Преподобни Стефан Пиперски Преподобни Стефан Пиперски

Архиварник IV

Име: ARHIVARNIK 4 emisija PROSLAVA SVETOG STEFANA PIPERSKOG 1988. g.; Опис: Преподобни Стефан Пиперски Преподобни Стефан Пиперски Тип: audio/mpeg

У серијалу Архиварник, емитујемо аудио и видео снимке, са литургијских, богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже.

У четврој емисији серијала Архиварник, поводом празника Преподобног Стефана Пиперског доносимо снимак са прославе светитеља, прије тридесет година, 2. јуна 1988. године.

 

Преподобни Стефан Пиперски Преподобни Стефан ПиперскиЛитургију је служио тадашњи епископ банатски г. Амфилохије са свештенством и свештеномонаштвом митрополије црногорско-приморске.

У прилогу ће те чути бесједу у току литургије владике банатског г. Амфилохија.
У другом дијелу емисије емитујемо снимак поздрава, поводом празника и владици Амфилохију, на свечаном ручку, које су изговорили: гуслар Милован Томовић, професор Павићевића и господин Таушан из Херцеговине.

Владику Амфилохија је у име свештенства поздравио протојереј Момчило Кривокапић парох которски.

На крају прилога чућете и поздрав и благослов Владике Амфилохија на крају свечаног ручка.

Уредник серијала Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре.

 

ПРИЛОГ СВЕШТЕНОЈ ИСТОРИЈИ МАНАСТИРА СВЕТА ЋЕЛИЈА ПИПЕРСКА

Светостефански сабор у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Светој Ћелији Пиперској, траје ево скоро ће бити триста година, од када су 1704. године, извађене из гроба нетљене мошти Преподобног Стефана Пиперског и Жупског Чудотворца и пренијете у цркву, гдје свједоче силу васкрсења српског народа у Пиперима и цијелој Црној Гори. Својим доласком у пиперски крај око 1660. године, из Манастира Мораче и Роваца, Преподобни Стефан, освештава ово мјесто, привлачећи многе сопственим примјером да крену његовим светим путем.

Свети Стефан Пиперски и Жупски је нешто млађи савременик Светога Василија Острошког и његов сатрудник у борби за слободу, за чување завјета слободе и за чување завјета вјере православне. Њих двојица, два света духовна брата, која чувају и бдију над српским и православним народом у Црној Гори, опомињући га кроз времена у указујући му пут куда треба да иде и како да живе по Богу.

Тридесетогодишњи подвиг Светог Стефана Пиперског, уграђен је у ову Богородичину светињу, који је донио дивне благословене плодове, и чији најљепши плодови се из дана и дан показују као најскупоцјенији дарови српском роду. Богородичин манастир са моштима Преподобног Стефана, носећи крст свог народа кроз времена, страдао је и васкрсавао. Никада српском народу није било лако, ни под пестогодишњим турским јармом, али ни под јармом безбожне комунистичке и антицрквене идеологије. Ни у таквим околностима светостефански сабор око Свете Ћелије Пиперске није престајао, нити је оно мало стадо заборављало на свог заштитника и молитвеника, већ је долазио на ово свето мјесто, како би примило Хљеб Живота и напојило се са извора воде живе. Монаси који су живели у манастиру, трудили су се како су знали и умјели да сачувају ову светињу. А светиња је чувала и њих. Средином осамдесетих година у ову, тада веома запуштену светињу, долази блаженог спомена отац Лазар Аџић, доносећи у њу нови квасац духовног живота. Труди се и обнавља прво манастирске конаке и сређује манастирско имање, али што је најважније од свега, тада окупља велики број младих људи који су завољели монашки призив, и по благослову Цркве, манастир постаје женски. Поред духовне обнове, из овог манастира креће и обнова црквеног издаваштва у Црној Гори. Поменимо само да је поводом прославе 600 година од Косовске битке, отац Лазар са сарадницима припремио књигу „Косово земља живих“, као и неколико других духовних књига које су превођене са руског и грчког језика, и које су за то вријеме биле веома значајне, јер су у њима млади могли наћи „духовно благо којим се небо купује“ на овим просторима. Издавачка дјелатност манастира настављена је и до сада је сестринство издало и приредило двадесетак књига. Поред духовне литературе, у то вријеме, као најважније вјерни су у манастиру могли видјети духовну и физичку обнову. Они, који су били жељни духовних сабрања и литургијског живота, са радошћу су долазили на литургије у ову светињу, посебно ишчекујући празник Светог Стефана Пиперског.
Једна од значајнијих прослава Преподобног Стефана Пиперског, која је по многима била квасац свеукупне духовне обнове Цркве у Црној Гори, догодила се 2. јуна 1988. године. По благослову старог Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, свету архијерејску литургију, у манастиру Ћелија Пиперска, служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски г др. Амфилохије Радовић, уз саслужење свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа. Између оних који су служили са владиком Амфилохијем тога дана били су: игуман манастира Острог архимандрит Серафим Кашић, тадашњи игуман манастира Ћелија Пиперска отац Лазар Аџић, протојереј Момчило Кривокапић, парох которски, свештеник Драган Митровић, парох подгорички, и други. Сабрало се и мноштво народа, посебно младих, из разних крајева Црне Горе, Србије, па и Херцеговине, а понеко и из иностранства, желећи да учествује у панигиру посвећеном дивном угоднику Божијем.

