napraviti bašte, razni votnjaci i vinogradi. Oko cijela manastira nalazi se lijepa šuma i iz cijele okoline divan pogled, a osobito iz manastira. Jednom riječi može se kazati, da je ovdje sve lijepo samo su zgrade i zemlje manastirske zapuštene.

B. P.

“CRNOGORKA”,
list za književnost i zabavu; Cetinje 19. januara 1884., Godina I; br. 2; str. 17.

Priredio mr Aleksandar M. Vujović,

profesor Cetinjske bogoslovije

i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore

Mѣ́sяca Máія vъ 20-й dénь.
Pámяtь prepodóbnago otcá nášego Stefána, Píperskago čudotvórca.

NA VELICѢЙ VEČERNI,
Blažénъ múžъ.., antifónъ 1-й. Na Góspodi vozzváhъ: stihírы na 6, glásъ 4:

Božéstvennый glásъ* Evángelія Hristóva uslы́šavъ,* mírъ ostávilъ esí,* i kréstъ na rámo vzémъ,* Hristú poslѣ́dovalъ esí,* tѣ́snый že pútь póstničestva* prošélъ esí, ráduяsя,* i ángelьskimъ likómъ* pričástnikъ pokazálsя esí,* bogomúdre Stefáne,* sъ nímiže molísя* o čtúщihъ čestnúю pámяtь tvoю́. [Dváždы.]

Vъ uedinénіi vselílsя esí,* preblagímъ Hristómъ nastavlя́emь,* prepodóbne ótče Stefáne,* vъ némže vъ zakónѣ Gospódni* naučáяsя dénь i nóщь,* plodы́ duhóvnыя* prinéslъ esí Hristú Bógu.* Egóže molí,* o pritekáющihъ sъ vѣ́roю* kъ rácѣ moщéй tvoíhъ,* blagodátь iscѣlénій darováti,* i prosvѣtíti i spastí dúši náša. [Dváždы.]

Egdá blagodátь Svяtágo Dúha* sérdce tvoé prosvѣtí,* togdá Tróicы Živonačálьnыя* prekrásnoe selénіe яvílsя esí.* Eюže nastavlя́emь,* svяtы́й hrámъ sozdálъ esí,* blažénne Stefáne,* šéstvuя kъ nebésnѣй stezí,* vozderžánіemъ, postómъ i molítvami,* ímiže i nы́nѣ sohranя́й* počitáющія svяtúю pámяtь tvoю́. [Dváždы.]

Sláva, glásъ 6:

Pravoslávія revnítelю, blagočéstія i čistotы́ nastávniče, íщuщimъ spasénія putevodítelю, blažénne ótče Stefáne, strásti págubnыя postómъ obuzdávый, múžeski estestvó ponúdivъ, potщálsя esí húdšee pokoríti lúčšemu, i plótь porabótiti dúhu. Tѣ́mže яvílsя esí blagotekúщihъ učítelь, právilo dobrodѣ́teli; nы́nѣ že na nebesѣ́hъ zríši Svяtúю Tróicu, molя́sя o vѣ́roю i lюbóvію čtúщihъ tя́.

I nы́nѣ, prázdnika, ilí [bogoródičenъ]: Któ Tebé ne ublažítъ…
Vhódъ. Prokímenъ dné. Čténія trí, [prepodóbničeskaя].

Premúdrosti Solomóni čténіe.

Právednicы vo vѣ́ki živútъ, i vъ Góspodѣ mzdá íhъ, i popečénіe íhъ u Vы́šnяgo. Segó rádi prіímutъ cárstvіe blagolѣ́pія i vѣnécъ dobrótы otъ rukí Gospódni, zané desníceю pokrы́etъ я́ i mы́šceю zaщitítъ íhъ. Prіímetъ vseorúžіe — rvénіe svoé i vooružítъ tvárь vъ méstь vragómъ. Oblečétsя vъ bronя́ právdы i vozložítъ šlémъ — súdъ nelicemѣ́renъ. Prіímetъ щítъ nepobѣdímый — prepodóbіe, poostrítъ že naprásnый gnѣ́vъ — vo orúžіe, spobóretъ že sъ nímъ mírъ na bezúmnыя. Póйdutъ pravolúčnыя strѣ́lы mólnіinы i, я́ko otъ blagokrúgla lúka oblakóvъ, na namѣ́renіe poletя́tъ, i otъ kamenométnыя я́rosti ispólnь padútъ grádы. Voznegodúetъ na níhъ vodá morskáя, rѣ́ki že potopя́tъ я́ náglo. Soprotívъ stánetъ ímъ dúhъ sílы i, я́ko víhorъ, razvѣ́etъ íhъ, i opustošítъ vsю́ zémlю bezzakónіe, i zlodѣ́йstvo prevratítъ prestólы sílьnыhъ. Slы́šite úbo, cárіe, i razumѣ́йte, navы́knite, sudіí koncévъ zemlí. Vnušíte deržáщіi mnóžestva i gordя́щіisя o naródѣhъ яzы́kovъ, я́ko daná éstь otъ Góspoda deržáva vámъ i síla otъ Vы́šnяgo.

