Архиварник IV

У серијалу Архиварник, емитујемо аудио и видео снимке, са литургијских, богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже.

У четврој емисији серијала Архиварник, поводом празника Преподобног Стефана Пиперског доносимо снимак са прославе светитеља, прије тридесет година, 2. јуна 1988. године.

 

Литургију је служио тадашњи епископ банатски г. Амфилохије са свештенством и свештеномонаштвом митрополије црногорско-приморске.

У прилогу ће те чути бесједу у току литургије владике банатског г. Амфилохија.

У другом дијелу емисије емитујемо снимак поздрава, поводом празника и владици Амфилохију, на свечаном ручку, које су изговорили: гуслар Милован Томовић, професор Павићевића и господин Божидар Таушан из Херцеговине.

Владику Амфилохија је у име свештенства поздравио протојереј Момчило Кривокапић парох которски.

На крају прилога чућете и поздрав и благослов Владике Амфилохија на крају свечаног ручка.

Уредник серијала Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре.

 

 

мр Александар М. Вујовић,

професор Богословијe

Светог Петра Цетињског

и уредник Катихетског програма Радио Светигоре

ПРИЛОГ СВЕШТЕНОЈ ИСТОРИЈИ МАНАСТИРА СВЕТА ЋЕЛИЈА ПИПЕРСКА¹

Светостефански сабор у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Светој Ћелији Пиперској, траје ево скоро ће бити тристa двадесет година, од када су 1704. године, извађене из гроба нетљене мошти Преподобног Стефана Пиперског и Жупског Чудотворца и пренијете у цркву, гдје свједоче силу васкрсења српског народа у Пиперима и цијелој Црној Гори. Својим доласком у пиперски крај око 1660. године, из Манастира Мораче и Роваца, Преподобни Стефан, освештава ово мјесто, привлачећи многе сопственим примјером да крену његовим светим путем.

Свети Стефан Пиперски и Жупски је нешто млађи савременик Светога Василија Острошког и његов сатрудник у борби за слободу, за чување завјета слободе и за чување завјета вјере православне. Њих двојица, два света духовна брата, која чувају и бдију над српским и православним народом у Црној Гори, опомињући га кроз времена у указујући му пут куда треба да иде и како да живе по Богу.

Тридесетогодишњи подвиг Светог Стефана Пиперског, уграђен је у ову Богородичину светињу, који је донио дивне благословене плодове, и чији најљепши плодови се из дана и дан показују као најскупоцјенији дарови српском роду. Богородичин манастир са моштима Преподобног Стефана, носећи крст свог народа кроз времена, страдао је и васкрсавао. Никада српском народу није било лако, ни под пестогодишњим турским јармом, али ни под јармом безбожне комунистичке и антицрквене идеологије. Ни у таквим околностима светостефански сабор око Свете Ћелије Пиперске није престајао, нити је оно мало стадо заборављало на свог заштитника и молитвеника, већ је долазио на ово свето мјесто, како би примило Хљеб Живота и напојило се са извора воде живе. Монаси који су живели у манастиру, трудили су се како су знали и умјели да сачувају ову светињу. А светиња је чувала и њих. Средином осамдесетих година у ову, тада веома запуштену светињу, долази блаженог спомена отац Лазар Аџић, доносећи у њу нови квасац духовног живота. Труди се и обнавља прво манастирске конаке и сређује манастирско имање, али што је најважније од свега, тада окупља велики број младих људи који су завољели монашки призив, и по благослову Цркве, манастир постаје женски. Поред духовне обнове, из овог манастира креће и обнова црквеног издаваштва у Црној Гори. Поменимо само да је поводом прославе 600 година од Косовске битке, отац Лазар са сарадницима припремио књигу „Косово земља живих“, као и неколико других духовних књига које су превођене са руског и грчког језика, и које су за то вријеме биле веома значајне, јер су у њима млади могли наћи „духовно благо којим се небо купује“ на овим просторима. Издавачка дјелатност манастира настављена је и до сада је сестринство издало и приредило двадесетак књига. Поред духовне литературе, у то вријеме, као најважније вјерни су у манастиру могли видјети духовну и физичку обнову. Они, који су били жељни духовних сабрања и литургијског живота, са радошћу су долазили на литургије у ову светињу, посебно ишчекујући празник Светог Стефана Пиперског.

Једна од значајнијих прослава Преподобног Стефана Пиперског, која је по многима била квасац свеукупне духовне обнове Цркве у Црној Гори, догодила се 2. јуна 1988. године. По благослову старог Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, свету архијерејску литургију, у манастиру Ћелија Пиперска, служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски г др. Амфилохије Радовић, уз саслужење свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа. Између оних који су служили са владиком Амфилохијем тога дана били су: игуман манастира Острог архимандрит Серафим Кашић, тадашњи игуман манастира Ћелија Пиперска отац Лазар Аџић, протојереј Момчило Кривокапић, парох которски, свештеник Драган Митровић, парох подгорички, и други. Сабрало се и мноштво народа, посебно младих, из разних крајева Црне Горе, Србије, па и Херцеговине, а понеко и из иностранства, желећи да учествује у панигиру посвећеном дивном угоднику Божијем.

У току литугије се сабранима обратио владика Амфилохије, истакавши значај и величину Светог Стефана Пиперског, указавши притом на основне истине вјере и о потреби утољавања духовне глади и жеђи, која је у том времену посебно била у Црној Гори.

„Оче, дајте ми још нафоре,

гладна ми је душа светиње!“

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Служећи свету литургију на Свете Духове, пре неки дан, и делећи нафору народу у саборном храму у Вршцу, приступила је за нафору и једна проста сељанка, Банаћанка, из неког из оближњих села, и кад сам јој дао нафору онда је она замолила: „Оче, дајте ми још нафоре, гладна ми је душа светиње!“. И дао сам јој пуну руку нафоре, и она је сва срећна и озарена кренула по храму да цјелива ликове, Христов лик, лик Мајке Божије и лик светитеља Божијих.

Чувши те речи од те просте сељанке, дубоко сам се потресао, јер је она изразила тим једноставним речима, сву истину нашег људског живота, и првенствено истину нашег хришћанског живота. На глади и жеђи за светињом заснован је људски живот. Оно људско биће, које изгуби ту глад и изгуби жеђ за светињом, то људско биће неминовно се полако и сигурно дегенерише и престаје бити човјек. Човјек је по томе човјек што је жедан светиње. Кад се та жеђ угаси онда човек престаје бити човек.

Гледајући вас, данас овде, сабране у овој светињи Божјој, ја сам се сетио речи те просте сељанке из Баната и осетио да су и ваше душе гладне светиње. Иначе, како другачије објаснити ваш долазак овде у ову пустињу, из разних крајева, из околине Ћелије Пиперске, и много даље до Бачке и Баната и Србије и Ерцеговине видим овде присутних. Чак и из Немачке видим овде, стигле душе гладне и жедне светиње. И добро су дошле на ово свето место, јер заиста ако има неко место под капом небеском на коме је засијала светиња и кроз које је обасјала светиња, на коме почива светиња, и које је осветила Светиња Божија, онда је то ово место звано Света Ћелија Пиперска. Јер овде је живео свети човек Божији, живео и подвизавао се светитељ Божији, Свети отац наш Стефан Пиперски. И он је био један од нас, пре нас, био гладан и жедан светиње. И цео његов живот од детињства до упокојења у Господу, је сведочење те његове велике и дубоке глади и жеђи за светињом. А нису лака времена његова била. Тешка и тегобна времена, као што сведочи један запис о њему и његовом животу кратак, али потресан, каже, ратовао је и борио се и био нападан и од Агарјана и од Латина, од две велике силе и две велике немани које су вековима покушавале да прогутају, да униште, да оскрнаве и да обесвете светињу Божију, и истину Божију да угасе. И Свети Стефан Пиперски, некадашњи морачки сабрат и игуман, подвижник ровачки, и данас постоји у Ровцима ћелиште де се он подвизавао на голом камену и ту на камену призивао благодат Божију и светињу Божију да га обасја, да га очисти, да га просвети и да га освети, и онда гоњен невољама дошао је овде у ову пустињу, и данас је пустиња, каква ли је тек била пре двеста триста година? Дошао је овде, и ту на овој стени он је вапио пред лицем Господњим и за себе и своје спасење, вапио је за спасење народа који му је Бог био поверио. Око њега су се окупљали сви виђени изабрани људи овога краја, и ту поред њега и они распламсавали у свом срцу ту жеђ за светињом, правдољубивост и труд да се изборе за правду Божију, да очувају своје светиње, своје домове и своје храмове. И ту на овом месту он је истрајао, претрпео до краја и зато му је и крај био блажен и остао. Зато је и ово место освећено његовим светим стопама, његовим сузама, његовим подвизима, његовим молитвама и његовим трудовима, било освећено и остало посвећено и освећено његовим сталним благодатним присуством преко његовим светих моштију.

Ево ту поред нас, светитељ Божији говори данас јаче него икада раније. Говоре његове свете мошти јаче од било ког и најдаровитијег проповедника на овој земљи. То и јесте тајна светиње, јер када се светиња Божија дотакне мртвих костију људских, онда мртве кости постају нераспадљиве и постају чудотворне и свете и светодајне. Ево живог сведока поред нас. А ту у близини други сведок њему сличан, Свети Василије Острошки Чудотворац, његов брат и вечни сабрат, који је такође за светињом чезнуо и Бог га обдарио светињом. И он нас обдарује ето, више од тристотине година том светињом Божјом. И трећи сведок, Свети Петар Цетињски, који је такође ту светињу низвео са небеса на земљу, и увео је у своје кости, и његове кости светле и зраче и проповедају ту светињу много јаче од свих нас, и много јаче од свих проповедника, ма колико нас било.

Један други велики светитељ Божији, Свети Теодор Студит, у древним временима говорио је, и с правом је говорио, и велику истину је изговорио. Каже он: „Блажен је онај човек који се подвизава и који се труди и који врши правду Божију“. Па онда додаје „три пут је блажен онај човек који претрпи до краја, који поднесе страдање и патње и гоњења и муке за правду Божију и за истину Божију“.Још додаје светитељ Божији, Боговидац Теодор Студит, отац многих душа и препородитељ од осмог-деветог века па до данас и каже: „а свеблажен је онај који огањ своје љубави према весташственим стварима, према пролазним стварима, који тај огањ преобрази у огањ вечни, у огањ жеђи за вечним, у огањ љубави према Богу и према светињи Божијој, тај не само да је блажен и не само да је три пута блажен, него је свеблажен, јер тај је нашао прави и истински пут и тај је пронашао истински циљ свога живота“. Такав је био и Свети Стефан Пиперски Чудотворац. Зато сте блажени и ви, драга браћо и сестре, што сте данас дошли овде гладни и жедни светиње и светости. И дошли сте на право место. Нека би Господ све нас који смо дошли данас овде да прославимо светитеља Божијег, а кроз њега и преко њега да прославимо дародавца сваке светиње и сваке истине. Нека би Господ његовим молитвама свима вама, и свима нама подарио од те светиње и испунио њоме да би се и ми просветили и осветили, да би обновили у себи људски лик који је боголик, да би обновили своје срце и свој ум, да би кроз нас светиња заблистала, да би се светлила светлост наша пред људима, и да би људи гледајући ту светињу у нама, и наша добра дела која светле, да би прослављали Оца нашег који је на небесима.