У току литугије се сабранима обратио владика Амфилохије, истакавши значај и величину Светог Стефана Пиперског, указавши притом на основне истине вјере и о потреби утољавања духовне глади и жеђи, која је у том времену посебно била у Црној Гори.

„Оче, дајте ми још нафоре,
гладна ми је душа светиње!“

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Служећи свету литургију на Свете Духове, пре неки дан, и делећи нафору народу у саборном храму у Вршцу, приступила је за нафору и једна проста сељанка, Банаћанка, из неког из оближњих села, и кад сам јој дао нафору онда је она замолила: „Оче, дајте ми још нафоре, гладна ми је душа светиње!“. И дао сам јој пуну руку нафоре, и она је сва срећна и озарена кренула по храму да цјелива ликове, Христов лик, лик Мајке Божије и лик светитеља Божијих.

Чувши те речи од те просте сељанке, дубоко сам се потресао, јер је она изразила тим једноставним речима, сву истину нашег људског живота, и првенствено истину нашег хришћанског живота. На глади и жеђи за светињом заснован је људски живот. Оно људско биће, које изгуби ту глад и изгуби жеђ за светињом, то људско биће неминовно се полако и сигурно дегенерише и престаје бити човјек. Човјек је по томе човјек што је жедан светиње. Кад се та жеђ угаси онда човек престаје бити човек.

Гледајући вас, данас овде, сабране у овој светињи Божјој, ја сам се сетио речи те просте сељанке из Баната и осетио да су и ваше душе гладне светиње. Иначе, како другачије објаснити ваш долазак овде у ову пустињу, из разних крајева, из околине Ћелије Пиперске, и много даље до Бачке и Баната и Србије и Ерцеговине видим овде присутних. Чак и из Немачке видим овде, стигле душе гладне и жедне светиње. И добро су дошле на ово свето место, јер заиста ако има неко место под капом небеском на коме је засијала светиња и кроз које је обасјала светиња, на коме почива светиња, и које је осветила Светиња Божија, онда је то ово место звано Света Ћелија Пиперска. Јер овде је живео свети човек Божији, живео и подвизавао се светитељ Божији, Свети отац наш Стефан Пиперски. И он је био један од нас, пре нас, био гладан и жедан светиње. И цео његов живот од детињства до упокојења у Господу, је сведочење те његове велике и дубоке глади и жеђи за светињом. А нису лака времена његова била. Тешка и тегобна времена, као што сведочи један запис о њему и његовом животу кратак, али потресан, каже, ратовао је и борио се и био нападан и од Агарјана и од Латина, од две велике силе и две велике немани које су вековима покушавале да прогутају, да униште, да оскрнаве и да обесвете светињу Божију, и истину Божију да угасе. И Свети Стефан Пиперски, некадашњи морачки сабрат и игуман, подвижник ровачки, и данас постоји у Ровцима ћелиште де се он подвизавао на голом камену и ту на камену призивао благодат Божију и светињу Божију да га обасја, да га очисти, да га просвети и да га освети, и онда гоњен невољама дошао је овде у ову пустињу, и данас је пустиња, каква ли је тек била пре двеста триста година? Дошао је овде, и ту на овој стени он је вапио пред лицем Господњим и за себе и своје спасење, вапио је за спасење народа који му је Бог био поверио. Око њега су се окупљали сви виђени изабрани људи овога краја, и ту поред њега и они распламсавали у свом срцу ту жеђ за светињом, правдољубивост и труд да се изборе за правду Божију, да очувају своје светиње, своје домове и своје храмове. И ту на овом месту он је истрајао, претрпео до краја и зато му је и крај био блажен и остао. Зато је и ово место освећено његовим светим стопама, његовим сузама, његовим подвизима, његовим молитвама и његовим трудовима, било освећено и остало посвећено и освећено његовим сталним благодатним присуством преко његовим светих моштију.

Ево ту поред нас, светитељ Божији говори данас јаче него икада раније. Говоре његове свете мошти јаче од било ког и најдаровитијег проповедника на овој земљи. То и јесте тајна светиње, јер када се светиња Божија дотакне мртвих костију људских, онда мртве кости постају нераспадљиве и постају чудотворне и свете и светодајне. Ево живог сведока поред нас. А ту у близини други сведок њему сличан, Свети Василије Острошки Чудотворац, његов брат и вечни сабрат, који је такође за светињом чезнуо и Бог га обдарио светињом. И он нас обдарује ето, више од тристотине година том светињом Божјом. И трећи сведок, Свети Петар Цетињски, који је такође ту светињу низвео са небеса на земљу, и увео је у своје кости, и његове кости светле и зраче и проповедају ту светињу много јаче од свих нас, и много јаче од свих проповедника, ма колико нас било.
Један други велики светитељ Божији, Свети Теодор Студит, у древним временима говорио је, и с правом је говорио, и велику истину је изговорио. Каже он: „Блажен је онај човек који се подвизава и који се труди и који врши правду Божију“. Па онда додаје „три пут је блажен онај човек који претрпи до краја, који поднесе страдање и патње и гоњења и муке за правду Божију и за истину Божију“.Још додаје светитељ Божији, Боговидац Теодор Студит, отац многих душа и препородитељ од осмог-деветог века па до данас и каже: „а свеблажен је онај који огањ своје љубави према весташственим стварима, према пролазним стварима, који тај огањ преобрази у огањ вечни, у огањ жеђи за вечним, у огањ љубави према Богу и према светињи Божијој, тај не само да је блажен и не само да је три пута блажен, него је свеблажен, јер тај је нашао прави и истински пут и тај је пронашао истински циљ свога живота“. Такав је био и Свети Стефан Пиперски Чудотворац. Зато сте блажени и ви, драга браћо и сестре, што сте данас дошли овде гладни и жедни светиње и светости. И дошли сте на право место. Нека би Господ све нас који смо дошли данас овде да прославимо светитеља Божијег, а кроз њега и преко њега да прославимо дародавца сваке светиње и сваке истине. Нека би Господ његовим молитвама свима вама, и свима нама подарио од те светиње и испунио њоме да би се и ми просветили и осветили, да би обновили у себи људски лик који је боголик, да би обновили своје срце и свој ум, да би кроз нас светиња заблистала, да би се светлила светлост наша пред људима, и да би људи гледајући ту светињу у нама, и наша добра дела која светле, да би прослављали Оца нашег који је на небесима.