Premúdrosti Solomóni čténіe.

Právednыhъ dúši vъ rucѣ́ Bóžіeй, i ne prikósnetsя íhъ múka. Nepщeváni bы́ša vo očesѣ́hъ bezúmnыhъ umréti, i vmѣnísя ozloblénіe ishódъ íhъ, i éže otъ násъ šéstvіe — sokrušénіe, oní že sútь vъ mírѣ. Ibo predъ licémъ čelovѣ́českimъ, áщe i múku prіímutъ, upovánіe íhъ bezsmértія ispólneno. I vmálѣ nakázani bы́vše, velíkimi blagodѣ́telьstvovani búdutъ, я́ko Bógъ iskusí я́ i obrѣ́te íhъ dostóйnы Sebѣ́. Я́ko zláto vъ gornílѣ, iskusí íhъ i, я́ko vseplódіe žértvennoe, prія́tъ я́. I vo vrémя posѣщénія íhъ, vozsія́юtъ, i я́ko ískrы po stéblію, potekútъ. Súdяtъ яzы́komъ i obladáюtъ lюdьmí, i vocarítsя Gospódь vъ níhъ vo vѣ́ki. Nadѣ́ющіisя Nánь razumѣ́юtъ ístinu i vѣ́rnіi vъ lюbví prebúdutъ Emú, я́ko blagodátь i mílostь vъ prepodóbnыhъ Egó i posѣщénіe vo izbránnыhъ Egó.

Premúdrosti Solomóni čténіe.

Právednikъ, áщe postígnetъ skončátisя, vъ pokói búdetъ. Stárostь bo čestná ne mnogolѣ́tna, nižé vъ čislѣ́ lѣ́tъ isčitáetsя. Sѣdína že éstь múdrostь čelovѣ́komъ, i vózrastъ stárosti — žitіé neskvérnoe. Blagougódenъ Bógovi bы́vъ, vozlю́blenъ bы́stь, i živы́й posredѣ́ grѣ́šnikъ, prestávlenъ bы́stь. Voshiщénъ bы́stь, da ne zlóba izmѣnítъ rázuma egó ilí léstь prelьstítъ dúšu egó. Račénіe bo zlóbы pomračáetъ dóbraя i parénіe póhoti, premѣnя́etъ úmъ nezlóbivъ. Skončávsя vmálѣ, ispólni lѣ́ta dólga, ugódna bo bѣ́ Góspodevi dušá egó, segó rádi potщásя otъ sredы́ lukávstvія. Lю́dіe že vídѣvše i ne razumѣ́vše, nižé polóžše vъ pomыšlénіi takovóe, я́ko blagodátь i mílostь vъ prepodóbnыhъ Egó i posѣщénіe vo izbránnыhъ Egó.

Na litíi stihírы, glásъ 4:

Na zemlí ángela i na nebesí čelovѣ́ka, míru ukrašénіe, óbrazъ dobrodѣ́teleй, póstnikovъ pohvalú, Stefána počtímъ; nasaždénъ bo vъ domú Gospódni i procvѣté, я́ko kédrъ, vъ uedinénnѣй kéllіi Píperstѣй, sія́я prepodóbіemъ i právdoю.

Kíй rázumъ i яzы́kъ čelovѣ́českій vozmóžetъ izreщí, ilí že pohvalíti žitіé tvoé? Angeli že žitію́ tvoemú na zemlí vъ tѣlesí udivíšasя, veličáющe Hristá, pobѣ́du tebѣ́, prepodóbne, na strásti darovávšago, egóže molí, spastísя námъ.

Blagoslovénnaя obítelь vъ sebѣ́ čestnы́я móщi tvoя́ imúщaя, otъ níhže istekáюtъ vѣ́rnыmъ iscѣlénія, mы́ že blagodárstvenno proslavlя́emъ Hristá, darovávšago námъ takovágo otcá, Stefáne prečúdne, molítvenniče o dušáhъ nášihъ.

Svѣ́tlый tvóй prispѣ́ prázdnikъ, Stefáne bogomúdre, sozыváющь vѣ́rnыя lю́di vъ cérkovь, idѣ́že počiváюtъ tvoя́ netlѣ́nnыя móщi, vъ dénь uspénія tvoegó, prósimъ otъ Hristá, tvoímъ bogougódnыmъ hodátaйstvomъ, prія́ti vélію mílostь.