Свако време оно је имало потребу за светитељима Божијим,а ниједно време није било толико обесвећено, и није толико била обесвећена светост и светиња као што је то у нашем времену. Као да је човек нашег времена заборавио наше божанско достојанство и свео искру божанствену, како каже један од оних који су на овим просторима чезнули за светињом, владика Његош, Петар II Петровић Његош, митрополит црногорски. И ту светињу Божију, ту искру божанствену уселили су је у „скотско мртвило“ и почели да се клањају наместо светињи, наместо искри божанственој неугасивој, и неугасивом људском достојанству, да се клањају том и таквом скотском мртвилу, да њега прогласе за свога Бога и свога Господа, да обесвећеност прогласе за највећу светињу. Да нечистоту прогласе за најузвишеније нешто што је достојно човека и да тиме понизе чистоту, да бестидност прогласе као врхунац људског достојанства и живљења и тиме погазе стид у коме је, с правом то говори савремени велики писац и режисер Тарковски, у коме је једино спасење свакога па и модернога света. Када нестане стида из људских срдаца, онда завлада бестидност, а тамо где завлада бестидност онда завлада животињство, а тамо где животињство завлада, ту више човека нема. Стид и светиња, то је оно чиме су били богати крајеви ови од памтивека. Без стида и светиње нема опстанка ни овом крају ни ниједном крају. И данас ми овде сабрани, ми тражимо од Бога да Он обнови у нама стид, и преко стида чистоту, а преко чистоте да обнови у нама светињу, вечну светињу, непролазну светињу, ону светињу која нам се дарује у Телу и Крви Христовој. То је та светиња која је сишла са небеса и коју ми призивамо призивајући Духа Светога, а коју нам је Бог оставио преко Тела свог и Крви своје, да нас просвећује и освећује и није нас лишио те светиње. Да би нас сачувао, да би нас просветио и осветио, обесмртио, овековечио и да би од нас пролазних бића, створио непролазна вечна бића. Да би нам открио преко светиње наше вечно призвање.

Нека је благословен Господ наш који је диван у светима својим, нека је благословен Господ који нам је подарио светитеље, чуваре те светиње и нека би Господ, благословени и дивни у светима својим и нас обновио стидом својим и светињом својом, а преко нас и свет у коме живимо. Нека би истина Божија обасјала свако људско срце и испунила љубав Божија, неугасива, вечна сваку људску душу, да сви познамо да смо деца једнога, вечнога непролазнога Оца, и да је наше призвање вечно призвање, призвање за непролазно Царство Небеско, царство Оца и Сина и Духа Светога, дивнога у светима својим, дародавца сваке светиње, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.

Потом је услиједила и трпеза љубави, на којој су драгог госта, владику из равног Баната, поздравили Милован Томовић, професор Павићевић, у име дичне Херцеговине Божидар Таушан, а у име свештенства прота Момчило Кривокапић.

„Дошао нам је преосвештени владика,

и нас је оживио и морално и душевно.“

Бираним ријечима Милован Томовић је поздравио владику Амфилохија и између осталог је казао:„….Драги владика, добро сте дошли у овај манастир, у ову велику пиперску светињу, коју су нападали многи наши непријатељи, али јој ништа нијесу могли, јер је под заштитом Бога и Богородице и Светога Стевана Пиперскога. Ни спушки капетани, ни никшићки Турци. Он, светитељ ју је подигао с помоћи Бога, као мученик велики, који је дошао из манастира морачкога га је радио и патио од свега по Роваца. Направио га је за скупљање српскога народа и за Православну Христову вјеру. До дан данас, ту су купљени људи и јунаци Срби. И држали су оно српско. Дошло је вријеме у двадесетом вијеку, као што знамо сви, овде устала ала на Србина мученика да га рашчупа као мртву лешину. Не само то сигурно војнички, него и политички, и Рим и Берлин и Лондон, послали су јереси, адвентисте, суботаре, онда баптисте, некаква измишљења, некакву фукару к њима да прилазе, наши писмени тобош људи, нажалост инжињери, професори, лудаци и поган. Зашто ти људи нијесу пошли у Албанију, али у велики народ неђе, ка у Кину, но како те направит зло, да разједине српски народ. Друго и војнички да нам узимају пушку, да нам узимају крст, а ко је то мога да им организује, како могу да раздијеле Христа, та поган и та фукара?! То треба ћерат тољагом што смета нашему народу. То су једни гријеси.

Данас, дошао нам је преосвештени Владика и нас је оживио и морално и душевно. Али, то није чуда, он је имао оклен поникнут. Он је унук великога Мине Радулова па Хајдук Вељка, па онда великога хероја Мојковачке битке Радована Радовића прослављенога бригадира, па Патријарха Дожића. Ту су се људи рађали који су водили српство, као ови владика. Он је њихов наследник. Ми гледамо у њега да ни буде срећан. Он је свуј срећан, и у Банату, и тамо су Срби и тамо је народ наш, али да се обрадујемо данас, ја сам се обрадовао а и ви сви, те смо ову преосвећену високу личност, школованога и једног великог господин владику виђели да посјети ово сиромашака и да нас охрабри. Нека нам живи вјечито, да Бог да, да буде срећан ђе гој био. Хвала свима, хвала вама православци, фала нама хришћани који смо похитали с љубављу да се помолимо Богу, да пољубимо руку владци и свештеницима… Дако поругани олтар језичества и на милост окрене, што је река Његош. Да, нам Бог, и отуд са сјевера, из даљине. Живјели моји мили и живио нам велики свети владико!“

„Добро дошли свијетли владико, у овај крај гдје је увијек пламтјела искра слободе, и гдје су се јуначке пјесме са струна гусала, често смењивале циком убојних џефердара и звекетом ханџара, у вјековној борби за очувањем нераскидивог тројства, вјере, слободе и отечества.“

Евоцирајући успомене на јуначко племе пиперско, и српски народ кроз историју, професор Павићевић се такође обратио владици и присутнима и рекао:

„Браћо и сестре, дозволите ми да нашем еминентном госту Његовом Преосвештенству Епископу банатском господину Амфилохију Радовићу, упутимо наше топле и братске поздраве и нашу непоколебљиву вјерност и оданост православљу и Српској православној цркви. Ваше Преосвештенство, желимо вам срећан долазак у овај крај Црне Горе, у племе Пипера, које је кроз вјекове Црној Гори, српству и југословенству давало знамените личности, као што су Божидар Вуковић, сердар Јанко Пилетић, Војвода Мијајло Вучинић и други знаменити пиперски синови. Добро дошли у овај крај гдје је увијек пламтјела искра слободе, и гдје су се јуначке пјесме са струна гусала, често смењивале циком убојних џефердара, и звекетом оштрих ханџара у вјековној борби за очувањем нераскидивог тројства, вјере, слободе и отечества. И дај Боже да убрзо Црква и држава буду двије сестре. Исто тако, да вам зажелимо да у добром здрављу доживите још много и много срећних година и радосних дана, као што је и овај данашњи а на добробит Српске православне цркве, чија су велика дјела имала своје дубоке коријене у бројним судбоносним историјским збивањима вјековним народним тежњама и идеалима. Јер кроз петстоогодишње ропство српскога народа под Турцима, Српска равославна црква је бројним генерацијама нашијех предака уливала вјеру и наду у слободу, духовно их кријепила и челичила за велика дјела. А српске цркве и српски манастири, били су светионици те слободе и расадници просвете и културе српскога народа. И као такви, они су вјечити свједоци некадашње славе, величине и моћи, данас тешким ранама раскомаданог и на крст разапетог Српства. Јер са Косова, са тужног Лазаревог Косова, у нашим душама свакодневно болно и потресно одјекују вапаји тамошње наше браће, који вапију за људском правдом, за људским слободама, за људским достојанством, за слободним живљењем на прадједовским огњиштима. А албанским сепаратистима и националистима који насрћу на њихове животе, на њихову част, на њихову имовину поручујемо, нека не забораве да Југославија није стварана у салонима дипломатским путем, већ огњем и мачем, крвљу и костима најбољих њених синова. Зато им громогласно узвикујемо, себи руке, себи руке од земље хероја, јер у противном дух тих хероја који живи у срцима нашега народа букнуће страшним пожаром и пред собом уништавати све оно што је супротно идеалима за које су пали и многе генерације животе своје жртвовали.

Драга браћо, будући да је 1988. година, јубиларна година седамдесетогодишњице пробоја Солунског фронта, а будући да је Српска православна црква духовно припремила и за велика дјела очеличила ту мученичку српску генерацију, дозволите ми да у кратким потезима евоцирам на оне дане у које је та генерација дјеловала и корачала путем патње и страдања, славе и побједа, тежећи ка једном великом и узвишеном циљу, ослобођењу и уједињењу свих Јужних Словена. Наиме, несносно стање сународника у европској отоманској империји присилила је ондашње хришћанске државе на Балкану, Црну Гору, Србију, Бугарску и Грчку да се удруже у циљу ослобођења једнокрвне браће којима пријећаше потпуно истребљење. И оно, чега се Абдул Хамид плашио и што је успијевао да отклони вјештим дипломатским интригама, остварило се. У првој половини 1912. године потписани су уговори о савезу и пријатељству између поменутих балканских држава ткз. Балкански савез, а ускоро затим буде објављен и рат Отоманској империји. Бројна крвава разбојишта на црногорском фронту, као што су на Дечићу, Бардањолту, Врбици, Скадру, и друга на србијанском фронту, претходила су величанственој Кумановској побједи, којом је био задан одлучан ударац Отоманској империји. Косово је било освећено и ударен камен темељац великој епопеји ослобођења и уједињења свих Јужних Словена. И док су крваве ране из тога рата још крвавиле, вјероломна Бугарска, дотадашњи савезник, мучки и изненада напада србијанску војску, која уз помоћ црногорских хероја, Брегалничком битком и тај рат успјешно окончава. И никако, никако се не могу сложити са мишљењем Социјалистичког Савеза Македоније, који је публиковао да су ти ратови били освајачки ратови. Не, то су били ослободилачки ратови, а не освајачки! Величанствени дани побједоносних Балканских ратова наелектрисали су срца свих Југословена. Сви су они свјетлих очију и устрепталих душа дубоко осјећали да ће хероји са Скадра, Куманова и Брегалнице, бити осветници Косова и који ће ускоро закуцати на врата труле Хабзбуршке империје. Нада и вјера у скоро ослобођење и уједињење биле су пробуђене и постале су циљ живота најбољих синова. Аустроугарска, која је будним очима пратила то одушевљење Срба и Југословена у својим границама, увидјела је историјску мисију, препорођене Србије и Црне Горе. Зато је и тражила и најмањи повод који би довео до рата са њима, да би их уништила још прије него што би се опоравили од два ранија, тешко издржана рата. Али, узалуд је био страх старе империје. Узалуд је био онај злокобни бијес који се спремао да се излије на питоме долине и поносна брда и планине нашега народа. Узалуд су били кундаци и бајонети, затвори и вјешала која су се у име Хабсбуршке правде била немилосрдно наднијела над судбином невиног српског народа, чији је смртни гријех био у његовом вапају за слободом. Јер, искра једном пробуђена, разбуктала се страшним пожаром и није се могла угасити, све дотле док на ломачи није сагорела трула тјелесина вјештачке творевине, одржаване против воље свих народа који су је сачињавали. И сарајевски атентат, који је дошао као последица пробуђене народне свијести и жељом за слободом „добро“ је дошао Аустроугарској да оставри своје намјере. Настаје крвави европски а затим и велики свјетски рат. Послије бројних крвавих разбојишта на црногорском фронту, као што је онај на Калиновику и величанствених побједа србијанске војске на Церу, Јадру, Колубари, кад су проћеране армије које су биле продрле у Западну Србију назад преко Дрине у Босну, Аустроугарска је оформила једну нову много снажнију офанзиву. Аустроугарске трупе, бројно надмоћније и технички опремљеније које су надирале према Мојковцу, имале су за циљ да прекину одступницу србијанској војсци, која је са великим народним збјегом била у повлачењу. Али, захваљујући црногорским херојима под командом Сердара Јанка Вукотића, Мојковачком битком, планови Аустроугара били су осујећени, а србијанској војсци омогућено да се преко снијегом прекривених црногорских и албанских беспућа, пребаци до Јадранског мора, праћена глађу, болестима, великом хладноћом и бројним арнаутским засједама. И када је код Савезника дошло питање, шта ће да се ради са тим живим лешевима, неки савезници су рекли „бескорисно је спашавати живе лешеве“. Међутим, француски ђенерал Франше д’Епере рекао је „Ако је и један српски војник пријешао Албанску голготу жртвоваћу цјелокупну француску флоту да га спасим“. Нека је слава и част и велика захвалност француској нацији. Тако су француски бродови, те српске мученике пребацили на острво Крф ради реорганизације, а затим упутили на Солунски фронт. Сјајне побједе као што су Горничево, Кајмакчалан, и друге, претходиле су величанственој побједи када је био пробијен Солунски фронт.