Свако време оно је имало потребу за светитељима Божијим,а ниједно време није било толико обесвећено, и није толико била обесвећена светост и светиња као што је то у нашем времену. Као да је човек нашег времена заборавио наше божанско достојанство и свео искру божанствену, како каже један од оних који су на овим просторима чезнули за светињом, владика Његош, Петар II Петровић Његош, митрополит црногорски. И ту светињу Божију, ту искру божанствену уселили су је у „скотско мртвило“ и почели да се клањају наместо светињи, наместо искри божанственој неугасивој, и неугасивом људском достојанству, да се клањају том и таквом скотском мртвилу, да њега прогласе за свога Бога и свога Господа, да обесвећеност прогласе за највећу светињу. Да нечистоту прогласе за најузвишеније нешто што је достојно човека и да тиме понизе чистоту, да бестидност прогласе као врхунац људског достојанства и живљења и тиме погазе стид у коме је, с правом то говори савремени велики писац и режисер Тарковски, у коме је једино спасење свакога па и модернога света. Када нестане стида из људских срдаца, онда завлада бестидност, а тамо где завлада бестидност онда завлада животињство, а тамо где животињство завлада, ту више човека нема. Стид и светиња, то је оно чиме су били богати крајеви ови од памтивека. Без стида и светиње нема опстанка ни овом крају ни ниједном крају. И данас ми овде сабрани, ми тражимо од Бога да Он обнови у нама стид, и преко стида чистоту, а преко чистоте да обнови у нама светињу, вечну светињу, непролазну светињу, ону светињу која нам се дарује у Телу и Крви Христовој. То је та светиња која је сишла са небеса и коју ми призивамо призивајући Духа Светога, а коју нам је Бог оставио преко Тела свог и Крви своје, да нас просвећује и освећује и није нас лишио те светиње. Да би нас сачувао, да би нас просветио и осветио, обесмртио, овековечио и да би од нас пролазних бића, створио непролазна вечна бића. Да би нам открио преко светиње наше вечно призвање.

Нека је благословен Господ наш који је диван у светима својим, нека је благословен Господ који нам је подарио светитеље, чуваре те светиње и нека би Господ, благословени и дивни у светима својим и нас обновио стидом својим и светињом својом, а преко нас и свет у коме живимо. Нека би истина Божија обасјала свако људско срце и испунила љубав Божија, неугасива, вечна сваку људску душу, да сви познамо да смо деца једнога, вечнога непролазнога Оца, и да је наше призвање вечно призвање, призвање за непролазно Царство Небеско, царство Оца и Сина и Духа Светога, дивнога у светима својим, дародавца сваке светиње, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.

Потом је услиједила и трпеза љубави, на којој су драгог госта, владику из равног Баната, поздравили Милован Томовић, професор Павићевић, у име дичне Херцеговине Божидар Таушан, а у име свештенства прота Момчило Кривокапић.

„Дошао нам је преосвештени владика,
и нас је оживио и морално и душевно.“

Бираним ријечима Милован Томовић је поздравио владику Амфилохија и између осталог је казао:„….Драги владика, добро сте дошли у овај манастир, у ову велику пиперску светињу, коју су нападали многи наши непријатељи, али јој ништа нијесу могли, јер је под заштитом Бога и Богородице и Светога Стевана Пиперскога. Ни спушки капетани, ни никшићки Турци. Он, светитељ ју је подигао с помоћи Бога, као мученик велики, који је дошао из манастира морачкога га је радио и патио од свега по Роваца. Направио га је за скупљање српскога народа и за Православну Христову вјеру. До дан данас, ту су купљени људи и јунаци Срби. И држали су оно српско. Дошло је вријеме у двадесетом вијеку, као што знамо сви, овде устала ала на Србина мученика да га рашчупа као мртву лешину. Не само то сигурно војнички, него и политички, и Рим и Берлин и Лондон, послали су јереси, адвентисте, суботаре, онда баптисте, некаква измишљења, некакву фукару к њима да прилазе, наши писмени тобош људи, нажалост инжињери, професори, лудаци и поган. Зашто ти људи нијесу пошли у Албанију, али у велики народ неђе, ка у Кину, но како те направит зло, да разједине српски народ. Друго и војнички да нам узимају пушку, да нам узимају крст, а ко је то мога да им организује, како могу да раздијеле Христа, та поган и та фукара?! То треба ћерат тољагом што смета нашему народу. То су једни гријеси.