Sláva, glásъ 2:

Pustы́nя, inogdá neplódstvuющa, nы́nѣ ispólnisя mnóžestvomъ naróda, obstoя́щago vsečestnúю ráku prepodóbnago Stefána, i duhóvno veselя́щagosя i vopію́щa: ráduйsя, ótče, čudesы́ ozarя́я dúši vѣ́rnыhъ čádъ svoíhъ; ráduйsя, umnóživый čáda duhóvnaя; ráduйsя, podvížniče nepreborímый. Mólimsя tí, svя́te Stefáne, я́ko da izbáviši otъ vrážіihъ navѣ́tovъ vsѣ́hъ násъ, čtúщihъ svяtúю pámяtь tvoю́, dóbrѣ skončáti žíznь svoю́, i polučíti derznovénіe vъ dénь strášnago ispыtánія.

I nы́nѣ, prázdnika, ilí bogoródičenъ:

Vsé upovánіe na Tя́ vozlagáю, Máti Bóžія, sohraní mя podъ króvomъ Tvoímъ.

Na stihóvnѣ stihírы, glásъ 1:

Stefáne prepodóbne,* dušévnыя strásti* otъ kórene istórglъ esí,* i tѣlésnaя čúvstva* dúhu porabótilъ esí,* i čudésъ blagodáti* spodóbilsя esí* otъ Hristá Bóga,* Emúže molísя,* darováti dušámъ nášimъ* mírъ i vélію mílostь.

Stíhъ: Čestná predъ Góspodemъ* smértь prepodóbnыhъ Egó.

Vozderžánіemъ i molítvoю,* ótče Stefáne,* bѣsóvskія polkí posramílъ esí,* i ángelы vozveselílъ esi,* sъ ními že Hristú molísя,* darováti dušámъ nášimъ* mírъ i vélію mílostь.

Stíhъ: Blažénъ múžъ, boя́йsя Góspoda,* vъ zápovѣdehъ Egó voshóщetъ zѣló.

Udalя́яsя otъ míra,* prepodóbne Stefáne,* slávu vrémennuю prenebréglъ esí,* i nebésnѣй slávѣ pričíslenъ esí,* ángelomъ sobesѣ́dniče,* sъ ními že prestólu Carя́ Hristá predstoя́, molísя,* darováti dušámъ nášimъ* mírъ i vélію mílostь.

Sláva, glásъ 8:

Blagočestívago naróda svoegó, ótče Stefáne, nastávnika tя́ počitáemъ, tobóю bo pútь právый hodíti poznáhomъ. Blažénъ esí, Hristú rabótavъ, i vrážію obličílъ esí sílu, ángelovъ sobesѣ́dniče, prepodóbnыhъ sopričástniče i právednыhъ, sъ nímiže molísя Góspodu, pomílovatisя dušámъ nášimъ.

I nы́nѣ, prázdnika, ilí bogoródičenъ:

Beznevѣ́stnaя Dѣ́vo, Яže Bóga neizrečénno začénši plótію, Máti Bóga Vы́šnяgo, Tvoíhъ rabóvъ molьbы́ prіimí, Vseneporóčnaя, vsѣ́mъ podaю́щi očiщénіe pregrѣšénій, nы́nѣ náša molénія prіémlющi, molí spastísя vsѣ́mъ námъ.

Tropárь, glásъ 4:

Яko drévnimъ svяtы́mъ otcémъ podražátelь, póstničeskoe žitіé vozlюbívый, postómъ, i molítvami i slezámi napaя́emь, sebé ogradílъ esí. Tѣ́mže i po prestavlénіi tvoémъ tѣ́lo tvoé яvísя cѣ́lo i blagouhánno, éže sъ lюbóvію cѣlúemъ, Stefáne ótče nášъ, molí Hristá Bóga, spastísя dušámъ nášimъ. [Dváždы.]

I Bogoródice Dѣ́vo… [Edínoždы.]

 

NA UTRENI,
Na Bógъ Gospódь… Aщe éstь Pяtdesя́tnica: tropárь prázdnika, dváždы. Sláva, prepodóbnago. I nы́nѣ, prázdnika.
Aщe li éstь póstъ: tropárь prepodóbnago, dváždы. Sláva, i nы́nѣ, bogoródičenъ.

Po 1-mъ stihoslóvіi sѣdálenъ, glásъ 1:

Otъ vseя́ duší Hristá vozlюbílъ esí, Imže ukrѣplя́emь, molítvoю nizložílъ esí vragí nevídimыя, i vѣncémъ vѣnčálsя esí otъ rukí Hristá, vsѣ́hъ Bóga. Tѣ́mže i mы́ počitáemъ čestnúю tvoю́ pámяtь, ótče nášъ Stefáne. [Dváždы.]