Ето, тако је стварана Југославија, као што рекох, не у салонима дипломатским путем, већ огњем и мачем најбољих њених синова, и као идеал, нада, жеља, стремљења и пошртвовања бројних генерација.

Јер и сељачка буна под Матијом Губцем у Хрватској и борба српских устаника под вождом Карађорђем, Илинденски устанак македонског народа, вјековна борба црногорског народа за слободу, босанско-херцеговачки устанци и идеја покрета Младе Босне са Гаврилом Принципом, просветитељски рад народних препородитеља Вука и осталих, велика југословенска мисао бесмртног Његоша, све је то сједињено и оживотворено у дјелима те мученичке и славне српске генерације, којој нека је вјечан спомен, хвала и слава! Живјели!“

У име славне дичне Херцеговине, дједовине Светог Саве, сабране на трпези љубави поздравио је Божидар Таушан из Гацка ријечима:….“Пуно сам сретан и задовољан што сам дошао овдје да посјетим овај Христови храм, и нашега оца владику и све наше ктиторе и приложнике. Драга браћо и сестре, пуно вам се захваљујем, пуно сам сретан овде на овоме састанку и сабрању, кад сам доживио да присуствујем овако дивно и лијепо, часно и поштено. Драга браћо и сестре, овде ми је шура о. Лазар Аџић, овде ми је кћерка са оцем владиком из Вршца дошла… Драга браћо и сестре, живјели, желим вам добро здравље и дуг вијек.

„Ова црква ми личи на један велики почетак“ –

Овај манастир и његова обнова ми личи на један велики почетак!

Један од дивних свједока Васкрслог Христа, и учесника у духовном препороду Цркве у Црној Гори, сада блаженопочивши парох которски протојереј Момчило Кривокапић, у име сабраног свештенства и свештеномонаштва, поздравио је Владику Амфилохија, уједно указавши на значај и величину светиње пиперске, рекавши:

„…Нисам ја многе ствари мислио да урадим, па сам моро, што је живот наложио. Није ме нико овластио, као што ме нико није ни звао много да дођем у Црну Гору, па сам дошо. Тако да, није ме овластио ни отац Лазар, нико из ове куће да поздравим Владику. Али, знам сигурно ко ме је овластио, Свети Стефан који је ту, гледа нас све, и слуша, сигурно знам. Јер на овом светом мјесту прије пар година је креснула једна варница, света. Ту се нешто десило, нешто што не може да се зацрта, што кажу „другови“, не може да се испланира, не може да се издоговара. Ту се нешто десило, тако једног тренутка, добри отац Евдоким, и тада не још владика, отац Амфилохије, и сада отац-владика, како он сам инсистира да не ломимо језик око онога преосвећени, служили смо литургију, и ту се нешто десило. Оног дана кад смо освећивали цркву Светог Петра Цетињског на Прчању, отац Амфилохије је тада рекао, можда је он заборавио, али ја нисам „ова црква ми личи на један свети почетак“. Е, ово мјесто овдје је био свети почетак, прави. Свети почетак баш овде из ничега. Онда кад смо се састали можда су била два или три Пипера заједно. Господ ће дати са овог светог мјеста, гдје је овај свети који је ревновао, ја мало прије испричах Владици, нешто сам чуо, можда је то само прича, кажу да је Свети Стефан, оног момента кад је чуо да оће да нас продају Риму, одавде узео штапику, па пошо у Морачу и затекао тадашњег Владику Мардарија Корнећанина који нас је продао; докле штап није сломио о њему није га оставио. Ја тако чуо, и допало ми се много, јер ја сам из Цуца. И кажем, ово свето мјесто, много нама нешто значи, не зна нико од нас зашто и како, али нам нешто много значи. Знамо ми уствари, свети је ту, који нас је скупио, и све нас нешто овде привлачи, што рече владика данас, некаква глад, некаква жеђ. Ето тако, ја бих сад да поздравим и Владику. Ми имамо сада старог, прастарог владику који је већ негде тамо с оне стране, имамо и једног младог владику витеза који се мучи, који се труди, који ради и крчи, као онај кој прти (мисли се на епископа Никанора Богуновића, који је тих година био викарни епископ на испомоћ тадашњем старом митрополиту Данилу Дајковићу). И Бог ће дати једног дана кад све дође на своје мјесто, свима ће бити своје. Ономе ко је онда био, била су таква времена, овај сада који прти, велику ствар ради да би дошло оно што је Господ дао и што ће Господ благословити. А кад дође знаће. Тако данас, ја се надам да дијелим мишљење свих њих, поздрављам владику, ја не могу сад да му кажем, ви, јер смо увијек били на ти. И поздрављам владику Амфилохија. Оног дана када сам ја дошао у Београдску богословију, први који ме је тамо дочекао, то је био студент Ристо Радовић, како ме је прихватио, као што је мој Немања сад, толики сам ја онда био. Прихватио ме је као мало воде на длану, е од тад сеже наше братско познанство, зато не могу да кажем ви. И недај Боже да икад дођемо дотле да морам да говорим ви, то је знак да ћемо неђе бити далеко. Зато, надам се, неће ми нико замјерити, као што ме нико није овластио што сад у име свега народа српскога у Црној Гори, испред свег свештенства поздрављам Владику Амфилохија, нашега, који је дошао ту међу нас. Све су српске владике наше владике, и што рече неко и Банат је српска земља, све је то наше, али нека Бог да оно што ми сви желимо, да сјутра цјеливамо руку Митрополиту црногорско-приморском! Нека Бог да, и нека тако буде! (Амин, амин, амин, достојан, чује се поздрав народни). Нека Бог да оно што је најблагословеније. Али, кажем, дужни смо да поштујемо и оно што су и други прије тога урадили, сви они, посебно оно што ради наш владика Никанор, муку мучи и рат ратује. Треба то поштовати и треба му одати свако поштовање и сваку хвалу. Није њему лако, нека му Бог велики буде у помоћи, није му лако. Владико Амфилохије, нека Бог да, да се увијек у љубави састајемо, нека Бог да, да ове планине поново васкрсну пјесму запјевају! А даће Бог, никад нисмо издали, па ваљда нећемо ни сад. Живјели нам, благословите нас.“

„И док сам био у странствовању по бијелом свијету, себи сам обећавао, не знам откуда то, ако се вратим неки пут поново тамо у своје отачаство, онда прво што ћу да урадим, мора да идем код Светог Стефана Пиперског.“

На трпези братске љубави Владика Амфилохије се захвалио свима, посебно онима, који су припремили да се организује светостефанско сабрање, топло подијелиши са свима своју љубав према Светом Стефану Пиперском, говоривши такође и о жртви и великој улози Светог Василија Острошког Чудотворца и о значају ове светиње:

„Нека је Богу и светитељу хвала, и свима онима који су се потрудили да нас овако дивно данас угосте, како царски ваља и требује. Треба да признам да много волим ову светињу. И не знам, искрен да будем не знам, откуда то тако. То што волим Светог Василија није чудо, тамо сам прошао поред његовог ћивота још кад сам био у утроби материној. Мајка ишла и носила и мене још док ме није била родила, па га зато волим Светог Василија. Али, Светог Стефана Пиперског одкуда волим, није ми то довољно објашњиво. Добро, што га волим од онда откад сам почео да долазим овдје, у реду, али то што сам га заволио прије него што сам ту дошао и прије него што сам и прочитао његово житије, то ми није довољно јасно. И док сам био у странствовању по бијелом свијету, себи сам обећавао, не знам откуда то, ако се вратим неки пут поново тамо у своје отачаство, онда прво што ћу да урадим, мора да идем код Светог Стефана Пиперског. И Бог ме удостојио да се вратим, и ово није први пут да сам овдје, и сваки пут кад дођем увек сам све радоснији. И данас сам посебно радостан, јер видим да ова светиња пиперска, да она рађа и рађала је, очевидно да ће рађати и убудуће дивне и свете плодове. Нема никакве сумње, и то је сигурно и објашњење те моје љубави према Светом Стефану, да је ово велика светиња. А тамо гдје су живјели свети људи, за светост и за Божију благодат која зрачи из њихових светих костију, ту не постоје границе. Они превазилазе границе и мјеста и по благодати постају бескрајни на начин на који је Бог бескрајан и бесконачан, који је њих испунио својом бескрајношћу и бесконочношћу. Зато, ја, и док сам био негде далеко, осјетио сам ту љубав јер је благодат Божија присутна у тим светим моштима дјеловала и много шире од граница које људи постављају између својих насеобина и својих држава и својих народа.

Велика је ово светиња, и мало пре рекох нашем оцу игуману Серафиму, имам утисак, а то данас размишљам, да нам се Свети Василије Острошки мало уморио. Толико много има их оних који му долазе, који траже од њега помоћи, и то не од јуче, него већ триста година, а у ово новије вријеме много више него раније. И око њега дође и много оних који знају шта је светиња, који чезну за светињом, а дођу и они који су незнавени, за које се Богу треба молити да им Бог подари ум и разум и памет. И сама чињеница да су дошли, и то је неко свједочанство, неке њихове безимене туге за светињом. Али кажем, чини ми се Свети Василије се мало уморио, јер је на његова плећа од рата на овамо све пало у Црној Гори. Па он сад каже, дај мало Свети Стефане Пиперски, помогни мало и подијели моју муку и мој бол и моју тегобу, мало понеси и ти на своја плећа! А рачунајући на то да има јак штап Свети Стефан Пиперски. И знајући да је тврд и да је моћан и да може да понесе на своја плећа, понио је много у току ових двије стотине година, и очевидно да он тек сад почиње да носи, и да дјела своје право дјело, и за Пипере и за Зетску долину, Бјелопавлиће, Куче, Братоножиће, Ровчане и Морачане, и све редом, Васојевиће, па онда тамо до ових нахија, Катунске и Пјешивске и Његушке и Ријечке, и колико их све има, и мало шире одатле.

И тако, кажем, радује се моје срце и моја душа, и благодарим и Богу и Светом Стефану Пиперском, и захваљујем и Митрополиту црногорско-приморском Данилу, и младом владици, моћном, ко да је од Ловћена одваљен, Никанору. И Бог и њега послао онакав какав јесте, силан, расан, Богуновић, родом је он негде из ових крајева па је отишао тамо у Далмацију, да би се поново вратио пун снаге и пун честитости. Захваљујем и њима што су благословили и дозволили, да и ја данас дођем овдје заједно са вама, и да их замијеним, пошто је владика стари он је у годинама, а млади владика је отпутовао ових дана за Канаду. Тако да сам веома радостан и срећан, и нека Бог све вас благослови и укријепи и нека светиња, која је једино оправдање ових гора пред Богом и на овом суду и на страшном суду, нека се та светиња умножи у срцима свих ониј који се рађају у овим крајевима и у свијем крајевима, и оније који знају шта је светиња, и оније који су призвани о своме рођењу да познају светињу, да би их светиња очовјечила, обогочовјечила, обожила и обесмртила. Свима њима нека молитвама Преподобног Стефана, Бог подари мирис те светиње Божије, јер без ње, то сам и у цркви говорио, човјек није човјек, народ није народ, вријеме није право вријеме, људи нијесу прави људи. А ови крајеви имају те светиње, и њоме се пред Богом правдају, а имају и много другога, чиме не би могли да се похвале, али она светиња кад се стави на кантар, она претегне, и заједно са њом и чојство и јунаштво. Али, светиња је круна и чојства и јунаштва, јер ви знате оно што је Марко Миљанов говорио, да постоји разлика између јунаштва и чојства. Јунаштво је да браниш себе од других, а чојство је да браниш друге од себе, а светиња Божија, она је и виша и од чојства и од јунаштва. То је да, себе и биће своје принесеш за друге, да себе до последњег атома свога бића жртвујеш за друге. То је врхунац и јунаштва и чојства. Иде, јунаштво, па чојство и светиња.