Данас, дошао нам је преосвештени Владика и нас је оживио и морално и душевно. Али, то није чуда, он је имао оклен поникнут. Он је унук великога Мине Радулова па Хајдук Вељка, па онда великога хероја Мојковачке битке Радована Радовића прослављенога бригадира, па Патријарха Дожића. Ту су се људи рађали који су водили српство, као ови владика. Он је њихов наследник. Ми гледамо у њега да ни буде срећан. Он је свуј срећан, и у Банату, и тамо су Срби и тамо је народ наш, али да се обрадујемо данас, ја сам се обрадовао а и ви сви, те смо ову преосвећену високу личност, школованога и једног великог господин владику виђели да посјети ово сиромашака и да нас охрабри. Нека нам живи вјечито, да Бог да, да буде срећан ђе гој био. Хвала свима, хвала вама православци, фала нама хришћани који смо похитали с љубављу да се помолимо Богу, да пољубимо руку владци и свештеницима… Дако поругани олтар језичества и на милост окрене, што је река Његош. Да, нам Бог, и отуд са сјевера, из даљине. Живјели моји мили и живио нам велики свети владико!“

„Добро дошли свијетли владико, у овај крај гдје је увијек пламтјела искра слободе, и гдје су се јуначке пјесме са струна гусала, често смењивале циком убојних џефердара и звекетом ханџара, у вјековној борби за очувањем нераскидивог тројства, вјере, слободе и отечества.“

Евоцирајући успомене на јуначко племе пиперско, и српски народ кроз историју, професор Павићевић се такође обратио владици и присутнима и рекао:

„Браћо и сестре, дозволите ми да нашем еминентном госту Његовом Преосвештенству Епископу банатском господину Амфилохију Радовићу, упутимо наше топле и братске поздраве и нашу непоколебљиву вјерност и оданост православљу и Српској православној цркви. Ваше Преосвештенство, желимо вам срећан долазак у овај крај Црне Горе, у племе Пипера, које је кроз вјекове Црној Гори, српству и југословенству давало знамените личности, као што су Божидар Вуковић, сердар Јанко Пилетић, Војвода Мијајло Вучинић и други знаменити пиперски синови. Добро дошли у овај крај гдје је увијек пламтјела искра слободе, и гдје су се јуначке пјесме са струна гусала, често смењивале циком убојних џефердара, и звекетом оштрих ханџара у вјековној борби за очувањем нераскидивог тројства, вјере, слободе и отечества. И дај Боже да убрзо Црква и држава буду двије сестре. Исто тако, да вам зажелимо да у добром здрављу доживите још много и много срећних година и радосних дана, као што је и овај данашњи а на добробит Српске православне цркве, чија су велика дјела имала своје дубоке коријене у бројним судбоносним историјским збивањима вјековним народним тежњама и идеалима. Јер кроз петстоогодишње ропство српскога народа под Турцима, Српска равославна црква је бројним генерацијама нашијех предака уливала вјеру и наду у слободу, духовно их кријепила и челичила за велика дјела. А српске цркве и српски манастири, били су светионици те слободе и расадници просвете и културе српскога народа. И као такви, они су вјечити свједоци некадашње славе, величине и моћи, данас тешким ранама раскомаданог и на крст разапетог Српства. Јер са Косова, са тужног Лазаревог Косова, у нашим душама свакодневно болно и потресно одјекују вапаји тамошње наше браће, који вапију за људском правдом, за људским слободама, за људским достојанством, за слободним живљењем на прадједовским огњиштима. А албанским сепаратистима и националистима који насрћу на њихове животе, на њихову част, на њихову имовину поручујемо, нека не забораве да Југославија није стварана у салонима дипломатским путем, већ огњем и мачем, крвљу и костима најбољих њених синова. Зато им громогласно узвикујемо, себи руке, себи руке од земље хероја, јер у противном дух тих хероја који живи у срцима нашега народа букнуће страшним пожаром и пред собом уништавати све оно што је супротно идеалима за које су пали и многе генерације животе своје жртвовали.