Sláva, i nы́nѣ, prázdnika ilí bogoródičenъ:

Obnovíla esí, Prečístaя, Roždestvómъ Tvoímъ istlѣ́všee strastьmí zemnoródnыhъ estestvó, i vozstávila esí é otъ smérti kъ žízni netlѣ́nѣй. Tѣ́mže Tя́ po dólgu blažímъ, Dѣ́vo Preproslávlennaя, я́kože proreklá esí.

Po 2-mъ stihoslóvіi sѣdálenъ, glásъ 5:

Póstnika tя́ počtímъ, ótče Stefáne, zané umertvílъ esí prilógi strastéй, vozderžánіemъ že i terpѣ́nіemъ posramílъ esí vsю́ gordы́nю soprotívnago. Nы́nѣ, predstoя́ Góspodu, molísя pomílovati dúši náša. [Dváždы.]

Sláva, i nы́nѣ, prázdnika ilí bogoródičenъ:

Upovánіe hristіánъ, Presvяtáя Dѣ́vo, Egóže rodilá esí páče umá i slóva, neprestánno molí sъ vы́šnimi sílami, dáti ostavlénіe grѣhóvъ vsѣ́mъ námъ, i ispravlénіe žitія́, vѣ́roю i lюbóvію prísno Tя́ čtúщimъ.

Po polіeléi sѣdálenъ, glásъ 3:

Poslѣ́duя stopámъ Vladы́ki Hristá, prepodóbne Stefáne, smirénіe i niщetú vozlюbílъ esí, i blažénnuю žíznь vosprія́lъ esí. Tѣ́mže dnésь Hristóva Cérkovь prázdnuetъ tvoю́ pámяtь, я́ko esí prepodóbnыmъ ukrašénіe. [Dváždы.]

Sláva, i nы́nѣ, prázdnika ilí bogoródičenъ:

Nastávi násъ na pútь pokaя́nія, uklonя́ющihsя prísno ko zlы́mъ, i prognѣ́vaющihъ preblagágo Bóga, neiskusobráčnaя blagoslovénnaя Maríe, pribѣ́žiщe čelovѣ́kovъ, Bóžіe selénіe.

Stepénna, 1-й antifónъ 4-go glása. Prokímenъ, glásъ 4: Čestná predъ Góspodemъ* smértь prepodóbnыhъ Egó. Stíhъ: Čtó vozdámъ Góspodevi o vsѣ́hъ, я́že vozdadé mi? Vsя́koe dыhánіe… Evángelіe otъ Matѳéя, začálo 43.

Po 50-mъ psalmѣ́ stihíra, glásъ 6:

Vsečestnóe toržestvó, sošédšesя dnésь, prázdnuemъ, Stefána otcá nášego, i kъ čestnѣ́й egó rácѣ sъ vѣ́roю pritekáющe, smirénno lobыzáemъ svяtы́я móщi egó, molя́щesя emú: razlíčnыя nedúgi náša iscѣlíti, i vsѣ́hъ násъ, soveršáющihъ nы́nѣ svящénnuю pámяtь egó, sohraníti otъ vsя́kago zlágo navѣ́ta supostátovъ, i molítisя, darováti vsѣ́mъ otъ Góspoda vélію mílostь.

Kanónъ [prepodóbnago], glásъ 4.

Pѣ́snь 1.

Irmósъ: Mórя čermnúю pučínu nevlážnыmi stopámi drévnій pѣšešéstvovavъ Izráilь, krestoobráznыmi Moiséovыma rukáma Amalíkovu sílu vъ pustы́ni pobѣdílъ éstь.

Podáždь mi, Slóve Bóžій, slóvo, otvérzi ustá moя́ nedostóйnaя i očísti sérdce moé, я́ko da vozmogú po dostoя́nію vospѣ́ti prepodóbnago ugódnika Tvoegó.

Sámъ Tы́, Hristé, proslávilъ esí Stefána, dáruй i mnѣ́ éže moщí, prosláviti я́ko podobáetъ, čestnóe sіé toržestvó egó.

Svѣ́tomъ božéstvennыmъ prosvѣtílъ esí sérdce svoé, prepodóbne, otъ ю́nosti svoeя́ udalílsя esí mіrskágo pristrástія, tѣ́mъ i nebésnaя vosprія́lъ esí naslaždénія.

Bogoródičenъ: Bezъ sѣ́mene, Otčeю vóleю, otъ Božéstvennago Dúha začalá esí Sы́na, i plótію rodilá esí Bóga, nášego rádi spasénія.

Pѣ́snь 3.

Irmósъ: Veselítsя o Tebѣ́ Cérkovь Tvoя́, Hristé, zovúщi: Tы́ moя́ krѣ́postь, Góspodi, i pribѣ́žiщe, i utverždénіe.