Е, драги моји, ми смо се овдје, попели до тога врхунскога, да би одавде улазећи у свакидашњи живот, том светињом се освећивали, испуњавали, и да би заблистао Бог и светиња у људским срцима, чега, нека нас удостоји Господ, молитвама свих светих својих, и Преподобног Стефана Пиперског Чудотворца, у вјекове вјекова. Амин. Живјели на многаја љета.“

Окријепивши се духовно тога дана покрај моштију Светог Стефана Пиперског, сви који су били, знали су шта им је чињети. Многи су то потвридили својим животима, та благодат Божија која их је запљуснула и која их је оснажила и укријепила давала је снаге и свештенству, и монаштву и вјернима да преображавају себе, и својим примјером да свједоче лик Божији у себи.

Светиња пиперска је такође наставиле да се обнавља, манастир, који је касније био матица женског монаштва у Црној Гори, подарио је више десетина монахиња нашој цркви, које су својом љубављу и пожртвовањем уграђивале своје од Бога им дате таланте у свеукупни духовни препород рода нашег. Покрај свештеног живота Светог Стефана Пиперског, духовно су стасавале бројне подвижнице Христове љубави, које су потом по послушању Цркве отишле у друге манастире да их запустејеле обнављају, чувају и својим топлим молитвама милују и у њима пале кандила за спас српског рода. До далеке Америке, Калабрије, Србије, Босне поносне, Приморја, преко Жупе Никшићке, и у другим мјестима, духовне ћерке Светог Стефана, сада проносе његову славу, не заборављајући да му се увијек са љубављу радо враћају. Враћају се и оне, али долазе и многи други из стада Христовога, из Јужне и Сјеверне Америке, Аустралије, Свете Горе, Русије…Светиња Светог Стефана Пиперског окупља младе људе жедне и гладне светиње и смисла живота, На литургијским сабрањима око светог ћивота светитељевог видјећете сваке недеље и празника, Богородичину цркву пуну дјеце, која се радују, и која узрастају на врлинској љествици васпитања у човјечности. Светитељ је такође са свих страна 2010. године, окупио око свог новог ћивота и нових златотканих одежди, бројен архијереје, монахе, монахиње, свештенике из свих крајева српских земаља и из Русије, Грчке. И тај духовни догађај је био наставак спасоносног и отрежњујућег сабора из 1988. године, који је потврдио љубав и милост Божију.

Монахиње праве мелеме, и ова светиња је кроз вјекове била мелем за ране нашег напаћеног и страдалног српског народа. Стога није ни чудо, да је управо из ове светиње, опет широм свијета, познат мелем Стефалаз, који је својим ученицама и духовним кћеркама предао блаженопочивши архимандрит Лазар Аџић, некадашњи игуман ове светиње, и потоњи игуман манастира Острога. Тај духовни мелем, који даје Преподобни Стефан Пиперски, лијечи и вида ране роду нашем, и благосиља да се преко њега људи уче, да је светиња једина та која може извидати и залијечити духовне ране на души сваког човјека. Такође, и на оном Дјевојачком извору, подно манастира могу утолити своју духовну жеђ, и у храму Богородичином и покрај моштију Светог Стефана једино могу утолити своју духовну жеђ и глад. Светостефановски сабори су најдивнији примјери јединства Цркве, непоколебљивости онога што је Божије, и што је Светог Стефана Пиперског. Ти плодови су у јединству Духа Светога, који обједињује све у радости Педесетнице, у чије дане се најчешће и прослава дан Светог Стефана. У том светостефанском сабрању открива нам се тајна Христа, и његове вјечне љубави Божанске. Васпитаван његовим примјером, вјерности Христу Богу, узрастао је и примио вијенац мучеништва и новопросијавши свештеномученик Боривије Пиперски, јеромонах и некадашњи игуман ове светиње, који је са два рођена брата страдао на Зиданом Мосту у Словенији 1945. године, и по причању очевидаца исјечен је на комаде од партизана. И он је као и његов духовни отац схватио и спознао да је, како каже владика Амфилохије, једино „светост мјера људског достојанства“.

Овај духовни сабор око ћивота Светог Стефана Пиперског, на који се подсјетисмо, као и многи други после њега до наших дана, као и они сабори који ће ако Бог да услиједити, нека нам буду путоказ у нашем времену, а и нашим потомцима којим путем требају ићи. Светостефановско тајновиђење сија свима као звијезда водиља. Обасјавајући својом свјетлошћу таму и тугу прошлих вјекова а уједно и будећи наду за вријеме које долази. Нека би Господ дао још оваквих, дивних, благословених сабора у роду нашем светосавском, да се окупљајући се око светог ћивота, Преподобног Стефана Пиперског и Жупског, што дубље удубљујемо у вјечну Божију педагогију и њен васпитни значај, за спасење и узрастање у Христу и са Христом.

Свети Стефане Пиперски и Жупски, моли Бога за све нас!

мр Александар Вујовић, професор

Богословије Светог Петра Цетињског и

уредник Катихетског програма

Радио Светигоре

8. мај/25. април 2018. године,

Марковдан

Даниловград

Тропар Светом Стефану Пиперском и Жупском

Глас 4.

Као древних Светих Отаца подражатељ,

испоснички живот заволио јеси,

постом, молитвама и сузама напајан,

од зла си се оградио и испунио Духа Светога,

стога по престављењу твоме,

тијело твоје показа се цијело и благоухано,

које са љубављу цјелујемо,

Стефане оче наш,

моли Христа Бога,

да спасе душе наше.

Кондак Светом Стефану Пиперском и Жупском

Глас 7.

Ходите сви православни народи,

заблагодаримо Христу Богу нашему,

који нам даде новог свјетионика вјере,

дивног подвижника и бранитеља рода нашега,

преподобног Стефана чудотворца Пиперскога и Жупскога,

њему који га овјенча небеском славом радосно запојмо:

слава Теби Христе Боже наш,

надо и прибежиште наше, слава Теби.

Свештеномученик Боривоје Пиперски

Кратко житије Светог Стефана Пиперског и Жупског

Овај животопис Светог Стефана Пиперскога препис је документа који се чува у Архиву Митрополије црногорско-приморске. На оригиналу стоји да је житије записано на основу казивања јеромонаха Боривоја. Ријеч је о Свештеномученику Боривоју Томовићу, настојатељу манастира Ћелија Пиперска, који је мученички пострадао 1945. године у Словенији.

Почетак животописа преподобног оца нашега Стефана, који је у Пиперима. Овај преподобни отац Стефан бјеше од Српске земље, из предјела Херцеговине, племена Никшића, села званог Кути. Родио се је од благочестивих родитеља: оца и матере, племенитих, Радоја и Марије. Они бјеху богоугодни, праведни, чисти душом и тијелом пред Богом и људима и сваким врлинама испуњени и украшени, као што Бог воли. Бог праведни хоћаше да се дијете роди од праведних родитеља, да би се припремио и васпитао и да од њега произведе угодника. Када је блажени отрок Стефан дошао до довољног узраста дадоше га родитељи да се учи божанским ријечима у царску и свету обитељ, храм пресвете Богородице код ријеке Морачe, гдје се добро научи и прими монашки чин, затим би и рукоположен за ђакона и свештеника. Он у овој светињи добро и богоугодно поживље, служећи свету обитељ, у свакој послушности и смирењу, подвизавајући своје тијело постом и молитвом, док је дошао близу старости. Али, стари непријатељ људског рода не трпљаше врлине Светог старца, него учини да му досађује сурови народ турски. Бјеше пак близу манастира Мораче град звани Колашин, удаљен три сата, у коме живљаше сурово племе арнаутско (род), који му тешко досађиваху као и свима који служаху у мананастиру. Свети се уклони од њих, жељаше тишину, коју и нађе, удаљи се пет часова од манастира, у ненасељено мјесто звано Трмања, које завоље као мјесто тишине, радујући се духовно, и ту сагради малу колибу, колико је потребно једном човјеку да се насамо моли Богу, и поживље у њој побожно постом и молитвом, док сазнаше варвари колашински за њега. Устремише се да га убију, јер мишљаху среброљупци да ће нешто узети од њега. И дођоше близу колибе светог старца, гледајући га и његову колибу и дим који из ње излажаше. Покушаше да га убију. Али, милостиви Бог не допусти да се ђаволска воља испуни. Учини те пастири ровачки по цио дан са овцама својима излажаху, пасући стадо до сунчевог заласка. Турци дању не смејаху ударити на светог старца, док пастири пођу са стадом својим. Али проклетници не одустајући, смишљаху да га ноћу убију. Бог и тако не остави светог праведника и не шћаше га предати у руке грешника, већ ноћу посла помоћ свише. Прије сунчаног заласка падаше око светог велика тама и стајаше до изласка сунца, док дођу пастири са својим овцама. Турци по цијелу ноћ тражаху старца, али га не налажаху. Тако га тражаху и шћаху убити четири дана и четири ноћи, али им би узалудна нада. По цио дан гледаху га у колиби. Бог га штићаше од сваке напасти, као што штити сваког човјека који га се боји и твори вољу његову. Потом старац [сазна] намјеру невјерника и отуда пође у предио Скендеријски, у племе Пипере, близу села звано Црнци (једно поприште далеко) и ту нађе обично мјесто и извор живе текуће воде, назван Госпођина вода и ту сагради малу црквицу, на стијени више ње, у име Рождества Пресвете Богородице и храм свети освети и ћелију сагради и грађевину зидовима добро огради. Манастир украси добро, колико је то било могуће једном сиромашном старцу, у каменитом и врло сиромашном мјесту стијешњеном од проклетих турских чада. Он купи мало земље за манастирске потребе, а скупи и неколико инока, својих ученика, који су добро служили Богу и народу. У манастиру, који подиже пребиваше преподобни старац тринаест година, у свакој врлини, у посту и молитви, чиме Богу веома угоди. Људи тога племена, гледајући мужа праведна и света, поштоваху га као оца и учитеља свога. Достигавши дубоку старост, предаде Богу дух, године од спасења свијета 7224 (управо 1716 г.) / Св. ава Јустин у житију Св. Стефана као датум његовог упокојења наводи 20. мај 1697; види: др Јустин Поповић, Житија Светих за месец мај. Прим. ред./ .