Драга браћо, будући да је 1988. година, јубиларна година седамдесетогодишњице пробоја Солунског фронта, а будући да је Српска православна црква духовно припремила и за велика дјела очеличила ту мученичку српску генерацију, дозволите ми да у кратким потезима евоцирам на оне дане у које је та генерација дјеловала и корачала путем патње и страдања, славе и побједа, тежећи ка једном великом и узвишеном циљу, ослобођењу и уједињењу свих Јужних Словена. Наиме, несносно стање сународника у европској отоманској империји присилила је ондашње хришћанске државе на Балкану, Црну Гору, Србију, Бугарску и Грчку да се удруже у циљу ослобођења једнокрвне браће којима пријећаше потпуно истребљење. И оно, чега се Абдул Хамид плашио и што је успијевао да отклони вјештим дипломатским интригама, остварило се. У првој половини 1912. године потписани су уговори о савезу и пријатељству између поменутих балканских држава ткз. Балкански савез, а ускоро затим буде објављен и рат Отоманској империји. Бројна крвава разбојишта на црногорском фронту, као што су на Дечићу, Бардањолту, Врбици, Скадру, и друга на србијанском фронту, претходила су величанственој Кумановској побједи, којом је био задан одлучан ударац Отоманској империји. Косово је било освећено и ударен камен темељац великој епопеји ослобођења и уједињења свих Јужних Словена. И док су крваве ране из тога рата још крвавиле, вјероломна Бугарска, дотадашњи савезник, мучки и изненада напада србијанску војску, која уз помоћ црногорских хероја, Брегалничком битком и тај рат успјешно окончава. И никако, никако се не могу сложити са мишљењем Социјалистичког Савеза Македоније, који је публиковао да су ти ратови били освајачки ратови. Не, то су били ослободилачки ратови, а не освајачки! Величанствени дани побједоносних Балканских ратова наелектрисали су срца свих Југословена. Сви су они свјетлих очију и устрепталих душа дубоко осјећали да ће хероји са Скадра, Куманова и Брегалнице, бити осветници Косова и који ће ускоро закуцати на врата труле Хабзбуршке империје. Нада и вјера у скоро ослобођење и уједињење биле су пробуђене и постале су циљ живота најбољих синова. Аустроугарска, која је будним очима пратила то одушевљење Срба и Југословена у својим границама, увидјела је историјску мисију, препорођене Србије и Црне Горе. Зато је и тражила и најмањи повод који би довео до рата са њима, да би их уништила још прије него што би се опоравили од два ранија, тешко издржана рата. Али, узалуд је био страх старе империје. Узалуд је био онај злокобни бијес који се спремао да се излије на питоме долине и поносна брда и планине нашега народа. Узалуд су били кундаци и бајонети, затвори и вјешала која су се у име Хабсбуршке правде била немилосрдно наднијела над судбином невиног српског народа, чији је смртни гријех био у његовом вапају за слободом. Јер, искра једном пробуђена, разбуктала се страшним пожаром и није се могла угасити, све дотле док на ломачи није сагорела трула тјелесина вјештачке творевине, одржаване против воље свих народа који су је сачињавали. И сарајевски атентат, који је дошао као последица пробуђене народне свијести и жељом за слободом „добро“ је дошао Аустроугарској да оставри своје намјере. Настаје крвави европски а затим и велики свјетски рат. Послије бројних крвавих разбојишта на црногорском фронту, као што је онај на Калиновику и величанствених побједа србијанске војске на Церу, Јадру, Колубари, кад су проћеране армије које су биле продрле у Западну Србију назад преко Дрине у Босну, Аустроугарска је оформила једну нову много снажнију офанзиву. Аустроугарске трупе, бројно надмоћније и технички опремљеније које су надирале према Мојковцу, имале су за циљ да прекину одступницу србијанској војсци, која је са великим народним збјегом била у повлачењу. Али, захваљујући црногорским херојима под командом Сердара Јанка Вукотића, Мојковачком битком, планови Аустроугара били су осујећени, а србијанској војсци омогућено да се преко снијегом прекривених црногорских и албанских беспућа, пребаци до Јадранског мора, праћена глађу, болестима, великом хладноћом и бројним арнаутским засједама. И када је код Савезника дошло питање, шта ће да се ради са тим живим лешевима, неки савезници су рекли „бескорисно је спашавати живе лешеве“. Међутим, француски ђенерал Франше д’Епере рекао је „Ако је и један српски војник пријешао Албанску голготу жртвоваћу цјелокупну француску флоту да га спасим“. Нека је слава и част и велика захвалност француској нацији. Тако су француски бродови, те српске мученике пребацили на острво Крф ради реорганизације, а затим упутили на Солунски фронт. Сјајне побједе као што су Горничево, Кајмакчалан, и друге, претходиле су величанственој побједи када је био пробијен Солунски фронт.

Ето, тако је стварана Југославија, као што рекох, не у салонима дипломатским путем, већ огњем и мачем најбољих њених синова, и као идеал, нада, жеља, стремљења и пошртвовања бројних генерација.
Јер и сељачка буна под Матијом Губцем у Хрватској и борба српских устаника под вождом Карађорђем, Илинденски устанак македонског народа, вјековна борба црногорског народа за слободу, босанско-херцеговачки устанци и идеја покрета Младе Босне са Гаврилом Принципом, просветитељски рад народних препородитеља Вука и осталих, велика југословенска мисао бесмртног Његоша, све је то сједињено и оживотворено у дјелима те мученичке и славне српске генерације, којој нека је вјечан спомен, хвала и слава! Живјели!“

У име славне дичне Херцеговине, дједовине Светог Саве, сабране на трпези љубави поздравио је Божидар Таушан из Гацка ријечима:….“Пуно сам сретан и задовољан што сам дошао овдје да посјетим овај Христови храм, и нашега оца владику и све наше ктиторе и приложнике. Драга браћо и сестре, пуно вам се захваљујем, пуно сам сретан овде на овоме састанку и сабрању, кад сам доживио да присуствујем овако дивно и лијепо, часно и поштено. Драга браћо и сестре, овде ми је шура о. Лазар Аџић, овде ми је кћерка са оцем владиком из Вршца дошла… Драга браћо и сестре, живјели, желим вам добро здравље и дуг вијек.