Vozmuщénія žitéйskago izbѣ́gъ, iskálъ esí tíhago pristániщa, obáče ne imѣ́я egó vъ obíteli Moráčstѣй otъ zlы́hъ agárяnъ, vselílsя esí vъ peщérѣ Termánstѣй.

Vozderžánіemъ plótь svoю́ udručívый, vъ bdѣ́nіi noщnы́mi vozvы́silъ esí dúšu svoю́, pobѣždáя stremlénія lю́tыhъ strastéй, blažénne Stefáne.

Ostávlь peщéru, zané vъ néй ne imѣ́lъ esí pokóя, obrѣ́lъ esí blízъ gráda Spúža lúčšee mѣ́sto, zovómoe Zbórna Glávica, idѣ́že vselílsя esí, ótče Stefáne.

Bogoródičenъ: Vѣ́duщe, blagočéstno propovѣ́duemъ Tя́, ístinnuю Bóžію Máterь, Preneporóčnaя, Tobóю bo kъ námъ Ziždítelь priblížisя.

Sѣdálenъ, glásъ 8:

Otéčestvo svoé ostávilъ esí i, я́kože Avraámъ drugíй presélьnikъ bы́vъ, kréstъ svóй vzémъ, Hristú poslѣ́dovalъ esí, plótь svoю́ vozderžánіemъ i trudы́ umertvílъ esí, i po smérti otъ Bóga blagodátь prія́lъ esí nedúgi iscѣlя́ti, sъ vѣ́roю prihodя́щimъ kъ rácѣ moщéй tvoíhъ, prepodóbne Stefáne. Tѣ́mže molí Hristá Bóga, sogrѣšénіemъ ostavlénіe darováti vsѣ́mъ, čtúщimъ lюbóvію svяtúю pámяtь tvoю́. [Dváždы.]

Sláva, i nы́nѣ, prázdnika ilí bogoródičenъ:

Stѣná nepobѣdímaя námъ, hristіánomъ, esí, Bogoródice Dѣ́vo: kъ Tebѣ́ [bo] pribѣgáющe, nevredími prebыváemъ i, páki sogrѣšáющe, ímamы Tя́ molítvennicu. Segó rádi, blagodarя́щe, vopіémъ Tí: ráduйsя, Blagodátnaя, Gospódь sъ Tobóю.

Pѣ́snь 4.

Irmósъ: Vozneséna Tя́ vídѣvši Cérkovь na Krestѣ́, Sólnce Právednoe, stá vъ čínѣ svoémъ, dostóйno vzыváющi: sláva sílѣ Tvoéй, Góspodi.

Mórя strástnago pučínoю obureváemіi, kъ Tebѣ́, Іisúse vseblagíй, pribѣgáющe, vopіémъ: otъ timѣ́nія strastéй izbávi násъ, da vъ tišinѣ́ dúha ugódniku Tvoemú pѣ́snь hvalébnuю prinesémъ, egóže proslávilъ esí.

Strannolю́bіe svяžálъ esí, i lюbóvь kъ Bógu i blížnimъ vъ sérdcѣ svoémъ vselílъ esí, prepodóbne Stefáne.

Blagodátію svы́še, blistáeši čudesы́, Stefáne, ótče nášъ, segó rádi molю́sя tí: grѣhmí otemnénnoe sérdce moé, svѣ́tomъ molítvъ tvoíhъ prosvѣtí, я́ko da i ázъ blagodárstvenno vospoю́ pámяtь tvoю́.

Bogoródičenъ: Sníde, я́ko dóždь na runó, vo utróbu Tvoю́ Gospódь, я́kože drévle rečé prorókъ, Vseneporóčnaя, Emúže vzыváemъ: sláva sílѣ Tvoéй, Góspodi.

Pѣ́snь 5.

Irmósъ: Tы́, Góspodi, móй Svѣ́tъ, vъ mírъ prišélъ esí, Svѣ́tъ Svяtы́й, obraщáяй izъ mráčna nevѣ́dѣnія vѣ́roю vospѣváющія Tя́.

Čestnóe žitіé otъ ю́nosti tvoeя́ potщálsя esí sohraníti, tѣ́mže vídѣvъ sіé Presvяtы́й Dúhъ, vselísя vъ tя́, prepodóbne ótče.

Zápovѣdi Gospódni sohranя́я vъ sérdcѣ svoémъ, propovѣ́dnikъ Evángelія naródu svoemú bы́lъ esí, vozvodя́ egó kъ nebesí, íže slúšaя tя́, molítvenno prizыváetъ sъ tobóю, ótče Stefáne, presvяtóe ímя Hristóvo.

Mѣ́sto osvяtísя, vъ némže čestnы́я móщi tvoя́ položíšasя, prepodóbne, i po ishódѣ sedmíhъ lѣ́tъ iznesénы bы́ša izъ gróba i, čudesы́ proslávlennыя, položéni bы́ša vъ cérkovь Roždestvá Presvяtы́я Bogoródicы, imenúemыя Píperskaя kéllія.