Њега часно сахранише и опјеваше са свијећама и кадионицама, часно тијело предаше гробу. Одмах после три године би чудесни знак. Гледаху сви да на гроб светог спадају свијеће с неба и свијетле чудно, које у чуђење довођаху све, који то гледаху. Кратко вријеме иза тога, јави се свети једном побожном јереју да извади његово тијело из мрачног гроба, „и поставит јего в свјет познанија да прославитсја Бог у свјатими својими: јакоже и збитсја“ (то се и учини). Овај побожни јереј одмах уставши радоваше се душом, објави браћи и народу ово јављање његово од светога и пођоше заједно, радујући се, сваштеници обучени са свијећама и кадионицама гробу светога. Дошавши с народом отворише раку светог и нађоше тијело његово – цијело и нерушимо „јакоже шипок благоуханиј“. Тада би велика радост по свој српској земљи, говораху „Слава Богу свемогућем који чини дивна и славна чуда у светима својима“ и поставише га у ћивот у цркви коју је он саградио. У њој и до сад стоји нерушимо његово свето тијело „творја знаменија и чудеса велија в људех исцјељаја сваки недуг и бољезни не токмо благочестивого рода христијанского; но и агарјанского“. После не много времена (пошто мину мало времена), по престављењу светитеља, дође неки јеромонах Јов, из ровачког племена, који би насљедник тог манастира. Оставши неко вријеме у том манастиру, имајући нарав змије и лукаво срце, скупи своје племенике зле и лукаве људе сличне себи и скупи све имање манастира светитељева: овце, волове, пчеле и посуђе, и све што још имаше и побјеже у своје племе. Али, Бог по молитвама светог Стефана учини дивно и брзо чудо. Пусти силни вјетар звани сјевер са снијегом и хладноћом у пустом мјесто звано Трмање, гдје окајани јеромонах Јов зло испусти своју душу, док његови племеници осташе, подневши многе ране. После тога пак све покрадено вратише манастиру. У то вријеме бјеше у мананистиру Морачком неки блажени муж и духовни отац Филотеј, по имену, који је био испуњен сваким добрим дјелом. Он виде бездјелна окајана Јова у сну црна као фуруна и рече му блажени Филотеј: „О Јове!“ Он му рече: „Оче Филотеје, сви смо црни и окајани и ја и моја дружина, која је са мном лукавила свети манастир, који га покрадосмо, тешко мени!“ Потом после дуго времена из далеке земље дође неки ђакон у манастир Светог Стефана и оста у њему мало времена /дана/. Искушан би ђаволом и својом злом природом да украде светитеља. Једне ноћи сам уђе у свету цркву и узе светитеља из ћивота. Нико пак није видио, нити знао, и он постави светитеља на земљу. Обавијена поњавом, изнесе га из цркве. Свети се даде ђакону један час носити, а после га овај не мога подићи са земље, али се трудио за то не из побожности, већ среброљубља ради безумник. Много пута покушаваше подићи га са земље, али се узалуд труђаше и оставив га шћаше у своје отечество да бјежи, али Божја сила и чудеса светитеља не допустише му ни једне стопе даље крочити. Гле чудеса светог старца, богоугодног Стефана, који и невољнa принуди ђакона да чува свето његово тијело и тако оста стојећи на ногама од поноћи до подне. У то пак вријеме бјеше настојатељ светог манастира игуман, неки Стефан звани Стаматовић, блежени муж који уставши рано да по обичају чита манастирску јутарњу молитву, и позва ђакона као страна дошљака али га не нађе. Уђе у свету Цркву и нађе ћивот, али светитеља не нађе. Тада сазва сво братство и убрзо потече у село ближње Црнце звано и каза свима људима што се десило. Тада сви они, жалосна срца и пламенорастућим гњевом испуњени, одмах се упутише потећи у сва околна мјеста облијећући до подне „као крилате птице“, који га скоро и нађоше и обрадоваше се великом радошћу. Једна је радост била због тога што су нашли светитеља а друга због његових чудеса, који је крадљивца светиње и невољна свезао да га чува. Тада пак игуман са свима људима гњевом и јарошћу испуњеним дође и хоћаху да убију лупежа. Али, о чуда светитељева!, премилостиви Бог молитвама светог Стефана који не допусти ђакону да бјежи, сада умилостиви игумана и сву братију и људе да му ни једне хулне ријечи не реку. Вратише се сви заједно у манастир светог Стефана, радујући се и славећи Бога и светог Стефана, таквог свога угодника и чудотворца, који чини дивна и славна чуда. Ђакон пак покајавши се добро за свој гријех оста мало времена /дана/ па отиде натраг. Светитељ пак би часно положен у ћивоту своме, гдје се и до сад гледа чинећи многа чудеса. „Исцјељаја всјакују немошч в људех и до сего дње непрестано точит исцјељенија мошчи јего свјатија: всјакому вјероју и љубовију приходјашчему”. Молитвами свјатаго чудотворца Стефана, угодника твојего: Господи Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

Приредио мр Александар М. Вујовић,

професор Цетињске богословије

и уредник Катихетског програма Радио Светигоре

ПИПЕРСКА ЋЕЛИЈА

 

„Пиперска  ћелија” — тако се зове манастир, гдје почивају мошти Светог Стефана.

 

Сјеворо-западно од Спужа при једној повисокој страни, поврх ратковићскијех стијена, а испод Клисовика и Кошутице на једној малој равници подиже се једна главица, која се зове „Госпођина Главица“ и на истој је сазидан манастир.

По причању Св. Стефан родио се у Жупи Никшићкој у селу Гудељу од сиромашних родитеља Радоја и Аћиме. Још из paнe младости пође он с родитељима у Морачу, гдје се постриже за монаха, а рукоположи га за свештеника митрополит пећски Венијамии 1630 год. Он ту није могао живјети од зулума варвара колашинскијех и приморан буде остави и Морачу и потражити гдје друго себи мјесто. За то крене преко Ибрије, Мртвице и Роваца док дође на Трмање ровачко у студену пећину и ту се бавио 7 година. Немогући ни овдје више живјети и немогав се више вратити у Морачу, био је принуђен опет тражити себи ново мјесто. С тога пође низ Платије покрај Мораче у манастир Дугу, али не нашав ни ту мјеста пријеђе преко Мораче, села Петровића, Стијене и дође у село Црнце код кнеза Ананије Лалића. Он ту заиште главарима мјесто гдје би могао направити себи ћелију. Главари му дадоше код „Госпођине Главице” на једном бријегу који се звао „Зборна Главица“.

На овоме бријегу огради себи мало ћелије и црквицу, а испод истога бријега нађе и огради воду, коју назва по истоме „Госпођина вода” за то што је исти храм посвећен био светој Госпођи. Он се овдје до престављења свога бавио као јеромонах, служећи село Црнце и Копиље, а преставио се 1697. Након седам година присније се попу Гојку Јакшићу из Спужа и Ристу Возаревићу из Подгорице и пођоше са свештеницима и старешинама народскијема на гроб и ту им се објави цјелокупан. Пренијеше његове свете мошти у исту цркву у ћивот и ту му се сви Пипери до Лутова дубоко поклонише и обећали се потпомагати ћелију, дајући Црнци сваке године по девет а остали Пипери по пет ока шенице и треће године сви Пипери по брава. Исто тако обећали су давати Бјелопавлићи и Црмничани по пет ока шенице на годину.

Послије Св. Стефана били су настојатељи ћелије: Пахомије из Косијерева, игуман Стефан Вучинић, Стефан Отовић, Стефан Ришњанин, Михаило Петровић из Србије, Алексије Вукотић, Јанићије Вучинић. Од како се представио Св. Стефан они су сви редом држали Црнце за своју парохију и Црнци су се обавезали да не ће никад примати међу собом друге мирске свештенике до манастирске. Калуђери, који су овдје били сваки је по нешто приграђивао, а највише је учинио за манастир игуман Михаило из Србије.

Од мале ћелијице и црквице направио се у течају два стољећа неуморнијем трудом нашијех блаженопочивших очева, дограђивајући сваки по мало, доста велики и пространи манастир који је одасвуда опкољен кућама и зидом, на коме су од сјеверне стране направљена доста велика на свод врата. Кад се уљеже, с десне стране лежи мало зданије у којој је била школа, коју је садашњи настојатељ Доситије Кнежевић сазидао: до саме школе стоји маџукница, коју је још Св. Стефан подигао, до маџукнице стоји лијепа двокатна кула, до куле на југу од цркве друга кула на два пода у којој садашњи настојатељ живи. У средини авлије а међу зданијама налази се мала ониска црква у којој пребивају мошти Светог Стефана, којој је он сам основ положио, а послије њега неколико пута је приграђивана.

Испод авлије са западне стране налази се врло добра вода, а испод исте налазе се лијепе долине од којих би се могле направити баште, разни вотњаци и виногради. Око цијела манастира налази се лијепа шума и из цијеле околине диван поглед, а особито из манастира. Једном ријечи може се казати, да је овдје све лијепо само су зграде и земље манастирске запуштене.

Б. П.

“ЦРНОГОРКА”,
лист за књижевност и забаву; Цетиње 19. јануара 1884., Година I; бр. 2; стр. 17.

Приредио мр Александар М. Вујовић,

професор Цетињске богословије

и уредник Катихетског програма Радио Светигоре

Мѣ́сяца Ма́ія въ 20-й де́нь.
Па́мять преподо́бнаго отца́ на́шего Стефа́на, Пи́перскаго чудотво́рца.

НА ВЕЛИЦѢЙ ВЕЧЕРНИ,
Блаже́нъ му́жъ.., антифо́нъ 1-й. На Го́споди воззва́хъ: стихи́ры на 6, гла́съ 4:

Боже́ственный гла́съ* Ева́нгелія Христо́ва услы́шавъ,* мíръ оста́вилъ еси́,* и кре́стъ на ра́мо взе́мъ,* Христу́ послѣ́довалъ еси́,* тѣ́сный же пу́ть по́стничества* проше́лъ еси́, ра́дуяся,* и а́нгельскимъ лико́мъ* прича́стникъ показа́лся еси́,* богому́дре Стефа́не,* съ ни́миже моли́ся* о чту́щихъ честну́ю па́мять твою́. [Два́жды.]

Въ уедине́ніи всели́лся еси́,* преблаги́мъ Христо́мъ наставля́емь,* преподо́бне о́тче Стефа́не,* въ не́мже въ зако́нѣ Госпо́дни* науча́яся де́нь и но́щь,* плоды́ духо́вныя* прине́слъ еси́ Христу́ Бо́гу.* Его́же моли́,* о притека́ющихъ съ вѣ́рою* къ ра́цѣ моще́й твои́хъ,* благода́ть исцѣле́ній дарова́ти,* и просвѣти́ти и спасти́ ду́ши на́ша. [Два́жды.]

Егда́ благода́ть Свята́го Ду́ха* се́рдце твое́ просвѣти́,* тогда́ Тро́ицы Живонача́льныя* прекра́сное селе́ніе яви́лся еси́.* Еюже наставля́емь,* святы́й хра́мъ созда́лъ еси́,* блаже́нне Стефа́не,* ше́ствуя къ небе́снѣй стези́,* воздержа́ніемъ, посто́мъ и моли́твами,* и́миже и ны́нѣ сохраня́й* почита́ющія святу́ю па́мять твою́. [Два́жды.]

Сла́ва, гла́съ 6:

Правосла́вія ревни́телю, благоче́стія и чистоты́ наста́вниче, и́щущимъ спасе́нія путеводи́телю, блаже́нне о́тче Стефа́не, стра́сти па́губныя посто́мъ обузда́вый, му́жески естество́ пону́дивъ, потща́лся еси́ ху́дшее покори́ти лу́чшему, и пло́ть порабо́тити ду́ху. Тѣ́мже яви́лся еси́ благотеку́щихъ учи́тель, пра́вило добродѣ́тели; ны́нѣ же на небесѣ́хъ зри́ши Святу́ю Тро́ицу, моля́ся о вѣ́рою и любо́вію чту́щихъ тя́.

И ны́нѣ, пра́здника, или́ [богоро́диченъ]: Кто́ Тебе́ не ублажи́тъ…
Вхо́дъ. Проки́менъ дне́. Чте́нія три́, [преподо́бническая].

Прему́дрости Соломо́ни чте́ніе.

Пра́ведницы во вѣ́ки живу́тъ, и въ Го́сподѣ мзда́ и́хъ, и попече́ніе и́хъ у Вы́шняго. Сего́ ра́ди пріи́мутъ ца́рствіе благолѣ́пія и вѣне́цъ добро́ты отъ руки́ Госпо́дни, зане́ десни́цею покры́етъ я́ и мы́шцею защити́тъ и́хъ. Пріи́метъ всеору́жіе — рве́ніе свое́ и вооружи́тъ тва́рь въ ме́сть враго́мъ. Облече́тся въ броня́ пра́вды и возложи́тъ шле́мъ — су́дъ нелицемѣ́ренъ. Пріи́метъ щи́тъ непобѣди́мый — преподо́біе, поостри́тъ же напра́сный гнѣ́въ — во ору́жіе, спобо́ретъ же съ ни́мъ мíръ на безу́мныя. По́йдутъ праволу́чныя стрѣ́лы мо́лніины и, я́ко отъ благокру́гла лу́ка облако́въ, на намѣ́реніе полетя́тъ, и отъ каменоме́тныя я́рости испо́лнь паду́тъ гра́ды. Вознегоду́етъ на ни́хъ вода́ морска́я, рѣ́ки же потопя́тъ я́ на́гло. Сопроти́въ ста́нетъ и́мъ ду́хъ си́лы и, я́ко ви́хоръ, развѣ́етъ и́хъ, и опустоши́тъ всю́ зе́млю беззако́ніе, и злодѣ́йство преврати́тъ престо́лы си́льныхъ. Слы́шите у́бо, ца́ріе, и разумѣ́йте, навы́кните, судіи́ конце́въ земли́. Внуши́те держа́щіи мно́жества и гордя́щіися о наро́дѣхъ язы́ковъ, я́ко дана́ е́сть отъ Го́спода держа́ва ва́мъ и си́ла отъ Вы́шняго.