„Ова црква ми личи на један свети почетак“ –
Овај манастир и његова обнова ми личи на један велики почетак!

Један од дивних свједока Васкрслог Христа, и учесника у духовном препороду Цркве у Црној Гори, сада блаженопочивши парох которски протојереј Момчило Кривокапић, у име сабраног свештенства и свештеномонаштва, поздравио је Владику Амфилохија, уједно указавши на значај и величину светиње пиперске, рекавши:

„…Нисам ја многе ствари мислио да урадим, па сам моро, што је живот наложио. Није ме нико овластио, као што ме нико није ни звао много да дођем у Црну Гору, па сам дошо. Тако да, није ме овластио ни отац Лазар, нико из ове куће да поздравим Владику. Али, знам сигурно ко ме је овластио, Свети Стефан који је ту, гледа нас све, и слуша, сигурно знам. Јер на овом светом мјесту прије пар година је креснула једна варница, света. Ту се нешто десило, нешто што не може да се зацрта, што кажу „другови“, не може да се испланира, не може да се издоговара. Ту се нешто десило, тако једног тренутка, добри отац Евдоким, и тада не још владика, отац Амфилохије, и сада отац-владика, како он сам инсистира да не ломимо језик око онога преосвећени, служили смо литургију, и ту се нешто десило. Оног дана кад смо освећивали цркву Светог Петра Цетињског на Прчању, отац Амфилохије је тада рекао, можда је он заборавио, али ја нисам „ова црква ми личи на један свети почетак“. Е, ово мјесто овдје је био свети почетак, прави. Свети почетак баш овде из ничега. Онда кад смо се састали можда су била два или три Пипера заједно. Господ ће дати са овог светог мјеста, гдје је овај свети који је ревновао, ја мало прије испричах Владици, нешто сам чуо, можда је то само прича, кажу да је Свети Стефан, оног момента кад је чуо да оће да нас продају Риму, одавде узео штапику, па пошо у Морачу и затекао тадашњег Владику Мардарија Корнећанина који нас је продао; докле штап није сломио о њему није га оставио. Ја тако чуо, и допало ми се много, јер ја сам из Цуца. И кажем, ово свето мјесто, много нама нешто значи, не зна нико од нас зашто и како, али нам нешто много значи. Знамо ми уствари, свети је ту, који нас је скупио, и све нас нешто овде привлачи, што рече владика данас, некаква глад, некаква жеђ. Ето тако, ја бих сад да поздравим и Владику. Ми имамо сада старог, прастарог владику који је већ негде тамо с оне стране, имамо и једног младог владику витеза који се мучи, који се труди, који ради и крчи, као онај кој прти (мисли се на епископа Никанора Богуновића, који је тих година био викарни епископ на испомоћ тадашњем старом митрополиту Данилу Дајковићу). И Бог ће дати једног дана кад све дође на своје мјесто, свима ће бити своје. Ономе ко је онда био, била су таква времена, овај сада који прти, велику ствар ради да би дошло оно што је Господ дао и што ће Господ благословити. А кад дође знаће. Тако данас, ја се надам да дијелим мишљење свих њих, поздрављам владику, ја не могу сад да му кажем, ви, јер смо увијек били на ти. И поздрављам владику Амфилохија. Оног дана када сам ја дошао у Београдску богословију, први који ме је тамо дочекао, то је био студент Ристо Радовић, како ме је прихватио, као што је мој Немања сад, толики сам ја онда био. Прихватио ме је као мало воде на длану, е од тад сеже наше братско познанство, зато не могу да кажем ви. И недај Боже да икад дођемо дотле да морам да говорим ви, то је знак да ћемо неђе бити далеко. Зато, надам се, неће ми нико замјерити, као што ме нико није овластио што сад у име свега народа српскога у Црној Гори, испред свег свештенства поздрављам Владику Амфилохија, нашега, који је дошао ту међу нас. Све су српске владике наше владике, и што рече неко и Банат је српска земља, све је то наше, али нека Бог да оно што ми сви желимо, да сјутра цјеливамо руку Митрополиту црногорско-приморском! Нека Бог да, и нека тако буде! (Амин, амин, амин, достојан, чује се поздрав народни). Нека Бог да оно што је најблагословеније. Али, кажем, дужни смо да поштујемо и оно што су и други прије тога урадили, сви они, посебно оно што ради наш владика Никанор, муку мучи и рат ратује. Треба то поштовати и треба му одати свако поштовање и сваку хвалу. Није њему лако, нека му Бог велики буде у помоћи, није му лако. Владико Амфилохије, нека Бог да, да се увијек у љубави састајемо, нека Бог да, да ове планине поново васкрсну пјесму запјевају! А даће Бог, никад нисмо издали, па ваљда нећемо ни сад. Живјели нам, благословите нас.“

„И док сам био у странствовању по бијелом свијету, себи сам обећавао, не знам откуда то, ако се вратим неки пут поново тамо у своје отачаство, онда прво што ћу да урадим, мора да идем код Светог Стефана Пиперског.“
На трпези братске љубави Владика Амфилохије се захвалио свима, посебно онима, који су припремили да се организује светостефанско сабрање, топло подијелиши са свима своју љубав према Светом Стефану Пиперском, говоривши такође и о жртви и великој улози Светог Василија Острошког Чудотворца и о значају ове светиње:

„Нека је Богу и светитељу хвала, и свима онима који су се потрудили да нас овако дивно данас угосте, како царски ваља и требује. Треба да признам да много волим ову светињу. И не знам, искрен да будем не знам, откуда то тако. То што волим Светог Василија није чудо, тамо сам прошао поред његовог ћивота још кад сам био у утроби материној. Мајка ишла и носила и мене још док ме није била родила, па га зато волим Светог Василија. Али, Светог Стефана Пиперског одкуда волим, није ми то довољно објашњиво. Добро, што га волим од онда откад сам почео да долазим овдје, у реду, али то што сам га заволио прије него што сам ту дошао и прије него што сам и прочитао његово житије, то ми није довољно јасно. И док сам био у странствовању по бијелом свијету, себи сам обећавао, не знам откуда то, ако се вратим неки пут поново тамо у своје отачаство, онда прво што ћу да урадим, мора да идем код Светог Стефана Пиперског. И Бог ме удостојио да се вратим, и ово није први пут да сам овдје, и сваки пут кад дођем увек сам све радоснији. И данас сам посебно радостан, јер видим да ова светиња пиперска, да она рађа и рађала је, очевидно да ће рађати и убудуће дивне и свете плодове. Нема никакве сумње, и то је сигурно и објашњење те моје љубави према Светом Стефану, да је ово велика светиња. А тамо гдје су живјели свети људи, за светост и за Божију благодат која зрачи из њихових светих костију, ту не постоје границе. Они превазилазе границе и мјеста и по благодати постају бескрајни на начин на који је Бог бескрајан и бесконачан, који је њих испунио својом бескрајношћу и бесконочношћу. Зато, ја, и док сам био негде далеко, осјетио сам ту љубав јер је благодат Божија присутна у тим светим моштима дјеловала и много шире од граница које људи постављају између својих насеобина и својих држава и својих народа.

Велика је ово светиња, и мало пре рекох нашем оцу игуману Серафиму, имам утисак, а то данас размишљам, да нам се Свети Василије Острошки мало уморио. Толико много има их оних који му долазе, који траже од њега помоћи, и то не од јуче, него већ триста година, а у ово новије вријеме много више него раније. И око њега дође и много оних који знају шта је светиња, који чезну за светињом, а дођу и они који су незнавени, за које се Богу треба молити да им Бог подари ум и разум и памет. И сама чињеница да су дошли, и то је неко свједочанство, неке њихове безимене туге за светињом. Али кажем, чини ми се Свети Василије се мало уморио, јер је на његова плећа од рата на овамо све пало у Црној Гори. Па он сад каже, дај мало Свети Стефане Пиперски, помогни мало и подијели моју муку и мој бол и моју тегобу, мало понеси и ти на своја плећа! А рачунајући на то да има јак штап Свети Стефан Пиперски. И знајући да је тврд и да је моћан и да може да понесе на своја плећа, понио је много у току ових двије стотине година, и очевидно да он тек сад почиње да носи, и да дјела своје право дјело, и за Пипере и за Зетску долину, Бјелопавлиће, Куче, Братоножиће, Ровчане и Морачане, и све редом, Васојевиће, па онда тамо до ових нахија, Катунске и Пјешивске и Његушке и Ријечке, и колико их све има, и мало шире одатле.

И тако, кажем, радује се моје срце и моја душа, и благодарим и Богу и Светом Стефану Пиперском, и захваљујем и Митрополиту црногорско-приморском Данилу, и младом владици, моћном, ко да је од Ловћена одваљен, Никанору. И Бог и њега послао онакав какав јесте, силан, расан, Богуновић, родом је он негде из ових крајева па је отишао тамо у Далмацију, да би се поново вратио пун снаге и пун честитости. Захваљујем и њима што су благословили и дозволили, да и ја данас дођем овдје заједно са вама, и да их замијеним, пошто је владика стари он је у годинама, а млади владика је отпутовао ових дана за Канаду. Тако да сам веома радостан и срећан, и нека Бог све вас благослови и укријепи и нека светиња, која је једино оправдање ових гора пред Богом и на овом суду и на страшном суду, нека се та светиња умножи у срцима свих ониј који се рађају у овим крајевима и у свијем крајевима, и оније који знају шта је светиња, и оније који су призвани о своме рођењу да познају светињу, да би их светиња очовјечила, обогочовјечила, обожила и обесмртила. Свима њима нека молитвама Преподобног Стефана, Бог подари мирис те светиње Божије, јер без ње, то сам и у цркви говорио, човјек није човјек, народ није народ, вријеме није право вријеме, људи нијесу прави људи. А ови крајеви имају те светиње, и њоме се пред Богом правдају, а имају и много другога, чиме не би могли да се похвале, али она светиња кад се стави на кантар, она претегне, и заједно са њом и чојство и јунаштво. Али, светиња је круна и чојства и јунаштва, јер ви знате оно што је Марко Миљанов говорио, да постоји разлика између јунаштва и чојства. Јунаштво је да браниш себе од других, а чојство је да браниш друге од себе, а светиња Божија, она је и виша и од чојства и од јунаштва. То је да, себе и биће своје принесеш за друге, да себе до последњег атома свога бића жртвујеш за друге. То је врхунац и јунаштва и чојства. Иде, јунаштво, па чојство и светиња.
Е, драги моји, ми смо се овдје, попели до тога врхунскога, да би одавде улазећи у свакидашњи живот, том светињом се освећивали, испуњавали, и да би заблистао Бог и светиња у људским срцима, чега, нека нас удостоји Господ, молитвама свих светих својих, и Преподобног Стефана Пиперског Чудотворца, у вјекове вјекова. Амин. Живјели на многаја љета.“