Bogoródičenъ: Vladы́čice vseя́ tvári, Bogoródice Dѣ́vo Maríe, neizrečénno róždši Bóga Slóva, Egóže, Prečístaя, molí, bezslovésnыhъ strastéй násъ izbáviti, da vъ mírѣ sérdcemъ i ustы́ vospѣváemъ Egó presvяtóe ímя.

Pѣ́snь 6.

Irmósъ: Požrú Ti so glásomъ hvalénія, Góspodi, Cérkovь vopіétъ Tí, otъ bѣsóvskія króve očíщšisя, rádi mílosti otъ rébrъ Tvoíhъ istékšeю króvію.

Iщá mírnago pristániщa, prepodóbne ótče Stefáne, prehodílъ esí izъ obíteli svяtágo Lukí vъ Moráčckuю obítelь, idѣ́že prія́lъ esí postrižénіe, zatѣ́mъ i rukopoložénіe. Obáče, ne imѣ́я zdѣ́ pokóя otъ agárяnъ, prešélъ esí vъ peщéru Termánskuю, я́že vъ plémeni Róvačstѣmъ.

Vselívsя zdѣ́, obhodílъ esí vsя́ selénія blagočestívыhъ lюdéй Píperskія óblasti, učá vsѣ́hъ vѣ́rѣ i blagočéstію.

Vozlюbívъ lю́di sія́ i mѣ́sto, яvílsя esí, ótče, svoímъ duhóvnыmъ čádomъ, téploe želánіe svoé, imѣ́ti zdѣ́ sebѣ́ kéllію, lю́di že i cérkovь. Eže bы́stь otъ lюdéй sъ lюbóvію ispólneno.

Bogoródičenъ: Tvoю́ pómoщь dáždь mí, i izbávi mя́ otъ bѣ́dъ, i skorbéй, i pregrѣšénій moíhъ, Яže róždši vsѣ́hъ Izbavlénіe.

Kondákъ, glásъ 7:

Prіidíte vsí pravoslávія pitómcы, vъ Skendérіi živúщіi naródы, vъ síhъ vremenѣ́hъ poslѣ́dnihъ, svѣtílo vѣ́rы pokazávšago, segó prepodóbnago Stefána, voshválimъ Hristá Bóga nášego, kъ Nemúže vopіémъ: izbávi násъ otъ vrágъ vѣ́rы nášeя, da vъ mírѣ vospѣváemъ: Allilúія.

Ikosъ:

Otъ blagočestívыhъ rodíteleй blagoplódnый plódъ яvílsя esí, ótče Stefáne, Hristóvы zápovѣdi izmláda vozlюbílъ esí, udalя́яsя míra segó naslaždénія: postómъ, bdѣ́nіemъ i molítvami nemólčnaя slavoslóvія Presvяtѣ́й Tróicѣ voznosílъ esí o naródѣ svoémъ mnogostradálьnѣmъ. Segó rádi i mы́, veličáющe Presvяtúю Tróicu — Bóga nášego, vopіémъ tí: ráduйsя, ángele zemnы́й i čelovѣ́če nebésnый, ángelы udivívый čistotóю žitія́ tvoegó, i čelovѣ́ki naučívый blagougoždáti Bógu; ráduйsя, svѣtílьniče pólnый Božéstvennыя blagodáti, sія́я čudesы́ i sílы ozarя́я duší čelovѣ́českія; ráduйsя, prísnый nášъ molítvenniče o dušáhъ nášihъ ko Góspodu [i] zastúpniče, móliši bo sя neprestánno o vsѣ́hъ násъ, blížnihъ svoíhъ.

Pѣ́snь 7.

Irmósъ: Юnoši trí vъ Vavilónѣ, velѣ́nіe mučítelevo na búйstvo prelóžše, posredѣ́ plámene vopія́hu: blagoslovénъ esí, Góspodi, Bóže otécъ nášihъ.

Яkože Lótъ drévle Sodóma izbѣžé, táko i tы́, prepodóbne, ostávilъ esí svoé rodnóe mѣ́sto, iщá pristániщa mírnago, vezdѣ́ vopія́: blagoslovénъ esí, Góspodi, Bóže otécъ nášihъ.

Síloю Hristóvoю vooružívsя, prepodóbne, strášenъ яvílsя esí bѣsómъ i vragómъ neporóčnыя vѣ́rы nášeя, vzémъ že kréstъ svóй, poslѣ́dovalъ esí Hristú, vopія́ nemólčno: blagoslovénъ esí, Góspodi, Bóže otécъ nášihъ.