Прему́дрости Соломо́ни чте́ніе.

Пра́ведныхъ ду́ши въ руцѣ́ Бо́жіей, и не прико́снется и́хъ му́ка. Непщева́ни бы́ша во очесѣ́хъ безу́мныхъ умре́ти, и вмѣни́ся озлобле́ніе исхо́дъ и́хъ, и е́же отъ на́съ ше́ствіе — сокруше́ніе, они́ же су́ть въ ми́рѣ. Ибо предъ лице́мъ человѣ́ческимъ, а́ще и му́ку пріи́мутъ, упова́ніе и́хъ безсме́ртія испо́лнено. И вма́лѣ нака́зани бы́вше, вели́кими благодѣ́тельствовани бу́дутъ, я́ко Бо́гъ искуси́ я́ и обрѣ́те и́хъ досто́йны Себѣ́. Я́ко зла́то въ горни́лѣ, искуси́ и́хъ и, я́ко всепло́діе же́ртвенное, прія́тъ я́. И во вре́мя посѣще́нія и́хъ, возсія́ютъ, и я́ко и́скры по сте́блію, потеку́тъ. Су́дятъ язы́комъ и облада́ютъ людьми́, и воцари́тся Госпо́дь въ ни́хъ во вѣ́ки. Надѣ́ющіися На́нь разумѣ́ютъ и́стину и вѣ́рніи въ любви́ пребу́дутъ Ему́, я́ко благода́ть и ми́лость въ преподо́бныхъ Его́ и посѣще́ніе во избра́нныхъ Его́.

Прему́дрости Соломо́ни чте́ніе.

Пра́ведникъ, а́ще пости́гнетъ сконча́тися, въ поко́и бу́детъ. Ста́рость бо честна́ не многолѣ́тна, ниже́ въ числѣ́ лѣ́тъ исчита́ется. Сѣди́на же е́сть му́дрость человѣ́комъ, и во́зрастъ ста́рости — житіе́ нескве́рное. Благоуго́денъ Бо́гови бы́въ, возлю́бленъ бы́сть, и живы́й посредѣ́ грѣ́шникъ, преста́вленъ бы́сть. Восхище́нъ бы́сть, да не зло́ба измѣни́тъ ра́зума его́ или́ ле́сть прельсти́тъ ду́шу его́. Раче́ніе бо зло́бы помрача́етъ до́брая и паре́ніе по́хоти, премѣня́етъ у́мъ незло́бивъ. Сконча́вся вма́лѣ, испо́лни лѣ́та до́лга, уго́дна бо бѣ́ Го́сподеви душа́ его́, сего́ ра́ди потща́ся отъ среды́ лука́вствія. Лю́діе же ви́дѣвше и не разумѣ́вше, ниже́ поло́жше въ помышле́ніи таково́е, я́ко благода́ть и ми́лость въ преподо́бныхъ Его́ и посѣще́ніе во избра́нныхъ Его́.

На литíи стихи́ры, гла́съ 4:

На земли́ а́нгела и на небеси́ человѣ́ка, мíру украше́ніе, о́бразъ добродѣ́телей, по́стниковъ похвалу́, Стефа́на почти́мъ; насажде́нъ бо въ дому́ Госпо́дни и процвѣте́, я́ко ке́дръ, въ уедине́ннѣй ке́лліи Пи́перстѣй, сія́я преподо́біемъ и пра́вдою.

Кíй ра́зумъ и язы́къ человѣ́ческій возмо́жетъ изрещи́, или́ же похвали́ти житіе́ твое́? Ангели же житію́ твоему́ на земли́ въ тѣлеси́ удиви́шася, велича́юще Христа́, побѣ́ду тебѣ́, преподо́бне, на стра́сти дарова́вшаго, его́же моли́, спасти́ся на́мъ.

Благослове́нная оби́тель въ себѣ́ честны́я мо́щи твоя́ иму́щая, отъ ни́хже истека́ютъ вѣ́рнымъ исцѣле́нія, мы́ же благода́рственно прославля́емъ Христа́, дарова́вшаго на́мъ такова́го отца́, Стефа́не пречу́дне, моли́твенниче о душа́хъ на́шихъ.

Свѣ́тлый тво́й приспѣ́ пра́здникъ, Стефа́не богому́дре, созыва́ющь вѣ́рныя лю́ди въ це́рковь, идѣ́же почива́ютъ твоя́ нетлѣ́нныя мо́щи, въ де́нь успе́нія твоего́, про́симъ отъ Христа́, твои́мъ богоуго́днымъ хода́тайствомъ, прія́ти ве́лію ми́лость.

Сла́ва, гла́съ 2:

Пусты́ня, иногда́ непло́дствующа, ны́нѣ испо́лнися мно́жествомъ наро́да, обстоя́щаго всечестну́ю ра́ку преподо́бнаго Стефа́на, и духо́вно веселя́щагося и вопію́ща: ра́дуйся, о́тче, чудесы́ озаря́я ду́ши вѣ́рныхъ ча́дъ свои́хъ; ра́дуйся, умно́живый ча́да духо́вная; ра́дуйся, подви́жниче непребори́мый. Мо́лимся ти́, свя́те Стефа́не, я́ко да изба́виши отъ вра́жіихъ навѣ́товъ всѣ́хъ на́съ, чту́щихъ святу́ю па́мять твою́, до́брѣ сконча́ти жи́знь свою́, и получи́ти дерзнове́ніе въ де́нь стра́шнаго испыта́нія.

И ны́нѣ, пра́здника, или́ богоро́диченъ:

Все́ упова́ніе на Тя́ возлага́ю, Ма́ти Бо́жія, сохрани́ мя подъ кро́вомъ Твои́мъ.

На стихо́внѣ стихи́ры, гла́съ 1:

Стефа́не преподо́бне,* душе́вныя стра́сти* отъ ко́рене исто́рглъ еси́,* и тѣле́сная чу́вства* ду́ху порабо́тилъ еси́,* и чуде́съ благода́ти* сподо́бился еси́* отъ Христа́ Бо́га,* Ему́же моли́ся,* дарова́ти душа́мъ на́шимъ* ми́ръ и ве́лію ми́лость.

Сти́хъ: Честна́ предъ Го́сподемъ* сме́рть преподо́бныхъ Его́.

Воздержа́ніемъ и моли́твою,* о́тче Стефа́не,* бѣсо́вскія полки́ посрами́лъ еси́,* и а́нгелы возвесели́лъ еси,* съ ни́ми же Христу́ моли́ся,* дарова́ти душа́мъ на́шимъ* ми́ръ и ве́лію ми́лость.

Сти́хъ: Блаже́нъ му́жъ, боя́йся Го́спода,* въ за́повѣдехъ Его́ восхо́щетъ зѣло́.

Удаля́яся отъ мíра,* преподо́бне Стефа́не,* сла́ву вре́менную пренебре́глъ еси́,* и небе́снѣй сла́вѣ причи́сленъ еси́,* а́нгеломъ собесѣ́дниче,* съ ни́ми же престо́лу Царя́ Христа́ предстоя́, моли́ся,* дарова́ти душа́мъ на́шимъ* ми́ръ и ве́лію ми́лость.

Сла́ва, гла́съ 8:

Благочести́ваго наро́да своего́, о́тче Стефа́не, наста́вника тя́ почита́емъ, тобо́ю бо пу́ть пра́вый ходи́ти позна́хомъ. Блаже́нъ еси́, Христу́ рабо́тавъ, и вра́жію обличи́лъ еси́ си́лу, а́нгеловъ собесѣ́дниче, преподо́бныхъ соприча́стниче и пра́ведныхъ, съ ни́миже моли́ся Го́споду, поми́ловатися душа́мъ на́шимъ.

И ны́нѣ, пра́здника, или́ богоро́диченъ:

Безневѣ́стная Дѣ́во, Яже Бо́га неизрече́нно заче́нши пло́тію, Ма́ти Бо́га Вы́шняго, Твои́хъ рабо́въ мольбы́ пріими́, Всенепоро́чная, всѣ́мъ подаю́щи очище́ніе прегрѣше́ній, ны́нѣ на́ша моле́нія пріе́млющи, моли́ спасти́ся всѣ́мъ на́мъ.

Тропа́рь, гла́съ 4:

Яко дре́внимъ святы́мъ отце́мъ подража́тель, по́стническое житіе́ возлюби́вый, посто́мъ, и моли́твами и слеза́ми напая́емь, себе́ огради́лъ еси́. Тѣ́мже и по преставле́ніи твое́мъ тѣ́ло твое́ яви́ся цѣ́ло и благоуха́нно, е́же съ любо́вію цѣлу́емъ, Стефа́не о́тче на́шъ, моли́ Христа́ Бо́га, спасти́ся душа́мъ на́шимъ. [Два́жды.]

И Богоро́дице Дѣ́во… [Еди́ножды.]

 

НА УТРЕНИ,
На Бо́гъ Госпо́дь… Аще е́сть Пятдеся́тница: тропа́рь пра́здника, два́жды. Сла́ва, преподо́бнаго. И ны́нѣ, пра́здника.
Аще ли е́сть по́стъ: тропа́рь преподо́бнаго, два́жды. Сла́ва, и ны́нѣ, богоро́диченъ.

По 1-мъ стихосло́віи сѣда́ленъ, гла́съ 1:

Отъ всея́ души́ Христа́ возлюби́лъ еси́, Имже укрѣпля́емь, моли́твою низложи́лъ еси́ враги́ неви́димыя, и вѣнце́мъ вѣнча́лся еси́ отъ руки́ Христа́, всѣ́хъ Бо́га. Тѣ́мже и мы́ почита́емъ честну́ю твою́ па́мять, о́тче на́шъ Стефа́не. [Два́жды.]

Сла́ва, и ны́нѣ, пра́здника или́ богоро́диченъ:

Обнови́ла еси́, Пречи́стая, Рождество́мъ Твои́мъ истлѣ́вшее страстьми́ земноро́дныхъ естество́, и возста́вила еси́ е́ отъ сме́рти къ жи́зни нетлѣ́нѣй. Тѣ́мже Тя́ по до́лгу блажи́мъ, Дѣ́во Препросла́вленная, я́коже прорекла́ еси́.

По 2-мъ стихосло́віи сѣда́ленъ, гла́съ 5:

По́стника тя́ почти́мъ, о́тче Стефа́не, зане́ умертви́лъ еси́ прило́ги страсте́й, воздержа́ніемъ же и терпѣ́ніемъ посрами́лъ еси́ всю́ горды́ню сопроти́внаго. Ны́нѣ, предстоя́ Го́споду, моли́ся поми́ловати ду́ши на́ша. [Два́жды.]

Сла́ва, и ны́нѣ, пра́здника или́ богоро́диченъ:

Упова́ніе христіа́нъ, Пресвята́я Дѣ́во, Его́же родила́ еси́ па́че ума́ и сло́ва, непреста́нно моли́ съ вы́шними си́лами, да́ти оставле́ніе грѣхо́въ всѣ́мъ на́мъ, и исправле́ніе житія́, вѣ́рою и любо́вію при́сно Тя́ чту́щимъ.