Окријепивши се духовно тога дана покрај моштију Светог Стефана Пиперског, сви који су били, знали су шта им је чињети. Многи су то потвридили својим животима, та благодат Божија која их је запљуснула и која их је оснажила и укријепила давала је снаге и свештенству, и монаштву и вјернима да преображавају себе, и својим примјером да свједоче лик Божији у себи.

Светиња пиперска је такође наставиле да се обнавља, манастир, који је касније био матица женског монаштва у Црној Гори, подарио је више десетина монахиња нашој цркви, које су својом љубављу и пожртвовањем уграђивале своје од Бога им дате таланте у свеукупни духовни препород рода нашег. Покрај свештеног живота Светог Стефана Пиперског, духовно су стасавале бројне подвижнице Христове љубави, које су потом по послушању Цркве отишле у друге манастире да их запустејеле обнављају, чувају и својим топлим молитвама милују и у њима пале кандила за спас српског рода. До далеке Америке, Калабрије, Србије, Босне поносне, Приморја, преко Жупе Никшићке, и у другим мјестима, духовне ћерке Светог Стефана, сада проносе његову славу, не заборављајући да му се увијек са љубављу радо враћају. Враћају се и оне, али долазе и многи други из стада Христовога, из Јужне и Сјеверне Америке, Аустралије, Свете Горе, Русије…Светиња Светог Стефана Пиперског окупља младе људе жедне и гладне светиње и смисла живота, На литургијским сабрањима око светог ћивота светитељевог видјећете сваке недеље и празника, Богородичину цркву пуну дјеце, која се радују, и која узрастају на врлинској љествици васпитања у човјечности. Светитељ је такође са свих страна 2010. године, окупио око свог новог ћивота и нових златотканих одежди, бројен архијереје, монахе, монахиње, свештенике из свих крајева српских земаља и из Русије, Грчке. И тај духовни догађај је био наставак спасоносног и отрежњујућег сабора из 1988. године, који је потврдио љубав и милост Божију.
Монахиње праве мелеме, и ова светиња је кроз вјекове била мелем за ране нашег напаћеног и страдалног српског народа. Стога није ни чудо, да је управо из ове светиње, опет широм свијета, познат мелем Стефалаз, који је својим ученицама и духовним кћеркама предао блаженопочивши архимандрит Лазар Аџић, некадашњи игуман ове светиње, и потоњи игуман манастира Острога. Тај духовни мелем, који даје Преподобни Стефан Пиперски, лијечи и вида ране роду нашем, и благосиља да се преко њега људи уче, да је светиња једина та која може извидати и залијечити духовне ране на души сваког човјека. Такође, и на оном Дјевојачком извору, подно манастира могу утолити своју духовну жеђ, и у храму Богородичином и покрај моштију Светог Стефана једино могу утолити своју духовну жеђ и глад. Светостефановски сабори су најдивнији примјери јединства Цркве, непоколебљивости онога што је Божије, и што је Светог Стефана Пиперског. Ти плодови су у јединству Духа Светога, који обједињује све у радости Педесетнице, у чије дане се најчешће и прослава дан Светог Стефана. У том светостефанском сабрању открива нам се тајна Христа, и његове вјечне љубави Божанске. Васпитаван његовим примјером, вјерности Христу Богу, узрастао је и примио вијенац мучеништва и новопросијавши свештеномученик Боривије Пиперски, јеромонах и некадашњи игуман ове светиње, који је са два рођена брата страдао на Зиданом Мосту у Словенији 1945. године, и по причању очевидаца исјечен је на комаде од партизана. И он је као и његов духовни отац схватио и спознао да је, како каже владика Амфилохије, једино „светост мјера људског достојанства“.

Овај духовни сабор око ћивота Светог Стефана Пиперског, на који се подсјетисмо, као и многи други после њега до наших дана, као и они сабори који ће ако Бог да услиједити, нека нам буду путоказ у нашем времену, а и нашим потомцима којим путем требају ићи. Светостефановско тајновиђење сија свима као звијезда водиља. Обасјавајући својом свјетлошћу таму и тугу прошлих вјекова а уједно и будећи наду за вријеме које долази. Нека би Господ дао још оваквих, дивних, благословених сабора у роду нашем светосавском, да се окупљајући се око светог ћивота, Преподобног Стефана Пиперског и Жупског, што дубље удубљујемо у вјечну Божију педагогију и њен васпитни значај, за спасење и узрастање у Христу и са Христом. Амин, Боже дај!
Свети Стефане Пиперски и Жупски, моли Бога за све нас.

25. април/8. мај 2020. године, Марковдан