Hranя́щe ístinnoe pravovѣ́rіe póslѣ kósovskago poražénія, hrábrый naródъ sérbskій vъ Čérnѣй Gorѣ́, vozrádovasя, egdá príide vъ Píperahъ prepodóbnый, emúže vozdvigóša kéllію i hrámъ, idѣ́že kúpno veličáhu Bóga, zovúщe: blagoslovénъ esí, Góspodi, Bóže otécъ nášihъ.

Bogoródičenъ: Blagoslovénъ voístinnu Plódъ prečístago čréva Tvoegó, Egóže slavoslóvяtъ nebésnыя sílы i prepodóbnыhъ sobórы voshvalя́юtъ, Izbávlьšago násъ drévnія klя́tvы, blagoslovénnaя Bogomáti.

Pѣ́snь 8.

Irmósъ: Vsя́ dѣlá Bóžія i vsя́ tvárь, blagoslovíte Góspoda, я́ko čelovѣ́komъ otъ zemlí vozsія́ Svѣ́tъ, i vselénnuю vsю́ prosvѣtí, i žíznь vѣ́čnuю míru darová, póйte, lю́dіe, i prevoznosíte Egó vo vѣ́ki.

Izdѣ́tska potщálsя esí, prepodóbne Stefáne, naučénъ rodítelьmi, svoю́ sóvѣstь, i sérdce i dúšu predstáviti Góspodu, segó rádi i Hristósъ tя́ čudesы́ proslavlя́etъ. Tѣ́mъ i vopіéši: Góspoda póйte i prevoznosíte vo vsя́ vѣ́ki.

Obílіemъ blagodáti i odoždénіemъ slovésъ tvoíhъ, blížnія lю́di svoя́ napoílъ esí, i símъ mnógъ plódъ Vladы́cѣ Hristú vozrastílъ esí, bogomúdre.

Яko ángela tя́ vѣ́mы, zané angelopodóbno na zemlí požílъ esí, čistotú duší i tѣ́la soblю́lъ esí, nы́nѣ že, ótče Stefáne, vodvorя́ešisя dušéю támo, idѣ́že ničtóže skvérno vhóditъ, na zemlí že netlѣ́nnыmъ svoímъ tѣ́lomъ [prebыváeši] i, sъ vѣ́rnыmi svoími lюdmí, poéši nemólčnuю pѣ́snь Bógu, Prepѣ́tomu i Prevoznosímomu vo vѣ́ki.

Bogoródičenъ: Angelьskoe cѣlovánіe prinósimъ Tí sъ lюbóvію, Bogoródice Prečístaя: ráduйsя, Blagodátnaя, Gospódь sъ Tobóю. Tы́ že rádosti spodóbi násъ, po dólgu ublažáющія Tя́ i róždšagosя otъ Tebé Góspoda, poю́щія i prevoznosя́щія vo vѣ́ki.

Pѣ́snь 9.

Irmósъ: Kámenь nerukosѣ́čnый otъ nesѣkómыя gorы́, Tebé, Dѣ́vo, kraeugólьnый otsѣčésя — Hristósъ, sovokupívый razstoя́щaяsя estestvá. Tѣ́mъ, veselя́щesя, Tя́, Bogoródice, veličáemъ.

Čúždъ bы́lъ esí prevoznošénія tщeslávnago, [vъ] smirénіi že glubócѣmъ žitіé svoé preprovodílъ esí, vsѣ́mъ okružáющimъ tы́ bы́lъ esí óbrazъ smirénія i terpѣ́nія, íhže naučálъ esí bѣžáti dušegúbnыя gordы́ni i veličáti Hristá Žiznodávca, bogoizbránniče Stefáne.

Pobѣ́dnoe odolénіe ródu nášemu, na soprotívnыя dáruй molítvami tvoími, Stefáne prepodóbne, Cérkvi že edinomы́slіe ustróй, vo éže bы vsí vѣ́rnіi lю́dіe spasénіe ulučíli.

Otъ nedostónыhъ moíhъ usténъ prinosímoe tí máloe, otъ usérdія, hvalénіe, prіimí, bogoizbránniče ótče Stefáne, i ognя́ vѣ́čnago izbávitisя mí, molю́sя, я́ko da čestnúю pámяtь tvoю́ prísno vospѣváю.

Bogoródičenъ: Bezsѣ́menno róždšaя plótію Ѵpostásnoe Slóvo Prebeznačálьnago Otcá, molísя Emú, Bogoródice Vsepѣ́taя, spastí dúši poю́щihъ Tя́.

Svѣtílenъ:

Postómъ tečénіe svoé soveršívъ, яvílsя esí ukrašénіe dobrodѣ́telьmi, sláva Cérkve, i rádostь svoegó, vѣ́rnago Bógu, naróda sérbskago, íže tя́ stяžá molítvenika, segó rádi, prepodóbne ótče, pomináй čtúщія čestnúю pámяtь tvoю́. [Dváždы.]