По поліеле́и сѣда́ленъ, гла́съ 3:

Послѣ́дуя стопа́мъ Влады́ки Христа́, преподо́бне Стефа́не, смире́ніе и нищету́ возлюби́лъ еси́, и блаже́нную жи́знь воспрія́лъ еси́. Тѣ́мже дне́сь Христо́ва Це́рковь пра́зднуетъ твою́ па́мять, я́ко еси́ преподо́бнымъ украше́ніе. [Два́жды.]

Сла́ва, и ны́нѣ, пра́здника или́ богоро́диченъ:

Наста́ви на́съ на пу́ть покая́нія, уклоня́ющихся при́сно ко злы́мъ, и прогнѣ́вающихъ преблага́го Бо́га, неискусобра́чная благослове́нная Марíе, прибѣ́жище человѣ́ковъ, Бо́жіе селе́ніе.

Степе́нна, 1-й антифо́нъ 4-го гла́са. Проки́менъ, гла́съ 4: Честна́ предъ Го́сподемъ* сме́рть преподо́бныхъ Его́. Сти́хъ: Что́ возда́мъ Го́сподеви о всѣ́хъ, я́же воздаде́ ми? Вся́кое дыха́ніе… Ева́нгеліе отъ Матѳе́я, зача́ло 43.

По 50-мъ псалмѣ́ стихи́ра, гла́съ 6:

Всечестно́е торжество́, соше́дшеся дне́сь, пра́зднуемъ, Стефа́на отца́ на́шего, и къ честнѣ́й его́ ра́цѣ съ вѣ́рою притека́юще, смире́нно лобыза́емъ святы́я мо́щи его́, моля́щеся ему́: разли́чныя неду́ги на́ша исцѣли́ти, и всѣ́хъ на́съ, соверша́ющихъ ны́нѣ свяще́нную па́мять его́, сохрани́ти отъ вся́каго зла́го навѣ́та супоста́товъ, и моли́тися, дарова́ти всѣ́мъ отъ Го́спода ве́лію ми́лость.

Кано́нъ [преподо́бнаго], гла́съ 4.

Пѣ́снь 1.

Ирмо́съ: Мо́ря чермну́ю пучи́ну невла́жными стопа́ми дре́вній пѣшеше́ствовавъ Изра́иль, крестообра́зными Моисе́овыма рука́ма Амали́кову си́лу въ пусты́ни побѣди́лъ е́сть.

Пода́ждь ми, Сло́ве Бо́жій, сло́во, отве́рзи уста́ моя́ недосто́йная и очи́сти се́рдце мое́, я́ко да возмогу́ по достоя́нію воспѣ́ти преподо́бнаго уго́дника Твоего́.

Са́мъ Ты́, Христе́, просла́вилъ еси́ Стефа́на, да́руй и мнѣ́ е́же мощи́, просла́вити я́ко подоба́етъ, честно́е сіе́ торжество́ его́.

Свѣ́томъ боже́ственнымъ просвѣти́лъ еси́ се́рдце свое́, преподо́бне, отъ ю́ности своея́ удали́лся еси́ мірска́го пристра́стія, тѣ́мъ и небе́сная воспрія́лъ еси́ наслажде́нія.

Богоро́диченъ: Безъ сѣ́мене, Отчею во́лею, отъ Боже́ственнаго Ду́ха зачала́ еси́ Сы́на, и пло́тію родила́ еси́ Бо́га, на́шего ра́ди спасе́нія.

Пѣ́снь 3.

Ирмо́съ: Весели́тся о Тебѣ́ Це́рковь Твоя́, Христе́, зову́щи: Ты́ моя́ крѣ́пость, Го́споди, и прибѣ́жище, и утвержде́ніе.

Возмуще́нія жите́йскаго избѣ́гъ, иска́лъ еси́ ти́хаго приста́нища, оба́че не имѣ́я его́ въ оби́тели Мора́чстѣй отъ злы́хъ ага́рянъ, всели́лся еси́ въ пеще́рѣ Терма́нстѣй.

Воздержа́ніемъ пло́ть свою́ удручи́вый, въ бдѣ́ніи нощны́ми возвы́силъ еси́ ду́шу свою́, побѣжда́я стремле́нія лю́тыхъ страсте́й, блаже́нне Стефа́не.

Оста́вль пеще́ру, зане́ въ не́й не имѣ́лъ еси́ поко́я, обрѣ́лъ еси́ бли́зъ гра́да Спу́жа лу́чшее мѣ́сто, зово́мое Збо́рна Гла́вица, идѣ́же всели́лся еси́, о́тче Стефа́не.

Богоро́диченъ: Вѣ́дуще, благоче́стно проповѣ́дуемъ Тя́, и́стинную Бо́жію Ма́терь, Пренепоро́чная, Тобо́ю бо къ на́мъ Зижди́тель прибли́жися.

Сѣда́ленъ, гла́съ 8:

Оте́чество свое́ оста́вилъ еси́ и, я́коже Авраа́мъ другíй пресе́льникъ бы́въ, кре́стъ сво́й взе́мъ, Христу́ послѣ́довалъ еси́, пло́ть свою́ воздержа́ніемъ и труды́ умертви́лъ еси́, и по сме́рти отъ Бо́га благода́ть прія́лъ еси́ неду́ги исцѣля́ти, съ вѣ́рою приходя́щимъ къ ра́цѣ моще́й твои́хъ, преподо́бне Стефа́не. Тѣ́мже моли́ Христа́ Бо́га, согрѣше́ніемъ оставле́ніе дарова́ти всѣ́мъ, чту́щимъ любо́вію святу́ю па́мять твою́. [Два́жды.]

Сла́ва, и ны́нѣ, пра́здника или́ богоро́диченъ:

Стѣна́ непобѣди́мая на́мъ, христіа́номъ, еси́, Богоро́дице Дѣ́во: къ Тебѣ́ [бо] прибѣга́юще, невреди́ми пребыва́емъ и, па́ки согрѣша́юще, и́мамы Тя́ моли́твенницу. Сего́ ра́ди, благодаря́ще, вопіе́мъ Ти́: ра́дуйся, Благода́тная, Госпо́дь съ Тобо́ю.

Пѣ́снь 4.

Ирмо́съ: Вознесе́на Тя́ ви́дѣвши Це́рковь на Крестѣ́, Со́лнце Пра́ведное, ста́ въ чи́нѣ свое́мъ, досто́йно взыва́ющи: сла́ва си́лѣ Твое́й, Го́споди.

Мо́ря стра́стнаго пучи́ною обурева́еміи, къ Тебѣ́, Іису́се всеблагíй, прибѣга́юще, вопіе́мъ: отъ тимѣ́нія страсте́й изба́ви на́съ, да въ тишинѣ́ ду́ха уго́днику Твоему́ пѣ́снь хвале́бную принесе́мъ, его́же просла́вилъ еси́.

Страннолю́біе свяжа́лъ еси́, и любо́вь къ Бо́гу и бли́жнимъ въ се́рдцѣ свое́мъ всели́лъ еси́, преподо́бне Стефа́не.

Благода́тію свы́ше, блиста́еши чудесы́, Стефа́не, о́тче на́шъ, сего́ ра́ди молю́ся ти́: грѣхми́ отемне́нное се́рдце мое́, свѣ́томъ моли́твъ твои́хъ просвѣти́, я́ко да и а́зъ благода́рственно воспою́ па́мять твою́.

Богоро́диченъ: Сни́де, я́ко до́ждь на руно́, во утро́бу Твою́ Госпо́дь, я́коже дре́вле рече́ проро́къ, Всенепоро́чная, Ему́же взыва́емъ: сла́ва си́лѣ Твое́й, Го́споди.

Пѣ́снь 5.

Ирмо́съ: Ты́, Го́споди, мо́й Свѣ́тъ, въ мíръ прише́лъ еси́, Свѣ́тъ Святы́й, обраща́яй изъ мра́чна невѣ́дѣнія вѣ́рою воспѣва́ющія Тя́.

Честно́е житіе́ отъ ю́ности твоея́ потща́лся еси́ сохрани́ти, тѣ́мже ви́дѣвъ сіе́ Пресвяты́й Ду́хъ, всели́ся въ тя́, преподо́бне о́тче.

За́повѣди Госпо́дни сохраня́я въ се́рдцѣ свое́мъ, проповѣ́дникъ Ева́нгелія наро́ду своему́ бы́лъ еси́, возводя́ его́ къ небеси́, и́же слу́шая тя́, моли́твенно призыва́етъ съ тобо́ю, о́тче Стефа́не, пресвято́е и́мя Христо́во.

Мѣ́сто освяти́ся, въ не́мже честны́я мо́щи твоя́ положи́шася, преподо́бне, и по исхо́дѣ седми́хъ лѣ́тъ изнесе́ны бы́ша изъ гро́ба и, чудесы́ просла́вленныя, положе́ни бы́ша въ це́рковь Рождества́ Пресвяты́я Богоро́дицы, имену́емыя Пи́перская ке́ллія.

Богоро́диченъ: Влады́чице всея́ тва́ри, Богоро́дице Дѣ́во Марíе, неизрече́нно ро́ждши Бо́га Сло́ва, Его́же, Пречи́стая, моли́, безслове́сныхъ страсте́й на́съ изба́вити, да въ ми́рѣ се́рдцемъ и усты́ воспѣва́емъ Его́ пресвято́е и́мя.

Пѣ́снь 6.

Ирмо́съ: Пожру́ Ти со гла́сомъ хвале́нія, Го́споди, Це́рковь вопіе́тъ Ти́, отъ бѣсо́вскія кро́ве очи́щшися, ра́ди ми́лости отъ ре́бръ Твои́хъ исте́кшею кро́вію.

Ища́ ми́рнаго приста́нища, преподо́бне о́тче Стефа́не, преходи́лъ еси́ изъ оби́тели свята́го Луки́ въ Мора́чcкую оби́тель, идѣ́же прія́лъ еси́ постриже́ніе, затѣ́мъ и рукоположе́ніе. Оба́че, не имѣ́я здѣ́ поко́я отъ ага́рянъ, преше́лъ еси́ въ пеще́ру Терма́нскую, я́же въ пле́мени Ро́вачстѣмъ.

Всели́вся здѣ́, обходи́лъ еси́ вся́ селе́нія благочести́выхъ люде́й Пи́перскія о́бласти, уча́ всѣ́хъ вѣ́рѣ и благоче́стію.

Возлюби́въ лю́ди сія́ и мѣ́сто, яви́лся еси́, о́тче, свои́мъ духо́внымъ ча́домъ, те́плое жела́ніе свое́, имѣ́ти здѣ́ себѣ́ ке́ллію, лю́ди же и це́рковь. Еже бы́сть отъ люде́й съ любо́вію испо́лнено.

Богоро́диченъ: Твою́ по́мощь да́ждь ми́, и изба́ви мя́ отъ бѣ́дъ, и скорбе́й, и прегрѣше́ній мои́хъ, Яже ро́ждши всѣ́хъ Избавле́ніе.

Конда́къ, гла́съ 7:

Пріиди́те вси́ правосла́вія пито́мцы, въ Скенде́ріи живу́щіи наро́ды, въ си́хъ временѣ́хъ послѣ́днихъ, свѣти́ло вѣ́ры показа́вшаго, сего́ преподо́бнаго Стефа́на, восхва́лимъ Христа́ Бо́га на́шего, къ Нему́же вопіе́мъ: изба́ви на́съ отъ вра́гъ вѣ́ры на́шея, да въ ми́рѣ воспѣва́емъ: Аллилу́ія.