Sláva, i nы́nѣ, prázdnika ilí bogoródičenъ:

Predstátelьnicu Tя́, Presvяtáя Dѣ́vo, mы́, grѣ́šnіi, imúщe, mólimsя Tí: ne zabúdi Tvoя́ rabы́ máternimi Tvoími molítvami, u Sы́na Tvoegó i Bóga nášego, darováti vsѣ́mъ námъ vélію mílostь.

Na hvalítehъ stihírы na 4, glásъ 5:

Dnésь vozsія́* prázdnstvennaя tvoя́ pámяtь,* prepodóbne Stefáne,* blistáющi svѣ́tomъ* tvoíhъ dobrodѣ́teleй,* i ozarя́ющi vѣ́rnыя* čudesы́ spasítelьnыmi,* segó rádi ublažáющe tя́,* veličáemъ Živonačálьnuю Tróicu,* dávšuю námъ i otъ nášego róda* Sebѣ́ ugódnika.

Blagoprія́tna lozá* vinográda Hristóva bы́lъ esí,* ótče Stefáne,* i hranítelь čistotы́,* éюže vozыmѣ́lъ esí* derznovénіe vídѣti Bóga,* Iže vsя́ vѣ́rnыя lю́di* ugódnikami utѣšáetъ i veselítъ dobrótoю,* segó rádi, imúщe tя́ molítvennika,* mólimъ ti sя:* molí Hristá Bóga,* da spasétъ dúši náša.

Prilѣžáя molénію* ispolnénіemъ právilъ,* tákožde i vozderžánію,* ótče prepodóbne,* zmíя lьstívago,* sléznыmi potóki umertvílъ esí,* Bógu že ugodílъ esí.* Segó rádi ukrasí tя* nebésnыmi darovánіi* Gospódь Čelovѣkolю́becъ,* Spásъ dúšъ nášihъ.

Ráduйsя Stefáne,* ínokovъ právilo,* prepodóbnыhъ krasotó,* Božéstvennыhъ čudésъ soveršítelю,* ímiže ozarя́eši* tvoé zemnóe otéčestvo,* i sími [1] utverždáяй násъ* vъ pravoslávnѣй vѣ́rѣ,* čestnúю pámяtь tvoю́ soveršáющihъ,* podáždь že dárы cѣlébnыя* koemúždo po potrébѣ,* i molí Hristá Bóga,* darováti námъ vélію mílostь.

Sláva, glásъ 6:

Vo vséй Čérnѣй Gorѣ́, vъ vésѣhъ i grádѣhъ, i vъ okréstnыhъ stranáhъ, izы́de vѣщánіe čudésъ tvoíhъ, prepodóbne ótče Stefáne. Tebé rádi uvѣ́dѣša lю́dіe, я́ko éstь Zbórnaя Glávica cérkovь i kéllія Píperskaя, segó rádi i mы́, sošédšesя pri rácѣ moщéй tvoíhъ, sъ lюbóvію soveršáemъ svяtúю pámяtь tvoю́, i umílьno tí glagólemъ: molísя ko Góspodu, da spasétъ vsѣ́hъ násъ, i dáruetъ vsemú naródu sérbskomu, pobѣ́dы na soprotívnыя, i dušámъ nášimъ vélію mílostь.

I nы́nѣ, prázdnika ilí bogoródičenъ, glasъ 5:

Blažímъ Tя́, Bogoródice Dѣ́vo, i slávimъ Tя́, vѣ́rnіi, po dólgu, grádъ nepokolebímый, stѣ́nu neoborímuю, tvérduю predstátelьnicu i pribѣ́žiщe dúšъ nášihъ.

Slavoslóvіe velíkoe. Ektenіí i otpústъ.

 

NA LITURGІI,

Blažénna prázdnika, pѣ́snь rяdováя i prepodóbnago pѣ́snь 6-я, na 4. Prokímenъ, glásъ 7: Čestná predъ Góspodemъ* smértь prepodóbnыhъ Egó. Stíhъ: Čtó vozdámъ Góspodevi o vsѣ́hъ, я́že vozdadé mi? Apóstolъ kъ Galátomъ, začálo 213. Alliluія, glasъ 6: Blažénъ múžъ, boя́йsя Góspoda, vъ zápovѣdehъ Egó voshóщetъ zѣló. Stíhъ: Sílьno na zemlí búdetъ sѣ́mя egó. Evángelіe Lukí, začálo 24. Pričástenъ: Vъ pámяtь vѣ́čnuю búdetъ právednikъ, [otъ slúha zlá ne uboítsя.]

Primѣčanіe:
[1] Vъ tekstѣ «sili» (opečatka?).

Istočnikъ: Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 378-387.