Икосъ:

Отъ благочести́выхъ роди́телей благопло́дный пло́дъ яви́лся еси́, о́тче Стефа́не, Христо́вы за́повѣди измла́да возлюби́лъ еси́, удаля́яся мíра сего́ наслажде́нія: посто́мъ, бдѣ́ніемъ и моли́твами немо́лчная славосло́вія Пресвятѣ́й Тро́ицѣ возноси́лъ еси́ о наро́дѣ свое́мъ многострада́льнѣмъ. Сего́ ра́ди и мы́, велича́юще Пресвяту́ю Тро́ицу — Бо́га на́шего, вопіе́мъ ти́: ра́дуйся, а́нгеле земны́й и человѣ́че небе́сный, а́нгелы удиви́вый чистото́ю житія́ твоего́, и человѣ́ки научи́вый благоугожда́ти Бо́гу; ра́дуйся, свѣти́льниче по́лный Боже́ственныя благода́ти, сія́я чудесы́ и си́лы озаря́я души́ человѣ́ческія; ра́дуйся, при́сный на́шъ моли́твенниче о душа́хъ на́шихъ ко Го́споду [и] засту́пниче, мо́лиши бо ся непреста́нно о всѣ́хъ на́съ, бли́жнихъ свои́хъ.

Пѣ́снь 7.

Ирмо́съ: Юноши три́ въ Вавило́нѣ, велѣ́ніе мучи́телево на бу́йство прело́жше, посредѣ́ пла́мене вопія́ху: благослове́нъ еси́, Го́споди, Бо́же оте́цъ на́шихъ.

Якоже Ло́тъ дре́вле Содо́ма избѣже́, та́ко и ты́, преподо́бне, оста́вилъ еси́ свое́ родно́е мѣ́сто, ища́ приста́нища ми́рнаго, вездѣ́ вопія́: благослове́нъ еси́, Го́споди, Бо́же оте́цъ на́шихъ.

Си́лою Христо́вою вооружи́вся, преподо́бне, стра́шенъ яви́лся еси́ бѣсо́мъ и враго́мъ непоро́чныя вѣ́ры на́шея, взе́мъ же кре́стъ сво́й, послѣ́довалъ еси́ Христу́, вопія́ немо́лчно: благослове́нъ еси́, Го́споди, Бо́же оте́цъ на́шихъ.

Храня́ще и́стинное правовѣ́ріе по́слѣ ко́совскаго пораже́нія, хра́брый наро́дъ се́рбскій въ Че́рнѣй Горѣ́, возра́довася, егда́ прíиде въ Пи́перахъ преподо́бный, ему́же воздвиго́ша ке́ллію и хра́мъ, идѣ́же ку́пно велича́ху Бо́га, зову́ще: благослове́нъ еси́, Го́споди, Бо́же оте́цъ на́шихъ.

Богоро́диченъ: Благослове́нъ вои́стинну Пло́дъ пречи́стаго чре́ва Твоего́, Его́же славосло́вятъ небе́сныя си́лы и преподо́бныхъ собо́ры восхваля́ютъ, Изба́вльшаго на́съ дре́внія кля́твы, благослове́нная Богома́ти.

Пѣ́снь 8.

Ирмо́съ: Вся́ дѣла́ Бо́жія и вся́ тва́рь, благослови́те Го́спода, я́ко человѣ́комъ отъ земли́ возсія́ Свѣ́тъ, и вселе́нную всю́ просвѣти́, и жи́знь вѣ́чную мíру дарова́, по́йте, лю́діе, и превозноси́те Его́ во вѣ́ки.

Издѣ́тска потща́лся еси́, преподо́бне Стефа́не, науче́нъ роди́тельми, свою́ со́вѣсть, и се́рдце и ду́шу предста́вити Го́споду, сего́ ра́ди и Христо́съ тя́ чудесы́ прославля́етъ. Тѣ́мъ и вопіе́ши: Го́спода по́йте и превозноси́те во вся́ вѣ́ки.

Оби́ліемъ благода́ти и одожде́ніемъ слове́съ твои́хъ, бли́жнія лю́ди своя́ напои́лъ еси́, и си́мъ мно́гъ пло́дъ Влады́цѣ Христу́ возрасти́лъ еси́, богому́дре.

Яко а́нгела тя́ вѣ́мы, зане́ ангелоподо́бно на земли́ пожи́лъ еси́, чистоту́ души́ и тѣ́ла соблю́лъ еси́, ны́нѣ же, о́тче Стефа́не, водворя́ешися душе́ю та́мо, идѣ́же ничто́же скве́рно вхо́дитъ, на земли́ же нетлѣ́ннымъ свои́мъ тѣ́ломъ [пребыва́еши] и, съ вѣ́рными свои́ми людми́, пое́ши немо́лчную пѣ́снь Бо́гу, Препѣ́тому и Превозноси́мому во вѣ́ки.

Богоро́диченъ: Ангельское цѣлова́ніе прино́симъ Ти́ съ любо́вію, Богоро́дице Пречи́стая: ра́дуйся, Благода́тная, Госпо́дь съ Тобо́ю. Ты́ же ра́дости сподо́би на́съ, по до́лгу ублажа́ющія Тя́ и ро́ждшагося отъ Тебе́ Го́спода, пою́щія и превознося́щія во вѣ́ки.

Пѣ́снь 9.

Ирмо́съ: Ка́мень нерукосѣ́чный отъ несѣко́мыя горы́, Тебе́, Дѣ́во, краеуго́льный отсѣче́ся — Христо́съ, совокупи́вый разстоя́щаяся естества́. Тѣ́мъ, веселя́щеся, Тя́, Богоро́дице, велича́емъ.

Чу́ждъ бы́лъ еси́ превозноше́нія тщесла́внаго, [въ] смире́ніи же глубо́цѣмъ житіе́ свое́ препроводи́лъ еси́, всѣ́мъ окружа́ющимъ ты́ бы́лъ еси́ о́бразъ смире́нія и терпѣ́нія, и́хже науча́лъ еси́ бѣжа́ти душегу́бныя горды́ни и велича́ти Христа́ Жизнода́вца, богоизбра́нниче Стефа́не.

Побѣ́дное одоле́ніе ро́ду на́шему, на сопроти́вныя да́руй моли́твами твои́ми, Стефа́не преподо́бне, Це́ркви же единомы́сліе устро́й, во е́же бы вси́ вѣ́рніи лю́діе спасе́ніе улучи́ли.

Отъ недосто́ныхъ мои́хъ усте́нъ приноси́мое ти́ ма́лое, отъ усе́рдія, хвале́ніе, пріими́, богоизбра́нниче о́тче Стефа́не, и огня́ вѣ́чнаго изба́витися ми́, молю́ся, я́ко да честну́ю па́мять твою́ при́сно воспѣва́ю.

Богоро́диченъ: Безсѣ́менно ро́ждшая пло́тію Ѵпоста́сное Сло́во Пребезнача́льнаго Отца́, моли́ся Ему́, Богоро́дице Всепѣ́тая, спасти́ ду́ши пою́щихъ Тя́.

Свѣти́ленъ:

Посто́мъ тече́ніе свое́ соверши́въ, яви́лся еси́ украше́ніе добродѣ́тельми, сла́ва Це́ркве, и ра́дость своего́, вѣ́рнаго Бо́гу, наро́да се́рбскаго, и́же тя́ стяжа́ моли́твеника, сего́ ра́ди, преподо́бне о́тче, помина́й чту́щія честну́ю па́мять твою́. [Два́жды.]

Сла́ва, и ны́нѣ, пра́здника или́ богоро́диченъ:

Предста́тельницу Тя́, Пресвята́я Дѣ́во, мы́, грѣ́шніи, иму́ще, мо́лимся Ти́: не забу́ди Твоя́ рабы́ ма́терними Твои́ми моли́твами, у Сы́на Твоего́ и Бо́га на́шего, дарова́ти всѣ́мъ на́мъ ве́лію ми́лость.

На хвали́техъ стихи́ры на 4, гла́съ 5:

Дне́сь возсія́* пра́зднственная твоя́ па́мять,* преподо́бне Стефа́не,* блиста́ющи свѣ́томъ* твои́хъ добродѣ́телей,* и озаря́ющи вѣ́рныя* чудесы́ спаси́тельными,* сего́ ра́ди ублажа́юще тя́,* велича́емъ Живонача́льную Тро́ицу,* да́вшую на́мъ и отъ на́шего ро́да* Себѣ́ уго́дника.

Благопрія́тна лоза́* виногра́да Христо́ва бы́лъ еси́,* о́тче Стефа́не,* и храни́тель чистоты́,* е́юже возымѣ́лъ еси́* дерзнове́ніе ви́дѣти Бо́га,* Иже вся́ вѣ́рныя лю́ди* уго́дниками утѣша́етъ и весели́тъ добро́тою,* сего́ ра́ди, иму́ще тя́ моли́твенника,* мо́лимъ ти ся:* моли́ Христа́ Бо́га,* да спасе́тъ ду́ши на́ша.

Прилѣжа́я моле́нію* исполне́ніемъ пра́вилъ,* та́кожде и воздержа́нію,* о́тче преподо́бне,* змíя льсти́ваго,* сле́зными пото́ки умертви́лъ еси́,* Бо́гу же угоди́лъ еси́.* Сего́ ра́ди украси́ тя* небе́сными дарова́ніи* Госпо́дь Человѣколю́бецъ,* Спа́съ ду́шъ на́шихъ.

Ра́дуйся Стефа́не,* и́ноковъ пра́вило,* преподо́бныхъ красото́,* Боже́ственныхъ чуде́съ соверши́телю,* и́миже озаря́еши* твое́ земно́е оте́чество,* и си́ми [1] утвержда́яй на́съ* въ правосла́внѣй вѣ́рѣ,* честну́ю па́мять твою́ соверша́ющихъ,* пода́ждь же да́ры цѣле́бныя* коему́ждо по потре́бѣ,* и моли́ Христа́ Бо́га,* дарова́ти на́мъ ве́лію ми́лость.

Сла́ва, гла́съ 6:

Во все́й Че́рнѣй Горѣ́, въ ве́сѣхъ и гра́дѣхъ, и въ окре́стныхъ страна́хъ, изы́де вѣща́ніе чуде́съ твои́хъ, преподо́бне о́тче Стефа́не. Тебе́ ра́ди увѣ́дѣша лю́діе, я́ко е́сть Збо́рная Гла́вица це́рковь и ке́ллія Пи́перская, сего́ ра́ди и мы́, соше́дшеся при ра́цѣ моще́й твои́хъ, съ любо́вію соверша́емъ святу́ю па́мять твою́, и уми́льно ти́ глаго́лемъ: моли́ся ко Го́споду, да спасе́тъ всѣ́хъ на́съ, и да́руетъ всему́ наро́ду се́рбскому, побѣ́ды на сопроти́вныя, и душа́мъ на́шимъ ве́лію ми́лость.

И ны́нѣ, пра́здника или́ богоро́диченъ, гласъ 5:

Блажи́мъ Тя́, Богоро́дице Дѣ́во, и сла́вимъ Тя́, вѣ́рніи, по до́лгу, гра́дъ непоколеби́мый, стѣ́ну необори́мую, тве́рдую предста́тельницу и прибѣ́жище ду́шъ на́шихъ.

Славосло́віе вели́кое. Ектеніи́ и отпу́стъ.

 

НА ЛИТУРГІИ,

Блаже́нна пра́здника, пѣ́снь рядова́я и преподо́бнаго пѣ́снь 6-я, на 4. Проки́менъ, гла́съ 7: Честна́ предъ Го́сподемъ* сме́рть преподо́бныхъ Его́. Сти́хъ: Что́ возда́мъ Го́сподеви о всѣ́хъ, я́же воздаде́ ми? Апо́столъ къ Гала́томъ, зача́ло 213. Аллилуія, гласъ 6: Блаже́нъ му́жъ, боя́йся Го́спода, въ за́повѣдехъ Его́ восхо́щетъ зѣло́. Сти́хъ: Си́льно на земли́ бу́детъ сѣ́мя его́. Ева́нгеліе Луки́, зача́ло 24. Прича́стенъ: Въ па́мять вѣ́чную бу́детъ пра́ведникъ, [отъ слу́ха зла́ не убои́тся.]

Примѣчаніе:
[1] Въ текстѣ «сили» (опечатка?).

Источникъ: Србљак. — Београд: Издаjе Свети Архиjереjски Синод Српске Православне Цркве, 1986. — С. 378-387.